FIĆA I PRLE

 

Tamo negde 2016. ja na brodu kod rođaka. Njegov kuvar, mlad čovek, pita šta radim, čime se bavim..?

– Sportski novinar, bedno piskaralo, što bi rek’o jedan kod mene,

Šta pišeš ?

– A vaterpolo, šta ću. Trebalo je da radim nešto drugo kad mi kolega predloži da se zamenimo. I eto, ja po bazenima.

Znači znate Filipa Filipovića i Andriju Prlainovića ?

– Moglo bi da se kaže.

Ja sam, znate, igrao vaterpolo za Hrvatsku. Bio sam u Oradei na EP. I dobro smo gurali. Vi ste se nešto mučili a onda smo načuli da dolaze njih dvojica na kraj.

– Pa da. Neće da gube vreme kad ne treba nego kad je gusto. I, šta je bilo?

Svi smo zajedno klopali kada su se pojavili. Cvikeri za sunce, telefoni u rukama, ne j..u živu silu.

I ?

Šta i, tada sam znao da od zlata nema ništa.

Bilo je to 2006. kada se SCG raspala. Ova dvojica mojih su igrali mislim, na turniru Svetske lige, pa se kombijem prebacili u Oradeu. Odradili tamo, vratili se u seniore i tako po redu vožnje.

 

 

Danas, 13 godina kasnije, igrači su koje bi svako poželeo. To je već izlizana fora.

Ali biće znanjem, iskustvom, autoritetom, motivom, aduti za OI.

– Mali, treba da napravimo intervju za praznik. Imam neku ideju, skupi sve medalje sa Evropskog – kažem Filipu

– E dragi čika Stevo (razbija), to je kod mama Goce. Nego ’ajde ujutru da te pokupim pa idemo kod nje na doručak. Domaćinski.

– Bilo bi lepo.

Ali, nemam slikara.

– Kapitenu ideš u nedelju u SAD. Da te ne mučim, ali mi duguješ kad se vratite.

– I meni je bolje, ali nisam hteo da te odbijam. Nemaš problem.

Prleta nema još. Sutra, valjda, igra protiv Ferencvaroša.

– Je l’ vidiš šta se događa u Partizanu? Tuga.

– Ma, tačno.

– Ubih se , svaki dan skoro po strana.

– A pa slušaj…

– Slušam.

– Moraš i ti da radiš nešto.

Tako Fića i Prle. A kad im kažem da sam napravio ljude od njih smeju se i kažu: “A mi od tebe”.

Ima istine. Idemo dalje, do Tokija bar i onda će biti slika ova iz 2007. i jedna 13 godina kasnije.

Toliko.