Praštanje uspeha vam predstavlja: AK Dinamo Pančevo, sportsku družinu, sportsko-sociološki fenomen u gradu sporta.
DECA-LJUDI KOJI SE NE STIDE INSPIRACIJE
Takvu ljudskost, želju, volju, entuzijazam, nisam nikada sreo, ne samo u gradu na Tamišu. AK Dinamo je sportska institucija, toliko skrajnuta od lokalne vlasti, da će to jednog dana, kada se steknu uslovi, biti istraživački fenomen, modernog doba. Zašto?
Zamislite, desetinu dece, sve su to Pančevci i Pančevke, koji, svakodnevno vežbaju, ali ne na stazi, kao što to čine ispisnici, u svakom srpskom gradu ( a kao da Pančevo nije grad, industrijski centra, nekadašnje Jugoslavije, sada, prestonica Južnog Banata, kao, grad sporta) već na improvizovanim deonicama u Narodnoj bašti, SC “Mladost” sve sa šetačima, rekreativcima, majkama sa decom u kolicima. Ili, jednostavno, trče gradskim ulicama. Sa podsmehom, sram da me bude, pišem o mislenoj činjenici, a gde je prostor za skok u dalj, u vis, bacanje kugle, diska, koplja? Koliko pitanja, bez odgovora? Ali, možda ćete se zapitati, šta hoću da kažem? Pa, da poentiram.
Ta i takva deca, njihovi treneri, roditelji, rodbina, prijatelji i poneki novinar, znaju, reč je o nečemu najboljem što Srbija ima u atletici, kad je reč o mlađim kategorijama. Pa, kako?
E, zbog toga, postavljam ovih nekoliko tekstova, u kojim sam hteo, kroz kratku analizu, sa naglaskom na same junake AK Dinamo, pokažem-dokažem, sramotu koju im nanose u dužem vremenskom periodu, bez nade da će se skoro nešto promeniti.
Ako to do sada niste znali, čitajte, a vas, koji ste, koliko-toliko upućeni, da podsetim.
DA L’ JE MOGUĆE?!
Svaki put se iznenadim, ma, začudim, kad stigne mejl od Ljupča Cvetkoskog ili mi se javi telefonom, da neko od pančevačkih atletičara, sad najviše mislim na AK Dinamo, dobije poziv za reprezentativnu akciju. Ovog puta, s obzirom na Dan Svesrpskog jedninstva, koji je ne tako davno ustanovljen, u Srpskoj Atini, pored takmičara iz Centralne Srbije, AP Kosovo i Metohija, Republike Srpske i Beograda, nadmetaće se i AP Vojvodina, a u njenom sastavu, dve Pančevke-Marija Mrkela i Sanja Marić. One su još deca, a rivalke, sve same seniorke.
A, zašto se začudim? Iz razloga što svako selo u Sloveniji ima atletsku stazu, a jedno Pančevo nema. Pa, otkud onda ta deca, još reprezentativci?
Biće da je reč o nekoj posebnoj ljubavi, jer, ne moguće da je reč samo o talentu, volji i strasti, sa jedne strane i znanju trenera, sa druge. Nažalost, još milion reči ću napisati o ovom čudu, da bez osnovne reference, mogu da se nižu sjajni rezultati, ali, šta da se radi. Nekome će da dosadi, neko će da popusti.
Evo jednog zanimljivog detalja. Priča mi Cvele:
–Znaš li da me pitaju, što se uopšte takmičiš, kada nemaš stazu, mesta, delove, posebno pripremljene za skok u vis i dalj, za druge tehničke discipline? Uvek isto i tako je godinama, odgovorim-Mi smo ekipa.
Reč je o ekipi Pančevaca. Pančevci!
Elem, Marija i Sanja, spremaju se put Novog Sada. I šta će tamo da se dogodi?
Šta god, one su heroji, poslednji branik jedne ideje, da naša deca ovde imaju šta da rade, da se mi, Pančevci, njihove mame, tate, rođaci, kumovi, prijatelji, drugari, radujemo i tugujemo, uspesima i porazima. Da budemo jedinstveni, da naša, pančevačka deca budu poštovana.
