U rubrici „Linija spajanja“ predstavljamo vam pančevačkog slikara Aleksandra Sašu Alimpića, umetnika posebne estetike, koja je ekvivalent njegove istine.

 

 

SLOBODNO STVARALAŠTVO I SOPSTVENO TRAGANJE ZA LEPOTOM

 

 

Nije lako opisati umetnika. Ne zato što za tu opservaciju nema dovoljno reči u mom vokabularu, već iz razloga što je reč, ne samo o čoveku, stvaraocu, već tananoj duši. Baš iz tog razloga, poslužiću se, pozajmljenom mišljenu, o jednom drugom srpskom slikaru, velikom majstoru Petru Lubardi, za koga je jedan njegov prijatelj rekao sledeće: “Kad razgovarate sa Petrom, prisni ste sa njim kao da je običan čovek, a kada se rastanate od njega odmah shvatite da ste razgovarali sa mudracem”. Ljutiće se moj sagovornik, verovatno, posle ovakve analogije, i poređenja, ali, takav sam ja utisak stekao posle priče s Alimpićem.

 

 

 

Aleksandar Saša Alimpić, rođen je u Pančevu, gde je pozavršavao sve potrebne škole da stekne srednje obrazovanje. Bavio se, kako kaže, svim i svačim, od „fizikalisanja“ do konobarisanja, ali, kad Bog zapoveda, onda nema povlačenja. Zato je ovaj, sada 53-godišnji slikar, upisao i završio Akademiju Srpske pravoslavne crkve za živopis, i tako zatvorio krug, praktično simbiozu umetnosti i religije, koja ga je opčinila još u ranoj mladosti. Ipak, da ne bude da sam nešto propustio, kad već ređam te važne biografske podatke, valja istaći i sledeće. Saša se još u osnovnoj školi isticao radovima, crtežima i drugim delima, a nadirući talenat, nije mogao više biti potisnut. Ipak, što iz skromnosti, ali, reklo bi se i nedovoljnog samopouzdanja, pre nego što će i zvanično priznati jedinu istinu, pa okrenuti se studijama, prošao je kroz razne životne faze. Preokret je nastao spontano, ali uz podršku Čedomira Kesića, poznatog akademskog slikara iz grada na Tamišu, ali i učitelja slikarstva. U jednom slučajnom susretu, dok je radio kao vozač taxia, Alimpić se susreo sa Dragoslavom Husarom, pokazao mu neke svoje radove, a ovaj ga uputio na pomenutog barda srpskog slikarstva. Aleksandar je pune tri godine odlazio u Dom omladine, kod, pre svega, kako ga je sam definisao-lekovitog čoveka. Kesić se nije mnogo nametao svojim stavovima, puštao je da se talenti sami razvijaju, pa je i junak ove priče do te mere napredovao, da bi mu njegov, tada, da ga nazovemo mentorom-kazao: „Sale, ne bi bilo loše da upišeš Akademiju“. S jedne strane strast prema slikarstvu, a sa druge ljubav prema religioznom životu, nije mogla da proizvede ništa drugo, već upis u pomenutu visoko-školsku umetničku ustanovu.

 

 

Na Akademiji, uz Crkveno slikarstvo, naravno, postojali su i drugi predmeti, važni za svakog stvaraoca, umetnika, pa je ta uloga studenta, bila ono pravo, za tada čoveka željnog novih vidika u religiji i umetnosti. Zato, i ne čudi što se u njegovim delima, i te kako oseća ta podeljenost. Ona je u vezi s ljubavi prema klasičnoj predstavi svojih osećanja i života, a na drugoj, uvek je provučena crta religioznosti. Njega, tako sam ja to doživeo, uvek privlači slobodno stvaralaštvo i sopstveno traganje za lepotom.

 

 

Saša Alimpić stvara izrazitim koloritom. Što bi se reklo, ne štedi na boji, ali, to i ne čudi, jer, danas, nije lako običnom, da ga tako nazovem-posmatraču pred umetničkim delom, objasniti duhovnu stranu autora. Ne, ne boji on delo samo zbog toga, ali, kad se udubite, onda postaje jasnije, njegov avangardizam, dodirne i osobu koja gleda rad. Rekao sam, da li je reč o ikoni, ili nekom modernom pojmu, Saša uvek teži svojoj istini, i tu nema dodvoravanja i kompromisa. Tokom razgovora, odmah mi je skrenuo pažnju da ne ceni previše one koji umeju da se dopadnu na „prvu loptu“, kao i neke kolege koji se ne menjaju. Takav način razmišljanja, prenosi i na svoje slike. Zato, na ovom mestu neću ni pokušati da njegova dela svrstam u neke određene umetničke pravce. Ne zato što mu se to ne bi dopalo, već iz razloga što nije potrebno da neko „pretresa“ njegov vrednosni sistem. Najmanje je do toga njemu stalo.

