Праштање успеха вам представља: Светогорске записе, приче са Хиландара, из Кареје, испоснице Светог Саве, манастира Св Пантелејмона и Скита Св Андреја

 

 

ЖИВОТ СА СМИСЛОМ (ТРЕЋИ ДЕО)

 

Недавно, у разговору са једним сјајним младим човеком, Душаном Дуке Павловим, чуо сам од њега једну дивну мисао. Каже ми: „Да би био велики, мораш прво да будеш мали“. И заиста, колико год да сам урадио у животу, а постоје писани и други трагови, није то мало, мада, највише сам поносан на своју породицу, супругу Биљану, те кћер Јовану и сина Душана, лако сам разумео свог дивног пријатеља. Још боље када је моја нога крочила на Хиландар.

 

 

Ово светилиште, како многи тврде, највеће у нас-Срба, толико ми је помогло да дођем до истине за којом сам трагао свих протеклих година. Жудећи, још увек, за правим мислима, реченицама, у својим текстовима, или док разговарам са људима, разумем да могу све, али уз помоћ те силе, јаке и потаман мери човека. Ходајући Хиландаром, присуствујући бдењу, литургији, молитвама, разговарајући са монахом Рафаилом, којег ћу вам у овом делу прича представити, мој доживљај је потпун.

 

А, да смерније корачам тим простором, не заборавите, Хиландар нису само средњевековни зидови, фасаде, келије, црква, бунар Светог Саве, чудотворна лоза, иконе, монаси, помогли су ми моји исписници, другари, са којима сам стигао на Свету Гору.

 

 

Александар Бркић, Драган Здравковић, Емил Сфера, Александар Кандић, Александар Белић, Милорад Савић, Владимир Гагић, Ненад Станковић и Немања Лугић, допустили су ми да јасније схватим величину светиња које смо посетили, боље разумем међусобне односе, како да учиним нешто, а не погрешим, не само, јер је то грех, већ да прескочим непотребно. Тако, заједно, увек смо  ходали у групи.

 

Чим крочите иза зидова Хиландара, свуда се осети мир, и пој зрикаваца. Брзо се навикнете на тишину и смирење. Нама, који живимо брзо, и у свету информација, и те како је добродошла таква прилика. Тако, шетајући, сада ка другој страни полуострва, у односу на пристаниште Јованицу, идемо утабаним стазама, ка обали. Врело је, што не чуди, с обзиром да се наша посета Хиландару десила почетком јула 2023.

 

Успут, свуда је зелено, па наилазимо, осим на растиње, на маслињаке и виноград. Ипак, оно што ме посебно заинтересовало, јесте једно чудесно парче земље. Реч је о поклоничком месту, на којем се налази икона Пресвете Богородице Тројеручице. Можда сте чули ту, величанствену, несвакидашњу причу, откуд она баш ту, али, поновићу, а највише то желим, јер хоћу да упознам вас који  не знате за њу. Предање каже-поменута икона, из неког разлога, из двора цара Душана, постала је власништво манастира Студенице. У 15. веку, Турци, освајачи, кренули су и на познати српски манастир. Када су то чули монаси, највеће драгоцености, а међу њима била је и икона Пресвете Богородице Тројеручице, натоварили су, самаром, на једну магарицу. Па куд је пут одведе. И замислите сад то, та животиња, прешла је Србију, Македонију и ко зна како, стигла на Свету Гору, баш на место близу манастира Хиландар. Потом је издахнула. Дакле, баш ту, сазидано је поклоничко место, као спомен на тај догађај.

 

 

У току дана, ту само смо се на кратко зауставили, тако сам и сазнао за причу, коју сам поделио са вама. Потом, пошли смо до обале, која је непуних два км удаљена од Хиландара. Прошетали смо уз море, провели неко време, већ прилично исцрпљени од ходања и врелине, која нас је све време пратила. Затим смо се вратили на вечерњу службу. Када се она завршила, за мене се десило нешто посебно, по чему ћу памтити свој први одлазак на Свету Гору. Упознао сам монаха Рафаила (Брајковића) нашег Панчевца.