I kao da nije dovoljno, još jedna vest me obradovala. Sanja Marić će u subotu, sad, 17, septembra, u italijanskom gradu Oderzu, učestvovati u tamošnjoj, veoma poznatoj Uličnoj trci, kao članica reperezentacije Srbije. Zaista, lepo priznanje za sjajnu devojčicu, jer, ne može se tek tako, naći u tom izboru takmičara, jer, valja dobiti poziv organizatora. Sanja je nedavno briljirala na Ekipnom prvenstvu Srbije, ubedljivo slavivši na 3000 m, pa je ovaj poziv da nastupi u Italiji, kao članica Srpske delegacije, nov vetar u leđa mlađanoj šampionki.
Bravo deco!
NIKO KAO MRKELA
Mrkela, Ksenija Mrkela, još je jedno dete iz porodice koja je, sasvim sigurno, ne samo u Srbiji, nešto posebno. Da baš sva deca, oca Branka, i majke Tanje, budu toliko talentovana, uspešna i inspirativna, ne može biti slučajnost. Zato, sa sigurnošću, kažem vam-reč je o ekstra klasi, u svakom smislu.
Pobeda Ksenije na stazi od 600 metara, u gradu koji je 57. put organizovao pravu svečanost, samo je nastavak uspešnog niza, koje ovo dete nastavlja, uz osmeh i naporan, svakodnevni rad, sa svojim trenerom, Ljupčom Cvetkoskim. On, sa Mrkelama radi godinama, pre stvara, kako bi Srbija, u narednom periodu, zadivila i svet, a ne samo Srbiju. U Požarevcu, nastupila je još jedna talentovana devojčica AK Dinamo, Jana Grujić, koja je bila četvrta, ali, ne manje srčana i dobra.
Stalno bi to trebalo ponavljati-dobar rad uvek donese rezultat, ali, za divljenje je, toliko odricanje i posvećenost u (ne)uslovima kojima su izloženi svi pančevački atletičati. Divim se svima, a sad posebno AK Dinamo, što ne odustaju. Gajenje pravih vrednosti nikad nije proces brz i bez briga, ali, kad imate dodatni teret na plećima, a svi dobro znaju o čemu pričam, onda su to moderni heroji. Deca Dinama, pre svih, pa treneri i roditelji, svakako.
Svaka čast Ksenija! Valjda će se neko setiti(ko to beše) da pogleda ka kraljici sportova, ka vama,u gradu na Tamišu, da bar zaviri, video bi blago.
ISTORODNOST SPORTSKOG I ŽIVOTNOG NADAHNUĆA
Danas sam se uverio, kad ste čovek, onda to ide do kraja. Zamislite, koliko je moćno, superiorno, rekao bih, a Vladimir Savić, naš najpoznatiji ultratriatlonac, baš je takav, lišen sujete i srećan što drugi imaju uspeh, pa na svom FB profilu postavio sledeću objavu:
–„Na Evropskom prvenstvu u paratriatlonu koje je održano 28. maja 2022. godine u Poljskoj (Olsztyn), Lazar Filipović, naš najbolji paratriatlonac, u kategoriji PTVI (slepi i slabovidi sportisti) sa Strahinjom Trakićem kao vodičem osvojio je treće mesto i bronzanu medalju. Čestitke!“.
Obradovao sam se. Poznajem Filipovića. Kakav on podvig učini, ne samo dok se takmiči na nekom prestižnom nadmetanju, u Evropi, svetu ili kod kuće, što bi se reklo!? Sa koliko se on prepreka susreće, svakodnevno, ali uspeva da čulnošću izrazi natčulnost. Načela su to koja je teško razumeti, ali on, kao i Strahinja Trakić, stalno se ogledaju u konkretnjim detaljima, spajajući ih u celinu, najpre ljudskosti, najviše vrste.
