Праштање успеха вам представља: Светогорске записе, приче са Хиландара, из Кареје, испоснице Светог Саве, манастира Св Пантелејмона и Скита Св Андреја
ЖИВОТ СА СМИСЛОМ (ДРУГИ ДЕО)
Живот је леп, уверавам се свакодневно, живећи. Добити благослов, стићи на Свету Гору, на којој вековима постоји 20 манастира, а укупно пет, чине Царску Лавру: Ватопед, Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат и Хиландар, за мене ће остати заувек у памћењу, без обзира, колико се, ако Бог да, будем пута враћао на то свето место.
Света Гора је полуострво, а може му се прићи, морем из две, назваћу их луке – Уранополиса и Јерисоса. Ретко, баш се то ретко дешава, ходочасници се одлучују да пешице крену у обилазак поменутих манастира и других светиња.
Пре него што започнем писану беседу, другу по реду, у овом серијалу, да одмах напишем неке чињенице, како би јасније пратили наративни ток, овог списа. Главни град и административни центар је Кареја. Иако је званично Света Гора под суверенитетом Републичке Грчке, она се потчињава искључиво Васељенској патријаршији у духовном смислу.
ХИЛАНДАР-ВЕКОВИ МОЛИТВЕ ЗА СПАС СРПСКОГ РОДА
После, мање од часа, веома удобне пловидбе трајектом, из Уранополиса, стижемо до пристаништа Јованица. Чека нас организован комби превоз, до нашег одредишта, манастира Хиландар. Успињемо се, час каменим путем, а на тренутке асфалтираним деловима. Пратим како возач умешно савладава кривине, изгледа рутински, али, ипак, пажљиво, управља повереним му возилом. Нисам обраћао пажњу, али, релативно брзо, стигосмо. Износимо ствари. С обзиром на то да сам по први пут на том светом месту, већ осећам неку посебну енергију.
Требало би да знате, сви у овом манастиру, осим монаштва, обављају разне послове, како би имање и сами објекти, били у функцији, од мајстора, до лекара, долазе повремено, смењују се и тако током целе године. Хиландар се још увек обнавља, после великог пожара, који се десио 2004. Но, колико примећујем, оно што се види споља, није остало још много, да он потпуно, поново, завреди изглед, као некадашњи.
Моји исписници, а тек ћу вам их описати, скоро сви, већ су били на Хиландару, неки, пре само месец дана (Александар Белић), од нашег доласка, јер се тада замонашио Небојша Брајковић, рођени Панчевац – однедавно отац Рафаило, па је Аца, као пријатељ, присуствовао његовом рукоположењу у монашки чин. Тако, стрпљиво чекам, куда ћемо даље. Мада ми је Емил Сфера, са којим се најдуже познајем, већ објашњавао, којим редоследом ће ићи наше упознавање са правилима, да их тако, грубо назовем, у Хиландару, некако, заборавих на све његове речи. Само сам се препустио тишини око себе. И, заиста, долази гостопримац, и ми лагано, цела група, од скоро 50 ходочасника, крећемо ка просторији, у којом ће нас ускоро послужити кафом и ракијом, какав је вековни обичај. Потом, одлазимо до спаваоне, смештамо се.
У том, као неком магновењу, потпуно очаран амбијентом који ме окружио, нисам ни приметио неке детаље, који су ме потпуно одушевили, додатно озарили. Наиме, реч је о томе, око нас, у нашој спаваони, гледам доста деце. Не, не мислим на момке тинејџерске доби, већ, баш, што би рекли, ситну чељад. Нисам се распитивао, делује да су део спортске екипе, тако нешто. Још да додам, када је сутрадан, тачније у 4 сата, било време да се устаје за монашку молитву (није обавезна) сваки тај дечак, као да је служио војску, без поговора и пренемагања, веома брзо, спремио се и пошао у цркву.