 

 

Aleksandra Alimpića sam upoznao davnih dana. Rođeni smo iste godine, 1966. pa je bilo ne moguće zaobići ga. No, kao kad je reč o mojim pređašnjim sagovornicima, i njega sam prvo bolje upoznao na sportskom igralištu. O tome možete čitati u posebnoj rubrici ovog teksta, ali sada želim samo da naglasim, bio je odličan rukometni golman, visokog potencijala, ali, kao i mnoge druge delatnosti, kojima se bavio, i ta sportska aktivnost, prosto je izbledela pred slikarstvom. Bez obzira na talenat, rekao bi, na sreću umetnosti i njegovih poštovalaca. Kasnije, susretali su nam se putevi, jer, mada tako ne izgleda, Pančevo je bilo i još uvek je mali grad. Nadam se da me razumete. Nisam mnogo obraćao pažnju na njegovo delo, dok se i on sam, nije priključio društvenim mrežama, da ponekad, pokaže neku sliku. Malo-po malo, sve me je više privlačilo to njegovo viđenje sveta i pojava oko nas, pa, priznajem, nikada me nije ostavio ravnodušnim. Kad sam pokrenuo ovu priču sa pančevačkim slikarima, imao sam ga na umu, da ga što pre predstavim, a kad nešto dovoljno želite, to se i dogodi. Nedavno smo se sreli na otvaranju Salona umetnosti u našem gradu, pa se dogovorili, u vezi s razgovorom za „Praštanje uspeha“. Pre nekoliko dana, sve smo utanačili.

 

 

S obzirom da Saša živi na Strelištu, pančevačkim naselju, ali u „prvom redu“, (lokalno stanovništvo zna o čemu govorim)biciklom sam do njegovog stana-ateljea, stigao brzo. Ispred zgrade mi nije delovalo sigurno, pa sam omiljeno prevozno sredstvo, u rukama poneo do trećeg sprata, poslednjeg u zgradi, gde živi moj sagovornik. Kad sam pozvonio, nisam se iznenadio čuvši: „Uđi, otvoreno je“. Ipak, moj domaćin prvi stiže do vrata, a bez mnogo dvoumljenja, moj crveni „poni“ gura u jednu od prostorija prostranog stana. „Nisam stigao da pospremim“-šaleći se uvodi me u deo svog doma gde ćemo se smestiti. Na stolu su boje, kičice i sav potreban pribor, a tik uz nas je štafelaj. Naravno, tu su i slike, ikone, završeni i ne dovršeni radovi. On je svoju kafu već do pola popio, a meni zato kuva posebno. Pre nego što ćemo započeti razgovor, u svom stilu, sipao nam je po čašicu dobrog konjaka. Jedva sam našao mesta za svoj „pribor“ na pomenutom stolu(foto aparat, naočari, pair s pitanjima) ali, nekako smo se snašli. I, evo razgovora.

 

 

 

LIKOVNE KOLONIJE

 

 

Dok razgovaram sa Sašom, često se promalja priča u vezi s likovnim kolonijama. Znam da se rado odaziva i da je čest gost istih. S radošću deli mišljenje o toj pojavi kod umetnika.

 

 

        -To je divno iskustvo. To je jedna doza leka protiv zavisti. Tamo si sa svojim kolegama, u svom jatu. Retko kad sam tamo naišao na zlobu, zavist. Meni su likovne kolonije kao da odem na godišnjem odmor. Napravim i određen broj slika. Veselimo se tamo, a milsim da je bitno da slikar, makar jednom-dva puta godišnje ode i to oseti. Svakako, rado odlazim i radujem se svakom pozivu.

 

 

 

 

LEPOTA KOLORISTIČNOG ODNOSA

 

 

Da li, kod tebe, dok radiš, to što nastaje, ide do krajnje neizvesnog, ili unapred znaš kako će slika konačno izgledati?

–Držim se strogo onoga što osećam i šta sam preživeo. Ta šminka, da tako to nazovem, što pospešuje prodaju, mene to odavno ne zanima. Ono što osećam, što me tišti ili raduje, to slikam. Nikad ne sednem pa slikam. Uvek je to neki skok za štrafelaj. Jednom sam rekao na otvaranju svoje izložbe-nisam slikar od znanja, nekog preteranog. Ne busam sam se tom teorijom slikarstva. Ja sam intuitivni slikar. Mnogo puta i ne znam da li je to dobra ili loša forma, da li se te boje slažu. Zato su moje slike, možda, pre svega mislim na ikone, malo čudne, ali ljudsko oko se navikne na tu formu, na taj obrazac.