 

 

 

 

ХИЛАНДАР-ВЕКОВИ МОЛИТВЕ ЗА СПАС СРПСКОГ РОДА-МОНАХ РАФАИЛО

 

Да сам прочитао, све и још једну књигу о Византијском царству, о сваком средњевековном манастиру, о највећем благу, оном духовном, никада ми не би било толико јасна вера у Бога, као кад сам срео оца-монаха Рафаила.

 

Овај млади човек, са још ненавршених тридесет година, од пре два месеца, замонашио се на Хиландару. Пре тога, три године је био искушеник, пре него што ће га Архимандрит-Игуман Методије, рукоположити у монашки чин. Још раније, Небојша Брајковић, са пребивалиштем у Панчеву, завршио је Богословски факултет у српској престоници, а Свету Гору је походио, ако сам добро разумео, и као седамнаестогишњак. Још тада, касније ће нам сам причати, осетио је, знао потпуно, живот ће провести у Хиландару.

 

Елем, после вечерње службе, сачекали смо монаха Рафаила, а он нас је повео до поменутог поклоничког места, у част мајчице Тројеручице, Пресвете Богородице.

 

Тих неколико сати, у разговору, нас десеторице са монахом Рафаилом, никада нећу заборавити. Да додам, пошто га нисам знао одраније, питао сам Емила Сферу, ко је он, како изгледа. У цркви, током молитве, показао је ка њему, тихо, додајући: „Онај што је увек насмејан“.

 

Рекох, Рафаило је млад, слободно наглашавам, зато што тако осећам, још много живота је пред њим, али, скоро да не памтим, неког толико зрелог и умног, а са само, чак и мање од 30 лета. Сетио сам се једног догађаја, раније, кад сам походио неке друге манастире у Србији. Упознао сам многе монахе, али, један, са својим ставом, о нама и себи, био је упечатљив. Каже он: „Људи мисле, јадни ови, затворени, живе тај неки монотони живот. А, ми, монаси мислимо , потпуно супротно. Јадни ви, људи у том и таквом свету“. Ово сам написао, јер, негде у средини ове приче, чини ми се, тајна је осмеха оца Рафаила, који је на време спознао којим ће путем ка спасењу.

 

Свашта смо нешто чули од њега. Како живи монаштво у Хиландару, о обичајима и међусобном поштовању и послушањима, којима су, уз молитву, највише предани. Свака реч овог младог човека има смисла. Бирао је по мислима пре него што ће казати. Не зато што има страх да не погреши, да ми, који смо га слушали, на неки други начин, то растумачимо, већ из разлога-све што кажемо, најпре говори о нама самим, а тек онда, поприма било какво значење.

 

Уживао сам у разговору са њим, а верујем, потпуно, и сви други, који су имали прилику да га виде. Сутрадан, с обзиром да сам му најавио да ћу написати нешто о мом првом доласку на Хиландар, кад смо се растајали, пре него што ћемо ићи даље, ка манастиру СВ Пантелејмон, те Кареји, тачније, Скиту Манастира СВ Андреј, рекао ми је: „Баш да видим шта ћеш да напишеш“.

 

Ако икако, а знам да хоће, буде читао ове редове, не питајте ме како сам сигуран, надам се, искрено, да га нисам изневерио. Отац Рафаило, срцем и духом, то је што јесте, а касније сам, на једном другом светом месту, у манастиру Височка Ржана, изнад Пирота, од игумана Рафаила, кад сам  поменуо младог човека, а зна га одраније, чуо: „Да, видело се да ће бити монах“.

 

Усудићу се да напишем, а да скроз стојим иза сваке речи на овом месту, монах Рафаило, на прави начин, достојанствено и часно, шири светосавску веру и живи, као што пише у Јеванђељу. Уверио сам се у то, за тако кратко време, јер, из разговора са њим, а помињао је старце са Хиландара, друге великомученике, сва могућа чудеса, која се свакодневно дешавају на том светом месту, јасно је, потпуно је предан и достојан.

 

За крај, додаћу: „Наравно да сам насмејан, срећан. Каква је то вера, кад не би био такав“-казао ми је монах Рафаило током разговора са њим.

