U rubrici „Linija spajanja“ pedstavljamo Emila Sferu, akademskog slikara iz Pančeva.
STVARANJE SOPSTVENOG SVETA
Život slikara, onaj umetnički deo, ispunjen je mirisima, bojama, zvucima. U tom ključanju ideja i misli, koje bi trebalo predstaviti na platnu, svi teže samo jednom-biti jednostavan. Emil Sfera, rođeni Pančevac, ne samo da u svojim delima radi takve poteze, već, skoro sav njegov opus, deluje baš tako. Možda zato što, kako i sam kaže, citirajući Pikasa-veli: „Voleo bih da crtam kao dete“. I to je to. Čista umetnost.
Sfera se rodio pre 50 godina u ulici Žarka Zrenjanina, u centru grada na Tamišu, ali se pred početak školovanja, s roditeljima preselio, a gde drugo, već u kultno pančevačko naselje Tesla. I on je, kao i njegovi ispisnici s kojima sam već razgovarao, išao u obe škole, u okruženju. Malo u „Đura Jakšić“, malo u „Isidora Sekulić“. Kao i mnogima, još tada, slikarstvo mu je, kakao sam kaže „omilio“ Svetozar Aleksić, legendarni profesor likovnog iz Pančeva. Emil, kao i većina nas, sada pedesetogodišnjaka, čak i starijih, sa setom priča o svom odrastanju u naselju koje je bilo puno dece. Podseća me sagovornik na terene oko zgrada, u pomenutom naselju, koji su bili bez trave, izgaženi dečjim patikama, posle jurnjave za fudbalskom loptom. Sada, priča mi: „Trava doseže i pola metra na tim istim terenima. Ne kosi se i nema dece“. Emil se za slikarstvo još više zainteresovao zahvaljujući dvema sugrađankama, Nadi Onjin Žužić i Milici Grbić. Baš ga je poznata umetnica-Grbić, uvidevši raskošan talenat mladog Pančevca, odvela u atelje Stojana Trumića, jednog od najznačajnijih slikara koje je Pančevo iznedrilo, čuvenog profesora gimnazije „Uroš Predić“. Među tim ljudima, a Emil je bio najmlađi, uvideo je sve bitno, potrebno za razvoj u svojoj umetničkoj priči, što će mu kasnije doneti mnogo dobrog tokom, prvo školovanja u srednjoj Dizajnerskoj školi, u srpskoj prestonici, a zatim i tokom studiranja na Likovnoj akademiji u Beogradu.
U biografiji umetnika iz Pančeva ostalo je zabeleženo, kao bitan podatak, da je bio jedan od učesnika u osnivanju još jedne umetnmičke srednje škole u Beogradu. Reč je o poznatoj obrazovnoj ustanovi „Tehno-art“. Bilo je to pre bombardovanja naše zemlje. Država Srbija je stajala iza čitavog projekta. Milan Rakić i Sead Selimbegović, profesori, takođe, bili su deo tima koji je formirao pomenutu školu, a zanimljivo iz te priče, u vezi je s napredkom tehnologije. Ranije, dok su oni predavali studentima, nije bilo kompjutera i mogućnosti da se njihovi učenici obrazuju lakše. Tako, otišli su u penziju, a nisu osetili čari koje su danas i prošlih godina, dostupne svima koji upisiju umetničke fakultete. Decenijama su radili na, da tako kažem, prost način, učili decu, a sada, kao jednim potezom, sve se to briše i polazi u potpuno drugom smeru, tehnološki nadmoćnom. Elem, Sfera se zadržao nekoliko godina u „Tehno-artu“, a zatim se vratio poslom u rodni grad i počeo da radi u Predškolskoj ustanovi „Dečja radost“, kao likovni pedagog. Naravno, nastavio je i da slika, stvara dela koja ostavljaju dubok trag u likovnoj umetnosti. Oženjen je Zoricom Aćamović, s kojom ima sina Mihajla.
