Praštanje uspeha vam predstavlja: Ove godine, OK Borac iz Starčeva proslavlja 45 godina postojanja, a nedavno, ponovo su ušli u odbojkašku elitu Srbije

 

 

VELIKA DELA  SPORTSKE DRUŽINE ZA PRIMER

 

 

Feljton pred vama, pisan u vezi sa tri decenije postojanja OK Borac, u pet nastavaka, iz pera Aleksandra Živkovića, jednog od najozbiljnijih hroničara sporta u Pančevu, dopunio sam sa dva teksta, kako bi kontinuitetom, stigli do današnjih dana, kada Starčevci, još jednom, imaju razloga za slavlje. Ponovo će se nadigravati, preko mreže, sa najboljim srpksim klubovima, ali, i proslaviti četiri ipo decenije od kada su osnovani. Tako, na jednom mestu, na belini pred vama, možete se uveriti, u sažet i bogat život sportske družine iz mesta nadomak Pančeva, autentičnog kluba koji, za skoro pola veka postojanja, hita u susret budućnosti, bez obzira na sve uticaje, koje je morao da savlada i ostane na sportskoj mapi, nekada Jugoslavije, sada Srbije.

 

USPEH ZA PAMĆENJE

 

Pre nekoliko dana, tačnije, sredinom aprila 2017. navršilo se 20 godina od ulaska OK Borac iz Starčeva u Super ligu, tada, još uvek, Jugoslavije. Prolazom u elitno nadmetanje, sportska družina iz mesta nadomak Pančeva, pomerila je granice mogućeg i dokazala da vera i umeće mogu više od bilo čega.

Povodom ovog lepog jubileja, Aleksandar Živković, najuticajniji hroničar pančevačke odbojke u poslednjih 30 godina, napisao je feljton o sportskom kolektivu koji je nastao zahvaljujući entuzijastima, a njegov opstanak zavisi i danas od zaljubljenika u sport. Ustupio nam je ovu sjajnu priču, a mi ćemo Vas u pet nastavaka, počevši od ovog petka, svake naredne nedelje, upoznati sa događajima koji su obeležili postojanje OK Borac.

 

 

TRIDESET GODINA ODBOJKAŠKOG KLUBA BORAC IZ STARČEVA

 

UČA „ZARAZIO” CELO SELO

 

piše: Aleksandar Živković

Na desetak kilometara istočno od Pančeva „smestilo” se Starčevo. Na sadašnjoj teritoriji ovog mesta postojalo je naselje još u mlađem kamenom dobu, a „Starčevačka kultura” poznata je širom sveta. Ipak, u novijoj istoriji Starčevo je najpoznatije po svom odbojkaškom klubu. „Borac” je postao pravi brend koji je ušao u svoju tridesetu godinu. Zahvaljujući igri preko mreže, sportskim radnicima i igračima koji su „pisali” istoriju „Borca”, Starčevo je stalo rame uz rame sa mnogo većim sredinama u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, ali i van granica nekadašnje i sadašnje države.

Odbojkaška „zaraza” je u Starčevo stigla još, sada već davne, 1976. godine. Tada je u mestu nadomak Pančeva osnovana odbojkaška sekcija u Osnovnoj školi „Vuk Stefanović Karadžić”, a kao osnivači pominju se Livija Sfera, Milan Tintor i Miroljub Babić, mnogo poznatiji kao Uča. Prava „odbojkaška groznica” počela je da se širi Starčevom dve godine kasnije, kada je pri Društvu za telesno vaspitanje „Partizan” osnovan odbojkaški klub. Zbog toga se 1978. godina i prihvata kao početak ozbiljnijeg bavljenja odbojkom u ovom mestu. I dalje je između igre preko mreže i popularnog Uče postojao znak jednakosti, pa su se oko ovog profesora fizičke kulture u mesnoj osnovnoj školi okupili zaljubljenici u sport i odbojku pre svega, koji su, svako na svoj način, želeli da pomognu, da se „odbojkaški pelcer” dobro primi u plodnoj starčevačkoj zemlji. Tridest godina kasnije, slobodno možemo reći – uspeli su!