 

 

Mnogo mi se dopalo zapažanje jednog tvog komšije. Šta ti je rekao za ikone koje stvaraš?

–Da, to je lepa priča. Kaže: „Komšija, tvoja ikona je sve lepša što je duže gledam“. Ipak, ne dešava se često, ali ima i ljudi koji ne prihvataju tu moju istinu koju ja osećam. Ovo što ja slikam je moj stav.

 

 

Meni se kod tebe dopada radost stvaralaštva. Pre svega mislim na bogat kolorit u tvojim delima. Kako bi to opisao?

–Milsim da je to jedini put. Svaki umetnik, da ne pominjem samo slikare, svi stvaraoci, praktično moraju tako da se izbacuju stvari. Skicu pravim u sebi, sve već preradim, a ta iskrenost je najbitnija. To se i prepozna. To su ta primarna osećanja. Znaš, kad već razgovaramo, da ti kažem još nešto. Često se misli da je uspešan onaj koji više prodaje od drugih autora. Ja se ne bih složio s tim. Znaš ko je uspešan? Onaj ko najiskrenije svoja osećanja prenese na platno. Za mene je to uspešan umetnik.

 

 

Pitao sam sve svoje sagovornike, pa ću i tebe. Jel ti važno to oko posmatrača, ili slikaš da bi živeo?

–Vidi, meni je bitno mišljenje posmatrača, u onom smislu da mi ti to kažeš kao prijatelj. Ipak, ako misliš da ću ja odstupiti od svojih osećanja, to ne mogu. Neću se odreći svoje istine zato što smo ti i ja prijatelji. Neko dobronameran, ko želi da kupi sliku, mora da razume da se ja zbog njegove želje neću odreći svoje umetnosti. Za mene je to smrtni greh. Na kraju krajeva svi veliki slikari su bili autentični. Zato su i veliki. Nema ni jednog kopiranta ili foliranta. Momo Kapor je jednom rekao:“Slikarstvo je najpošteniji posao na svetu“.

 

 

Kod tebe, na slikama, nema stidljivosti, neke suzdržanosti. To je lako uočiti u tvojim delima. Isto tako, kao da nema vremena za bacanje. Ti mnogo radiš, baš si plodan autor. Zar ne?

–U pravu si. Vidi, imao sam neke zdravstvene probleme sa srcem. Jedna doktorka, pitala me je-čime se bavim? Kad sam joj odgovorio, da li kroz šalu ili je neka proročica, rekla mi je:“Imaš još deset godina života, slikaj, uživaj i nemoj da se sekiraš“. Jedan je život. Slikarstvo je moj život, pored dve kćeri koje imam i naravno prijatelja.

 

 

To se u tvojim radovima najviše oseća. Nema razočaranosti.

–To si lepo primetio. Iskreno, u poslednje vreme, ma ne sećam se da me je neko razočarao. Milsim da je naša mera očekivanja, ključ je da se ne razočaraš. Ne može svako da ti pruži sve. To je to.

 

 

Dok slikaš, kako rešavaš te svoje dileme. Jel, kad imaš neku nedoumicu, bojom pređeš preko nje, ili duboko filozofski razmišljaš?

–Ne, nisam sposoban da duboko filozofski razmišljam. Ja nisam filozof. Ja sam slikar. Upotrebiću jedan izraz, možda je malo otrcan, ali, reč je o svojevrsnoj igri na platnu. To je neki mističan način, kako neke linije, struje u glavi, nađu svoj put na platnu. Ako se dovoljno potrudiš, u tome što radiš, vrata se otvaraju. Kucaj, videćeš. Samo, da ti dodam još nešto. Jedna moja prijateljica, takođe slikarka, za nekog našeg starijeg kolegu priča mi. On uveče, pre spavanja, pogleda sliku koju je uradio, pa kaže-kakav sam ja genije. Ujutru, naspavan, ustaje, priđe štafelaju, a onda iskreno prozbori-koja je ovo budala naslikala. Eto, to je ta priča.

 

 

O stvaranju, ti imaš još neke opservacije. Siguran sam da će to zanimati i moje čitaoce. Pričaj mi o tome.

–Kad je reč o tome, moram da kažem-Bog je najveći stvaralac. Mi ga samo imitiramo.

 

 

Lepo je kad slika „treperi“. Da li ti ljudi kažu, ovo je baš lepo. Da osete tu razmenu energije. Ima li onog poznatog-Uf, ovo je fenomenalno?

–Da, dešava se to. Kažu mi uf, ili uaa. To i jeste poenta. Pazi, načeo si jednu ozbiljnu, mističnu temu. Suštinnski, slika komunicira sa posmatračem, kao što čovek priča s čovekom. Tako bi trebalo da bude, a to onda i jeste umetnost.