Emil Sfera je čovek figuracije. Figure, predmeti, zgrade, životinje, crkve, na njegovim slikama ne izgledaju izgubljeno u prostoru. Naprotiv. S razlogom su baš tu, na platnu, u vidokrugu posmatrača koji ne može da odvoji pogled sa njih. Taj magnetizam, ta bitna pojava kod umetnika, Emilov je zaštitni znak, a on sam kaže-„Šta je umetnik ako ne teži stvaranju sopstvenog sveta“. Herbert Rid je jednom takvo slikarstvo kvalifikovao kao „Portret predmeta“, pa tako, i ne znajući pančevačkog stvaraoca, na najlepši način definisao i njegovo delo. Kod Emila Sfere pojavljuju se, kao da ih je najpreciznijim satom merio, uvek novi ciklusi. To njegovo nemirovanje donelo nam je sjajne slike kišobrana, automobila, kuća, pataka, a šta tek reći o delima nastalih po motivima Hilandara. Ako pratite, da kažemo, tu poslednju fazu stvaranja, onda vam je jasno da lirizam i prefinjenost na slikama-Hilandara, čine potpunu razmenu energije. E, pa to je umetnost. U slikarstvu, Sfera je široke ruke. Zato se i oseća, u njegovim delima, neka posebna prisnost. Lako se uočava, slika nadahnuto, strasno. Ipak, ko želi da prizna, na njegovim slikama, uvek, bez izuzetaka, nalazi se samo ono što oseća. Oko njega vri život, a on na platnima beleži ono, blisko njegovoj prirodi. Zato i jeste umetnik prvog reda. Negde sam pročitao: „Što je veći slikarov dar, što je snažniji njegov talenat, tim sa većim uzbuđenjem oseća polje sila vremena u kome stvara i više se prožima suštinom“. Valjda zato, Emil Sfera, dok smo razgovarali, često je pominjao rad, kao uzrok svega dobrog što dela. Kako reče: „Dok radite, ideje same iskrsavaju“.
SVEOBUHVATNO OSEĆANJE ŽIVOTA
Emila Sferu poznajem dugo, mada, priznajem, nismo se aktivnije družili. Da, skoro svakodnevno se viđamo, jer, komšiluk je neizbežan. Pančevo je, da se neko ne naljuti, mali grad, a naselje Tesla, sa svojih dvadesetak zgrada, čini nas prisnijim nego što se misli. Elem, od kad je počeo da izlaže, pojavljuje se u javnosti sa svojim delima, ništa mi nije promaklo. I ranije sam odlazio u njegov atelje, bio upoznat šta u kom trenutku stvara. Rekao bih, reč je o vrednom čoveku. Kako drugačije objasniti osobu koja radi s decom, na svom redovnom poslu, a potom, stigne da obučava drugu decu, pa slika. I to je darovitost. Emil, a ko ga poznaje to može da potvrdi, deluje veoma srdačno, videli ga po prvi put ili ste prijatelj s njim. Ta, njegova unutrašnja energija nije slučajna pojava. Verovanjem u silu Boga, i sam je stekao uvid koliko je čovek moćan kad čini dobra dela, a koliko slab, radeći suprotno. Zato, kod njega nema nivelacije. On je uvek na strani dobrobiti. Ne znam ni sam kad sve stigne, ali putuje često, pa se može reći, da-svetski je putnik, ali mi je najlepše kod njega što ne krije kad je najsrećniji. Kaže mi: „Putujem, volim to da radim, ali, samo kad se vratim u Pančevo, osećam ono najbitnije za svoj život i stvaralaštvo“. Više puta je bio na Hilandaru, u Izraelu, Parizu, naravno, ali, suština je uvek u duši, a ona je kod kuće najupečatljivija. Kad sam počeo da radim ovaj serijal sa pančevačkim slikarima, naravno-Emil Sfera je bio među prvima na spisku sagovornika. Pozvao sam ga pre nekoliko dana, i za minut smo se dogovorili.
Tako, stižem do zgrade u samom centru Pančeva, koja jednom stranom gleda na gimnaziju „Uroš Predić“. Ne radi interfon, ali, kao što rekoh, znam kuda ću. Liftom, na gore, dokle se može, pa još jedan sprat i pred vratima već me čeka moj domaćin. Svetla u toj prostoriji na pretek. Oko nas su Emilovi radovi, a interesantno, sve je na svom mestu. Izgleda, kao simetrično poređano, od olovaka pored prozora, do slika, urađenih, koje čekaju da ih neko ponese svojoj kući, ili pripremljenih za narednu izložbu. Pre nego što ćemo početi razgovor, nudi me koka-kolom, uz izgovor da nema alkohol. Prihvaćeno s radošću. Sedamo u sredinu ateljea, na dve plastične stolice, pred nama je sto. Povadio sam sve iz svojih džepova, potrebno da razgovor uspe i krenusmo.
POTKROVLJA-ATELJEI
Zašto skoro svi vi, pitam Emila-umetnici, imate atelje na vrhu zgrade, praktično u potkrovlju? Sad mislim na vas Pančevce.