Kada se govori o začetnicima odbojkaškog kluba u Starčevu, nikako se ne smeju zaboraviti imena Živana Angelina i Bože Kojića, a veliki doprinos utemeljenju odbojke dao je i zaljubljenik u ovaj sport, poznati starčevački „šmeker” Zoran. Odbojkaši iz Starčeva su u to vreme igrali u najnižem rangu, u Opštinskoj ligi, a svoje mečeve su održavali u sali OŠ „Vuk Stefanović Karadžić”, ali često i na otvorenim terenima pored škole, kada su vremenski uslovi to dozvoljavali. Kao prvi treneri pominju se Angelin i Caković, a prve bodove za klub, koji će mnogo godina kasnije postati sinonim za uspeh osvajali su: Dragiša Matić, Vladica Dragojerac, Dragan Antelj, Golub Slavković, Dušan Tadić, Jovan Vasić, Dragan Negovan, Zoran Vulović, Jovica Mladenović, Ljubiša Stojanović, Rade Savanović, Zoran Dimković, Zoran Savić, Dušan Jovanović, Zoran Aća, Predrag Mančić, Vojko Drašković, Rodoljub Milošević, Mile Miletić, Slavoljub Luković, Božidar Minić, pa Čeri, Puče, Krnjajić, Tundus, Pavlović, Ben, Raša,Đani….

Odbojkaški klub iz Starčeva je 1980. godine ušao u sastav Sportskog društva Borac, i od tada nosi to ime. Od te godine, krenula je i prava ekspanzija odbojkaškog sporta u Starčevu. Kao apsolvent Fakulteta za sport i fizičku kulturu u Beogradu, na mesto prvog trenera, iz Omoljice, došao je, sada već čuveni odbojkaški stručnjak i tvorac najvećih uspeha jugoslovenske i srpske odbojke, Zoran Gajić. Ako se zna da je u matičnom OK-u „Mladost” Gajić bio igrač-trener, onda se kao prvi trenerski koraci čuvenog stratega mogu upisati upravo dani provedeni u „Borcu”. Upravu starčevačkog kluba sačinjavali su: Kojić, Angelin, Pavlović, Bojović, Mecinger i Filipović.

Zajedno sa Zoranom Gajićem, u zimskom prelaznom roku, te 1980. godine u „Borac” je došao i Šemsudin Ahmedbašić, takođe „difovac” i tada već bivši košarkaš „Crvene zvezde”. Rodom iz Brčkog, mestu nadaleko poznatom po odbojci, nije mu bilo teško da se iz igre pod obručevima prebaci na igru preko mreže. Popularni Šemsa je u Starčevo došao baš pred derbi u Lokvama, a taj meč je za „Borac” bio biti ili ne biti. Pobednik je išao u viši rang, u Vojvođansku ligu. Na sreću sve većeg broja pristalica odbojke u Starčevu, Borac je pobedio s 3:2 i posle boljeg poen-količnika obreo se u višem rangu.

Do dolaska Zorana Gajića, odbojkaši Borca su trenirali po tri puta nedeljno, a onda su počeli sa svakodnevnim radom u sali na usavršavanju odbojkaških caka. U isto vreme, kako bi obezbedili sredstva za opremu i funkcionisanje svog kluba, igrači su u isto vreme radili i po drvarama teške fizičke poslove. Nije im bilo teško da i na minus 20 stepeni istovare 30.000 cigala, zarade honorar i poklone ga svojoj velikoj ljubavi-odbojci i „Borcu”.

(nastaviće se)

 

 

 

 

TRIDESET GODINA ODBOJKAŠKOG KLUBA „BORAC” IZ STARČEVA (drugi deo)

 

POČELO JE STVARANjE ODBOJKAŠKOG VELIKANA

 

Piše: Aleksandar Živković

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je odbojkaška „groznica” uveliko počela da se širi Starčevom, „Borac” je imao i žensku ekipu. Igrala se Vojvođanska liga u sezoni 1981/82, a nastupale su: Radenka Đokić, Vesna Milić, Nevenka Đokić, Marina Radević, Jovanka Cvijanović, Gordana Petrović, Zorica Lalović, Slavica Vlahović, Ljiljana Čolović, Zorica Ašanin, Biqana Dragojerac, Slađana Petrović, Vesna Jovanović i Ljuba Mirilović. Kasnije su boje starčevačke ekipe u ženskoj konkurenciji branile i: Nataša Filipović, Sanja Kojić, Vesna Živković, Dijana Potić, Slađana Miletić, Dragana Marinković….

Ipak, prvo veliko odbojkaško slavqe Starčevo je doživelo 1981. godine, kada je „Borac” postao prvak Banatske lige i plasirao se u viši rang. Pod vođstvom trenera Živana Angelina veliki uspeh tada su ostvarili: Matić, Antelj, Slavković, Vasić, Dragojerac, Mitić (kapiten), Miletić, Trajković, Aća, Dimković, Tadić i Latković. Sala OŠ „Vuk Karadžić” u Starčevu bila je tada pretesna da primi sve one koji su želeli da na delu vide svoje „heroje”. Starčevo je počelo da diše odbojkaški. Tada je počelo stvaranje velikana…

Sve je više momaka želelo da se bavi igrom preko mreže. Svako je želeo da postane deo „Borca”. Svi se još uvek sećaju i: Milana i Dragana Potića, Nenada Babića, Momčila Antonijevića, Momira Petrovića, Zorana Filipovića, Vlastimira Vasiqevića, Vase Agatonovića, Radovana Miloševića, Ljubiše Nikolića, Zorana Ašanina, Radeta Božića, Ivana Jovanovskog, Aleksandra Kostića, Dragana Dabetića, Zdenka Krpovića, Elvira Mangašića… Svako, ko je i makar jedan dan proveo kao član „Borca”, deo je jedne lepe, svetle i bogate tradicije u Starčevu.