 

 

 

ИСПОСНИЦА СВЕТОГ САВЕ У КАРЕЈИ

 

Одлучио сам, ипак, да не ширим много причу о манастирима СВ Пантелејмон и скиту СВ Андреја, јер, нагласак, а то сам и остварио, кроз три јављања на овом месту, назваћу их тако, на Хиландару је. Рећи ћу само, руски манастир-СВ Пантелејмон, толико је монументалан и леп, да се још са трајекта лепо види, та величина и моћ Русије, као земље. Тек у њему, посебно у делу где се служе молитве, у црквама, још више схватате, сву раскош, којом је богат. Врви у злату, прелеп, на ободу мора.

 

 

Други, скит СВ Андреја, пре Октобарске револуције 1917, био је, такође, руски. Онда, скоро 1000 монаха, кренуло је у мајчицу земљу да се бори за цара. Нико се није вратио. После неког времена, ту, у месту Кареја, које је средиште и административни центар Свете Горе, Грци су га, грубо ћу рећи, присвојили, и тако је до данас.

 

 

Ипак, Кареју ћу запамтити и то никада неће нестати из мојих мисли, по испосници Светог Саве. Највећа реликвија која се тамо налази јесте икона Богородице Млекопитатељнице, а по предању, њу је из Јерусалима, ту донео баш Свети Сава.

 

Налази се, скоро у самом центру Кареје, ипак, на малој узвишици, до које се стиже каменим степеницама. На први поглед, све делује сведено, као да је реч о већој кући, али, чим су нам отворили врата, а стигли смо у време вечерње молитве, црква се указала пред нама. Служио је отац Никодим, чувар и баштинар ове светковине. Читање из Јеванђеља не престаје. Зачудио сам се, пријатно је било, у малој просторији, нас је неколико, као и отац са двојицом синова. Касније сам сазнао, реч је о српској породици са Пала.

 

 

Оно што ме држи још увек, потпуно чулним, јесте улазак у саму испосницу, камени део, реч је о правој пећини, у поменутој просторији, која и јесте, та чувена испосница Светог Саве. Улазим погнут, нема се простора за окрет. Невероватна енергија обузме вас потпуно. Касније, док смо ходали, излазећи из светиње, нисам могао да сакријем сузе. Сливале су се низ образе, несметано.

 

Пре тога, отац Никодим, даровао нам је две иконице и брошуру Мише Вујовића-Молитва без престанка и са нама се задржао у кратком разговору.

 

 

Сутра, одвезли су нас до луке Дафне, одакле смо трајектом, после два часа пловидбе, још једном, стигли у Уранополис. Имали смо времена само да се сместимо у комби, којим смо и стигли из Панчева до маленог градића. Наш возач, Миша Лукић, из Омољице, сигурном вожњом довезао нас је кући у Панчево.

Но, не могу да завршим своју писану беседу о боравку на Светој Гори, као и овом путу, а да не поменем, манастир Каково, метох и економију Хиландара. Када кренете из Уранополиса, ка Солуну, не можете га мимоићи. У њему, а доста се тога изменило, по речима мојих исписника који су га раније посетили, праве се све дрвене потрепштине за Хиландар, као и све друго, неопходно братији. Некада, то имање имало је чак 10 хиљада хектара, а годинама уназад, јер им је држава Грчка то одузела, оно се простире на 1600 хектара. Доста тог простора под виновом лозом је. Домаћини су нас примили, лепо угостили. Веома пријатно нам је било.

 

 

 

УМЕСТО КРАЈА

 

Шест невероватних дана, тако, у једној реченици, могао би да опишем, свој изненадни, али, изгледа заслужен одлазак на овај пут. Колико год се трудио да запамтим, не могуће је све виђено, сместити у неки фајл, део мозга. Зато, без претензија да вас одушевим, једноставно, само упознам, написао сам, како сам ја доживео Свету Гору, најпре Хиландар.

 

 

 

 

Слободан Рора Дамјанов

Визуелни идентитет: Јована Дамјанов

Фотографије: Приватна архива.