EKSKLUZIVNO ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ : DR ALEKSANDAR JANKOVIĆ, ROĐENI PANČEVAC, REDOVNI PROFESOR FAKULTETA ZA SPORT I FIZIČKO VASPITANJE UNIVERZITETA U BEOGRADU, TRENER  SA UEFA LICENCOM,  NAŠ STRUČNJAK ČIJE SE MIŠLJENJE UVAŽAVA ŠIROM SVETA

 

   Fudbal čuva senzacionalnost pobeda i lepotu igre

 

Razgovor sa profesorom Aleksandrom Jankovićem je ne samo zanimljiva priča o Pančevcu čije fudbalsko znanje  izaziva poštovanje na svim svetskim merdijanima, nego i veoma poučan primer o tome kako se može –  vrednim radom, pravim idejama, stalnim usavršavanjem – uspeti u  svetu najpopularnijeg sporta, gde svaki  Srbin za sebe misli da bi bio najbolji. Fudbal je zavoleo u rukometnom okruženju, igrajući za domaći PSK, Dinamo, beogradski Rad i Obilić, a potom se posvetio fudbalskoj nauci i postao naš najveći znalac najvažnije sporedne stvari na svetu, gde je savršeno spojio fudbalskui teoriju i  praksu, uspešno radeći u devet prvoligaških klubova i nekoliko selekcija.

S ciljem da široj javnosti približe neku veoma značajnu  ličnost, novinari često čine grešku, jer za  svoje sagovornike kažu da su toliko poznati  da ih ne treba posebno predstavljati. Kako bih izbegao takvu klopku, želim da dr Aleksandra Jankovića –  profesora na tri studijska programa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje: osnovnim akademskim studijama: predmet pod nazivom teorija i metodika fudbala, teorija i tehnologija fudbala 1 i 2, te strukovnim studijama sporta: predmete pod nazivom: teorija i praksa fudbala 1, 2 i 3, kao i na master akademskim studijama: predmet pod nazivom teorija i tehnologija 3, kao i fudbalskog trenera visokog renomea i zvanja –  što više stavim u središte pažnje svih  vas koji čitate ovu zanimljivu životnu priču.

 

PUSTI RUKOMET,  POSVETI SE FUDBALU

 

Ranko Janković Belmondo, nekada istaknuti rukometni trener, strateg koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom, posebno pančevačkom rukometu, reklo bi se da je  presudno uticao da se njegov sin, Aleksandar, posveti sportu. Ipak, interesantno, on je svom nasledniku savetovao da ne bude rukometaš, već da se okrene fudbalu. A sin mu je ispunio još jednu veliku želju.

– Vidi, ima u Pančevu mnogo toga interesantnog u vezi s roditeljima  i decom koja su krenula putem sporta. Konkretno, sada mislim na rukomet. Recimo, ćerka Nenada Kecmana, Olivera, postala je vrhunska igračica, rukometašica izuzetnog formata, a tako je bilo i sa Dejanom Perićem, čiji je otac Bogosav bio sjajan rukometaš Dinama i reprezentativac. Tu je i Saša Vig, nekadašnji kapiten Dinama, čiji je otac Fredi takođe bio odličan rukometaš. Naravno, ima još mnogo primera. Ti znaš, ja sam s Rankom odmalena bio na rukometnom igralištu, ali baš zahvaljujući njemu, ipak sam završio u fudbalu. Još dalekih osamdesetih godina prošlog veka, kada je taj sport proslavio našu tadašnju zemlju, on je meni govorio, što je bilo fascinantno:“Rukomet kao sport umire. Posveti se fudbalu, nećeš pogrešiti“. Pazi, ja nisam odradio ni jedan rukometni trening u svom životu, a toliko vremena sam proveo kraj terena. Još nešto je veoma važno i to želim da istaknem, sada dok razgovaramo. Naime, u danu kada je moj otac umro, rekao mi je Tvoj kolega Doru Barbu,  da se sreo s Rankom nekoliko dana ranije. Tada mi je saopštio da je  velika želja mog oca  bila da završim fakultet i da se okrenem sportu na taj način, odnosno, da nastavim školovanje i budem predavač. Tako, pod uticajem svog oca, uradio sam dve izuzetno važne stvari u životu – kaže  profesor Janković u dahu, s mnogo emocija, potvrđujući da roditeljski saveti, skoro uvek, imaju moć predviđanja šta je za njihovu decu dobro u daljem životu, a šta ne.

