Praštanje uspeha vam predstavlja: Dejan Stevović, najugledniji sportski novinar, pratilac vaterplo zbivanja, poslednjih decenija, nalazi se na SP u mađarskom gradu Segedinu, gde prati našu selekciju. Pred vama su njegovi prvi utisci.

 

 

 

OD NJA NJA DO LA LA

 

 

 

Olimpijski šampioni, vaterpolisti Srbije, igraju u grupi D. Protivnici u prvoj fazi takmičenja su: Sjedinjene Američke Države, Australija i Kazahstan.

 

U ostalim grupa sastaju se:

Grupa A: Mađarska, Crna Gora, Brazil, Gruzija

Grupa B: Grčka, Hrvatska, Nemačka, Japan

Grupa C: Italija, Španija, Kanada, Južna Afrika

Prvobitni domaćin bila je Fukuoka, ali je Japan zbog straha od širenja kovida, i prethodnog domaćinstva Olimpijskih igara, odustao od organizacije takmičenja.

 

 

 

 

 

BANETOVA PORUKA

 

Nisam prvi put, posle ko zna koliko takmičenja, dobio željenu akreditaciju, onu po kojoj mogu da budem svuda osim u VIP-u.To mi ne smeta jer sam toliko puta čuo kako nekome Vipovci idu na onu stvar, pa ne bih da se namećem.

 

Elem, sa oznakom četiri a bez željene dvojke mogu samo u media centar, pres tribinu, miks zonu. Za ostalo sam dvojka. Ali to mi daje i pogodnost  da ne idem na treninge. Da se razumemo, nisam išao ni ranije osim prvi dan, ali tada sam mogao da biram. Sad ne biram i na žalost dok zvezda peče ko blesava, oko 37 u hladu, a trenira se na otvorenom, sa tugom u srcu, ostajem u hotelu.

 

Pre treninga dolaze neke mađarske ekipe da naprave razgovor sa Mandom, Banetom i Drašom. Ostali opet idu na snimanje nekih klupova i sve će to da se pušta pred utakmicu.I kada se sve to završilo stižu kolege novinari. Tijana, Moša, Stefan, Dejana i Andrej.

 

Tijana je moja stara drugarica. Godinama sam nju pominjao kau suprugu mog još starijeg prijatelja Srđana. Na žalost, prerano je otišao a uvek je govorio „daj pomozi joj kad treba“. Sada je toliko napredovala da joj pomoć nije potrebna. Moša , čovek koji se rodio sa kamerom, je tip sa kojim bih se rado negde ušljemao. Duhovit, zajeban, majstor posla. Ovo troje ostalih su drugovi mog sina, pa ne bih ništa nešto osim da neće biti ništa da su već sada nešto.

 

I šta ćemo sad? Odbrojava se do Amerikanaca. Moje 13, svetsko prvenstvo od 1994., četvrta generacija, Eh, kad su igrali Igor, Šole, Viktor, pa Vujas, Deki, Dača, pa Vanja, Filip, Prle, pa….. Knjiga čeka nova imena mada ih već ima Bane, Manda, Jakša…

 

 

Prvo veče obilazim Segedin. Sjajno društvo doca Ivan, pa opet doca Mita, ja kao pacijent i domaćin Zoki. Lepa varoš. I ljudi i mesta za izlazak. U jednom kafiću sede srpski igrači, slikam ih ali i čuvam sliku.

 

– Nema razrednog starešine Baneta.

Bane Mitrović ima 37 godina, daleko ispred ostalih. Priča juče:

– Veruj mi da uživam sa momcima. I ljudi i sportisti za primer. Malo ih usmerim ali i učim od njih.

I onda poenta priče. Tijana mu traži poruku za naciju. Bane sa facom pokeraša u dahu:

– Verujte u nas, treba nam podrška. Ovi, za mene klinci, zaista vrede i treba ih bodriti.

Ja tu ništa ne bih menjao.

 

Toliko

 

 

 

VREME JE

 

 

Do susreta sa SAD su još četiri sata ostala. Ne odgovaram na poruke, rade crvi u stomaku,počinje.

