Праштање успеха вам представља: Светогорске записе, приче са Хиландара, из Кареје, испоснице Светог Саве, манастира Св Пантелејмон и Скита СВ Андреја
ЖИВОТ СА СМИСЛОМ (ПРВИ ДЕО)
Поштовани читаоче, моја намера није да кажем нешто ново, о велико српском светилишту, можда највећем, за којег знамо, о Хиландару, а највише ће у овим записима бити речи о њему, јер, од када је основан, у 12 веку, а баш ове године прославља се 825 лето постојања, јер, толико је тога речено, написано, саопштено, укњижено, филмовано, на свакојаке друге начине презентовано. Моја жеља је, кад сам већ добио тај велики благослов да се нађем на Светој Гори, да остане траг, једног ходочасника, који је пуног срца кренуо на тај пут, а са још већим се вратио у родно Панчево.
Зато, на овом месту, док будете читали, осим оних битних чињеница, за сам Хиландар и друга светилишта, које сам са својим исписницима (и о њима ћете читати) неће бити много података, оних историјских, који нас упућују на величину, пре бих рекао величанственост, манастира и монаштва. Речи у реченицама, моје су виђење те лепоте духовног пространства.
ХИЛАНДАР-ВЕКОВИ МОЛИТВЕ ЗА СПАС СРПСКОГ РОДА
Овако је било и никако другачије. У недељно предвечерје, 2. јула 2023, зазвонио ми је телефон. Видим на дисплеју-Емил Сфера. Прво и једино што сам помислио, јер, са овим уваженим уметником, академским сликаром, не чујем се тим сокоћалом, јесте да је нешто важно, а толико сам био сигуран, да је реч о одласку на Хиландар. И заиста, то се десило:
-„Роро, да ли желиш на Хиландар“ прво је што сам зачуо из његовог гласа. Пре него што сам радосно одговорио, посве у неверици, потпуно изненађен, помислио сам на наш, некадашњи договор, да ћемо једном ићи на Свету Гору заједно, јер, он је већ одлазио, а зна да и сам то желим.
Тако је почело да се одмотава. Послао сам му прву страну пасоша и још неке потребне секвенце, у вези са добијањем Благослова и уопште путовања. Остало је, да ми сутра, дакле, 3. јула јави, да ли сам део панчевачке експедиције (тачније, са нама је путовао и један Београђанин-проф Драган Здравковић).
Заиста, сутрадан, поново сам се чуо са Емилом, који ми је потврдио да сам добио Благослов.
С обзиром на то да ми је преостало свега неколико дана да се спремим, а да нисам ништа знао, колико и шта би требало понети на овај занимљив пут (мада, пре тога, често, неко би рекао, пречесто, путовао сам свуда по свету, највише пратећи српске спортисте) препустио сам се осећају. Ипак, да не будем неискрен, један, већи део екипе, пре самог поласка, 6. јула, у 4 сата, састао се у панчевачком познатом „Дворишту“, где је дошло до коначног договора, кад сам чуо и неке детаље, које су ме посебно занимали.
Пре него што вас уведем у причу, о самом путовању, прилично дугом и напорном, желим да вам кажем, пре бих написао, укажем, на важне ситнице, које, посебно ако идете први пут на Свету Гору-Хиландар, не само да су важне, већ морате их савладати, ако желите да се нађете на том месту.
ТРАЖИТЕ БЛАГОСЛОВ ЗА ПОСЕТУ МАНАСТИРА И РЕЗЕРВАЦИЈУ СМЕШТАЈА
„Обратите се на e-mail адресу pilgrims@hilandar.org која се користи искључиво за комуникацију са поклоницима ради посете манастира. У допису ћете, осим молбе за благослов ради посете Хиландара, навести и следеће:
- Презиме и име
- Број пасоша (НЕ ТРЕБА СЛАТИ ФОТОКОПИЈУ ПАСОША)
- Занимање (није обавезно, али је пожељно јер ученици, студенти, свештенство и монаштво, плаћају јефтиније диамонитирион)
- Датум доласка у Хиландар (уколико сте добили благослов за посету још неког светогорског манастира, пре манастира Хиландара, у том случају треба навести осим претходног и датум уласка на Свету Гору)
- Телефон за контакт (због евентуалног договарања, у случају да брод због невремена или неког другог разлога тога дана не саобраћа, телефон треба да буде укључен по доласку у Уранополис)
Најава посете манастира је неопходна због ограничених смештајних капацитета. Пребивање и камповање ван манастира нису дозвољени. За појединце се одобрава углавном једно, а изузетно два ноћења, док се за посете већих група одобрава искључиво једно ноћење. За посету већих група манастиру потребно је јавити се у другој половини децембра, како би се могао направити план за наредну годину и извршити резервација места. За појединачне и посете мањих група потребно је извршити најаву најмање два месеца раније. По пријему молбе за благослов ради посете манастира Хиландара, гостопримац ће, уколико је у могућности, резервисати смештај и дати благослов за посету манастира. Уколико није у могућности да резервише смештај у термину који је тражен, понудиће неки од првих следећих слободних термина“.