Istovremeno, ali na Kupu Srbije za starije juniore/ke, u Sremskoj Mitrovici, Dinamova ženska štafeta 4x400m u sastavu: Dunja Atanacković, Sanja Marić, Anastasija i Marija Mrkela, zablistala je u finalnoj trci i posle epske borbe, zauzela drugo mesto.
Miožda će neko zameriti, što ističem drugoplasiran tim, kad je danas samo pobednik bitan!? Pa, zato što su pomenute devojke, kao i njihov trener, Ljupčo Cvetkoski, istinski heroji modernog doba. Po mom mišljenju jesu, jer, kako ću drugo shvatiti, biti viceprvak u bilo čemu, a nemaš osnovne uslove za rad, čitaj stazu za trening. Valjda je sad jasnije.
Mnogima sam već dosadio, istom pričom, ali ne želim da prestanem, ne zbog sebe i velike plemenitosti koju gajim prema svima obespravljenim u ovom društvu, već iz razloga što upornost jednog sportskog kolektiva, naravno, sad mislim na AK Dinamo, može biti primer borbe za normalnost. NORMALNOST! Svako neka radi svoje, pa ćemo videti, ko će ovu bitku dobiti.
Šta nas uče Filipović, Strakić, Atanackovićeva, Marićeva, kao i sestre Mrkela?
Većina nas, spoznala je svoje granice i kraj. Ipak, postoje osobe, naročito sportisti, kojima je neki okvir, tek početak beskraja. U tome se ogleda lepota i sloboda, za koju žive junaci ove rubrike.
PRAVO ČITANJE MARIJE MRKELE I ATLETIČARA DINAMA
Zapitam se, verujte iskreno, možda je bolje što deca koja treniraju atletiku u AK Dinamo, nisu u proteklom vremenu, uzeli sve sama zlatna odličja, na kojem god takmičenjima da su nastupali. Razmišljam, da je tako, zaista bilo, našao bi se neko u ovoj varoši da kaže: Eto, ne treba im ni staza, ma ništa im ne treba, i ovako su najbolji. Ipak, nadam se, zbog svih nas, a najviše tih divnih sportista, pančevačke mladosti, svi odreda, rodili se ovde i žive, da će u ovom nehaju, ipak, stići do razumnog delovanja, u najskorijem vremenu.
Nije moglo bez ovog uvoda, a neka mi Marija Mrkela oprosti, kao i njen trener, Ljupčo Cvetkoski, ma, svi u tom Dinamu, što sam tek sad, u drugom pasusu, potpuno neprofesionalno, ostavio reči da je sjajna atletičarka zauzela treće mesto u trci na 400 metara. Znam okolnosti, pod kojim je stigla iz Jerusalima do Kruševca, sa jednog takmičenja na drugo, a to je, da nikom ne poželite. Ipak, gracija srpske atletike, ne samo da je opravdala renome, svoj, kao i kluba, već je najavila nove mogućnosti u savremenoj srpskoj atletskoj interpretaciji. Sve su rivalke starije od Mrkele,duže u sportu, nenamučene svim i svačim oko staze( ej staze-kako ironično to zvuči), pa je po mom mišljenju, ova bronza, iz Lazarevog grada, čisto zlato, najvišeg sjaja.
Da vam sad prepričavam druge brige, nakaradnu satnicu u kvalifikacijama, za ostale trke, isto važi i sa Sanju Marić, koja se, takođe hrabro borila, a li ovog puta je ostala bez odličja, kao i ostale prepreke, pred našom decom, ne mogu, jer, plašim se, udario bih na nešto krupno, veliko, a znate šta to znači.
Veoma blizu medalji bile su pomenute devojke, uz Dunju Atanacković i Tamaru Blanušu, u štafeti 4×400, ali, stigle su kao četvrte. Lepo, dragoceno iskustvo, posebno, jer i van staze su se dešavale neke, ne baš fer stvari.