          PROFESURA –  SUDBINA I IZAZOV

 

On je, kako i dolikuje pravom akademskom građaninu, redom, poštujući pravila, sticao jedno po jedno zvanje, pre nego što će postati redovni profesor. Pre 23 godine je završio DIF, kako svi popularno zovu fakultet na kojem je sada predavač. Ipak, prvo je postao diplomirani trener, a 2004. godine  i magistar nauka u oblasti fizičkog vaspitanja. Dve godine kasnije, odbranio je i doktorsku disertaciju: Uticaj pojedinih psiholoških faktora na uspešnost u savremenom, vrhunskom fudbalu (mentor dr Veljko Aleksić). Od 2017. godine ima i UEFA licencu za fudbalskog trenera. Iste godine izabran je u zvanje redovnog profesora, a pre toga je bio  vanredni profesor, docent, asistent, te asistent pripravnik. Na beogradskom Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje zaposlen je od 1999. godine.

 

Uporedo, kako je već rečeno, nije zapostavio ni trenersku karijeru, a posebno je važno istaći njegovo prisustvo na mnogim međunarodnim skupovima i seminarima, gde je kao učesnik i predavač stekao iskustvo, neophodno da bi se ozbiljno radilo na fudbalskom terenu. Važno je naglasiti da je od 2006. do 2014. bio član Stručnog štaba Fudbalskog saveza Srbije, u raznim selekcijama, kao i da je 2014. samostalno vodio FK Rad. Godinama unazad je  trenirao klubove u Iranu, Tajlandu, Grčkoj, Bugarskoj, a ne možemo zaboraviti ni angažman u FK Železniku, OFK Beogradu,  novosadskoj Vojvodini i Crvenoj zvezdi. Već tri godine je pomoćnik Ljubiše Tumbakovića, selektora reprezentacije Crne Gore.

Aleksandar Janković je fudbalsku igru zavoleo kao dečak u Pančevu, igrajući za tada popularni  PSK, a odlskom u beogradske klubove – Obilić i Rad – njegova igračka  karijera je dobila veći kvalitet. Od 1981. do 1986.  godine branio je boje pančevačkog Dinama, kada  je i prestao sa aktivnim igranjem. Janković je, a to se iz priloženog lepo uočava, na pravi način izgradio svoju piramidu uspeha. Međutim,  ko poznaje profesora, dobro zna da je njegov život, ne samo na sportskom polju, manifestacija rada, upornosti i znanja. On se kao fudbalski stručnjak  odavno ostvario, ali prija saznanje da ga nijedna titula, zvanje, kao ni činjenica da mu je telefon pun brojeva istaknutih ljudi, planetarno gledano, nije promenila. Zadržao je inegritet, ostao je kulturan, nenametljiv. Pričati s njim o fudbalu, jednako je uživanju  u sjajnoj pozorišnoj predstavi ili pogledati neko remek – delo na filmskom platnu. O tome ćete čitati u nastavku teksta. Ono što je jasno, on je jedan iz plejade ljubitelja najlepše sporedne stvari na svetu koji tvrdi da je fudbal sačuvao senzacionalnost pobeda, atraktivnost i lepotu igre.

Tek nekoliko godina sam stariji od Jankovića, a prvi put sam gao video kao dečaka, kada je s ocem Rankom Jankovićem (koji je u svetu sporta, pre svega rukometa, ostao upamćen po raskošnom nadimku Belmondo) dolazio na treninge Rukometnog kluba Dinamo iz Pančeva, s kojim je Belmondo  imao zaista velike uspehe. Elem, dok su se svi nadali da će i on očevim stopama (a koliki je Rankov uticaj na naslednika bio, čitajte u posebnoj rubrici u ovom tekstu) okrenuo se fudbalu.  Onako visok i vižljast, Saša se lako snalazio na fudbalskom terenu, ali je ubrzo shvatio da  nakon igračke karijere ne kaže zbogom omiljenom sportu, već je čvrsto rešio da se fudbalu okrene na originalan način. Završio je studije na vreme, a sve ostalo je već rečeno.

Nisam ga dugo video, što i nije čudno s obzirom na njegove obaveze. Ipak, da društvene mreže imaju vrednost, i ne služe samo za potkusurivanje neistomišljenika, pokazalo se u slučaju nas dvojice. Zahvaljujući takvoj mogućnosti korespodencije, našao sam ga, otprilike pre mesec dana, na Tajlandu, gde je prenosio trenerska znanja. Obećao je da će se javiti kad ponovo bude u Beogradu, gde već dugo obitava. Tako se i desilo. S obzirom da mu majka živi u gradu na Tamišu, još je lakše bilo videti starog prijatelja. Tako smo se sreli, pre nekoliko dana, u sada već staroj bazi –  pančevačkom „Aviv parku“.