Све ово што сам навео, можете пронаћи на интернету, одакле сам и ја преузео, тачније, у списима путничких агенција или неких других организација, које ходочаснике превозе из Србије до Хиландара, или до неког другог манастира који желите да видите.
Касније, сазнао сам, целу припрему, а верујте, није уопште то лак посао, за нашу групу урадио је стари Хиландарац, да га тако ословим, Александар Бркић, који је ранијим посетама овом светом месту, стекао искуство, баш у вези са прибављањем потребних сертификата и благослова, па је нама, мени лично, много помогао.
Да наставим причу, баш са именима ходочасника, са којима сам делио време, од Панчева-Дојрана-Уранополиса-Хиландара-СВ Пантелејмона-Кареје-Скита СВ Андреја, луке Дафне-Уранополиса-Какова-Дорјана, до повратка у Панчево.
Нас десеторица: Александар Бркић, Драган Здравковић, Емил Сфера, Александар Кандић, Александар Белић, Милорад Савић, Владимир Гагић, Ненад Станковић, Немања Лугић и моја маленкост, ушла су у комби Горана Стаменковића и сигурно и безбедно, из Панчева, после задржавања на границама и Дојранском језеру, у кафани Фук-так, где смо ручали, и 15 сати пута, стигли у Уранополис, последње место, на копну, из којег се полази ка Светој Гори.
Имали смо времена, таман толико, док сунце није зашло, да се окупамо у мору, које запљускује ово мало, али и те како познато грчко место. После преспаване ноћи, и добијањем диамонитириона, јутарњим трајектом, отиснули смо се на пучину, до места Јованица, где нас је чекао организован превоз до Хиландара.
У овом првом делу мог сведочанства, а сад је време за то, навешћу неколико важних детаља у вези са, како многи кажу, највећом српском светињом-Хиландаром.
У манастиру, се чувају: црквено благо, мошти, чудотворне иконе, реликвије, те позната библиотека, са највећом рукописном збирком на свету. Исто тако, могу се видети Икона Богородице Тројеручице, Христа Пантократора, као и Богородице Одигитрије и друге, али, не тврдим то само ја, оно највредније је духовни потенцијал који се мери са снагом државе.
Стефан Немања и његов син Свети Сава, подигли су најстарију хиландарску цркву (1199). Ако сте били на овом светом месту, сазнали сте, да данашња, главна црква, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, то се може видети у списима, саграђена је 1293 године. Састоји се из три дела, а у њеном коначном подизању учествовали су краљ Милутин, као и кнез Лазар. Она, заузима и централно место у порти манастира. Човек занеми од лепоте, кад је гледа споља, или уласком у њену унутрашњост. Јутарња молитва, монашка, почиње већ од 4 сата. Обично, посетиоци, они који нису присуствовали од њеног почетка, у цркву улазе око 7 часова. После молитве, одлази се на доручак-ручак.
Кад крочите у средиште Хиландара, одмах се осети Средњи век. Не само због предивне архитектуре, која нас, хтели-не хтели, враћа у то доба, већ мира који вас обузме. Тај смирај, сасвим сигурно, помаже монаштву да молитвама и послушањем, живе свој живот на овом месту. Толико се тога има видети у Хиландару, да вам пишем непрестано, данима, потрајало би, ко зна колико. Желим, сад и баш на овом месту, да поменем и чувени бунар Светог Саве. Симболика се огледа у чињеници да се он налази испод прозора келије у којој се упокојио Свети Симеон Мироточиви. Било је то пре тачно 823 године. Како је дошло то тога да Свети Сава открије чудотворни бунар? Приликом градње манастира, крајем 12 века. Зашто се сматра чудотворним? Зато што никада није пресахнуо, а то доказује и чудотворна лоза Светог Симеона, која рађа дуже од осам векова, а по легенди, каже се, ако се неким случајем то догоди, да нестане воде, биће то и крај нашег времена. Хвала Богу, то се није до сада десило.
Кад је реч о самој лози, да не пропустим. Она се одржала толике векове, богато рађа и осим простих, радова на њој, као што је орезивање, није потребно било шта, додатно чинити, како би се неговала. Симеоновој лози се приписује моћ, баш чудотворна. Највише томе сведоче супружници који нису могли да имају деце. Они који су чврсте вере, и захваљујући том грожђу, успели су да добију потомство.
Постоји легенда, као најпознатија у вези са хиландарском лозом. У 16 веку, солунски паша, благодарећи поменутом грожђу добио је наследника. Због тога, Хиландару је поклонио велико имање. Оно се налази ван Свете Горе, а реч је о манастиру Каково-Метоху и економији манастира Хиландар, са којег стижу највећи приноси. Оно што сам и сам доживео, током кратког боравка на овом светом месту, монаси у Хиландару, коме је то најпотребније, дају ово грожђе са упутством, како га користити.
Крај првог дела
Слободан Рора Дамјанов
Визуелни идентитет: Јована Дамјанов
Фотографије: Приватна архива