Tajming ovog puta nije bio dobar za Dinamovce, ali njihova strast, već je to ljubav, preciznije je reći, ne dovodi se u pitanje. Divim se i ljudima u klubu, roditeljima. Kad čitate Servantesa, tog sjajnog junaka-Don Kihota, koji je ostavio sve što ima, da bi branio obespravljene i ispravljao krivde, ja pomislim na Dinamovce.
Bronza Marije Mrkele, koja, boljim poznavaocima to ne bi trebalo da ponavljam, još i nije potpuno spremna, posle neugodne povrede, po mom mišljenju, povezuje ideju, AK Dinamo, kao retko ko u gradu na Tamišu, vrlo brzo, imaće autentične sugrađane, osvajače svega bitnog u jednom sportu, tom temelju svih drugih, da će to ostati upamćeno u analima Pančeva.
Kako znam?
Pa verujem.
TRIPLA KRUNA
Još mi se hard-disk zahvaljuje što punim fasciklu sa tekstovima povodom uspeha porodice Mrkela, sad mislim na divnu decu, Branka i Tanje, kad, eto ti nove titule, mlađane Ksenije. Ovog puta, ni manje ni više, što bi se reklo, već iz srpske prestonice, sa slatnim odličjem u Pančevo se vraća ova talentovana devojčica.
Ona je u kategoriji mlađih pionirki, na stazi dugoj 1000 metara, ne samo bila najuspešnija, već, samouvereno, prva, prošla kroz cilj. Ranije, kako napisah, već je bilo reči o Mrkelama, toj jedinstvenoj porodici, mnogoljudnoj, sa darovitom decom, koja se retko sreću. Marija je donedavno, držala primat, sasvim zasluženo, ali, poslednjih dana, Ksenija blista.
Da vas podsetim. Prvo je, to sjajno dete, bila najbolja u Ćupriji, na tamošnjoj uličnoj trci. Isti uspeh ponovila je u Požarevcu, a krunu lepote u sportu, makar je tako u atletici, prigrlila je u Beogradu.
E, sad, zašto toliko potenciram uspeh ove devojčice, ali i drugih iz AK Dinamo?
Zato što su mi oni, a sad najjviše mislim na Kseniju, i njoj slične, sportisti, primer, da i u haosu, mora da postoji neki red. Da se zna, koliko ko vredi, jer, ovo je, zaista, moglo da se izmeri, proveri…
Znate, ljudi sa osmehom se svima dopadaju, ali, kad je reč o deci, onda to poprima posebnu dimenziju. Nije reč samo o osetljivosti, jer, mi roditelji, umemo i da preteramo, već o klasi, kojoj mora da se posveti pažnja. Možemo mi da se krijemo, pretvaramo, rangiramo, trošimo, ali, kad je nešto jasno, onda nema tog, ko može da izbegne sudbinu šampiona.
Ksenija Mrkela, mada još dete, na početku, rekao bih, blistave karijere, paradigma je modernosti u Pančevu. Koliko još treba da osvoji, ona i njene prijateljice i drugari iz AK Dinamo, da proslavi Pančevo, da ih se neko seti? Nadam se da ovaj zloslutni upitnik, neće još dugo lebdeti nad uglednom sportskom družinom. Najsmešnije-tužnije, istovremeno, ogleda se u činjenici, da nije potrebno izdvojiti milione( ne u dinarima) da se nađe rešenje, sa stazom, najpre, pa i drugim potrebama, dece koja su zlato grada na Tamišu. Reč je o Pančevcima!!! Još da dodam. Deco, nikada ne zaboravite, ovog puta nije do vas. Okruženje bi trebalo da radi u vašu korist, a ne vi u njihovu.
A, na tronu, u Beogradu, pehar, medalju i prigodan poklon, Kseniji Mrkeli, uručio je Dane Korica. Dane je prvi atletičar kojeg se sećam, legenda. Kakva čast.
Ksenija, bravo!