               

TIŠINA TAMO! GOVORI DOKTOR ZA FUDBAL

 

Ipak, pre nego što pročitate o čemu smo moj sagovornik i ja razgovarali, želim da pred vas, poštovani čitaoci „Praštanja uspeha“, iznesem još neke ustiske o Aleksandru Jankoviću. Istina, njegovi studenti to znaju, a i stručna javnost:  On je pedagog velikog formata, ali i hrabar čovek! Zašto to tvrdim? Trebalo je posle legendarnog dr Veljka Aleksića, čuvenog profesora fudbalskih veština, doći na njegovo mesto. Po meni, on je vrednost sam po sebi, zato što sve ono što teorijski zna, ume  da predoči na terenu, i to pred studentima koji su po pravilu nepoverljivi. Oni vole demonstratore, jer hoće da na pravi način proniknu u suštinu, bit istraživanja i funkciju sporta. Često dr Jankovića  možete videti u medijima kako komentariše neku konkretnu utakmicu, ili sportsku pojavu u Srbiji i svetu, a s obzirom da je poslednjih decenija propoutovao skoro celom planetom, osim Australije, nakupilo se znanja i iskustva, pa ne čudi što ovaj rođeni Pančevac  ima šta da kaže.

Uvažen je i zato što ne prepričava ideje, već ih sam stvara. Janković ne bi bio to što jeste da ne razume suštinu fudbala, koja se može spoznati samo ako se razumeju svi vekovi ove sportske igre. Zato, s razlogom, pominje istoriju, u naučne svrhe, potvrđujući da ništa nije i ne može početi od danas, ma koliko se to činilo mogućim. Svojim studentima, osim osnovnih znanja, često ukazuje da je suština uspeha pokazati uticaj na samu igru, kreirati nešto novo, jer prostora za napredak i te kako ima. Posebno, kad je reč o brzini rekcije na samom terenu. Posle toliko godina u fudbalu, prof. Janković dobro zna da univerzalni obrazac za uspeh ne postoji, ali obrazovanje uvek mora biti polazna tačka na tom neizvesnom putu. Zato uvek stoji na raspolaganju svojim studentima i savkom dobronamernom, onom kome je cilj napredak u fudbalskoj igri. Razgovor s njim bio je lekovit, zbog čega mu se mnogo zahvaljujem. Osobe velikog znanja, erudite, doprinose da se i mi, koji pratimo šta nam govore,  obogatitimo znanjem, pa i duhom i energijom. Profesor je naručio sok od ceđenog voća, a ja kafu, pa je razgovor mogao da počne.

 Želim na početku našeg razgovora da dotaknemo temu oko koje ćemo se, zapravo, i vrteti sve vreme, dok razmenjujemo misli. Naime,  Ti si se posle igračke karijere odlučio kako na originalan način ostati u fudbalu. Redom, od asisetenta pripravnika, došao si do redovnog profesora na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje. Kad si prepoznao kod sebe taj dar o profesuri kao zanimanju?

– Sve je to išlo prirodnim tokom. Naravno, kao dečak, sanjao sam da budem fudbaler. Ipak, u svojoj glavi sam napravio sliku:  ili će to biti kako treba ili neće toga biti. Na šta mislim? Vidi, razmišljao sam ili ću igrati za Zvezdu i Partizan, ili ću ostvariti još nešto više. Ako ne uspem, moram tražiti nove mogućnosti. Kasnije, dok sam igrao za FK Rad, upisao sam fakultet. Pustili su me na pozajmicu u Obilić, i to u vreme kada je fudbal u našoj zemlji je bio na visokom nivou. Bilo je teško uspeti kao igrač, pa sam se vratio  u Pančevo, da igram za Dinamo, u društvu  Nenada Perića i ostalih momaka koje sam poznavao odranije. Ostao sam ovde  dve godine i paralelno završavao fakultet. Još na drugoj godini, grejao me je fond informacija o fudbalu, a imao sam i sreću, jer je tada na fakultetu radio profesor dr. Veljko Aleksić, jedan od najvećih fudfbalskih autoriteta, predavač na predmetu- fudbal. On je u meni prepoznao kapacitet i već u četvrtoj godini me angažovao da mu pomažem kao demonstrator. Praktično, bio sam mu neka vrsta asistenta. Dakle, od te 1992. godine sam na fakultetu u različitim zvanjima. Mi, na našem fakultetu, imamo  sintagmu koje se držimo:  Nastavi tradiciju. Ja sam  to  baš uradio, imao sam sreću, jer je sve išlo kako treba, a na drugoj strani, paraleno, razvijao sam i trenersku priču. Počeo sam sa Miloljubom Ostojićem u FK Dinamu, s mlađim kategorijama. Učio sam od njega i mnogo sam mu zahvalan za sve. Kada sam 1996. ušao u Prvu fudbalsku ligu naše zemlje, sa Čedom Džoinčevićem, do današnjih dana, radio sam u devet prvoligaških klubova i nekoliko selekcija. Sada blisko sarađujem sa Ljubišom Tumbakovićem u FS Crne Gore.

