sportski magazin

/
/
DŽudo klub Tamiš – POTPUNO NOVI I DRUGAČIJI

Praštanje uspeha vam predstavlja: Za tek nešto duže od godinu dana Džudo klub Tamiš iz Pančeva oplemenio sportski milje grada i mnogo šire

 

 

POTPUNO NOVI I DRUGAČIJI

 

 

Bez umetnutih posrednika, finansijera, od kojih danas žive sva sportska društva u Pančevu, džudisti Tamiša, za razliku od takvih, svoji su na svome. Izgrađenom infrastrukturom, uobličenim trenerskim kapacitetom, decom, njih preko stotinu, malom, ali, veoma efikasnom upravom, za najkraće moguće vreme, prosto da čovek ne poveruje, toliko su se dobro pozicioirali, da mnogi, tačnije, skoro svi klubovi, mogu samo da maštaju o ukorenjenosti dobrih ideja, stvarno okrenutom razvoju, brizi i nadahnuću, svih svojih članova.

 

 

 

Presudnu ulogu ima Nenad Novaković, uspešan poslovan čovek, koji je sa nekoliko prijatelja, utemeljio ovu družinu. Najpre, zbog svoje dece, ali, misleći, veoma brižno i na svu drugu, koja su polako, ali sigurno, pristizala, da upotpune ionako, sjajan mozaik. Čovek, jednostavno, ima ideje i ume da ih sprovede u delo. Dok mnogi čekaju, da im se dodeli, jer drugačije ne umeju ili ne žele, a samo zahvaljujući, najviše gradskoj donaciji i opstaju, Novaković, istražuje i pronalazi rešenja, koja ne samo da podupiru JK Tamiš, već ga usložnjavaju, jačaju i čine moćnim. Naviknut na krupnu arhitekturu, podizanje još jedne kuće, nije bilo ništa drugo već usvojena logika pobednika. Kad je, s obzirom na ugled, nije ni bilo preteško, privoleo Andreu Stojadinov, našu najbolju džudiskinju, kao njenog brata Aleksu, da im se priključe, postalo je jasno, veština i verziranost, sa poslovne strane, dobrodošla je, da se posle temelja, zida dalje, u sportu.

 

 

Sa takvom postavkom, usledila su nadmetanja, česta putovanja, pripreme, a kada je na red došao prvi, Trofej-Tamiš, nedavno organizovan u Beogradu, koji je okončan velikim uspehom, sa preko 700 takmičara, skoro 1000 učesnika, ukupno, mišljenja su postala jednolična. Sve je stalo u jednu reč-Bravo!

 

U nekoliko rubrika, pred vama, koje sam ispisao u proteklih godinu dana, sa najbitnijim detaljima o JK Tamš, podsećanja radi, lako ćete uočiti, kako je klub rastao, smišljeno, a mlada poezija, postala je uspešan hor.

 

 

 

 

JK TAMIŠ-GRADI DA OSTANE

 

Pre nekoliko dana, Marko Sekulović, prvi operativac JK Tamiš iz Pančeva, pozvao me da dođem do njihove trening sale, upoznam se sa ljudima koji vode klub, trenerima, decom koja tamo vežbaju, jer, nekako, u ovo vreme, prošle godine, započeli su svoj pohod za bolje sportsko Pančevo.