DOMINACIJA VEŽBANJA, VOLJE I VERE
Nije lako takmičiti se u doba, svima nam znane pošasti. Sportisti su baš suočeni sa raznim problemima i brigama. Ipak, život mora dalje, pa s tim u vezi, reaguju i sportske organizacije. Tako je Atletski savez naše zemle, prošlog vikenda, u Kruševcu, priredio pravi sportski spektakl, kad je reč o mlađim naraštajima naše „kraljice sportova“. U odabranom društvu našli su se i članovi AK Dinamo, koje je predvodio Ljupčo Cvetkoski, trener, koji duži niz godina uspešno radi sa decom, stvarajući od njih šampione, ali, pre svega uzorne ljude i sportiste.
U gradu cara Lazara blistao je Aleksa Živanov. On je ostavio utisak ozbiljnog šampiona za uzrast starijih juniora, bacivši koplje čak 51,50metara što se može smatrati rezultatom za poštovanje. Njegov domašaj još više dobija na značaju, kad se uporedi sa konkurentima, koji su metrima ostali daleko iza darovitog Pančevca. Takođe, on je još uvek mlađi junior, a i ta činjenica doprinosi da je bio na visini zadatka. Pred njim je sada prvenstvo Balkana, a u klubu se nadaju da će Živanov biti siguran putnik na ovo značajno nadmetanje. U još jačoj konkurenciji, sasvim sigurno, makar tako tvrde stručnjaci, koplje može da leti još dalje.
O Mariji Mrkeli se dosta govori poslednjih godina, ali s razlogom. Iako još mlada, talentovana atletičarka sve više zaokuplja pažnju, ne samo stručne javnosti. Ona ima u sebi potencijal pobednice, osobe koja tačno zna koliko može i šta je potrebno da ostvari ono što je zamislila. U Kruševcu, ona je trčala deonicu 400metara, a na cilj je stigla kao druga, sa rezultatom 57,53. Odmah da naglasimo, posebno za one neupućene-Marija je još uvek pionirka, ali ona bez problema trči sa mnogo starijim rivalkama, a to je dokazala i na ovom takmičenju. Ona u kontinuitetu osvaja medalje, a za svakog sportistu, ta linija napredovanja je uvek najbitnija. O Mariji Mrkeli, mnogo dobrog tek će se čuti, ali, ova mlada Pančevka već sada zaslužuje pohvale i pažnju, posebno ljudi koji donose bitne odluke, kad je reč o finasiranju talentovanih sportista.
Još jedan Dinamovac je bio dobar u Kruševcu. Reč je o Strahinji Stevšiću, koji je u trci na 800 metara bio četvrti, ali sa ličnim rekordom(1.59), a samo dve desetinke su ga delile od bronzanog odličja. Troje pomenutih atletičara su nedavno proveli sedam dana na kampu Atletskih nada, a sad se potvrdilo-bio je odličan potez organizatora i pravedno ulaganje u budućnost. Ne želimo biti nepravedni, pa pominjemo i žensku štafetu AK Dinamo na 400 metara, u sastavu: Anđela Kićović, Anastasija Mrkela, Miona Brkić i Marija Mrkela, koja je zauzela peto mesto. Takođe, Andreja Božanić, nastupio je na 800metara, koji je ovu deonicu pretrčao za 2.08 i tako postavio lični rekord.
TEK SLEDI ONO NAJBOLJE
U razgovoru sa Ljupčom Cvetkoskim, trenerom darovitih atletičara, saznali smo da se od Pančevaca, u narednoim periodu, očekuju još bolji rezultati, a da će, kako sezona bude odmicala, recimo, krajem ovog meseca i početkom oktobra, doći do „vatrometa“ uspeha devojčica i dečaka koji nastupaju za AK Dinamo. Manje više, dosta se već zna, kad je reč o ovoj sportskoj družini, kad se pominju rezultati. Ipak, vredno je ukazati, ako se kockice poklope, kako se to kaže, Dinamovci bi mogli da se nađu, u aktuelnoj sezoni, među pet najboljih klubova Srbije, što se može smatrati ogromnim uspehom, a s obzirom u kakvim (ne)uslovima rade i treniraju.
Slobodan Rora Damjanov
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: AK Dinamo i privatna arhiva