                           

 TEORIJA I PRAKSA MORAJU ZAJEDNO

 

Izabrao si interesantan put, a da li si uspeo da ostvariš sve ono što si zamislio kada si krenuo u svu tu neizvesnost?

– Već dvadest godina bezuspešno pokušavam da ubedim ljude da razlike između teorije i prakse u ovom poslu nema. Koliko god zvučalo šašavo, uporedio bih to s medicinom. Zamisli hirurga koji je specijalizirao tu oblast, a nema praksu niti odgovarajuća  teorijska znanja. Zar se takav može uopšte baviti hirurgijom? Kod nas, nažalost, zapravo u našem fudbalu, to nikako ne ide zajedno. Mene neki doživljavaju na terenu kao nekakvog naučnika, uz obavezno pitanje „Gde ti je lap top profesore?“. Na drugoj strani, u akademskoj zajednici gledaju te kao praktikanta, a praktikant je cirkuzant. Zato stalno ponavljam: Ne mogu da radim trening, ako nemam ideju. Da bi je predstavio, moram da uključim mnoge segmente –  od planiranja, kreacije i na kraju ide demonstracija na terenu. Sve to mora da se prožima i eto, to pokušavam već dve decenije da dokažem. Teorija i praksa moraju zajedno, ruku pod ruku, u srpskom fudbalu.

Ne smem i ne želim da propustim priliku da Te pitam i nešto u vezi s tvojim profesorskim angažmanom na Fakultetu za sport i fizčko vaspitanje. Zato što si  autoritet i osoba koja može da mi da najbolji odgovor. Na predmetu fudbal, gde ti predaješ, šta se može naučiti, i kako obučavate  mlade ljude da budu dobri poznavaoci ove najpopularnije igre?

– Mnogo si ozbiljno pitanje postavio. Odgovoriću ti na dva načina. Kada bi neko došao na fakultet sa željom da bude trener ili profesror fizičkog vaspitanja, činimo sve da ih pripremimo da budu na najvišem nivou, i kao treneri, ali i nastavnici koji s uspehom realizuju nastavni plan i program. To je jedan deo. Opšta kultura i istorija fudbalskog sporta se podrazumevaju kao osnova izučavanja. Tu su i stručni segmenti, od metodike i drugih, do rada s mladima i seniorima. Rad s golmanima i fizička kondicija su nam takođe u fokusu. Ima mnogo toga što zajedno izučavamo. E, sad, postoji tu jedan ozbiljan problem. Naime, naš fakultet je akreditovan da obrazuje fudbalske trenere, ali, paralelan proces je napravila i UEFA. Evropska fudbalska kuća pokušava da unificira ceo obrazovni sistem na tlu Starog kontineta, preko fudbalskih saveza svojih članica. Shavtili su da je edukacija osnovni uslov za napredak. Fudbalska igra napravila je ogroman napredak, a  u vezi s ovom temom – mala digresija. Od 1863. zna se za fudbal, ali se vremenom ova igra prepoznaje i kao ekonomski, marketinški, čak politički važan faktor. Zato se UEFA brine da sve te prateće stvari ne pojedu, što bi se reklo, samu igru. Edukacijom pokušavaju da se svemu tome suprotstave. Smatraju, ako drugi segmenti napreduju, mora i struka. Zato su toliko angažovani, a lokalni obrazovni sistemi su zbog toga gurnuti u drugi plan. Praktično, mi sada imamo dva paralelna procesa. Jedan je edukacija u FSS, uz posredsvo UEFE, a na drugoj strani imate državu koja želi da zaštiti sebe i akredituje studijske programe, pa i za fudbalske trenere.  FSS ne izdaje licence fakultetima, jer je u obavezi prema  UEFA, pa tako dolazimo do paradoksalne situacije. Pokušao sam to da razrešim, jer sam jedno vreme bio direktor Centra za obrazovanje FSS, ali nisam u tome uspeo.

       PRIJATELJI IZ DETINJSTVA SU I DANAS TU

 

Svako odrastanje u vezi je s ljudima i događajima koji nam, nekako, obeleže život. Aleksandar Janković je odrastao u Pančevu, a kao dečak, igrajući fudbal, upoznao je i vršnjake koji su i posle više decenija, mada odavno nisu u sportu, ostali prijatelji mom sagovorniku. Pokazuje mi fotografiju u telefonu na kojoj su uz njega: braća Perić, Nenad i Filip, nekada fudbaleri, sada veoma uspešni poslovni ljudi, pa Goran Jovičić, moj kolega, šef dopisništva RTS- a iz grada na Tamišu. Zaista je to lepa  priča.