Pre nego što vam ispričam o impresijama i divoti koju sam tamo uočio, malo ću, kao sportski novinar, da vam predstavim taj, da kažem, novonastali, ali već ozbiljno razvijen kolektiv. Ne, ne mislim sad da nabrajam osvojena odličja na važnim, praktično, najbitnijim nadmetanjima u Srbiji, kao i drugim podvizima, dečaka i devojčica, koji tamo vežbaju, već da ukažem na najbrže i nabolje rastuću sportsku družinu u gradu. Smelo to tvrdim, najviše iz razloga-retko ćete sresti, kad se kreće ispočetka, da neko tako temeljno uradi osnovu, a potom i nadogradnju. Uglavnom, bilo je do ljudi, a UO JK Tamiš, definitivno, razume se u to što radi. Još nešto da istaknem, a u vezi je sa samopregorom, svih, koji na bilo koji način učestvuju u stvaranju nove istorije kluba, ali i modernog Pančeva. Entuzijazam, volja, želja, da se trenira, takmiči, putuje, stigne na sva bitna dešavanja, energetska dominantnost, pažljivo skrojena medijska kampanja, sve su to detalji koje dugo, baš dugo, nisam primetio ne samo u Pančevu. O medaljama, vrednim odličjima, pričaću vam, prvom prilkom, a one su tu.

 

 

Elem, prošetao sam od naselja Tesla do Koteža 2 gde su stacionirani. Marko, kao pravi domaćin, sačekao me ispred ulaza, pa smo, polako, stepinicama stigli do sprata. Već na ulazu sam osetio prijatnost, jer, ispred same sale za vežbanje, nalazi se lepo uređeno predvorje, sa nekoliko stolova, namenjenih, pre svih, roditeljima i gostima, koji čekaju svoju decu, dok ona ne završe sa treningom. Dva velika TV na zidu, preko kojih može da se prate zbivanja na tatamiju, u Sali, ne samo da ukrašavaju protstoriju, već su veoma praktični. Odmah sam zapazio poznato lice. Reč je o Marku Atanasovu, živoj legendi jugoslovbenskog i srpskog džudoa, čiji se klub pre nekolikod dana, da to tako nazovem, sjedionio sa DŽK Tamiš. Trebalo je malo vremena, da me se veliki gospodin ovdašnjeg sporta seti, ali, potom, srdačnost nije izostala.

Ulaskom u salu, odmah sam primetio, dominira, savremen, najbolji koji se može videti u Srbiji, plivajući tatami. Kaloriferi, bez problema pretvaraju hladan u topao vazduh, pa deca, bosa, bez problema treniraju. Uskoro je počeo trening, koji su vodili, pomenuti Atanasov i mlađi, njegov kolega-Ivan Ostojić.

Vratili smo se u klupski foaje. Sekulović je, potom, pripremio kafu, pa smo seli u udobne stolice, i dugo razgovarali o mladosti i lepoti Pančeva, za koju se već zna, ali, po mom mišljenju, o kojoj će se tek čuti. Ostao sam impresioniran redom koji je sve vreme vladao u Sali i oko nas. Takav poredak, da se tačno zna, ko i šta dela, u ovom klubu, jasno ukazuje-posle samo godinu dana postojanja, temelj je odličan, a zidanje uspeha, u narednom periodu, neizostavno je. Još da dodam, osnivanjem Sambo i rvačke sekcije, JK Tamiš, oblikuje se u jedinstvenu pojavu ovdašnjeg sportskog miljea.

 

 

 

KAŽEŠ USPEH-MISLIŠ NA MILICU, PETRA, NATALIJU, KRISTIJANA, DEJANA…

 

 

Konačno, neko u Pančevu da stavi poentu na ovdašnji sport. JK Tamiš, svoje delovanje, samo za godinu dana, proširio je i na rvačku, te sambo sekciju, što nam pokazuje, reč je o jedinstvenoj družini, koja, od starta do danas, ostaje jaka.

Agilna uprava kluba, nekoliko sjajnih ljudi, rasterećenih sujete i instant uspeha, raščistila je sa svakom nejasnoćom. Ulaže u prave vrednosti, gaje svoju decu, angažovali su vrhunske trenere, a uslovi za rad, mogu se porediti sa evropskim standardom i stalno se popravljaju.

Za razliku od mnogih, naročito u gradu na Tamišu, rade različito, ali zato efikasno. Strateško promišljanje, taj toliko veliki izazov, za, kao, sportske radnike, kod prvih ljudi ovog kluba, osnova je za napredak. Ne žale se na krizu. Naprotiv, svaka takva pojava, uvećava njihovu moć. Zašto? Zato što su napravili sopstveni štit potiv životnih bura, pa ne čekaju, kao svi, da im se udeli, kako bi preživeli.