 

 

 

 

 

RUKOMET I VISOKI DOMETI

 

 

Ko bolje poznaje Aleksandra Sašu Alimpića, sigurno, nije zaboravio i njegov veoma uspešan angažman u sportu. Naime, kao omladinac, s mnogo vere i umeća nastupao je za Rukometni klub Dinamo iz Pančeva, čak, sa svojom generacijom napravio rezultat za pamćenje. Sledi priča o tom uspehu.

 

 

        -Divno je to vreme bilo. Ti znaš, ja sam bio golman. Sada kad razmislim, što sam bio to u sportu, opet je u vezi s individualnošću, tako da ništa nije slučajno. Ti si to, tada, takođe pratio. Iz tog vremena i datira naše prijateljstvo i sećaš se da smo mi, uomladinskoj konkurenciji bili prvaci velike Jugoslavije. Pazi, pored najvećih klubova: bjelovarskg Partizana, Borca iz Banja Luke, Kolinske i drugih, mi smo ih, da tako to nazovem, počistili kroz to takmičenje. Sećam se kao danas, bili smo u Hrvatskom Karlovcu, a cela ta priča se ne može zaboraviti nikada. Igrali su tada Vlada Lazić, Ljuba Janković i drugi. Jedna fenomenalna generacija sportista. Ipak, ostaje i žal, što niko od nas, a bilo je dosta talentovanih momaka, nije dobio pravu šansu da zaigra u prvom timu, da ima uspešnu karijeru. Sve se završilo nekako bez dobrog kraja. Izostale su dobre, iskrene namere ljudi, koji su tada vodili klub.Tako je bilo, a pitanje je da li se nešto uopšte i promenilo, do dana današnjeg.

 

 

 

Kako se kao umetnik snalaziš, da tako kažem, u ovo moderno vreme?

–Ponavljao sam to više puta. Isto je to kao i pre 300 godina. Da uđemo, samo malo u politiku. Svaka država je antibožija tvorevina. U svako doba je bilo gonjenja umetnika, nerazumevanja. Bilo je država i uređenja koje su pomagale umetnike, ali, retkost je to. Država umetnost doživljava suviše infantilno. U sadašnje vreme u Srbiji, sve dovedeno je u pitanje, a mislim da je umetnost na prvom mestu. Umetnik mora da se raziđe s idejama da će živeti u blagostanju i da to jednom raskrsti za svagda.

 

 

Da li bi se onda složio s Ljubom Popovićem koji na jednom mestu kaže:“Sunce nas ne pita koliko će da nas greje“?

–S tom njegovom konstatacijom bih se složio. Nismo mi umetnici centar sveta. Ako se držimo za sunce, pitaće nas to isto sunce nešto, ako ne, onda nikom ništa.

 

 

Šta te trenutno zaokuplja? Na čemu radiš?

–Zaokupljen sam, s jednim svojim kolegom, oko našeg prijema u ULUS. Mi smo već prihvaćeni kao članovi, a u slavu toga, da tako kažem, i slavu Boga, pravimo zajedničku izložbu u ULUS-ovim prostorijama. Najviše o tome razmišljam. Tu su i dani Pančevačkih slikara u legatu Bate Mihajlovića, a uz božju pomoć, sledeće godine trebalo bi da postavim jednu samostalnu izložbu. Naravno, da to ne zaboravim-preživljavam nekako.

 

 

Uvek na kraju razgovora pitam sagovornika o fenomenu (ne)praštanja uspeha? Šta možeš o tome reći?

–Što se mene tiče, ko ne može da oprosti tuđ uspeh, smatram da je reč o ljudima koji nisu sami sa sobom rešili neke elementarne stvari. Ne mogu da zamislim ljubomoru nekog kolege slikara prema nekom drugom slikaru.

 

 

Šta je slika-već zabeležena energija. Ipak, od samog umetnika zavisi, kako je delo omeđeno. Aleksandar Saša Alimpić je ozbiljan proizvođač neobičnih oblika u svojim delima. Verovatno, takav, drugačiji, privlači pažnju. On veoma poštuje svoju ljubav, jer za njega slikarstvo nije posao. U takvom ritmu, on stvara, meni se tako čini, više za budućnost, a manje za ovo vreme. Svakako, njegov doprinos kulturnom razvoju, prisutan je, a svako ozbiljan u umetnosti, to će potvrditi. Razvijati sopstvenu maštu, recimo, na platnu, više je od dara. Da se neko ne naljuti-mnogi umeju da crtaju, slikaju, vajaju, i druge delatnosti primenjuju, sa stilom. Ipak, radost stvaranja, to se ne da primetiti uvek i na svakom mestu. Zato Alimpić, i te kako pozitivan, ide svojim putem, neprestano tragajući za jednom jedinom istinom. Svojom istinom.

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije: Privatna arhiva