-Lako je objasniti, kaže mi Sfera-pa to odmah i čini moj domaćin: Tamo, početkom 80-tih, Pančevo su vodili mnogo pametni ljudi, a pre svega mislim na one koji su razumeli i poštovali kulturu, umetnost i umetnike. Naime, u to doba, prvi čovek Pančeva bio je čuveni Stevan Kolarski. On je, s obzirom da se mnogo gradilo, jer je naš grad bio u ozbiljnoj ekspanziji, svaki taj, da ga nazovemo, višak prostora u stambenim zgradama, dodelio slikarima, vajarima, umetnicima. Te se prostorije, predviđene za vešeraj, nikada nisu koristile u tu svrhu, a nama, mnogima pre mene i sada nama, idealne su za stvaranje. Bio je jedan turbulentan period, kada su neki političari pokušali da nam to oduzmu, ali, na sreću, to se nikad nije desilo.
Da te prvo pitam o stilu tvog slikanja. Da li si ti našao njega, ili on tebe?
–Uvek sam bio pobornik figurativnog slikarstva. Sama veština i umeće, nacrtati ruku, uho, ili nešto u prirodi, oduvek me je privlačila. Nikad nisam želeo da odstupim od toga. Ne verujem u ovu modernu umetnost. Verujem u klasično slikarstvo i to je moj put. Mene je opredelilo to, da izaberem neke posebne motive. Moraš da izgradiš svoj osoben stil, po kome ćeš ti biti prepoznatljiv.
Koliko znam, kod tebe je sve bilo spontano. Lep je taj početak, kako je sve krenulo. Podeli tu priču s mojim čitaocima.
–Da, u pravu si. I jeste sve bilo spontano. Bio je kišni dan, putujem do Dedinja u Beogradu, idem na časove u Srednjoj školi. Svi smo poneli kišobrane, i ostavili u ćošku učionice. E, sad, profesrorka je postavila neku mrtvu prirodu, cveće, koju smo trebali da radimo. Međutim, meni su ti kišobrani, kad sam ih video, onako otvorene, s kojih su još padale kapi kiše i pravile barice, opčinili. Okrenem se, onako hrabro, leđima prema zadatku, i počnem da crtam te kišobrane. Imao sam sreću da me je profesorka podržala, razumela, i tako je to počelo. Prosto, treba imati neku svoju priču, lični pečat.
Sedimo i razgovaramo o tvom slikarstvu. Biću slobodan da kažem šta mislim. Kod tebe, kad gledam tvoje radove, nema rasipanja energije. Sve je jasno, a posebno, čini mi se, ti kao autor, nemaš briga. Da li sam u pravu?
–Vidi ovako. Moja ideja je da prenesem svoju emociju onome ko posmatra moje delo. Umetnost uopšte ne treba da bude drugačija. Evo, nas dvojica pričamo, možemo da potvrdimo kako je sve ružno oko nas i da će uskoro kraj sveta. A možemo i o lepim stvarima. Po meni, ne bi trebalo da se zagađujemo lošim stvarima koje nas okružuju. Svako od nas, bar ja tako mislim, više bi trebalo da govori o lepoti. Umetnost je bežanje od stvarnosti, zato to i treba da bude lepa priča. Postoji jedno lepo poređenje. Poznato je to. Hoćemo da budemo pčele ili muve. Znaš za to poređenje, da ne idem u detalje.
Zato na tvojim slikama nema misticizma. Već na prvi pogled sve je jasno?
–Naravno. Samo, dodaću još nešto.Ti na slici uvek možeš i da maštaš i pronalaziš nešto novo. Danas, kad vidim neku svoju sliku koju sam uradio pre desetak godina, vidim i neku drugu kombinaciju. Zato je umetnost lepa, jer je doživljavaš na nov način.
Kod tebe, kao kod retko koga, a kad pričamo o slikarstvu, vide se ti ciklusi. Pomenuo si kišobrane, pa su tu automobili, kuće, guske. Uvek je nešto drugo. Da ne zaboravim Hilandar. Kako bi to objasnio?
–To je ono o čemu sam ti već govorio. Vreme čini svoje.Trudim se da uvek budem nov, svež.
HILANDAR
Poslednji ciklus Emila Sfere posvećen je manastiru Hilandar, na Svetoj Gori, u Grčkoj. Moj sagovornik je nekoliko puta obišao jednu od najpoznatijih pravoslavnih svetinja, i uvek joj se rado vraća. Pred vama je jedna veoma zanimljiva priča.
-Prvi put na Hilandar sam otišao 2015. Meni je Hilandar nešto posebno. Prvo, ta mistika te potpuno zaokupi. Rećiću ti još nešto važno. Moj prijatelj-Veljko Karišić, zvanični fotograf tog svetog mesta, imao je više izložbi o Hilandaru, došao je na ideju, da nas, desetak umetnika iz Srbije, naslikamo nekoliko svojih dela, koje bi se na aukciji prodale, a taj prihod bi išao za restauraciju manstira, koji se još obnavlja posle velikog požara. Tako je i bilo. Napravljena je i lepa monografija sa našim slikama.