Milica Sekulović, Kristijan Lehni, Dejan Dolinga, Petar i Natalija Novaković, samo su deo mozaika koji se svakodnevno, na Kotežu 2 sastavlja. Ta deca, od samog početka svoje karijere, pripremljena su na neočekivano, jer, čemu se drugo i mogu nadati na takmičenjima širom Srbije i inostranstva. U konstantnom su fokusu, a njihova jedina ideologija, u vezi sa sportom glasi-Ako želiš da ostvariš nešto, prebrodi ovo.

Možda ćete reći, zašto hvalospevi, a tek godinu dana su tu? Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje, ali, argumentacija koju ja koristim, svima je dostupna. Dovoljno je da ukucate adresu JSS na internetu, ili pogledate lepo skrojenu klupsku FB stranicu, i biće sve jasnije, ako već do sada nije. Po mom mišljenju, izvanredni pokazatelji uspeha, divna saradnja sa srpskim klubovima, sad najviše mislim na Crvenu zvezdu, zbog Andree i Alekse Stojadinova, želja je da se javnosti pokaže, kako JK Tamiš, sada, a u budućnosti mnogo više, pripada, potpuno, ovom sportu.

Put je čist. Pripremljen je teren da džudisti, rvači i samboisti Tamiša, počnu sa ispisivanjem istorije.

Srećan rođendan!

 

 

MARKO ATANASOV-GROMOGLASNA TIŠINA USPEŠNOG STVARAOCA

 

 

Kakve mudre poteze vuku prvi ljudi DŽK Tamiš, i tako ozbiljno zadaju zadatak ostalim učesnicima u pančevačkom sportu. Odlučio sam da vam malo bolje predstavim čoveka koji je odnedavno, deo ove lepe priče, koja širi ugled svim učesnicima ove rubrike. Da, reč je o Marku Atanasovu.

Upoznao sam ga davnih godina, ali, naše relacije, u vezi sa promovisanjem džudoa u Pančevu, sad najviše mislim na njegovo delovanje, nisu bile toliko česte, jer su moja interesovanja sezala do plivanja, košarke i rukometa. Ipak, poslednjih godina, koje sam proveo u najstarijem nedeljniku na Balkanu, meni je bila dodeljena i rubrika o borilačkim sportovima, pa smo više bili upućeni jedan na drugog.

Ulazio bi u redakciju Pančevca tiho, kao na prstima, a prilazeći mestu gde sam sedeo, nenadmašan osmeh se već nazirao. Moje poštovanje prema legendi, ne samo pančevačkog sporta, nikada nije bilo upitno, a posebno, osim istaknutih rezultata u radu sa mladima, i zbog činjenice da je otac, mog prijatelja, Dragana. No, o njemu ću nešto kasnije. Elem, stariji Atanasov bi povremeno svraćao do mene, kao da je voleo te posete, uvek sa razlogom. Pripovedao mi je o nekom takmičenju, ili bi na redu bila samo najava istih, svejedno. Malo reči, mnogo znanja, tako bi ga, najednostavnije, definisao kao osobu.

Kada sam otišao u „privatnike“ naša viđenja su potpuno stala. Zato sam se mnogo obradovao, kada sam, nedavno, otišao da se bolje upoznam sa ljudima i samim klubom DŽK Tamiš, a tamo zatekao poznato lice. S obzirom da se nekoliko godina nismo videli, trebalo je malo vremena, tek nekoliko sekundi, da me se Marko seti, ali, posle toga, kao nekada, srdačnost je izbila u prvi plan. On je tu, da dodatno oplemeni, ionako dobar rad u pomenutoj družini, a meni je bilo drago da znam, da postoji poštovanje prema ljudima, sad već zrelim, ali, i te kako spremnim da još uvek pomognu. I to traje, a postignuti rezultati družine iz grada na Tamišu, potpuno su me, kao i javnost, uverili u dobar potez Nenada Novakovića i njegovih saradnika.

