TEKILA SA ŠEKIJEM

Malo sam gledao Šekija uživo. I kao novinar nisam imao često prilike da budem u njegovom društvu. Ali dva puta jesam u dva dana u Meksiku.

Tamo smo 1990. bili na Svetskom prvenstvu u karateu. Smešteni u nekom hotelu na obodu 20-milionskog grada,rekli bi u pm. Imali smo plaćena tri obroka i uvek čiken, čiken samo što nismo prokokodakali na kraju.

Jedno veče u hotel banu Šeki. Čuo je da smo tu. Bili su tu karatista Koča, pa novinari: Žakula, Tomović, Sale Milutinović, Micko Marković i ja.

Poče priča i Šeki naruči piće. On će neku kabezu a mi, mangupi, tekilu. A jedva da znamo kako se pije.

– Slušaj bre, nemo’ se glupirate, zajebano je to piće – upozorava Šeki,tada trener nekog meksičkog tima.

Lako je pričati. A mi so na ruku, lizni pa iskapi…pa došao si na dve noge, pa tri put Bog pomaže, pa četri noge ima kera, pet je prstiju na ruci…

– Polako bre, nije tekila šala!

–Idi bre Šeki, pa ovo ko boza – hvalimo se i rokamo.

U neko doba, svi bistrog razuma ali prc.

Ne može da se ustane. Tekila udarila u noge, u kolena, Šeki umire od smeha.

– Pa kažem vam bre slepci.

Trezni i nemoćni jedva odosmo do soba. Tih 15 metara ko 15 kilometara.

Sutra na stadion Acteka, prima 120.000 gledalaca. Šeki igra tačno u podne na plus 43 u hladu. Mi redom spavamo na tribinama. Mesta koliko hoceš, ako je bilo 500 ljudi. Šekijevi nemaju pojma ali tek što rival nije znao ništa. Šeki dobi 15 minuta pre kraja iz ofsajda koji bi se i kod nas svirao.

– A mangupi kako igram?

– Idi Šeki ofsajd ko vrata!

– Treba znati da se pobedi iz ofsajda. To je bre nauka. Idemo na piće , da častim. Može li tekila?

Naravno da nije moglo. Rastadosmo se, on srećan zbog bodova a mi pospani, sa bolovima u nogama.

Eh, Šeki, igrač, šarmer, maher, ljudina

Toliko