 

 

Već u sezoni 1982/83 odbojkaši „Borca” plasirali su se u Srpsku ligu grupa „Sever” u kojoj su se nadmetali timovi iz cele Vojvodine. Jedan od velikih rezultata koje su Starčevci ostvarili u to vreme, sigurno je bila i pobeda u Kupu Jugoslavije nad ekipom GIK Banata iz Kleka (3:0), koju je predvodio Miša Grbić, a u kojoj su igrali i, sada čuveni odbojkaši, braća Nikola i Vladimir. Ipak, na vojvođanskom „Severu”, ekipa iz Starčeva igrala je samo jednu sezonu, jer je čak petorica standardnih prvotimaca otišlo na odsluženje vojnog roka, a kao jedan od razloga za ispadawe u niži rang, navodi se i saobraćajna nesreća prilikom odlaska na utakmicu u Bač. Tada su u udesu bili povređeni: Zlatko Đurić, Rade Božić, Zdenko Krpović i Radomir Stanković, kao i Boža Kojić, tadašwi potpredsednik kluba. Na radost brojnih poklonika kluba, „Borac” se već u sledećoj sezoni vratio među najbolje ekipe Vojvodine.

 

Od samog osnivanja OK „Borac” je vodio računa i o svojim mlađim kategorijama. Čak šestorica momaka igralo je i za juniorsku reprezentaciju Vojvodine, i to: Zoran Dimković, Dragiša Matić, Jovan Vasić, Vladica Dragojerac, Zoran Ašanin i Slobodan Luković. A koliki je uspeh bio naći se u tako odabranom društvu u to vreme, neka posluži i čiwenica da je za selekciju naše pokrajine igrao i, kasnije čuveni sredwi bloker reprezentacije Jugoslavije, Žarko Petrović. Najveće uspehe, mlađe kategorije „Borca” ostvarile su na SOŠOV-u 1986. godine u Zrenjaninu, kao i na istom takmičenju, tri godine kasnije u Somboru. Pionirska ekipa iz Starčeva je 1989. godine trijumfovala na Prvenstvu Vojvodine u Sremskim Karlovcima, a iz tadašnjih ekipa „izašao” je gro, kasnije prvotimaca, koji su „Borac” doveli so najvećih uspeha. Igrali su: Željko Šoštarić, Dejan Kojić, Boško Minić, Miroljub Luković, Vladimir Kovačević, Dejan Škrbić, Bojan Rogić, Dragan Minić, Ivan Babić i drugi.

Da su počeli ozbiqno da se bave odbojkom i da su već tada ljudi koji su voleli i živeli za „Borac” u mislima imali velike planove, svedoči i činjenica da su od 1985. godine prvotimci redovno odlazili na pripreme u Poreč. A da će se, petnaestak godina kasnije, njihov klub naći na velikoj odbojkaškoj mapi naše zemlje, „naslućivala” je fenomenalna atmosfera u klubu. Posle svakog treninga ili utakmice, kao po komandi, odbojkaši su se okupqali „Kod Malajca”, u centru sela. Uz beskrajne priče o odbojci i voljenom klubu, najviše su „stradale” šampite i baklave.

(nastaviće se)

 

 

 

TRIDESET GODINA ODBOJKAŠKOG KLUBA „BORAC” IZ STARČEVA (treći deo)

 

DAN KOJI JE TRAJAO 18 GODINA

 

piše: Aleksandar Živković

Od 1990 godine Odbojkaški klub „Borac” je znatno ojačao svoju organizaciju. Formiran je marketing koji je obezbeđivao značajna finansijska sredstva, a nešto kasnije osnovano je i preduzeće „Set star komerc”. Nedugo potom, OK „Borac” je postao i vlasnik kafića u centru Starčeva, a predsednik odbojkaškog „čuda” iz Starčeva u to vreme bio je Boža Kojić koji je zajedno sa svojim saradnicima, ali i igračima, počeo da stvara veliki klub.

