Šampionska mladost Pančeva

Prijatelji projekta:

 

 

 

LEPOTA, NEŽNI TONOVI I SNAGA ANDREE STOJADINOV

 

 

 

Skoro da ne postoji ništa što se kroz sport ne može izraziti. To tvrdim, a kao primer za konstataciju, uzeću mladu Pančevku, Andreu Stojadinov, džudiskinju, jednu od najboljih na planeti. Svakako, u njenom delu, na tatamiju, ali u životu, prepliću se sve odlike osobe koja dobro zna šta želi i na vreme je to prepoznala. Potom, mada je još uvek mlada, do sad, u životu, uradila je sve kako bi trebalo.

 

 

Rođena je u Pančevu, 20. juna 2000.godine. gde još uvek živi. Osnovnu školu „Vasa Živković“ i gimnaziju „Uroš Predić“  završila je sa Vukovom diplomom, a sada je student druge godine, na budžetu, Fakulteta bezbednsti u Beogradu kao i stipendista Fakulteta za sport, Univerziteta „Union-Nikola Tesla“. Od ranog detnjstva je u vezui sa džudom. Naime, imala je samo 2 godine kada  prvi put ugledala ovaj prelepi sport. Može se reći-prohodala je na tatamiju. Postoji i razlog. Brat je napunio 5 godina i roditelji su ga upisali na džudo. Možda junakinja ove priče ne bi bila toliko uspešna, da od samog starta, nije imala bezrezervnu ljubav roditelja za to što želi. Oni su bili i ostali najveća podrška u životu, pa tako, i od tih, najmlađih dana, nisu propuštali ni jedan trening. Kako je Andrea imala samo 2 godine tada, nisu je ostavljali samu kod kuće, već je išla sa njima, da gleda brata, kako trenira. Džudo je bila ljubav na prvi pogled i kada je imala 4 godine, mama i tata  su je posle njenog ubeđivanja, pustili da zvanično krene sa treninzima. To je i tada bio njen omiljeni segment života, kao što je slučaj i dan-danas. Pored džudoa, veliki je ljubitelj fantastike, pogotovo epske fantastike, tako da slobodno vreme, uglavnom, provodi čitajući knjige ili gledajući serije/filmove u ovom žanru.

 

 

 

 

Još da dodam. Tako, kao što rekoh, u životu srpske sportiskinje, sve se može izraziti delom i rečima. Andrea, likom i svojom pojavom, na prvi pogled, pre će se učiniti mladom, šarmantnom devojkom, studentom. Ipak, i pored što je sve to tačno, njen karakter, taj zanos, kao skriven, najupečatljiviji je na tatamiju, tokom treninga ili na nekom od takmičenja. Stojadinova ne podseća ni nakoga. Ima svoj, upečatljiv stil. Ona se brzo navikla, snašla u ogromnom prostoru rivalki, koje nadiru sa svih strana sveta, želeći da baš one budu najbolje na planeti. Šta po tom pitanju radi rođena Pančevka? U borbi za opstanak na vrhu, traži nešto što će trajati, dovoljno dugo, da ostane upamćena. Tako, puni svoj, i onako vedar duh, na neki način, hrabreći se, sa znanjem, da ima sve što je potrebno da baš to i učini, i ostane na podijumu, što duže. Samo znanjem, voljom i upornošću.

 

 