Može se reći, bila je to ljubav na prvi pogled?
-Tačno tako. Meni prija da tamo odlazim. Već sam bio tri puta. Moj kum, Aca Brkić, i još nekoliko ljudi, ima ih čak i sa Tesle, uglavnom su radnici Rafinerije nafte Pančevo, pa i ja sa njima, tako iznajmimo kombi, podelimo troškove, pa uz blagoslov, bez kojeg se ne može na put, odemo da odmorimo dušu. Tamo su bdenja nešto posebno. Tamo nema struje, uz sveće su te molitve zaista nešto što se ne zaboravlja. Postoje dva čempresa koje je lično zasadio Sveti Sava. Čudo je to. Oni su visine ovog solitera i rastu iz groba, a postoje već 800 godina. Od 1207. Nije to lako objasniti.
Ti svojim odlascima tamo, a zatim slikanjem tih motiva, zapravo, čuvaš tradiciju. Zar ne?
-Jeste, tačno je to. Mi to moramo da imamo. Ne možemo ništa da uradimo, ako zaboravimo tradiciju. Bar mi kroz umetnost to moramo da približimo. Drugi narodi nemaju takvu svetinju. Retki su to narodi. Na Hilandaru je 14 čudotvornih ikona, što taj manastr i čini posebnim svetim mestom. Dušan Milovanović, naš poznati istoričar umetnosti, istraživao mnogo u vezi s Hilandarom. Javnsoti je, kroz svoje knjige i TV emisjije, približio sve ovo što ti ja pričam. Nažalost, naš narod još uvek ne zna dovoljno i ne ceni svoje svetinje, a jedna od takvih je Hilandar.
CILJEVI VELIKE UMETNOSTI
Ti si jedan od slikara koji nije izolovan od spoljašnjeg sveta. Kako se čuvaš?
–To je dobro pitanje. Mene čuvaju deca. Radim dosta sa decom. Taj uzrast dece do sedme godine, anđeli su. Kreativni su, iskreni, a to je najteže. Znaš da je Pikaso govorio: „Voleo bih da slikam kao dete“ ili što se kaže: „Želeo bih da se uzdignem na nivo deteta“. Kad bi smo svi bili kao deca, sve bi bilo mnogo bolje. Trebalo bi da se ugledamo na decu.
Da li taj rad s decom utiče na sreću kod tebe? Vidi se na tvojim slikama sreća u prizoru.
–Da, dobro je to zapažanje. Može biti da je tako. Ipak, svakom bi preporučio da radi. Nikada ne čekam da mi ideja padne s plafona, da tako kažem. Samo radite, ideja onda dođe sama od sebe. Nacrtaj deset crteža, biće nekoliko dobrih. Radim svakog dana. Da li su to mali crteži, ili nešto veće, ali uvek nađem način , kopam po sebi i tražim od sebe maksim. Umetnost je lepa, jer ne postoji granica.
Kako danas živi umetnik?
–Kao i svi drugi. Jako teško pitanje mi postavljaš. Uvek bi mladima preporučio, radite mnogo, tek onda može da se živi. Nema se mnogo vremena za odmor. Ja, jako volim svoj posao i meni nije teško da radim, a kad je tako, može se i živeti. Naravno, trebalo bi imati ljubavi prema tome. Kažu, u životu je najbitnije uraditi dve stvari. Biti s onim koga voliš, i raditi posao koji voliš. Naravno, to je idealna priča, ali, to je tako. Treba raditi, istraživati, tako i nastaju ti ciklusi koje smo pomnjali.
Meni je fascinantno, a svakim danom se još više oduševljavam, koliko ima vas slikara u Pančevu. Imam utisak, hajde, da ne računam Beograd, kao retko gde u Srbiji, u jednom mestu, da živi toliki broj umetnika. Šta bi mi o tome rekao?
–Ti često pominješ naše naselje-Teslu. Evo, samo taj primer je već pravo čudo. Tu su Milosavljevići, Deranić, Bačkonja, Komosar, moja malenkost. Šta je važno istaći. U srpskoj kulturnoj tradiciji, kad pogledamo 19-ti vek i početak 20. veka, u Pančevu su nastala prava remek dela. Konstantin Danil je uradio ikonostas Crkve sa dva tornja, što je nešto najlepše što se može videti u Pančevu. On je bio čudo od umetnika. Tu su Uroš Predić i Paja Jovanović. Obojica su živeli skoro sto godina. Istina, Paja Jovanović je rođen u Vršcu, a Uroš Predić u Orlovatu, ali obojica su veoma vezani za naš grad. Predić je uradio ikonostas Peobraženske crkve. Mislim, maltene, pod obavezno, svaki naš učenik, trebalo bi da obiđe ova dva ikonostasa. Kad pomislim na tu tradiciju, onda ništa nije slučajno.