– Držim u telefonu te fotografije iz mladosti, koje ne samo da mi čuvaju uspomenu na divne ljude, već me podsećaju koliko je to vreme bilo bezbrižno i sjajno za druženje. Koliko obaveze dozvoljavaju, u kontaktu smo, češće se čujemo telefonom, ali to prijateljstvo je neraskidivo – veli moj sagovornik, s iskrom u očima.

Saznao sam od Tebe da si veoma poštovao Gorana Bunjevčevića, legendarnog kapitena Crvene Zvezde i direktora FSS koji je preminuo pre godinu dana. On je bio izuzetan čovek, zar ne?

-Da, Bunja je bio nešto posebno. Bili smo veliki preijatelji, odlazili na slavu jedan kod drugog. Veliki je to gubitak za njegovu porodicu i srpski fudbal.

               

 

 BEZ OBRAZOVANJA NEMA VRHUNSKIH DOMETA

 

Fudbal je za neke samo igra, ali, i sam si rekao, odavno nije samo to. Čak, daću sebi slobodu, i kazati da je  danas  praktično nemoguće uspeti u trenerskom poslu, ako niste obrazovani. Jedno je biti vrhunski igrač, a sasvim nešto drugo izuti kopačke i posvetiti se novom delu karijere. Hoću reći, trener mora stalno da se edukuje, zar ne?

– To je mnogo puta dokazano. Postoje treneri koji su bili vrhunski igrači, ali i oni drugi koji nisu pipnuli loptu. Ono što je sigurno, obrazovanje je neophodno. To je nešto što niko ne može da vam oduzme. Gde god da odete, da vas posao odnese, uvek ćete moći da pokažete sve što znate. Zato poručujem, posebno mladima koji žele da se posvete ovom poslu, ulažite u sebe kroz obrazovanje.

Nikada mi se nije sviđalo kad za fudbalere kažu da nisu dovoljno pametni. Međutim, ti si i kroz svoju doktrosku disertaciju dokazao ta to nije tačno. Možeš li mojim čitaocima da preneseš neke detalje do kojih si stigao tokom istraživanja.

– Kako da ne. Radili smo anketu, u vezi s inteligencijom, na uzorku od 300 igrača, koji se takmiče od pete lige do reprezentacije. Intelekt fudbalera, školski mereno, za nijansu je iznad prosečnosti u našoj regiji. Problem nastaje u obrazovanju. Ti momci koji imaju od 15 do 18 godina odrastaju u nezrelom okruženju. Zašto to kažem?! Recimo, neki momak za koga kažu da je talentovan i da već igra za Zvezdu ili Partizan, kao i da je reprezentativac, on već dobija neku novčanu nadoknadu koja je za naše uslove značajna. Okružuju ga menadžeri koji, takođe, u njemu vide neku privilegiju. Obično porodično okruženje u njemu vidi neku nadu. U školi ga vršnjaci gledaju čudno, pa  i nastavnici.  Dešava se da ta deca i prestaju da odlaze u školu. Kad se uzme u obzir i ta mladost, onda i ne čudi što imaju malo interesovanja za druge oblasti. Nažalost, to sve smanjuje njegov realan domet. Ipak, ako neko želi da ostvari vrhunske rezultate, mora da radi na sebi, da se obrazuje, jer neće moći da se odupre pritiscima i ambijentu u kojima se često nalazi igrajući fudbal. Ima još nešto veoma bitno: Fudbaleri, zapravo mnogi sportisti, sada su i javne ličnosti, a to podrazumeva da budu vaspitani i obrazovani. Neka svima nama primer Novaka Đokovića bude nešto najbolje o čemu sada razgovaramo. Ako pričamo baš o fudbalu, navešću i primer Milorada Mažića, našeg najboljeg sudije. Možda nije dovoljno poznato,  čovek je doktor nauka, a družeći se s njim, lako shvatite da je bio spreman da se prilagođava novim okolnostima koje su ga čekale izvan naše zemlje. To je važno, a znamo to svi kod nas u drušvu, nije baš sve na svom mestu. Dakle, obrazovanom čoveku lakše je da se snađe u novom ambijentu, da prebrodi razna iskušenja na pravi način.