U takmičarskoj sezoni 1990/91 trener Borca je bio Litvanac, Vadim Magijevski, koji je u isto vreme bio i pomoćnik selektora ruske reprezentacije. Pod njegovim rukovodstvom, odbojkaši iz Starčeva su osvojili treće mesto u Srpskoj ligi. Već naredne godine tim je ponovo pojačan. Mesto prvog trenera preuzeo je Bugarin Nikola Zaprijanov, a došla su i dva kvalitetna igrača. Iz „Obilića” je stigao Zoran Milenković, a iz „Crvene zvezde” Ratko Pavličević. „Borac” se u sezoni 1991/92, bez izgubljene utakmice „prošetao” kroz Srpsku ligu i obezbedio učešće u baraž nadmetawu za popunu Prve B savezne lige. Ipak, na kvalifikacionom turniru koji je održan u Mladenovcu, u konkurenciji „Spartaka” iz Ljiga, „Zaječara” i „Partizana” iz Lipljana, Starčevci su osvojili drugo mesto – i ostali u srpskoligaškom društvu. Posle tog neuspeha došlo je do malog pada u ekipi, iako su „Borac” pojačali Ranko Mikanović, iz Modriče i Dragan Ristić iz novosadske „Vojvodine”. Novi veliki uspeh OK „Borac” je ostvario u sezoni 1993/94. Na kvalifikacionom turniru za plasman u Jedinstvenu srpsku ligu koji je održan u Topoli, a u konkurenciji domaćeg „Karađorđa”, „Borca” iz Uroševca i „Korena” iz Prijepolja, starčevački klub je savladao sve konkurente i izborio plasman u Jedinstvenu srpsku ligu. U odlučujućem meču protiv „Karađorđa”, Starčevcima nije smetalo ni to što je domaćin vodio s 2:0 u steovima. Igrali su odbojkaši „Borca” svoju igru, verovali su u sebe i uspeli su da načine veliki preokret. „Čudo” je rođeno! Veliki uspeh ostvarili su: Zoran Dimković, Željko Šoštarić, Dejan Kojić, Boško Minić, Ivan Babić, Miroljub Luković, Vladimir Kovačević, Dejan Škrbić, Radoš Belanović, Dragan Minić, Miloš Jovanović i Nenad Keljević. Trener ove ekipe bio je Rodoljub Milošević.

 

 

Već u narednoj sezoni starčevački klub su pojačali Srđan Bošković i Ranko Ilinčić, koji su došli iz omoljačke „Mladosti” i Zoran Stanković koji je u „Borac” prešao iz pančevačkog „Dinama”. A onda je došla i 1995. godina. Starčevce su pojačali Darko Tomić iz Omoljice, Igor Jović iz Smedereva i Damir Bendić iz „Dinama”. Mesto trenera su preuzeli Zoran Dimković i Dragoljub Stojanović. Za kondiciju starčevačkih odbojkaša bio je zadužen Branislav Jovanov. I počelo je! U Jedinstvenoj srpskoj ligi „Borac” nije imao pravog konkurenta. Bez izgubljene utakmice trijumfovao je u ovom rangu. Redom su padali: „Milicionar” (Beograd), „Borac” (Uroševac), „Partizan” (Lipljane), „Jugoazbest” (Mladenovac), „Student” (Niš), „Mladost” (Nova Pazova), „Mladost” (Zemun), „Karađorđe” (Topola) i „Mladost” (Omoljica). Odbojkaši iz Starčeva su prvenstvene utakmice igrali u sali OŠ „Vuk Karadžić” u svom mestu, ali i u OŠ „Žarko Zrenjanin” u Skorenovcu. Direktor skorenovačke škole, Ištvan Sabljov, bio je oduševljen kada je saznao da će se kvalifikacioni turnir za popunu Prve B savezne lige odigrati u njegovoj ustanovi…. April, 1996. godine; „Borac” je za rivale imao „Mornar” iz Bara i „Nikšić”. Ali nije imao pravog konkrenta. Oba tima su „isprašena” sa po 3:0. Slavlje je moglo da počne. „Borac” je postao član saveznog ranga – Prve B lige. Na osamnaestogodišnjicu svog postojanja.

San mnogih generacija su ostvarili: Zoran Stanković, Darko Tomić, Vladimir Kovačević, Igor Jović, Srđan Bošković, Željko Šoštarić, Dušan Radomirović, Nenad Keljević, Marko Simijonović, Miloš Jovanović, Saša Vuković i Zoran Manić.

 

 

TUŽNI TRENUCI

 

Na žalost, „Borac” je tokom 1994. i 1995. godine prerpeo i dva velika gubitka. Na odsluženju vojnog roka u Kraljevu, poginuo je Bojan Rogić, a samo godinu dana kasnije, posle teške bolesti, preminuo je Ranko Ilinčić.