Priznaću, i neka to posluži kao moje opravdanje i izvinjenje, ujedno, nisam najpažljivije pratio njenu dosadašnju karijeru. Kad to kažem, ne mislim da ne znam za sve uspehe ove sjajne devojke, već da nisam imao priliku da, ovako, malo duže pričam s njom i uverim se, koliko je neiscrpno vesela i pametna sagovornica. Zato, ovog puta, nisam propustio priliku da je pitam o svemu što bi zanimalo prosečnog ljubitelja sporta, ali, i one koji se razumeju u džudo. Kakav sam utisak stekao o njoj? Mnogo me podseća na svoju majku, Slađanu, koju sam upoznao davnih godina. Naime, sticajem okolnosti, u detinjstvu, dolazila je u kod bliske rodbine, koja je živela u zgradi, u kojoj ja još uvek obitavam. I mama Slađa je uvek bila vesela i nasmejana, pa me te dve osobine mnogo podsećaju na Andreu. Posebno, želim da se ovog puta, zahvalim na pažnji koju mi je mlada sugrađanka posvetila, jer, razgovarali smo baš u vreme njenog rođendana, kad je kuća bila puna gostiju, a ona se spremala na put, pre bih rekao, rehabilitaciju, posle neugodne povrede, koja je i sprečila da bude deo naše Džudo reprezentacije na predstojećim OI u Tokiju. Tako, osim što mi je ukazala veliku čast, da je predstavim u našem projektu, bila je više nego profesionalna. Smelo ću reći, veoma srdačna i predusretljiva, što je upotpunilo moj utisak, da  je reč o sjajnoj sportiskinji, ali i veoma dobroj osobi.

 

 

 

Naš razgovor je pred vama.

 

Obično, devojčice, nekako se klone sportova, u kojima, makar na prvi pogled, može doći do povrede. Ipak, Vi se niste vodili tom logikom, pa se ispostavilo, odlično ste odabrali. Kako bi objasnili vašu želju da se nađete na tatamiju?

      –Džudo sala je mesto gde sam ja prohodala. Od kako znam za sebe, nju vidim kao drugi dom, i samim tim kao najbezbednije mesto na svetu. Definitivno, lakše mi je bilo kad se spotaknem i padnem na strunjači, nego kada mi se to desi na betonu. Opet, moram reći i da sam oduvek bila hiperaktivna, sa stalnim viškom energije i potrebom da pričam bez prestanka. Džudo su tada trenirali uglavnom dečaci koji su i bili 3-4 godine stariji od mene, ali bila sam lepo primljena u društvo i nikada se nisam ni osećala kao autsajder, niti je bilo ko pravio razliku, što sam ja devojčica. Volela sam uvek i da igram fudbal, košarku i video igrice, tako da zaista i tokom odrastanja, moji izbori često nisu bili skloni izboru „devojčice“, jer nekako su mi  uvek bili zanimljiviji automobilčići i video igrice od šminke i lutkica.

 

 

 

 

Kad se kod vas pojavila ta iskra, da simpatija, mislim na džudo, preraste u ozbiljnu ljubav?

      –U početku je zaista sve bila igra, zabava i da kažem, čista ljubav. Vremenom se videlo i da sam radnik, da želim da pobeđujem i taj osećaj nakon pobeda je uskoro i počeo da bude jedan od glavnih motiva za moj dalji rad. U početku, to su bili mali ciljevi. Da budem prvak države, što mi je vrlo brzo postalo i nešto što sam od sebe očekivala i samim tim su moje želje ii ciljevi rasli. Tu je bilo zatim osvajanje prvenstva Balkana. Pa prva medalja na evropskom kupu, pa vrlo brzo, ništa sem zlata nije moglo da me zadovolji. Recimo, 2016. godine, plačem od sreće što sam na prvenstvu Evrope za kadete osvojila bronzu, a 2017. plačem od tuge jer sam osvojila srebro. Verujem da to i jeste neki normalan put, postavljati sebi mini ciljeve usput, koji se sad, gledajući unazad, čine čak i smešnim i simpatičnim, ali zaista, lepo pokazuju dugačak put koji svako mora preći ka ostvarenju sna. San svagog sportiste je, sigurna sam, da osvoji Olimpijske igre. Ja sam se nadala ovog leta da se „upoznam sa terenom“, čak i da napadnem medalju u Tokiju, ali nažalost, zbog povrede, i operacije, moje snove moram malko pomeriti za blisku budućnost. Da kažem, od sebe, u Parizu 2024. očekujem najsjajnije odličje, a ne bilo koju medalju.

