Praštanje uspeha vam predstavlja: Kako je jedno divno putovanje i boravak u Francuskoj, gde je još uvek u toku SP u ragbiju, video Pančevac, Vladimir Parčetić

 

ODUŠEVLJEN NORMALNOŠĆU

 

Pre nego što će sa ispisnicima i sugrađanima: Vladimirom Krivokućom, Draganom Đurđevim, Igorom Đurišom, Markom Sekulovićem, Bojanom Gaćešom, Zoranom Ranislavićem i Jožefom Đerfijem krenuti put Sent Etjena i Liona, a priključi će im se još: Ivica Turković, Davor Dveker, Goran Božičević, Aleksandar Giljaković iz Siska, te Goran Galić, Pjer Kovačević i Damir Milan iz Splita, Vlada me je pozvao da se nađemo, i prozborimo o njihovoj avanturi. Bilo je to pre nekih mesec dana. Mogli ste to da pročitate, a onda, samo što se desilo, Paki me poziva, po povratku u Pančevo, da sabere utiske, jer, dogovorili smo se, to ću objaviti na Praštanju uspeha. Evo naših razmenjenih misli pred vama.

 

 

„Roki, pre bilo čega, hoću da ti kažem, ono što me je najviše oduševilo u Francuskoj, jeste normalnost u svakom smislu, kojom smo bili okruženi sve vreme, našeg boravka tamo“-zbori mi moj prijatelj, dok čekamo da nam ljubazni konobar donese kafu i koka-kolu, koju smo naručili, kad smo stigli u TC Big u Pančevu i zauszeli mesto u restoranu Soul-Fud. Razgovoru je prisustvovao i Dušan Damjanov, fotoreporter našeg sajta.

 

 

 

 

I zaista, tokom ovog druženja, a to je često isticao, Parčetić me uvodi u priču, sličnim emocijama, poput izrečene. Kako drugačije da protumačim-na svakoj utakmici na kojoj su bili, gledali uživo, a valjda samo u svetu ragbija je tako, na stadionu, kao i ulicama gradova, navijači su izmešani, nema podela, svađa, ne daj Bože nečeg goreg. Svako navija za svoj tim, podržava voljenu zemlju. Taj, čitav jedan poseban svet, zato i jeste drugačiji, a ragbi, na mnogim meridijanima, sport je broj 1.

 

 

Vlado, vaš boravak  u Francuskoj je započeo u Sent Etjenu, zar ne?

      -Da, tu smo gledali meč Argentina-Samoa. Manji je grad, nekoliko stotina hiljada ljudi živi u njemu, ali sve je u znaku ragbija. Brendirane su sve prodavnice, kafei, tramvaji, baš je bilo uživanje videti tako nešto na ulicama tog lepog grada.

 

 

A, da pitam, o ragbiju u Francuskoj. On je izuzetno popularan. Ipak, ne zaboravimo Francuzi su prvaci sveta u fudbalu, olimpijski šampioni u rukometu.

–Da to stoji, ali, ako izuzmemo fudbal kao globalnu priču i rukomet koji se igra u dvorani, ragbi je, po masovnosti, rekao bih i ljubavi Francuza prema tom sportu, broj 1. Nekada, tako sam čuo,  ragbi je bio izuzetno popularan, uslovno rečeno, u manjim sredinama, a tek dolaskom profesionalizma, krajem 90-tih, prošlog veka, veliki gradovi preuzimaju primat, poput Liona ili Pariza. Još bih dodao, Francuska je trenutno druga na svetskoj tabeli uspešnosti, a s obzirom da je SP još u toku, videćemo krajnji ishod. Inače, oni nemaju titulu planetarnog prvaka, samo je to Englezima pošlo za rukom, a da su iz Evrope. Zato i najvijam za Francusku. Da, budem precizan, navijam za evropske selekcije.

 

 

Vlado, koliko su koštale ulaznice za utakmice koje ste gledali?

–To najviše zavisi od mesta na tribini i kvaliteta utakmice koja se gleda. Za Novi Zelenad-Italija, u grupi, najjeftinija je bila oko 50 eura, za Vels-Australija, što je bio derbi-75 a da da kažem, za  ove običnije mečeve, bile su nešto jeftinije. Mi smo gledali tri susreta uživo.

 

 

Znam da pomno pratiš zbivanja, i sam si bio igrač ragbija, ne miruješ ni kao veteran, kako bi ocenio razliku između nekadašnjeg i ovog savremenog ragbija? Gde je suštinska razlika?

      -Isto važi, kao i sa sve druge sportove. Sve je mnogo brže, jače, ali ima i nešto veoma interesantno, a u vezi je sa novim vremenom, da tako kažem. Postavljena su nova pravila koja mnogo više i bolje štite igrače. Sve se kažnjava što nije u skladu sa igrom i fer-plejom. Sva ta pravila su donela boljitak u našem sportu. Smanjio se broj povreda, nema foliranja, nema priče sa sudijom.