 

 

        VAŽNO JE  SAČUVATI FUDBALSKE GENIJALCE 

 

Ne smem da propustim,da te pitam, a mislim da je to veoma bitno. Često ljudi pominju DA fudbal više nema gde. Sve smo već videli, sve je jasno. Da ga uporedim s trkom na 100 metara. To je to, brže ne može!? Kako objašnjavaš takva mišljenja i ima li fudbalu spasa?

– Kad se posmatra evolicija fudbala, često su ljudi, kao što sada ti i ja sedimo i pričamo, razmišljali o tome kako fudbal može dalje. Ipak, on je kao voda, uvek nađe svoj put,  neki novi sistem. Mi normalni to ne vidimo, ali genijalci nađu rešenje. Fudbal nije samo jedan segment, kako si ti u pitanju naveo, a misleći na brzinu. Tačno je da  u fudbalskoj igri postoji samo jedno najbolje rešenje za datu situaciju. Dvadest fudbalera na terenu se stalno kreću. U tom kretanju čovek mora brzo da donosi odluke. Ispričaću ti rezultate jednog istraživanja. U evropskom fudbalu 2001. godine, bilo je dovoljno da igrač za  2,1 sekunda  donese odluku, kad primi loptu. A sad je potrebno 0,9 sekundi. To nam mnogo govori. Igrač sada mora da bude fizički spreman, a mnogo se vodi računa o organizaciji igre, kakvi se momci selektiraju i još mnogo toga. Znači, prostora za napredak ima, ali ti i ja ga ne vidimo.

 

Zato Gvardiola i neke Tvoje  kolege jesu to što jesu? Oni su pravi fudbalski genijalci. Može li se tako reći?

– Tačno tako. Oni donose promene, pomeraju granice, koje se ne vide u početku najbolje, ali kasnije svima biva jasno šta su hteli da kažu. Zato fudbal ostaje posebna igra. Moram i ovo da kažem: Ljudi koji brinu o sudbini fudbala, ne dozvoljavaju da se dira u suštinu igre. Mnogi sportovi menjaju sama pravila igre, prilagođavaju se ambijentu. Pa pogledaj rukomet, košarku, vaterpolo…a fudbal ne. Ima jedan lep primer: Kada se poredi fudbal, zapravo finale Lige šampiona, i američki fudbal i tamošnji Super bol, šta nam je prva asocijacija na ova dva sportska spektakla? Da li znamo ko je igrao prošle godine u finalu u Americi? Da li znamo nekog igrača? Naravno, mislim na široke narodne mase. Ne, nama je prvo da pomislimo koliko košta sekund reklame na poluvremenu tog velikog događaja. Fudbal to ne dozvoljava. On čuva jednog Ronalda ili Mesija. Čuva senzacionalnost pobeda i same igre.

 

           

ZAŠTO SE NAŠI TALENTI NEGDE IZGUBE

 

S obzirom na tvoj trenutni položaj, znanje i zvanje, nemam boljeg sagovornika za sledeće pitanje. Zar s mladima ne treba da rade nabolji stručnjaci, a ne osobe s kojima se ne zna šta će, pa hajde da mu damo neku mlađu selekciju. Kako tome da se odupremo?

– Fudbal, na našem prostoru zaista ume da bude pakao. U tvom pitanju ima pet odgovora. Paradoksalno je, da smo mi u mlađim kategorijama prvaci sveta i Evrope. E, sad, gde je greška? Objasniću. Mi krećemo sa ranom specijalizacijom. Šta to znači? Mi sa mladima radimo kao sa seniorima. Takav način rada daje brze rezultate, ali smanjuje domete. Postajemo prvaci sveta, a kada ti momci stasaju, nema ih nigde. Pogrešno radimo sa decom. Nažalost, nama kriterijume postavljaju pogrešni ljudi. Koji su to ljudi? Navijači i menadžeri. Navijači skandiraju: Srce na teren. Tako dolazimo u situaciju da je samo angažovanje potrebno. S druge strane,  menadžeri su nas ubedili da su starci igrači sa 18 godina. Zašto? Zato što ne mogu da prodaju igrača sa 24. Tako su ubedili stručnjake da mora igrač sa 17 godina da bude Mesi ili Ronaldo. Na trećoj strani, mnogim vlasnicima klubova, koji to zapravo nisu, jedini kriterijum uspeha je rezultat u mlađim kategorijama. Tako dolazimo u situaciju da imamo trenere koji sa decom rade pogrešno. Kako to? Teraju ih da pobeđuju, a on biološki nije zreo da postigne nečiji željeni rezultat. Tako dete sa 14 godina, koje definitivno nije zrelo,  izbacite iz tima, a dovedete nekog fizički dominantnijeg koji postiže  rezultat. Menadžeri se zainteresuje za takvu decu i odvode ih. Zato mi sada imamo samo nekoliko dečaka koji su bili prvaci sveta, a da još igraju fudbal. Ostali su negde nestali.