Da sad, samo sa par rečenica, „reflektor“ usmerim na pomenutog sina, Dragana, dr,  predavača, na univerzitetu Singidunum, kao i dugogodišnjeg funcionera Džudo saveza Srbije, a po mom mišljenju, jednog od najboljih sportskih operativaca koje naša zemlja ima. Proveo sam mnogo trenutaka s njim, pričajući za medije, ali i privatno, i tako saznao dosta toga, u vezi sa stvaralaštvom i njegovog oca. Dragan već godinama živi u Aranđelovcu, sa suprugom Roksandom, nekada Lazarević, planetarnom prvakinjom u karateu, a njih dvoje, posebno su zaslužni za prvo olimpijsko zlato u karateu, za Srbiju, koje je osvojila njihova izabaranica Jovana Preković. Tako, posebno mi je drago što je dobar rad doneo rezultat, a odricanje se još jednom isplatilo. A, genetika je čudo.

Marko Atanasov, na tatamiju, danas izgleda, kao i pre nekoliko decenija. Skoro da se uopšte nije promenio. Što bi rekao prepodobni Nikolaj Velimirović: „Kakve su vam misli, takav vam je život“.

 

 

 

DŽK TAMIŠ STAVLJA POZLATU NA SVOJ UGLED

 

 

Raduje me, jedna lepa vest, prostrujala je Pančevom, zaplenila pažnjom, a iskrene ljubitelje sporta, baš obradovala. Andrea Stojadinov, najbolja srpska džudiskinja i jedna od najuglednijih na planeti, vratila se iz Crvene zvezde, u rodno Pančevo, da karijeru nastavi u DŽK Tamiš. Sa njom, stigao je i njen brat, trener-Aleksa.

Zašto je, po mom mišljenju, ovo važno za sve nas, koji volimo svoj grad? Iz više razloga. Objasniću. Nenad Novaković, prvi čovek pomenute družine, kao retko ko pre, tačno zna raspored koraka, od temelja, nastavka zidanja, do krova kuće, čiji je domaćin. Uverio me je više puta, ali, ovaj potez, hrabar, ujedno, vizionarski, potpuno me svrstao na njegovu stranu. Potom, a nastaviću da hvalim uvaženog Pančevca, za razliku od mnogih koji žele instant uspeh, sad i odmah, bez da razmisle, stvore širu sliku, kome je to, uopšte potrebno, on mudrim koracima, uobličava, već stečeno, razmišljajući o bliskoj, ali i daljoj budućnosti kluba, na čijem je čelu. Samo vizionar ume da prepozna, pametno odluči, prihvati mudar savet, a on je, angažovanjem Stojadinova, to, u potpunosti dokazao. Ko bi mogao bolje da proširi ugled DŽK Tamiš, od sjajne Andree, po svim parametrima, u njenoj kategoriji, najboljoj na svetu. Podsetiću, samo je povreda omela rođenu Pančevku da se nađe na OI u Tokiju, i domogne zlatnog odličja. Baš ona, kao i njen brat, privući će nove talente, decu uopšte, u džudo. Nastavljam da nabrajam benefite sjajnog rukovođenja Novakovića i njegovog tima. Zatim, stručni rad, kojem je, i te kako naklonjena sjajna takmičarka, pomoći će, da se vežba u još boljem ambijentu, a njeno prisustvo na treninzima i takmičenjima, garant je za to.

 

 

Ako sad neko želi, novu, sportsku avanturu, bolje nema od dolaska na tatami, gde će se susresti sa nekim ko je dovoljno mlad, a već atraktivan i umešan(na), da zajedno rastu i osvajaju medalje.