 

 

 

 

TRIDESET GODINA ODBOJKAŠKOG KLUBA „BORAC” IZ STARČEVA (četvrti deo)

 

ISPISANE STRANICE ISTORIJE

 

piše: Aleksandar Živković

Treneri „Borca”, Zoran Dimković, Dragoljub Stojanović i Branislav Jovanov, prozivku prvotimaca za start prve sezone u Prvoj B ligi, te 1996. godine izvršili su 28. jula. U letnjem prelaznom roku, starčevačku ekipu su napustili Darko Tomić i Igor Jović, koji su prešli u prvoligaški tim Smedereva, a novi članovi „Borca” postali su Branislav Ćuković (došao iz Kostolca) i Boris Kolarević, koji je do tada bio kapiten „Mladosti” iz Nove Pazove. U matični klub se vratio i Miroljub Luković, pošto je jednu sezonu proveo u „Borcu” iz Uroševca. I starčevačka debitantska sezona u saveznom odbojkaškom rangu mogla je da počne.

Prvo kolo u Prvoj B ligi, momci iz Starčeva odigrali su 12. oktobra 1996. godine, kada su u Ljigu savladali domaći „Spartak” s 3:1. Već u narednoj „rundi” šampionata, u Skorenovcu, odbojkaši „Borca” su izgubili od Obilića s 3:1, pa je to bio prvi poraz starčevačkog tima posle 18 meseci. Od borbe za opstanak, tim iz Starčeva je stigao na četrvto mesto i do mini-lige. Zbog fenomenalnih rezultata u to vreme, zbog furioznog nastupa u Jedinstvenoj srpskoj ligi, kao i zbog relativno dobrih igara u saveznom rangu, Odbojkaški klub „Borac” je 1996. godine, od Sportskog saveza Pančeva dobio priznanje za najuspešniji sportski kolektiv u opštini. Na redovnoj Skupštini starčevačkog kluba, došlo je i do promena u rukovodstvu. Novi predsednik „Borca” postao je dr Zoran Nedić, a upravni odbor su sačinjavali: Zoran Tomić, Slobodan Tresač, Slobodan Paunović, Boško Živančević, Slobodan Gorunović, Boža Kojić, Luka Škrbić, Aleksandar Živković, Bora Dodić, Živan Angelin, Zoran Dimković, Miroljub Luković, Vasilije Popović i Sreten Jokić. Nisu Starčevci zaboravili ni svoje prerano preminule odbojkaše, pa je 23. i 24. novembra 1996. godine održan memorijalni turnir „Bojan i Ranko”. Pored „Borca”, nadmetali su se i: „Partizan”, „Smederevo” i „Crvena zvezda”. Ljubiteqi odbojke su uživali, a domaći su igrali u sastavu: Zoran Stanković, Branislav Ćuković, Miroljub Luković, Boris Kolarević, Nenad Keljević, Dejan Reljić, Dragan Kavgić, Vladimir Kovačević, Miloš Jovanović, Dušan Radomirović, Goran Rakočević, Marko Simijonović, Željko Šoštarić i Ranko Mikanović.

 

 

A onda je došla sezona 1997/98. Za drugo takmičenje u Prvoj B ligi, odbojkaši iz Starčeva su se deset dana pripremali u Prijepolju. Mesto odigravanja utakmica je iz Skorenovca premešteno u halu sportova na Strelište. Starčevački klub je ponovo dobio priznanje za najuspešniji sportski kolektiv u opštini, a Boža Kojić izabran je za najboljeg sportskog radnika. Iz Futoga i Smedereva, u „Borac” su se vratili Srđan Bošković i Darko Tomić. Proslavljeni stručnjak Zoran Gajić, postao je savetnik starčevačke ekipe. „Čudo” je krenulo… Vodili su odbojkaši „Borca” veliku borbu sa „Budvanskom rivijerom”, na kraju su sezonu okončali na drugom mestu i izborili nadu da se kroz baraž mečeve sa pretposlednjim timom iz Prve A lige, domognu elite. Stručni štab je pojačao i Dragan Tadić, „odbojkaška groznica” je tresla celo selo. Očekivale su se utakmice sa Smederevom.