Kako to da se ispravi?

– Naš posao, što se obrazovanja tiče, dobro je da smo u tome uspeli, jeste da sportske pedagoge, fudbalske učitelje pustimo, da tako kažem, da rade sa decom od pet do deset godina. To nije trening već igra, fudbalsko vaspitanje – i to je ohrabrujuće. Svedok sam, godinama unazad, strašnog pada kriterijuma na motoričkom i intelektualnom planu. Nažalost, deca se više ne igraju i trebalo bi učiniti sve da sa decom koja vole fudbal rade najbolji, talentovani, afirmisani i sposobni treneri koji će biti adekvatno nagrađeni za uložen trud.

 

            O REPREZENTACIJI SRBIJE I DINAMU

 

Ne želim da završimo razgovor a da te ne pitam nešto u vezi s famoznim i večitim razmišljanjem, kako naši najbolji igrači, vrhunski internacionalci, ne pružaju najbolje partije u dresu srpske reprezentacije. Prođemo mi grupu, kvalifijujemo se za SP, a onda – razočarenje. Kako to, i ima li nam leka?

– Pre svega trebalo bi da budemo realni. Fudbal nije samo ono što se dešava na terenu. Mnogo je više od toga.Evo, pre nekoliko dana gledali smo srpski fudbalski derbi. Lepo je sve moglo da se uoči. Kako je koji klub organizovan, na kom je nivou samopouzdanje igrača, okolnosti koje okružuju oba tima. Sve vam je jasno. Kad je reč o reprezentaciji, moramo biti objektivni. Ukoliko mi kao nacionalna selekcija u kontinuitetu obezbedimo učešće na velikim takmičenjima, to je za nas dobro urađen posao i naš najviši nivo. Zašto ne možemo više od toga? Takav smo mi narod. Nemamo neki zajednički imenitelj koji igrače može da motiviše, što nije slučaj s momcima koji, na primer, nastupaju za Hrvatsku. Oni su nam pokazali kako se to radi. Imamo problem organizacione prirode, a kao društvo smo nezreli da napravimo ambijent u kome će igrači pronaći određenu stabilnost kako bi mogli da demonstriraju svoju vrednost. Hoću još da istaknem i ovaj fenomen: Kada nemate neki test pred sobom, odnosno, ne igra se utakmica, nema problema. U svlačionici naše reprezentacije sve je u najboljem redu. Momci daju sve od sebe. Oni, verujte mi, vole Srbiju  više od nas. Problem je sve drugo oko tih momaka. Posebna je nauka organizacija.

 

Kako onda dalje? Šta nam valja činiti?

– Evo jednog primera. Reč je o fudbalskom savezu Nemačke. Kada je organizovano SP u Brazilu, 2014. godine, Nemci su otišli tamo još pre nego što su počele kvalifikacije za to takmičenje i u blizini Sao Paola kupili zemlju i napravili kamp. Čak tri godine pre starta nadmetanja su to učinili. Animirali su lokalno stanovništvo tri godine da navijaju za njih. Praktično, napravili su domaću atmosferu. Naravno, osvojili su taj šampioat, a kada su otišli, ostavili su kamp koji je postao bolnica za tamošnji narod. Zamislite da ste igrač takve organizacije! Vi biste osećali snagu takve nacije. E, sad zamislite kako je bilo u našem kampu? I šta se onda dešava? Pobedite Kostariku, a zatim protiv Švajcarske kao da igrate utakmicu života i smrti. Posle poraza, nastaje haos. Sve to stravično utiče na naše igrače i vidite, mi kao društvo nismo sposobni da napravimo ambijent za visoke domete.

A, sad nešto sasvim drugačije, mada ostajemo kod fudbala. Pratiš li šta se zbiva s Dinamom, s obzirom da si Pančevac, a i sam si igrao u ovom klubu?

– Iskreno, ne baš najpažljivije, ali, naravno da znam kakva je situacija. Pančevo zaslužuje kao sportski grad da ima fudbalski tim u visokom rangu takmičenja. Drago mi je da su sada tu Dušan Đokić, Dušan Belić, Kristijan Stojanov, jer sam s njima i sarađivao na razne načine. Đokiću sam bio i predavač za trenersku licencu i znam koliko je talentovan i marljiv.Upoznat sam i da je klub dobro vođen i, nema sumnje, Pančevo zaslužuje da ima prvoligaša u fudbalu. Verujem da će u dogledno vreme uspeti u tome.