Povratak Andree Stojadinov u Pančevo, može biti putokaz i drugim sportskim radnicima koji, takođe, na raspolaganju imaju plejadu mladih, darovitih sportista, sada van Pančeva, kojima niko ne nudi da igraju u svojoj sredini, daju maksimum kod kuće, a ne, kao pečalbari, da šire ljubav i talenat, na mestima koje ih, osim materjalne dobiti, ni malo ne privlače. Danas, od toga nema ni pomena. Eto, sad imaju motiv, makar da razmisle.

Da se vratim  Andrei. Ne tako davno, razgovarali smo, praktično, na „Praštanju uspeha“, opisao sam ceo njen život i nju, u sportu. Rekla mi je, tad, nešto što neću nikada zaboraviti, ujedno me prenula hrabrošću i odlučnošću:

-„Propustila sam Tokijo, ali u Parizu, na sledećim Olimpijskim igrama, uzimam zlatnu medalju“.

Nikad pre, pa ni do sad, nisam sreo nekog toliko samouverenog, sa razlogom. Dobrodošla kući šampionko!

Radoznalost i žudnja za novim doživljajima, čistija od svake čulnosti, pobediće još jednom. Nabrojane ličnosti su vam garant za moje napisane reči.

 

 

NA JEDNOSTAVAN NAČIN OBJASNITI

 

 

Ovako je bilo. S obzirom da se bliži prvi, veliki džudo turnir koji u potpunosti organizuju ljudi iz DŽK Tamiš, želeo sam da napravim najavu ovog događaja. Ovu koju sada čitate.

Išao sam logikom da se prvo obratim klupskim operativcima, kako bih saznao detalje. Pozvao sam Marka Sekulovića. I pored mnogo obaveza, odmah se javio. Uputio me na Nedu Ostojić. Ostojićeva je mlada osoba, ali već trener u ovoj sportskoj družini, a ispostaviće se, reč je o veoma sposobnoj ličnosti. Elem, kad sam rekao šta mi je na umu, Neda me zamolila za malo strpljenja, pa se javila:

“Posetioci će u Beogradu moći, na delu, da vide oko 600 učesnika. Za sada, prijavljeno preko 200 takmičara iz 26 timova iz devet država, plus, domaći klubovi. Mislim na družine iz Srbije-prvo mi saopštava moja sagovornica, pa, bez da čuje moje novo pitanje, nastavlja-Početak takmičenja i svečano otvaranje je od 10h”.

Novinarska znatiželja u meni želi još informacija. Zato Neda dodaje:

-“Moram naglasiti da će na turniru DŽK Tamiš učestvovati i naši najmlađi članovi. Reč je o jednoj borbi, jer nemaju zvanično pravo da se takmiče. Ipak, na taj način će osetiti delić atmosfere koja ih očekuje za nekoliko meseci, kad steknu mogućnost da se i sami nadmeću sa rivalima. Oni će nastupiti u revijalnom delu, pre početka zvaničnog takmičenja”.

 

 

 

Šta ste još zanimljivo pripremili, uporan sam da sve saznam?

-“Džudo klub Tamiš će na ovaj turnir izaći sa 40 takmičara, plus 30 naših članova, u revijalnom delu. Takođe, na dan turnira, veliku čast, učiniće nam naša sugradjanka, trener i takmičarka DŽK Tamiš, Andrea Stojadinov, koja će uveličati ovu sportsku manifestaciju svojim prisustvom u dvorani Šumice, u srpskoj prestonici”-reče mi Neda za kraj našeg dijaloga.

Objedinjeni procesi, tako bih okarakterisao  ovu organizaciju sportske manifestacije, jednistvenu u Srbiji. Zašto to mislim? Objasniću. Iz DŽK Tamiš nam dokazuju da se svaka kuća, pa tako i sportski kolektiv, gradi od temelja. Kada su Nenad Novaković i njegovi saradnici, uradili, skoro sve, po pitanju infrastrukture, popunili stručni stab vrhunskim trenerima, doveli u klub jednu od najboljih džudiskinja na planeti, Andreu Stojadinov, kao njenog brata Aleksu, te animirali nekoliko stotina dece i odraslih, privoleli ih sebi, na red je došla manifestacija, kojom nas uveravaju-spremni su za dalje, nezaustavljiv napredak. Za razliku od mnogih, u Pančevu, opredelili su se za stabilan rast, a ne kratkoročan profit. Takođe, odmah, i to je ta razlika, koja ih čini velikim, uložili su u kompetentnost, znajući da je nekompetentnost mnogo skuplja, u svakom smislu.

