NEISPRIČANA PRIČA IZ MONTREALA

 

 

Montreal pre 15 godina. 365 dana posle onog poraza od Mađara u Atini. I danas, 15 godina kasnije, sećam se odlično napaljenih pogleda Dače, Vujasa, Šeleta, Ace, Dekija, Petra i drugih… Tog pobedničkog besa.

Znao sam da će bude neka zajebancija kada mi je Čane pri polasku ispunio molbu i doneo mi 15 diskova sa fimovima u onim debelim kutijama. Jedva preteklo u kofer. Kad sam video filmove jedva sam i ja pretekao. 12 horora made in Kambodža, ljubavni sa Tajvana, psiholoski iz Hong Konga i 15 neki sa Denzel Vašingtonom. Uh…

Đole Stefanović, sa tek svežim Aleksom u mislima, širi optimizam. Sve je podređeno finalu sa Mađarima.

Pravda je bila da se pobedi.Veliki protivnik, sve su znali, jedino nisu imali onaj sjaj u očima. Pisao sam o tome neki dan u Žurnalu.

Jedva pobedismo odlične Hrvate i onda Mađaroni.

Nije da sam se bojao, više me je bio strah da opet ne uprskamo. Dok strah ubijam kambodžanskim hororom i psovanjem brata Čaneta u hodniku muva da se čuje. Malo neki žagor. Kasnije saznam da je selektor Petar Porobić neumorno šetao hodnikom i da je brzo dobio društvo u Vujasu. Otišli su u Perinu sobu i tamo je on prihvatio neke kapitenove sugestije.

Finale zna se. Intonira se mađarska himna a po završetku Vujas po leđima “miluje” Šeleta i kaže da ne bi voleo da tu himnu tog dana sluša jos jednom.

I bi tako.

 

 

Da Dača u životu nije odigrao ništa pre i posle toga ovo bi bilo dovolno. Pa Šeletova odbrana četverca u zeznutom trenutku, pa Savićevo maltretiranje Molnara, pa Vujaseva inteligencija da ukrade poslednju loptu…

Pa onda slavlje. U Atini 7:8,u Montrealu 8:7. Tribine su se bukvalno ljuljale od presrećnih Srba i Crnogoraca. Toliko su se ljuljale da su igrači morali da drže ogradu kako se ne bi srušila.

Šapić je bio MVP ali je SCG bila MVP.

Večera u hotelu. Manojlović traži da igrači posle posebno slave. Propade mi , mislim se, priča. Ali Dača vraća nadu:

– Neno od početka smo zajedno i takvi smo do kraja.

Biće priče.

I poče slavlje, restoran, disko, šta li je, puno Srba i Crnogoraca. Meračim temu ali Savić je presudio:

– Deki, sve što vidiš nisi video. Kamera je of.

I bi tako.

Bez priče za javnost ali sa zlatom. Ne bih se menjao. Jer i to što nije ispričano nije ni bilo nešto.

Aha

Toliko

 

 

 

 

FOREST GAMP

 

 

U životu se, pa ni u vojsci (bio sam primeran vojnik pa je zato i propala), nisam toliko našetao. Prvo na aerodromu u Sao Paolu, ali ajde. Onda u Riju jureći Novaka. Sa sve koferom od 20 kili i rancem, pa onda od pres centra do gajbe nekih 20 minuta hoda. To bez kofera i ranca a ovao duže, duže

Mislio sam da cemo biti prve žrtve, ne Zike nego relaksirajuce setnje. Kad smo se smestili ajmo kao odmorni nazad u pres centar. To je nekih 20 min a rekao sam…

Nađemo ti mi prečicu pa se tih 20 min pretvorilo u 45. Taj je centar bio tako blizu a tako daleko. Tako smo šetali kao što je trčao Forest Gamp. Kad smo krenuli nismo ni stali.

Tu je i hotel Meriot fantastičan objekat. Čuva ga često, izgleda, konjica. Konji ko konji, seru gde stignu.

Pa tako u tom haosu od umora i znoja nismo znali smrdimo li mi ili konjska…

Prespavasmo, ujutru me zove glavni urednik. Ima ideje o pričana.

Ja ne znam ko sam, gde sam, kojim povodom i proklinjem telefon koji zvoni, autoru vibera pominjem milosnu majku.

Moji sapatnici su Sale Miletić na slici, pa Živko sedmi put na Igrama pa moji favoriti Vlada i Milun. Da ne pomenuh Nenad Negovanović apsolutnog svetskog foto broj 1. I sa njim delim sve ovo.

Danas je već lakše. Ovo kucam dok se spremam da vidim Savića i ove moje. Nedostaju mi. Ali ako je to cena onoga što čekamo ko me j…

Izvinjavam se na rečniku ali sam iskoristio priliku da pišem. Ovde se zahuktava, ko zna kad ću opet.

Toliko