…15.april 1998. godine. U prvoj utakmici, a igralo se na dve dobijene, Starčevci su poraženi u Smederevu s 3:2. Uz veliki pritisak na sudije, uz nesportsku atmosferu, domaći su nekako uspeli da „isščupaju” taj prvi duel. Ali to je bilo sve što su uradili. Onda je krenula „starčevačka furija”. Dva puta po 3:0, Smederevci su bili na kolenima. Svi još pamte ishode setova poslednje utakmice; 12:15, 12:15 i 11:15. „Borac” je prvi klub koji se kroz „baraž” domogao Prve A savezne lige. Najveći uspeh u istoriji naše odbojke ostvarili su: Srđan Bošković, Darko Tomić, Igor Jović, Ranko Mikanović, Miloš Jovanović, Željko Šoštarić, Vladimir Kovačević, Branislav Ćuković, Goran Rakočević, Dušan Radomirović, Marko Simijonović, Slobodan Jančikin i Marko Jokić. Baš u godini kada je poroslavljao jubilej-20 godina postojanja, „Borac je” stigao i do najvećeg uspeha. U analima će ostati upisana imena trenera: Dragana Tadića, Zorana Dimovića i Branislava Jovanova, pa predsednika Zorana Nedića i ljudi koji su svih 20 godina živeli sa svojim klubom Živana Angelina i Bože Kojića. To su ljudi sa širokom dušom odbojkaškom…

(Nastaviće se)

 

 

 

 

TRIDESET GODINA ODBOJKAŠKOG KLUBA „BORAC” IZ STARČEVA (peti deo)

 

PO TREĆI PUT MEĐU NAJBOLjIMA

 

piše: Aleksandar Živković

Ta 1998. godina ostala je najsjajnijim slovima upisana u analima starčevačke, pančevačke, pa i srpske odbojke. Pored toga što su načinili prvorazredno iznenađenje i postali jedini tim koji se kroz baraž mečeve domogao elitnog društva, odbojkaši starčevačkog „Borca” su trijumfovali i u Kupu Srbije. S maksimalnih 3:0, u Hali sportova na Strelištu, savladali su tog 22. maja tim Smedereva. Bilo je to leto u kome je starčevački odbojkaški klub proslavljao vredan jubilej – 20 godina rada i postojanja. A bolji poklon, svi oni koji su sebe uložili u stvaranje jednog pravog „čuda”, nisu mogli da dobiju. Zbog pravog podviga koji su načinili njegovi odbojkašii treneri, OK „Borac” je 1998. godine dobio i „Oktobarsku nagradu” grada Pančeva.

Pripreme za prvo nadmetanje u eliti počele su u avgustu, pod rukovodstvom trenera Dragana Tadića i Gorana Rakočevića. U klub je tada došao i doktor Dušan Stojić, koji je je i danas zaštitni znak OK-a „Borac”, a igrački kadar pojačali su i: Miroslav Milošević, Igor Čajić, Dragiša Ćalov i Milan Jurišić. I borba je mogla da počne. Posle dva stratna poraza u Prvoj A saveznoj ligi, od „Budvanske rivijere” i „Budućnosti” u Crnoj Gori, Starčevci su prvu prvoligašku pobedu ostvarili nad Ribnicom. U Hali sportova na Strelištu, ekipa iz Kraljeva je „isprašena” s 3:0. Usledila je potom nova serija poraza, a kao veliko pojačanje u polusezoni je stigao Vladimir Grujesku. Ostaće zabeleženo da je „Borac” uspeo na svom terenu da savlada „Budvansku rivijeru” s 3:2, ali i da je poslednji meč te sezone odigran 24. marta 1999. godine. Baš dok je trajao susret s beogradskim „Partizanom”, stakla u Hali sportova na Strelištu počela su zlokobno da podrhtavaju – bombardovanje! U međuvremenu, mesto prvog trenera preuzeo je Bogdan Sretenović.

 

 

 

Pred sezonu 1999/2000, novi članovi „Borca” postali su: Dragan Ratić, Dušan Lazić i Vojislav Lazić, pa je uz Ratka Taneva, Marka Simijonovića, Darka Tomića, Srđana Boškovića, Vladimira Grujeskua, Milana Jurišića, Željka Šoštarića i Igora Jovića, „Borac” opet imao tim za velika dela. U izboru sportskih novinara Pančeva, starčevački kolektiv je izabran za najbolji klub u opštini u 1999. godini, a na kraju te sezone odbojkaši „Borca” osvojili su osmo mesto i izborili se za učešće u plej-ofu. Na žalost, sve brojnijih pristalica i navijača koji su bili među najvernijima u tadašnjoj Jugoslaviji, već u narednoj takmičarskoj godini „Borac” je morao da napusti elitno društvo. I kada se činilo da će ispadanje u niži rang značiti i potpuno rasulo, pa čak možda i raspadanje jednog uspešnog sprotskog kolektiva, Starčevci su po ko zna koji put pokazali da su najbolji i najjači, kada je to i najpotrebnije. Na čelo kluba došli su Dejan Škrbić i Vladimir Kovačević, koji se ujedno ponovo aktivirao i kao igrač ne bi li pomogao novom i mladom sastavu u novom pohodu ka eliti. Komandna „palica” našla se u rukama Gorana Rakočevića, a u stručnom štabu su bili i fizioterapeut Živa Prvački i sekretar Dušan Radomirović. I kada su mnogi posumnjali da će „Borac” uspeti da se uspravi, odbojkaški klub iz Starčeva ih je demantovao sjajnim igrama. Od početka šampionata u Prvoj B ligi, izabranici Gorana Rakočevića bili su lideri i ekspresno su se vratili u elitno društvo naše odbojke. Novi, veliki uspeh su ostvarili: Marko Simijonović, Bojan Marinković, Igor Jović, Ratko Tanev, Dragan Petrović, Toplica Popović, Marko Lazić, Voja Pavlović, Zoran Stanković, Vladimir Kovačević i Dragan Đorđević. U ponovnom pohodu na bodove u Prvoj A saveznoj ligi, starčevački tim je u sezoni 2002/03 predvodio Jovica Cvetković, pomoćnik mu je bio Ivan Krgović, a o kondiciji igrača brinio se Branislav Jovanov. Posle dve sezone, starčevački klub je ponovo morao da napusti društvo najboljih.