Tako, na jednostavan način, objasnili su nam, iskra nade postoji. Sad je na nama da pratimo tu svetlost.

 

 

 

VELIČANSTVENA IZUZETNOST

 

 

Od jutros, sve sama lepota. Prvo sam se upoznao sa Aleksandrom Taušanom, najboljim srpskim guslarom, i njegovim sinom Vukanom, sa kojima sam putovao do srpske prestonice, na turnir koji organizuje DŽK Tamiš. Dok je Aca otišao do obližnje trafike, vodio sam interesantan dijalog sa njegovim naslednikom.

-„Kako se vi zovete“ prvo me upitao, osmogodišnji Pančevac, učenik drugog razreda OŠ „Isidora Sekulić“.

Kažem-Slobodan.

Iznenađen visprenošću dečaka, i manirom da lako stupa u kontakt, ostao sam potpuno oduševljen, ali, tek je sledilo ono najbolje:

-„Baš interesantno ime imate“-nastavio je mališan, pa dodao-„Meni to liči na ono, kao da ste slobodni“-poentiranje je ostavio za kraj. Pomislio sam, eto vunderkinda. Potom, sigurnom vožnjom, stižemo na odredište.

Dvorana „Šumice“. Dok smo prilazili istoj, setio sam se, koliko sam samo puta u njoj gledao rukometne i košarkaške utakmice. Ne zna im se broj. Ipak, interesovalo me, kako će to sad izgledati, s obzirom na činjenicu, na ovaj događaj, pristiglo je oko 700 učesnika, iz 72 kluba, iz 12 država. Uz roditelje, trenere, novinare i druge goste, više je to od 1000 ljudi na jednom mestu.

Na samom ulazu, tamo gde je kafić na otvorenom, dočekuju me Nenad Novaković, čovek koji kao neki plimski talas, zapljuskuje iznenađenjima sve nas, koji pratimo sport. On stoji, sa svojim saradnicima, iza cele ove lepe priče. Srdačan i neposredan, kao i uvek. Tu je i Nenad Šarenac, predsednik DŽK Tamiš. Još ću malo o Novakoviću. Svako, vrlo složeno tkanje, u stanju je da raščlani do potpune jednostavnosti. Dok drugi, namerno ili ne, lutaju lavirintom nevidljivih prepreka, potpuno siguran u svaki svoj potez, iznova, privlači novim idejama. Retkost u savremenom trenutku sportskog Pančeva. Poput nekog, novog romantičara.

Ulazim u hram sporta. Lep je osećaj kad znate da vas ovako nešto nije mimoišlo. Već u hodniku, graja dece motiviše me da se približim samom tatamiju. I, onda, prizor za nevericu. Ne pamtim, a bio sam učesnikom nekih od najznačajnih sportskih smotri, planetarno gledano, da me nešto više impresioniralo. Nazvao bih to, kontrolisanim haosom. Pre samog otvaranja turnira, parter je prepun dece, vežbaju, pre nastupa.

Marko Sekulović, sjajni sportski radnik, jedan od operativaca Tamiša, uvodi me u Pres cenatar. Srećem kompletnu porodicu Stojadinov. Andrea je jedna od najboljih džudiskinja sveta, članica kluba iz grada na Tamišu, a tu je i njen brat, Aleksa, trener. Mama Slađa i tata Nikola, sa osmehom, izlaze u susret svakom zahtevu učesnika.