U našem gradu je živelo još vrsnih umetnika. Ne smemo njih da zaboravimo.
–Naravno. Postojala je ta čuvena grupa-Pančevo pet. Nju su činili: Boža Jović, Božur Ivanović, Ksenija Ilijević, Stojan Trumić i Dobrivoje Vojinović. To je bio jedan period socijalističkog uzleta, a njihova dela su umetnost.
BOŽA JOVIĆ
Nisam siguran da mnogo ljudi to zna, ali tvoj otac, takođe, bio je prosvetni radnik, kao i čuveni skulptor Boža Jović. Oni su bili kolege. Radili su zajedno u OŠ „Đura Jakšić“, a ti si kao dečak, odlazio u njegov atelje, s ocem. To je nezaboravno iskustvo, zar ne?
-Baš je tako bilo. Oni su bili kolege i družili su se. U njegovom ateljeu, tu, na Tesli, sada stvara Zoran Deranić. Dakle, išao sam ponekad u Božin atelje, a oko mene su bila sva ta njegova dela, na kojima je radio. Praktično, imao sam tu sreću, da ga posmatram dok radi, popravlja. Bilo je to za mene čudo, jer, ipak sam tada imao samo šeset-sedam godina. Između ostalog, bista Đure Jakšića, koja stoji ispred istoimene škole u Pančevu, njegovih je ruku delo, kao i poznati Dečak s lanetom i mnogo toga još. To se meni kao detetu toliko urezalo u pamćenje. Čak, imam i jedan svoj portret, iz tog doba, koji je on za mene nacrtao. Zato ja decu iz vrtića dovodim kod mene u atelje, svestan, znam šta to njima znači, kada odrastaju uz umetnika. Meni je to mnogo značilo u formiranju, pa se nadam da će i njima pomoći.
Na čemu trenutno radiš?
–Radim moje Hilandare. Tamošnju crkvu, čemprese. Ta tradicija me opčinjava. Mi kao narod, nismo ni svesni, našu državu su sveci osnovali. Stefan Dečanski, Nemanjići, Sveti Sava. Zatim, imam jednu sliku velikog formata na aktuelnom Salonu, u našem gradu i ono što je moja potreba, da se slikama pomaže, najviše deci, kojoj je neophodna lekarska nega. Ne želim da me neko pogrešno shvati, ali, po meni, jedino davanje u našem životu ima smisla. Nažalost, ima mnogo bolesne dece, a ja rado učestvujem, kad god mogu. Moja ideja i želja je da kroz umetnost utičemo pozitivno na sve ljude koji mogu da pomognu.
Za kraj našeg razgovora, želim da te pitam o fenomenu (ne)praštanja uspeha? Kako ti gledaš na tu pojavu?
–Trebalo bi da se radujemo tuđem uspehu, kao i svom. Sebe nećemo uzdići ako pljunemo na nekoga. Meni je drag svačiji uspeh. Evo, naš kolega, Vuk Vučković je dobio lepu nagradu našeg grada i meni je drago zbog toga.
Na 11. spratu, u zgradi u centru Pančeva, gde stvara Emil Sfera, pogled seže daleko. Do reke Tamiš, čak, mnogo dalje. Odatle, blizu oblaka i sunca, on svakodnevno zaviruje u svoju dušu i sećanja. Oplemenjen u radu s decom, i sam boigati svoje sadržaje u slikama, verujući-da biti drugačiji, zapravo najviše znači-biti svoj. Zaronjen u svoj svet, okružen Hilandarom, spačecima, guskama, kišobranima i drugim detaljima, Emil nam šalje jasnu poruku. Život je lep, ne trošite ga na gluposti. Raditi neprestano, stvarati, samo tako čovek dobije mogućnost da popravi greške. Ne treba biti dalekovid da bi se predvidelo sledeće. Kako vreme bude prolazilo, Sferina umetnost biće još prihvatljivija. Epoha koja nadolazi, sa malo duha a mnogo tehnologije, vapiće za ljubavlju i emocijama. U njegovim delima, njih ima napretek. Samo se udubite i lako ćete shvatiti.
Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov
Fotografije: Privatna arhiva