Posle četiri godine u drugom rangu takmičenja, odbojkaši iz Starčeva ponovo su se plasirali u elitu. I opet su na novom početku. Po teći put. Kada je prvi put „Borac” ušao u Prvu A saveznu ligu prošlo je tačno deset godina. I tada je klub slavio jubilej.

„Borac” je trenutno među vodećim ekipama u Prvoj ligi, a u sezoni 2015/2016 igrao je baraž duele sa Klekom, za novi plasman u elitu. Tada Starčevci nisu uspeli, ali to ne znači da neće. Uskoro.

(Kraj)

 

 

STRAST I LJUBAV KONTRA SVEGA OSTALOG

 

Iskusniji ljubitelji sporta, odbojke posebno, sigurno se sećaju zlatnog doba OK Borac iz Starčeva, koje je nastupilo krajem devedesetih godina prošlog veka. Bilo je to vreme kada su Starčevci igrali važnu ulogu u ligi Srbije i Crne Gore, a klub je bio organizovan i postavljen kao ozbiljan sportski kolektiv kojem su mnogi zavideli na uspešnom poslovanju i igrama na terenu. Naravno, pre toga, kao i kasnije, uvek je bilo lepih i manje uspešnih godina, ali, društvo iz mesta nadomak Pančeva, nekako je uspevalo da opstane.

 

 

Tako i poslednjih godina, kad mnogi uzalud vape za milošću, dok im se lica jedva naziru od umora posle obijanja pragova i zahteva za pomoć, ipak, postoje ljudi, koji s više dostojanstva krče put u sve zastrašujućoj i nepreglednoj pustinji ovdašnjeg sporta. Jedan od njih, Jovan Jović, prvi čovek OK Borac iz Starčeva, sad, posle mnogo muka, slobodno ga možemo opisati kao rimskog ratnika, skinuo je ogroman teret sa svojih i pleća saradnika.

 

Kad su Starčevci, u derbiju 13. kola, slavili protiv Spartaka iz Ljiga (25:22, 31:29, 25:17), a malo ko je verovao u potpuni trijumf, ne samo da se kretanje i tok savremenog života ove sportske družine, konačno priveo suštini, već su i svi akteri, konačno, u potpunosti razumeli svoju priču, unutar šire sportske priče u Pančevu. Sada, liderska pozicija za: Milana Zindovića, Žarka Rakitu, Nemanju Miletića (libero), Nenada Madića, Davora Miloševića, (cap), Jovana Drobnjaka, Nikolu Micića, Nikolu Krstića, Bojana Poznića, Vladimira Kneževića, Sašu Rajkovića i njihovog trenera, Dušana Jovića, nije samo nagrada za sav uložen trud, već dokaz da strast, ljubav, emocija, često, kad se pravilno upotrebe, vrede više od novca i sile koju su poslednjih godina imali naspram sebe.

 

 

Baš u duelu s ekipom iz Ljiga, za koji su mnogi govorili da je tim nepobediv-Zindović, Miletić, Madić, Milošević, Poznić, Knežević i Rajković, pred više od 500 ljudi, u Hali na Strelištu, dokazali su ono što smo naveli kao činjenice. Kretao se Jovan Jović, zaista, poseban sportski radnik, čovek s vizijom i umećem da predvidi, kroz lavirint iracionalnih zahteva koji već dugo stoje pred njim, maltene usamljen u svojoj borbi za OK Borac iz Starčeva, ali, eto, uspeo je. Naravno, bitka još traje. Ipak, već sada se mora reagovati na njegov glavni podvig. Sačuvao je klub, a gle čuda, sada hoće da ispuni i sopstvenu želju-da OK Borac ponovo zaigra u eliti.