 

      ČASOPIS „FUDBALSKI KOD“

 

Ne kaže se tek tako: Svaka dobra ideja mora se sprovesti u delo. Držeći se tog načela, Aleksandar Janković je  sa grupom istomišljenika, uz pomoć Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje i Fudbalskog saveza Srbije, koji su izdavači, pokrenuo je časopis „Fudbalski kod“. Čiji je  glavni i odgovorni urednik. Reč je o veoma luksuznom izdanju u kojem čitalac može da pronađe pregršt sadržaja o ljudima i zbivanjima koji su u vezi s najlepšom sporednom stvari na svetu. Izlazi tri puta godišnje i već je štampano 14 brojeva. Toplo preporučujemo, slobodno se može reći, štivo koje vrca od važnih informacija, razgovora sa najistaknutijim fudbalerima i trenerima koji su se proslavili širom planete.  Profesor Janković mi je doneo nekoliko primeraka na poklon:

– Mislim da nedostaje ovakvih časopisa na našem prostoru. U novinama i drugim medijima važna je vest i  sve mora da bude brzo. Međutim,  mi smo se odlučili za formu koja ima snažan  efekat, dugoročno gledano. Dobili smo pohvale za naš rad, a prilika je da se zahvalim svom fakultetu, kao i Fudbalskom savezu Srbije koji su imali razumevanje za našu ideju i pomogli da „Fudbalski kod“ ugleda svetlost dana, kako se to kaže.

Na kraju, a veruj mi, ovo je bio najduži razgovor od kada smo napravili sajt, da te pitam o fenomenu praštanja uspeha? Kako razmišljaš o ovoj temi?

– Moja isukstva su takva da nailazim na dobre ljude i nemam nikave probleme. Sa druge strane, sebe ne svrstavam u uspešne, jer imam još mnogo posla da obavim i daleko sam od povlačenja one crte kada se svode računi. Sedimo danas u Pančevu i ugodno razgovaramo. Došao sam da se vidim s tobom s puno poštovanja, a osećam da si i ti takav prema meni. Znači radimo nešto zajedno. Kad tako posmatram svet oko sebe, ne razmišljam o toj temi. Ipak, svestan sam da kao društvo imamo mnogo problema, da smo često sami sebi dovoljni. Na kraju, reći ću ti konkretno šta mislim o praštranju uspeha. Zapravo, pokušati da prepričam jednu karikaturu i tako objasnim kako razmišljam o  postavljenom pitanju. Naime, jednom sam u „Politici“ video crtanu satiričnu formu na kojoj su prikazane dve slike. Na jednoj sedi Srbin, na grani, prikazan sa spuštenim rukama ka dole, gde ga čekaju druge ruke, koje hoće da ga svale. Na drugoj je Jevrejin koji izgleda tako da želi još nekog da podigne na granu na kojoj sedi. Eto, to je to!

Razgovarati sa Aleksandrom Jankovićem bilo je veliko zadovoljstvo. Često, slušajući sagovornika, ne naučite ama baš ništa. Ovog puta, a u tome i jeste čarolija ovog teksta,  ushićen sam i zadovoljan što, kao autor, mogu, baš na ovom mestu, da predstavim veoma pametnog i kreativnog čoveka. Poznato je da  skoro svi mi, mada nije to samo ovdašnji specijalitet, sve znamo o fudbalu. Ipak, kada razgovarate sa doktorom iz pomenute oblasti, osobom koja priznaje da  ne zna sve, ali i te kako vlada temom, jasno vam je koliko ste zapravo sićušni u sopstvenom neznanju. Kod Jankovića je prisutna neka privlačna jednostavnost, pa fluidnost njegovih misli brzo stiže do zainteresovanog. Njegova prirodna radoznalost prema nauci omogućila mu je da zna kako, uvideti i analizirati zadati problem, a još kad imate urođeno liderstvo, sve je mnogo lakše. Profesor zna, a tako podučava i svoje studente, što se više napora uloži u neko delo, veća je pohvala tom delu. Zato kod njega, ne samo zbog zvanja i mesta na kom se nalazi, nema improvizacije. Uvek treba istaći važnost kako ćemo nečemu pristupiti. Fudbal za profesora Jankovića nije samo posao, jer poštuje istinu da koliko god čovek postupao po pravdi, najlepše je činiti iz ljubavi. Ima još nešto. To sam naučio kroz sve ove godine u novinarstvu, a i danas, razgovarajući sa uvaženim prijateljem, dobio sam potvrdu: Kroz sport se lakše stiže do moralnosti. Fudbal ostaje najvažnija sporedna stvar na svetu, više od sporta, i nikada se to neće promeniti. Zato je sreća što je Aleksandar Janković tu, da nam ukaže na značaj, lepotu i spektakularnost fudbalske igre.

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Iz privatne arhive