Tačno u 10, svečano je otvoren, prvi Tamiš-Trofej u džudou, manifestacija, koju, sasvim sam siguran u to, retko ko može da nadmaši, kad je reč o organizaciji i broju učesnika. Andrei je pripala čast da poželi dobrodošlicu svima.

 

 

Uočavam, legendu džudoa, Marka Atanasova. Sedi, tik uz sto sa peharima i medaljama. Susret sam ovekovečio fotografijom, pred vama.

Usledile su prve borbe. Na tatamiju, prvi su najmlađi, oni koji još uvek nemaju prava da se zvanično takmiče, ali, dobar je osećaj, kad pred tolikom publikom, i takmacima, pokažeš šta znaš. Sekulović me u prolazu upoznaje sa Sinišom Škrbićem, međunarodnim sudijom, supervizorom nadmetanja:

-„Ima nas tačno 20, i raspoređeni smo da pokrijemo svaki takmičarski kutak“-kaže mi jedan od arbitara, naš čovek, koji je ugled stekao na najvećim džudo priredbama širom sveta.

Pitam kakvi su prvi utisci?

„Sve je izuzetno dobro. Ovde su naše najbolje sudije, a drago mi je što se ovoliko klubova i takmičara odazvalo, ali i ne čudi, jer, to je samo dokaz, koliko je DŽK Tamiš, za kratko vreme, stekao mnogo prijatelja“.

Kad je reč o deliocima pravde, Marko Sekulović mi kaže da je veoma bitno istaći i podatak da su ovim povodom, mlade sudije dobile priliku da arbitriraju, i tako steknu potrebnu rutinu, za nastavak karijere. Podseća me i na istinu da su DŽK Tamiš, ovom prilikom, mnogo pomogli ljudi iz Džudo saveza Beograda, kao i SC „Šumice“.

Polako pristižu i moje kolege iz Pančeva. Tu je Goran Jovičić, iz dopisništva RTS-a, sa svojim timom, Aleksandar Živković, urednik „Pančevca“, drugi, iz beogradskih medija.

Saznajem, za odličja se nadmeću tri uzrasne kategorije. Biće podeljeno 54 kompleta medalja, 216 ukupno. Kad već pominjem odličja, prisustvovao sam interesantnom razgovoru, nekoliko trenera. Ovako je bilo:

„Da li si video medalje“-prvo sam čuo, kako zbori jedan od učesnika ove priče, a potom i odgovor: „To su medalje. Ovo je zaista nešto posebno i deca će biti oduševljena“-kazao je drugi.

Još da dodam i to mi je najdraže. Blizu stotinu dečaka i devojčica iz Pančeva, obrelo se u „Šumicama“. Ta mladost koju imamo, taj krem džudoa, na to bi trebalo da budemo ponosni.

Danas, tokom ovog turnira, pre nego što ću sa istim saputnicima, nazad, put Pančeva, shvatio sam koliko je bilo potrebno energije i sredstava da se ovakva sportska priredba osmisli i izvede. Zato, sve je bilo nekako potpuno, drugačije, što se retko viđa na našem prostoru. O svemu se vodilo računa, brižljivost je izbila u prvi plan. Izašao sam ranije sa poprišta, kako bih vam sve ovo napisao. Radostan što postoje ljudi, izvanredne sposobnosti, od akcije, koji ostavljaju trag.

 

 

 

DECO IGRAJTE SE-TAKO SE POSTAJE ŠAMPION

 

 

Svakako, hteo sam da napišem još nešto, posle uspešno završene manifestacije, po mom mišljenju, jedne od najbolje izvedenih, da ja znam, a da iza nje stoji neka sportska organizacija iz grada Pančeva. Ipak, dodatni motiv što čitate ove rečenice imao sam u fotografijama koje su postavljene na FB stranici Judo Tamiš, a koje najbolje ilustruju sve što možete pročitati u nastavku ove rubrike.