Uvek je tako. Posebno kada je prva utakmica, uvek teška za sve. Treba osetiti atmsferu.

U Rimu 2009 smo prvi igrali sa Španijom. Sve je dobro išlo do poslednje četvrtine a onda prc. Ostadosmo i bez bodova i Stefana koji se razboleo.

Na sledećim prvenstvima je bilo bolje uvek pobeda. I ovi crvi su omatorili, i njima je 13. put da se vrpolje pred start.

Gledam branimo čast Evrope protiv Amerikanaca, Azijata i Australijanaca. Pa šta bude.

 

Zapravo nema razloga da se bude nemiran. Bane brani kao mator, Laza ga odlično menja, Manda i Jakša svetske klase, samo da ne moram da ih ubedjujem u to, Vico i Đole da izađu na površinu, nema više Duleta, sad ili jesi ili nisi ali jesi, Sava i Draša bedem na dva metra, na zgodnoj strani haubice Straja, Radule i Gaja a na drugoj još Vića i Lukić.

 

 

Možda u ovom trenutku nisu najjači ali ne znači da neće biti. Ovo prvenstvo će nešto da pokaže, do Pariza će se sve sklopiti.

Dr Ivan Marjanović dok šetamo Segedinom na moje crve reaguje:

– Alo, Deki, zgazićemo.

Duboki uzdah je odgovor. Sećam se kako me je generalni sekretar Solomun, popularni Sole uvek pitao šta će da bude:

– Ma Sole dobijamo.

– Znam i ja ali volim da te pitam i da čujem odgovor.

Možda ovi moji i ne dobiju ali znam da će dati maksimum. Za početak nije loše.

Ajmo Srbende pa šta bude

 

Toliko

 

 

OD NJA NJA DO LA LA

 

 

Živa istina. Nije baš bilo lako pred Amerikance. Užina oko pet. Povratak u sobe i prolazak pored omiljenog port parola to jest mene. Klimanje glavom, namigivanje, ruka gore.

 

 

Eto ti ga Gavril Subotić:

– Mali, opušteno, zvekni ne boj se.

– Čuj Deki ja da se bojim.

Poslednji idu u nešto se domundjavaju Lukić i Radulović.

– Talenti (ili dripci ne znam šta rekoh), nemo da se nerviram gore. Nemoj da se ukenj…. da vas nema. Ode sve u božju mater.

Ćute, onda Radule pogleda iza ledja pa kaže Kićlu:

– Jel ovaj to nama priča.

I prodjoše uz smeh.

 

 

Poče utakmica i ovoga koji se ne boji i ovih koji ne znaju kome pričam nema nigde. Izgubljeni u svemiru. Moj do mojega. Pet minuta sedam golova, golmani kao na streljani.

Vode Ameri 7:6, Deki zatraži tajm aut. Majko moja, 50 sekundi najstrašnije pripreme uz poentu da su mlohavi, spori, da ne zna koji im je k… i da mora da se to promeni.

– Sad svi četiri metra šprint. Nemoj da mi budete nja nja.

Bolje da budu la la što bi reko Bajaga. I tada kad su prestali da budu nja nja i postali la la i ovaj koji se ne boji i ovi koji ne znaju kome pričam počeše da igraju. Radule dva gola i peterac. Gavril dva gola, Lukić tri gola ukradena lopta…

Jurim ih posle za izjave, vidim prija im.

Kako se vi zovete ?

– Nikola Lukić, imao sam tremu ali je sve ok.

Gavrile kaži nešto ali ozbiljno ?

– Imam još adrenalina, uh krećemo

Radule dodaj i ti neku:

– Teška utakmic, kao što je rekao Gavril

Daleko ćeš ti da doguraš a Gavrila citiraš, gde ide ovaj vaterpolo.

Ruku na srce njihova dobra igra, skidanje mraka sa očiju na svetkom prvenstvu je ravna bodovima.Lakše dišu.

Ali ako misle da su igračine, malo morgen. Put od nja nja do la la je kratak i dvosmeran, uz pratnju selektora sa tajm auta..

Igračine nisu, mogu da budu. Imaju sve u svojim rukama.

Toliko

 

Nastaviće se…