POVRATAK DEDAJA

Ima tome osam devet godina. Retko sam se vidjao sa Igorom Milanovićem, tada uspešnim trenerom Partizana. Na jednoj kafici ispred bazena mi reče:

– Igramo avangardni vaterpolo. Ovi stariji su super, Vujas i Hadziteodoru uz Prleta i Sora lideri. Ali tri klinca što imam

Redom Šaponjić, Mandić i Dedović. Šaponja je osetio Ajndhoven i London. Posle više nije bilo mesta za njega. O Mandić se sva zna. Danas medju najboljima na svetu.

A Dedaj ? Bio je pravi biser, lucidan, zvrk, igrao se vaterpola.

Savić ga je ubacio kao debitanta na svojoj prvoj zvaničnoj utakmici, protiv Nemaca u Novom Sadu. Tada su ga iskusniji gurnuli da šutira peterac. Nije bio uspešan, ali se debi pamti. Igrao je još pet šest puta da bi 2014 shvativši da nema mesta u najboljem timu odlučio da “odmara”.

Odmorio se samo od reprezentacije. Igrao je za Radnički, Primorje, sada je jedan od najboljih u Špandau. Na svako pominjanje njegovog iimena Savić je ćutao.

I nedavno je prelomio:

– Možda će da bude neko novo ime na spisku – zaintrigirao me u autobusu posle Siska.

– Ko ?

– Pogodi !

Nisam pogadjao ali i da jesam nikada ne bih rekao Dedović. Nikad, jer Mrvica ne voli baš povratak u prošlost. Ali svako pravilo trpi izuzetak. Juče nabraja:

– Dedović…

– Ko bre ?

– Dedović, Šta se bre čudiš? Zaslužio je da proba.

Zovem Dedovića, priča ko navijen.

– Presrećan sam. Nudili su mi Nemci pasoš, hteli da igram za reprezentaciju. Ali Dekljev poziv je sve rešio. Sreća, čast, ponos, šansa da probam još jednom.

Novi Dekijev film ” Povratak Dedaja“… Da se uživa.

Toliko