 

 

 

 

Ranije, pre Vas, Pančevo je već imao jednu veliku šampionku, Leposavu Marković, u baš istoj kategoriji. Da li ste nekom poverovali, možda baš njoj, da je odlično što ste u ovom atraktivnom sportu, ili ste sami, bez ideje o nekom heroju, krčili svoj put?

      –Za Leposavu Marković zaista znam od malih nogu. Zapravo, ona je u isto vreme išla u Gimnaziju „Uroš Predić“ u Pančevu, kad i moji roditelji, tako da i oni dosta znaju o njoj. Ne tako davno, imala sam priliku da se konačno, nas dve i upoznamo. Moram priznati, nikada nisam imala neke heroje, idole. Zaista, volim da u svima vidim i vrline i mane. Gledam da od svakog pokupim, da tako kažem, ono što mi se dopada. Tako gledajući, imam mnogo uzora koji me motivišu u različitim segmentima života, ne samo kada je reč o sportu. Mislim da je važno fokusirati se na više osoba kada gradim svoju ličnost, jer ideja mi je da budem sebi svojstvena i da zaista i novi mladi džudisti mogu od mene da vide i „ukradu“ ono najbolje.

 

 

 

 

Džudo je jedan od najatraktivnijih sportova, ujedno i najzahtevnijih. On nije samo borilačka veština, rekao bih, pre je reč o filozofiji. Kako mu vi prilazite?

      –Džudo je jako komplikovan. Zaista je sklop svega. Od fizičke snage, kondicije, tehnike, do zahtevanja izuzetne koncentracije i inteligencije. Sve mora da se sklopi i vežba svakodnedvno, da bi se uspelo. Meni lično, ubedljivo je najlepši sport, i za nas džudiste i za druge sa strane, ali, narvno, ja tu već nisam objektivna, uopšte. Moram primetiti ogromnu ekspanziju džudoa. Sve više se prenose seniorski medjunarodni turniri na nacionalnim televizijama širom sveta. Kod nas to radi Sport Klub i zaista, ne mogu a da ne primetim, koliko je to bitno i dobro za moj sport i koliko novih ljudi ima. Sve me raduje, jer, do skoro se džudo poistovećivao sa karateom. Ljudi, često, ne znaju razliku, ili sa nekim drugim borilačkim sportom. A razlika je ogromna. I zaista je atraktivan sport za gledanje. Poslednjih par godina, međunarona džudo federacija, dosta je pojednostavila pravila borbe i time olakšala ljudima koji se prvi put susreću sa sportom na televiziji. Sada, lako mogu da shvate kako se šta boduje i verujem da je to uradilo odličan posao, na popularizaciji sporta širom sveta.

 

 

 

Vi ste najbolja džudiskinja Srbije u svojoj kategoriji, a već osvajate odličja i na najznačajnijim međunarodnim nadmetanjima. Koji bi ste trofej izdvojili iz bogate riznice, kao najdragoceniji?

      –Ono što me jako raduje, svake godine, ja bih izdvajala neki nov trofej, jer svaka godina bude uspešnija od prethodne. Međutim, moram priznati da mi je najvredinja medalja, srebro sa Prvestva Evrope za seniore 2020. godine. Iako sam bila još uvek juniorka, te godine, uspela sam da uđem u finale seniorskog prvenstva Evrope i time postigla najveći rezultat u istoriji ženskog džudo u Srbiji. Ove godine, od strane Evropske džudo federacije,  nagradjena sam za najbolju juniorku Evrope u 2020.godini. Što je, takođe, prvi put, da srpski džudista primi priznanje ovog tipa. Zaista, najviše me raduju, i najvredniji su mi ti istorijski rezultati, koji pišu istorijske stranice, ne samo srpskog džudoa, već džudoa u svetu.

 

 

 

 

Već ste stekli određeno iskustvo, mada ste po životnoj dobi, još uvek mlada. Šta je potrebno učiniti da se stigne do svetskog vrha u vašem sportu i da li smatrate, da imate tu darovitost i moć, da ostvarite tako zahtevan poduhvat?