 

Jović je, a to će vam potvrditi svako ko ga poznaje, zaljubljen u sve što radi. Na privatnom i poslovnom planu, između početka i kraja, on uvek izađe kao pobednik. Možda je zbog nemogućnosti da bude pesimist, istim duhom nadahnuo saradnike, igrače, sve u klubu, pa sad, s razlogom, mnogi, vedrije gledaju u naredne dane i nedelje. I, kako god da se završi ova sportska odiseja, imamo primer, može se mnogo toga, i ako ste običan čovek, ali mnogo volite to što radite.

 

 

 

KULTURA SEĆANJA

 

Pre nekoliko dana, stigla mi je poruka od Jovana Jovića, sada već legendarnog prvog čoveka sportske družine iz mesta nadomak Pančeva, u vidu pozivnice da budem gost na dve svečanosti, povodom ulaska u Super ligu Srbije i 45 godina postojonja OK Borac. Video sam je i odlučio da ne odem. Mislio sam, nije korektno, čak, bilo bi bezobzirno sa moje strane, jer, ne samo da nisam pogledao ni jedan meč tog tima u prošloj sezoni, već, potpuno sam izvan svih tih dešavanja. Ipak, kada me je pomenuti Jović i direktno, sada telefonom pozvao, ne obazirući se na moja objašnjenja, pristojnost mi je nalagala da se odazovem. Juče je to bilo.

 

 

Hodajući, nekih pola sata, od kuće do KC Pančeva, gde se održala, rekao bih, prva svečanost, vrteo sam film u glavi o ovom autentičnom klubu, čijoj istoriji, do duše kratko, ali u vreme najvećih uspeha, i sam sam doprineo. Naime, 1997. pa do nesrećnog bombardovanja naše zemlje, radio sam u ovom sportskom kolektivu. Trudio sam se da javnost sazna što više detalja o klubu, igračima, šta sve radimo, da ostavimo trag. U to vreme, Boža Kojić je bio Alfa i Omega Borca. Sve je bilo pod konac, a u jednom razgovoru, želeći da još više istaknem-Igru sopstvenog stila, koja je krasila Starčevce, pitao sam ga, zašto se ne „preselimo“ u Pančevo? Sve bi bilo lakše, od tehničkih pitanja, do korespodencije( internet je bio u povoju), treniranja, putovanja… Kojić je trajno prekinuo tu moju ideju, rekavši: „Roki, ne razumeš ti to“, pa nastavio: „Ovo je klub Starčeva i to se nikada neće promeniti“. I zaista, kad sam ušao u foaje KC-a, to se potvrdilo. Starčevo je disalo Pančevom, a svaki iskreni ljubitelj sporta, trebalo bi da se divi svemu što su ovi ljudi učinili, poslednjih, skoro pola veka.

Dodeljena su priznanja, svima, koji su doprineli da klub i dalje živi, da kultura sećenja, po mom mišljenju, ta najdivnija i najbitnija karika, ostane u lancu sreće, koja, takav sam utisak ja poneo, ne napušta Borac.

Teška vremena, a koja pa nisu, zapljuskuju grad na Tamišu, poslednjih decenija. Još uvek nesređeni, nedovoljno definisani, od kriterijuma do opšte složnosti, koji su prioriteti, i zbog čega postoje čeda i pastorci u ovdašnjem sportu, nije bilo lako, prvo, sačuvati OK Borac, a zatim, učiniti podvig nad podvizima, povratkom u srpsku elitu.

 

 

 

I, eto Jovana Jovića. Uspeo je da zaštiti sopstvenu i radoznalost saradnika, kako mogu, da, mada kao uspešan rukovodilac u NIS-Rafinerija nafte Pančevo, to odavno zna, stignu do referentne pobede, kao što je bila ova poslednja, u Nišu, koja je i verifikovala plasman među najbolje. Jović, u svom delovanju, a profiliše se kao ozbiljan sportski radnik, jasno nam stavlja do znanja, tradicionalna radionica, pamćenje, socijalni kapital, važno je usmeriti na detelje koji donose uspeh u smutnom vremenu. Dodao bih, kao retko ko, misli na decu, nove naraštaje OK Borac. Kako mu je to uspelo? Domaćin-čovek.

Kasnije, u drugom delu svečanosti, u kultnom „Đermu“, u Starčevu, uz muziku fenomenalnog orkestra „Raspućin“, opušteni, igrači, rukovodstvo i mi, gosti, uživali smo u uspehu. Zato što, ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Video sam i neke drage ljude, posle mnogo godina. Bila je to i ostala ljubav. I, tačka.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: OK Borac Starčevo