TRI U JEDAN! TO SAMO MOŽE – ŽILE
I igrač, i kapiten, i trener i – pobenik
Mobilni:
– Imaš vremena za kafu – pita Dejan Savić.
Odosmo u kafić, dvostruki razlog za slavlje, svaki za sebe.
– Šta radiš – opet pita
– Sada treba da zovem Žileta Gocića.
Pokazuje mi poruku kojom mu, pet minuta pre kraja potpuno neizvesnog polufinala Kupa Mađarske, čestita pobedu.
– Čim je počeo da vodi ekipu, znao sam…
Elem, tu je prc! Žile je u sjajnoj utakmici njegovog Solnoka sa Ferencvarošem bio i igrač, i kapiten i trener. Tri u jedan. Šta je bilo:
– Ništa, Isključili nam trenera a gubili jedan razlike. I?
– Ništa, imamo tajm aut. Okrećem se prema pomoćnom treneru bivšem velikom golmanu Kosu, da nam kaže nešto. On me gleda, odmahne glavom i kao: preuzimi ti.
I?
– Ništa, preuzmem. Do peteraca nisam ulazio u vodu. Preokrenuli smo, da bi oni u poslednjem napadu nekako izjednačili.
Onda je Prlain imao priliku i promašio.
– Rekao sam mu: Bre Prle, nemoj tako da mi šutiraš kada se sve rešava.Nemoj to da mi radiš!
Šala, naravno. Peterci… i Žile u vodu.Od pet peteraca četiri srpska: Prle, Mića, Ćuki i naravno Gocić
Nisam ga pitao da li je savete davao na mađarskom ili na srpskom, jer ovi Mađari bi, koliko cene naše igrače, mogli i na d… da progovore srpski.
– Čestitali su mi pobedu, bravo treneru.Posle je u finalu bilo lako.
A premije, kao igrač ili trener ?
– Vidiš dobra ideja, nisam razmišljao. Raspitaću se, pa ću ti javiti.
Eto, sa Žiletom nikad dosadno. Tri u jedan, Od Gocića je. Toliko!
POSLEDNJI POZDRAV ALEKSANDRU ADŽIĆU
Odlazak prijatelja koji nije dao na sebe
Loše vreme, kiša, sneg, bljuzgavica, posao…Nedelja. Da ne radiš ništa, a mora se. Spremam se za uživanje u mađarskom finalu, kad ono… Ivanka Raković Krstonošić objavljuje: Sinoć je iznenada umro naš drug dr Aleksandar Adžić, poznati vaterpolo sudija i sportski radnik.
Aco Adžić!? Možda smo generacija, tu smo negde. Nije ni bitno. Kroz tren prođe sijaset sitaucija u kojoj sam ga prvo pratio kao sudiju, zatim kroz druženje sa njim i bratom mu Dejanom Adžićem, pa kroz zajedničku brigu o tadašnjoj našoj reprezentaciji SCG i na kraju, poslednjih jedanaest godina kao rivali sa respektom, spremni da se u bazenu ne poznaju, a zatim da kroz iće i piće krenu u zezanje.
Bili smo zajedno 2004. na pripremama u Americi. Prijateljska utakmica sa Ratkovom Amerikom, u nekom selu Fresno. Dok se vaterpolisti zagrevaju, domaćini već raspaljuju roštilj, lade pivo, koka kole, vino…
– Dejo da završimo ovo, pa da se malo počastimo – reče mi uz široki osmeh čovek koji je voleo iće i piće.
Aco sudi kao naš sudija a Ratko Rudić doveo nekog tantuza koji nije imao ni pištaljku. Aco je sudio sve. Varnice na sve strane… i onda
Ratko sa jedne strane napada Acu koji stoički sve podnosi. Napada ga i Neno Manojlović, valjda ravnoteže radi.
Gledam, Aco se ne uzbuđuje. A u sebi kipti. I kad se sve završi, izgubismo, koliko se sećam, skide pištaljku i krene u hotel, vidno ljut.
– Aco, ajde na klopu
– Ma terajte se…
Nije dao na sebe. Imao je zadovoljstvo da mu posle u hotel dođu i Neno i Ratko – na pokajanje. Za klopu je bilo kasno. Kada smo se vraćali, mučio ga je stomak. Na aerodromu u Frakfurtu mi kaže da ide u toalet:
– Bićeš tu, da ostavim stvari.
-Naravno – računam mogu da sačekam trenutak – dva, neće free shop pobeći…
– Eto me, pretpostavljam za 45 minuta.
Morao sam da čekam.
Kada je zajednička država SCG prestao da postoji, nervirao se zbog poraza Crne Gore. U Zagrebu 2010. pobedismo u sjajnom četvrtfinalu. Ušao je besan u hotel, naručio rakijicu.
– Čestitam prijatelju, svaka čast. A ovi moji, ma nek… Ajd u zdravlje,igrajte… kad ovi moji neće.
I sutradan je već bio veseo, nasmejan, ali i sa brigom o bratu Deji kojega muči srce.
– Ma teraj ga, ne pazi se, ali opametiće se…
Sinoć je iznenada otišao, on Aco Adžić, sudija, sportski radnik, zubar koji nije dao na sebe, ni kad je bilo gusto. Ostalo je pamćenje. Valjda tako mora i treba.
Pozdrav prijatelju!
PIŠE: Dejan Stevović