 

 

Vi ste se kombijem, kojim ste doputovali iz Pančeva, sve vreme prevozili do određenih gradova i stadiona?

–Da, to je bila olakšavajuća okolnost. Uspeli smo da vidimo i dosta toga u Sent Etjenu i Lionu, obiđemo mnoga mesta. Utisak su mi ljudi koji su nam prilazili, jer, mi smo bili u opremi RK Dinamo, interesovali su se odakle smo, a iznenađeni smo bili da dosta toga i znaju, recimo o nekim našim sportistima.

 

 

SP je u toku, a dok mi razgovaramo, igra se završnica. Ko je po tvom mišljenju favorit za titulu?

–Francuska, Novi Zeland, Južna Afrika i Irska. Inače, a to će biti interesantno i tvojim čitaocima, ovo takmičenje traje duže od mesec i po dana, što je samo po sebi već kuriozitet. Ozbiljne su utakmice i potrebno je praviti dužu pauzu između mečeva, a još bih dodao, ragbi je takav sport, da je lakše uzeti titulu na SP nego, recimo na Evropskom.

 

 

Želim da te pitam, a gde je Srbija u toj ragbi priči, kako se kotiramo?

      -Mi smo na nekom 70-om mestu na svetskoj rang listi, što je loše, naravno. Raspadom Jugoslavije, došlo je do vrtoglavog pada, a tako je i u našem regionu, da se ne lažemo. Malo je klubova, nije velika baza, a to onda i povlači sve ovo što nam se dešava.

 

 

A, na drugoj strani, stekao sam utisak, da, makar kad je reč o veteranima, niko od sportista iz bivše Jugoslavije, nije toliko povezan, kao vi, ragbisti.

–Ne mogu da govorim za druge sportiste, čini mi se, da si u pravu. Evo sam naš odlazak u Francusku, sa drugarima iz Hrvatske, a potom viđenje i druženje sa ljudima koji žive tamo, a poreklom su sa Balkana, dovoljno govori. Recimo, mnogo nam je tamo pomogao Elvir Hamulić, Zeničanin, bivši reprezentaivac BIH, koji nas je ugostio u jednom malom mestu Monšaninu, gde živi već godinama. Odigrali smo i prijateljski meč, što je, takođe bilo prelepo iskustvo. Tako, eto i ova priča ide u prilog tome što obojica znamo.

 

 

Za kraj, da zaokružimo razgovor. Najbitniji utisci su?

–Vrhunski ragbi, sjajna atmosfera, ni jedan, ni najmanji problem, lepo druženje, potpuno ispunjena očekivanja. Francuska, makar u ova dva grada, u kojima smo mi bili, a ne sumnjam da je svuda isto, potpuno je bila i još uvek je u znaku ragbija. To se oseti na svakom koraku. Pazi, ženski frizerski saloni, apoteke, sve je u znaku našeg sporta. Usluga, ljudi, sve je bilo za 10. U putu, tamo i nazad, takođe, sve je prošlo bez problema, tako, bilo je ovo nezaboravno za sve nas.

 

 

Među milionima sportista, nije to samo moj utisak, ragbi, ima to nešto posebno, baš specifično. Znam dosta tih ljudi, ni za jednog ne mogu da kažem, bilo šta loše. Dobri ljudi. Ragbisti ne vole kad ih porede sa Američkim fudbalom, što je česta zabluda, posebno u našoj sredini. Nekada, u Pančevu, dok je Dinamo vedrio i oblačio Jugoslavijom, bio je je jedan od, uz boks, najpopularnijih sportova. Nažalsot, vremenom, kako se sve urušavalo, a sport je uvek ogledalo društva, i ragbi je skliznuo u zapećak. Ovo je moj pokušaj, zahvaljujući Vladimiru Parčetiću i njegovim prijateljima, da vam skrenem pažnju, da postoji nešto drugačije, nekako ljudski. Noseći melanholiju na leđima, u ovom novom vremenu, kada kladionice diktiraju ko će biti prvi, a ko ispada, dok sav sport, takav je moj utisak, postoji samo zbog njih i profita, kada je lepo ponašanje-neobično, a za poštene ljude govore da se nisu snašli, milina me grli, kada znam da, ipak, postoji i to drugo, mnogo bolje lice, od ovog kojeg uporno pokušavaju da nam nametnu kao jedino pravo. Dok ponovo ne dođe, to jedino ispravno, neka ova priča posluži kao most ka tom, boljem vremenu.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Vladimir Parčetić i Dušan Damjanov