NADA IZ MILANA

Posle Budimpešte mi se ne piše baš o damama. Neka vreme prođe.
Ali evo izuzetka, moja drugarica Nada Mandić. Uvek kao namrgođena a ono panja od čoveka…Prvi put smo ozbiljnije pričali kada je držala pre dve godine čas Ukrajinkama.
Sada je dva puta zovem zbog Korone. Ne piva, već ovog sranja. Prvi put bezbrižna, skoro zezatorski raspoložena u svom Milanu.
– Ko zna možda je predimenzionirano. Proći će.
Sada se vidi. Nije predimenzionirano, a proći će. Valjda.
– Trčim, istežem se. Ne idem u grad. Ma kakav trening, do aprila ništa. A ne mogu nigde. Htela sam u Sbiju dva puta. Neće da može. Jelena Vuković je na kraju otišla u Nemačku a nemam pojma hoće li je pusiti, jer strance kao ne puštaju.

Nema problema sa hranom. Marketi više prazni nego puni.
– I kad si u marketu moraš da držiš odstojanje od drugih ljudi. Cirkus, katastrofa.
Nada ima nadu, čeka da sve prođe brzo, da može da se bavi svojim vaterpolom i kad se ukaže šansa da dodje u Srbiju. Zaključuje uz pozdrav:
– Sad tek vidim koliko je teško kad si stranac. A da li se bojim, ne zmam šta da ti kažem. Da ne lažem, malo ipak da…
To me podseti na jednog druga koji mi reče:
— Nije da se bojim nego me malo strah.
Ma proći će ovo ludilo pa ćemo da se toga prisetimo uz Koronu. Msm pivo.
Toliko.