Smoki

Rad na određeno vreme. Legenda na neodređeno. Smoki.

 

Toliko.

 

 

 

 

 

GENERACIJA 2000. PRED PUT NA MALTU, NA EP

Vrede li naši „Maltežani“ za medalju?!

– Ne seri, bre, Rađo, da dolazim da slikam ili ne?

– Podrazumeva se.

Podseti me neko da danas klinci 2000. imaju večeras poslednji trening pred Evropsko prvenstvo na Malti. Dakle, tačka na Volos, novi red sa Maltom. Zovem Gorana Rađenovića, selektora te generacije.

– Rađo, trebalo bi da ih slikam. Majke ti, je li vrede za medalju?

– Kako me to pitaš, i šta me to pitaš. Čuj da li vrede za medalju?

Sa Rađom se znam 30 godina. Veliki igrač, sjajna karijera, još veći čovek. Kad bi klinci znali ko ih vodi (svetsko, olimpijsko, ervopsko i fina kup zlato), imali bi motiv više.

– Ej, ti smeš da pitaš to.

Ne mogu da mu kažem, da izvinete, “ne serkaj Rađo”. Dugo se znamo, poštujemo, prijatelji smo. Ne priliči ni mojim godinama, ni pristojnosti ni njemu kao ličnosti. Nismo bre takvi.

Banjica puna ko šipak. Partizan, Valjevo, klinci… i na jednom golu „Maltežani“. Gledam ih, viče Rađa, izgubi glas. Na kraju aplauz. Sledi slikanje, Ekipno, pa sa trenerima, pa solo. Samouverena deca. Zezaju se.

– Idete sa nama?

– Aha, samo mi to fali.

Pavle Gavrilović, Milan Bulajić, Nemanja Stanojević, Miloš Radić, Marko Ilić, Aleksa Cvetković, Žarko Vasin, Kristijan Šulc, Andrej Barać. Vukasin Ganić, Petar Smiljević, Marko Radović i Stefan Branković – naši junaci za narednih deset dana. Kada se završilo, komanda dođi vamo, vi u krug, ruka na ruku: Ko je najbolji? Ostalo znate i sami.

– Šta ih slikate, neće da urade ništa – reče neko iza mene. Ne znam čoveka. Pogledam ga, 130 kg ili 0,13 tona.

– Ma znaju – kažem.

– Ne znaju, ako je ono ili jesu ili nisu, e, pa, nisu! E pa skoči mi živac.

– E pa jesu, da se kladimo za medalju!

– Hajde u večeru!

Preseče me nešto, medalja je medalja, ali i 0,13 tona je nešto.

– Važi – pružam ruku, a očima prevrćem kao da gledam tekući račun. Pakujem stvari, kad mi neko od „Maltežana“ reče:

– Šta se uzbuđutete, večera je vaša!

Neka bude tako, rebarca na kajmaku. A ovi? Osećam da jesu. Toliko!

 

DAMICE SE, IPAK, NISU OBRUKALE: ČETIRI GODINE SU MLAĐE OD OSTALIH, ALI U BAZENU IGRAJU SRCEM KAO ADUTOM

Vreme je da pobedom stave tačku

Jedan cilj su ispunile: Dobile Slovačku. Drugi cilj su ispunile: Nisu se obrukale. Treći cilj je sutra: Novi Zeland, za 11 mesto.

Pojma nemam kakav je Novi Zeland. Ma pojma baš i nemam kakvi smo mi. Dobijam poruke da igraju srcem dame na Volosu. To sam i sam znao, mada srce u godinama koje dolaze mora da bude onaj B faktor. Nije im lako. Četiri godine u proseku mlađe od ostalih. U ovom godištu ogromna razlika. Došle su na giljotinu, spremne da urade sve da ne budu topovska hrana Pored toga, opterećene novosadskim događajima. Nije lako ući u meč kao prežaljen. I to je škola!

U ovoj Srbiji malo ko, posebno od medija, prati šta se dogadja na Volosu. Čim nisi za medalju, nisi ni interesantan. Glup način, ali šta da se radi. Ostaviće iza sebe četiri ili pet ekipa, a četri godine mlađe. Trenutno sa srcem u bazenu kao adutom. Juče gledam pozdravljanje našeg džina Kristine Miladinović i američkog kapitena. Mislim, Kristina prođi ispod, a ne pored nje… kolika je ova!

Eto, tu smo – 11. ili 12. Bitno a nebitno. Bitno, jer je lepo kad staviš tačku pobedom, nebitno, jer je urađeno ono što se želelo. Verujem da će Anđela Petrović, Lolita Lola Avdić, Anja Švec, Ana Milićević, Nada Mandic, Lara Luka, Gašić Andrea, Travar Nikolina, Teodora Rudić, Isidora Damnjanović, Kristina Miladinović, Nađa Novaković i Janja Kaplarević imati snage da ovosezonski počasni krug odrade kako treba. Uz pratnju roditelja, koji znaju da gledaju i drugim, nekada pristrasnim, očima i nekoliko medija iz Srbije koji stavljaju svoju tačku, zadovoljni urađenim preko leta.

Toliko!

PIŠE: Dejan Stevović