Да, не пропустим, а важно је. На Свету Гору забрањен је улазак женама, то траје одавно, али сам се изненадио, и остао без одговора, зашто је забрањено купање у мору. Не, не мислим на посетиоце, већ монахе? Рекох, правила? Она су неопходна, и одмах вам то, још у гостопримници кажу, шта се сме, а шта не. Важна су, јер, монаси, током молитве или послушања, не само да траже потпуни мир, већ, само место – Хиландар, у нама, макар је то био случај са мном, успоставља смирај, какав нигде друго нисам осетио. Ако желите да фотографишете неког монаха, обавезно је да од њега тражите благослов. Може се, осим у случају када добијете посебну дозволу, благослов је правилније рећи, фотографисати само спољашност манастира и околина.
Чим смо се сместили, улазимо у порту манастира. Са леве стране, одмах уочавам, назваћу је канцеларију, где долазите, наравно, ако то желите, да дарујете нешто братији, или једноставно, посветите Хиландару. Кад то учините, добијате захвалницу – Благодарност. Мало даље, са десне стране, продавница је, у којој можете купити иконе, бројанице, тамјан, или вино и ракију, које произведе монаси. Обе, поменуте, имају своје радно време, које се поштује у минут, што би се рекло.
А, онда, чудо над чудима. Верујте, не хвалим се, једноставно, живот то тако удеси – имао сам срећу да посетим скоро све манастире у Србији, на Косову. Увек исти осећај. Лепота, мир, обузме вас нека посебна енергија. Ипак, када сам крочио у унутрашњост Хиландара, као да се неко чудо десило. Преплавиле су ме емоције. Прво запажање, у вези је са простором, у којем се налазим. Са фотографија, или ТВ секвенци, не може се приметити, али, Хиландар, мислим на објекте, није, заправо велик, како се на први, наречени поглед чини. Зато ме још више пригрлила та истина. Ходам са исписницима. Обилазимо пун круг. Ту је бунар Светог Саве, чувена лоза. Црква, већ сам вам писао о њој, заузима централни део унутрашњости. Само још на једном делу, где су келије, неке друге манастирске просторије, са спољње стране, види се скела, која служи мајсторима, како би довршили реконструкцију објекта, после великог пожара. Обавезне су фотографије. Оне, сад ћу потпуно искрено рећи, помажу ми да оживим сећања на Хиландар, исписнике, али, ево, као што је сад прилика, да илуструју моје речи, кад пишем текст, попут овог.
Написах, молитве су, од 17 сати, потом следи целивање моштију, па вечера. Јутарње бдење, почиње од 4, а литургија од 6 часова. Потом, како се то каже на Хиландару, од 9 следи ручак. Не заборавимо, тамо се време рачуна по византијском.
Свакако, храна је више него укусна, а уз оброк се добије бокал вина, који деле четворо ходочасника, који седе, један наспрам другог. Током сваког обедовања, сачека се благослов игумана, па тек онда почиње исто. Такође, све време, док траје, читају се одломци из Јеванђеља, светих књига. Задржавање траје око 15 минута, а потом, поново, уз благослов игумана Методија, када он напусти просторију, излазе и монаси, као и гости. Трпезарија је, такође, обновљена, са новим, мермерним столовима. Прелеп амбијент, за незаборав.
Хиландар јесте духовни центар мајчице Србије. Није тек тако, кад се каже, да је држава јака колико има монаха. А, молитве са овог места, делују снажно, осећају се далеко. Зато и не чуди што Србија, колико може, помаже тамошњој братији, а посебно се то осетило, када је манастир захватила већ поменута несрећа, у виду пожара. Још, а то је прелепо, поменуо сам то, као гости, али, другачије би то требало назвати, свој допринос светињи дају лекари, који брину о братији, мајстори разних фела, возачи. Сви су они на истом задатку, да читав тај духовни простор, оплемене, помогну, свако на свој начин, како би монаси, са игуманом на челу, својим молитвама допринели миру свих нас, који верују.
За крај другог дела своје исповести, са радошћу вам још нешто преносим. Ако сте се питали, имали на Светој Гори, сад највише мислим на Хиландар, паса и мачака, одговор је потврдан. Не у великом броју, али, они су ту. Сви, као да их је неко, јединствен, дресирао, мирни и ненасртљиви. Обилазе око нас, мазни су и чекају по неко зрно, нечега од хране.
Крај другог дела
Слободан Рора Дамјанов
Визуелни идентитет: Јована Дамјанов
Фотографије: Приватна архива