Prvo ću parafrazirati Nikolu Jokića, najboljeg košarkaša današnjice: „Mi, nismo sportisti. Nama su važna samo osvojena prva mesta“. Ne pamtim da nas je neko bolje opisao, kada razmišljamo o sportu, uspehu i neuspehu, istovremenu. I onda, svetlost.

Da, mislim na Judo Tamiš, klub, koji je za manje od dve godine postojanja, reklo bi se, sa malom tradicijom, u svakom istinskom sportisti, probudio nadu da se može dopreti do suštine sporta, a ona je jednostavna-otkrijte o sebi neočekivano.

Beogradska predstava, to, višečasovno predavanje o stilu života, nenapuštanju osnovnih vrednosti, o gradaciji dobrog i lošeg, o nama, doprinelo je da po ko zna koji put i samom sebi pojasnim, sve o načelima izražavanja, kad ste na terenu, stazi, bazenu, tatamiju.

 

 

Rad sa decom, toliko je zapušten u Srbiji, pa se čudimo zašto nižemo loše rezultate. Da li je moguće da ne razumemo da svaki taj preskočen čas, to razumevanje igre, kasnije, ne može da se nadoknadi nikavim algoritmom ili pustim nabijanjem snage. Ko danas radi sa decom? Nema ko da odgovori na ta pitanja.

Zato je meni Judo klub Tamiš primer, šta nam valja čiiniti. Čak stotinu dečaka i devojčica vežba u skladu sa samim principima istočnjačke veštine. A, ko je tu da im prenese znanje. Marko Atanasov, Andrea i Aleksa Stojadinov, Neda i Ivan Ostojić… Osobe koje u deci ne vide materijal, već mladost kojoj je potreban zagrljaj. Uspeh ove družine, zasniva se na strategiji ljubavi, jednih prema drugima. Oni ih uče da shvate-ponašajte se i živite kao da je to nešto lako. Ovi ljudi nisu tu za decu JK Tamiš, samo da bi ih sačuvali od pošasti koja je sve više prisutna među nama, obučili za dobre rezultate, već, da ih oplemene za dalje.

Amerikanizacija je odavno prošla kroz naše pore društva. Našta mislim? Pa, SAD su postale imperija kupujući sve što vredi. To mogu silni. A drugi? Oni bi trebalo da se vode pricipima-sam stvaraj svoju budućnost. Stvaraj, ne kupuj. Eto, poklanjam ovaj slogan svima koji misle drugačije, a ne samo na instant uspeh.

Za kraj, da poentiram. U subotu, u „Šumicama“, čuo sam sledeće. Razgovaraju otac i sin, takmičar Tamiša, posle poraza mališana: „Tata, ja se ne ljutim na ovog dečaka koji me je pobedio“.

Deco, igrajte se-tako ćete postati šampioni.

 

 

NIJE KRAJ

 

 

Džudo klub Tamiš dobrodošao je da popuni prazninu u pančevačkom sportu, onaj središnji deo. Naime, ta pukotina, prava razvalina, nastala davanjem odabranima, i ne davanjem drugima, sada, koliko-toliko, ne zjapi, već dokazuje da može i drugačije, kada to rade pravi ljudi. U novije vreme, već smo navikli na surovu istinu i ko sme i može da opstane. Zato prisustvo ove pančevačke družine, u meni budi nadu, da oplemenjivanje ima smisla, posebno kad ga ukorene ljudi, vični tome. Zašto gajim sunčanu nit optimizma? Iz razloga što sam se lično uverio da sistem može da živi. Pravi ljudi, ne punoletni dokoličari, sa sumnjivim motivima, jedini znaju kako kroz nevidljive lavirinte moderne, ovog što sada živimo, sprovedu svoj brod do sigurne luke. Na da tu ostane, već da plovi dalje, kroz Scile i Haribde, dokazujući, neka vetar duva, neka svako radi svoj posao, ali, zacrtan cilj, već je uspostavljen uspeh.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: JK Tamiš, „Zdravo Pančevo“ i privatna arhiva

Share on facebook
Share on twitter