      –Sigurna sam da je jedini put do uspeha-naporan rad. Ja svojom građom, konstitucijom, snagom, ni sa čim, ne ističem se u odnosu na konkurenciju. Vrlo sam prosečna po tom pitanju. Verujem da je ono što pravi razliku, ta moja ludost, da treniram non-stop. To su uglavnom 3 treninga dnevno. Od čega uvek gledam da se najviše radi džudo i da se sve radi kroz džudo. Stalno tražim nove tehnike i načine na koje mogu da ih upotrebim i izvedem. Ta moja upornost je ono što je meni donelo velike rezultate i sigurna sam da to i jeste jedini način da se uspe. Teško je, naravno, ali to je ono što volim da radim i treniram, i možda ne bi mogao svako da izdrži taj tempo, ali ja ne vidim drugi način da se izdvoji iz mase i bude bolji od drugih. Uvek sam razmišljala, ako hoću da budem bolja od drugih, moram više da treniram, dok ih ne stignem i kasnije ne prestignem.

 

 

 

Kako vam, kad se spremate za neko takmičenje, odmiče dan? Opišite ga. Kako to izgleda kad nemate obaveza?

      –Uvek je neka priprema za takmičenje. Da li je ono za pet dana, 15 ili dva meseca. Uvek radim na tome da popravljam tehniku i učim nove stvari. U isto vreme, ispravljam neke mane i greške, kojih sam svesna. Sad je period povrede i malo specifična situacija za mene, pa kako mi nije dozvoljeno da treniram, slobodno vreme provodim spremajući ispite (s obzirom da je ispitni rok) i da konačno viđam drugare i provodim malo vremena sa njima.

 

 

 

 

Koji su vaši ciljevi u budućnosti, na sportskom i privatnom planu?

      –Moj sportski i privatni plan se ne razlikuju. Svi putevi mi vode za Pariz 2024. i osvajanje zlatne medalje na tim Olimpijskim igrama. Negde mi je plan da osvojim sve što se može osvojiti-OI, Svetsko prvenstvo i Evropsko prvenstvo. Naravno, guram oba fakulteta da završim u roku, ali s obzirom da sam prvu godinu uspešno završila i da i druga godina ide sasvim fino, verujem da tu neće biti problema, jer trebalo bi da od treće svakako bude jednostavnije.

 

 

 

 

Andrea Stojadinov je, iako mlada, već uspela, postala je gledalac vlastitog života i tako, po meni, sigurno izbegava patnje koje proživljavaju njene vršnjakinje, čak, dosta starije osobe. Ima u njoj novih misli, ideja, a zbog takvog načina življenja, u budućnosti, još će je više voleti i poštovati. Sa takvom sigurnošću besedi o budućnosti, reklo bi se, niko to ne može osim sentimentalnih i borbenih ljudi, istovremeno. Dok većina ima neke svoje, za nas, nevidiljive ideale, mlada Pančevka, jasno ukazuje na njene vrhove. U svemu želi da bude najbolja. Ne u Srbiji, već u čitavom svetu. Optimizam koji je krasi, pre bih rekao hrabrost, plod je obožavanja onog čime se bavi. Svakodnevni napor, od nekoliko sati u Sali za vežbanje, putovanja od kuće do srpske prestonice (članica je DŽK Crvena zvezda) jedan je nov pogled na život. Uči nas ova devojka da je zabluda verovati kako se žar koji pri radu osećamo, stvarno ogleda u stvorenom delu. Sve je neka apstrakcija, koju niko i ne može da objasni. Zato, postoje šampioni i mi, ostali. Andrea je izabrala svoj put. Elementima sopstvenog duha, makar ja ne sumnjam, ostvariće sve što poželi. Razlog je jasan. Nije poenta biti najbolja. Prvi u večnosti, sjajan je rezultat, za osobe poput nje.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Andrea Stojadinov