Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2019 godini.

 

Kuvajtska priča Nikole Markovića: Poznati trener već dve sezone radi u monarhiji u Persijskom zalivu, pa nastavlja dalje.

 

RACIONALNA ODLUKA KOJA MENJA ŽIVOT

 

 

 

 

Ko poznaje rođenog Pančevca, rado će potvrditi, uz njegovo ime ide i znak originalnosti. Nikola Marković kao igrač, važio je za jednog od najboljih u odbranbenoj formaciji, a kasnije, kad se posvetio trenerskom pozivu, njegove ideje primećivale su se na delu. U životu, makar one ljude, po prirodi znatiželjne, nikada ne mimoiđe tempo promena, pa je tako i junak naše priče nastavio da traga za strašću otkrovenja. Na tom putu, stigao je i u Kuvajt. Prebogata monarhija, na Arapskom poluostrvu, sa izlaskom na Persijski zaliv, već dve godine, njegov je dom. Ovih dana, boravi u rodnom gradu, a kad smo ga sreli, nije moglo bez rukometnih tema.

–Znam da te zanima otkud ja u Kuvatu? Taj posao trebalo je da radi moj kolega Boško Rudić, ali je on izprivatnih razloga morao da odustane od njega. Ponudio je meni odlazak tamo, ja sam prihvatio i tako je to počelo-veli nam Marković na početku razgovora.

 

Koliko god, na prvi pogled živeti i raditi u Kuvajtu, izgleda lako, reklo bi se da nije tako.

–Tako je, potpuno si u pravu. Nije ni malo lako, ali, eto, ja sam se, izgleda, lepo uklopio u njihov sistem ideja, kao i oni u moj i već dve sezone tamo radim. Vraćam se u Kuvajt uskoro, jer sam za 1. avgust zakazao početak priprema.

 

Kako uopšte funkcioniše kuvatska rukometna elita?

–Takmiči se 15 timova, a od ove sezone pridodaće se još jedan. Odlična je to liga, a pet timova su baš dobri. Ako bi  poredio sa evropskim timovima, onda mogu da kažem, mislim na  pet pomenutih sastava, slični su Zagrebu ili Celju. To je što se tiče kvaliteta. Ko najviše ulaže, a to su tih pet klubova, oni najviše i profitiraju. Klub „Kuvajt“, najbolji tamo, zaista je odličan, a nekoliko njihovih igrača, mogli bi da nastupaju i za najbolje evropeke timove.

 

 

 

 

Gde se naviše primećuje razlika u radu? Mislimo na Srbiju i Kuvat?

–Nema prevelike razlike. Način rada, metodika treninga, sve je to, manje-više, isto. Vole da se takmiče, a ne zaboravimo, Arapi vole da pobede. Što se tiče moje ekipe, najveća razlika je u odazivu na treninzima. Oni najbolji klubovi nemaju te brige, a mi ostali se susrećemo s tim, kao najvećom preprekom za još bolji celokupni angažman.

 

Kako je uopšte živeti u Kuvatu? Ti si se očigledno dobro snašao, zar ne?

–Lepo je, ukratko rečeno. Naravno, reč je, za nas, o različitoj kulturi, ali, kad se naviknete, život je tamo zaista lep. Kuvat je na moru, što daje posebnu draž. Jedini problem su vrućine i one su nesnosne od maja do septembra. Eto, to je, da kažem, najveći problem s kojim se tamo ljudi susreću.

 

Osim rukometa, pretpostavljam da imaš dosta vremena i za neke druge životne potrebe?

–Vidi, s obzirom da je reč o dve potpuno različite kulture, čovek prvo mora da se prilagodi takvim okolnostima. Za mene to nije bio problem, a posle dve provedene godine, odlično se snalazim. Imam, neke svoje, da tako kažem, rituale, koje praktikujem tokom dana, i to je već postala rutina. Interesantno, za tvoje čitaoce, da naglasim-hrana je veoma dobra, a nije skupa, tako da i sa te strane, ne mogu da se požalim. Imam ovde nekoliko ljudi s kojima se družim, naših i Arapa, što mi mnogo olakšava svakodnevicu. Inače, nema previše sedenja i kafenisanja.

 

Jedan čovek ti je mnogo pomogao kad si stigao u Kuvat, a i sada je uvek tu kad zatreba. Da li sam u pravu?

–Tako je. Reč je o Dragoslavu Makiju Živkoviću, koji već tri decenije živi i radi u Kuvajtu. On je, slobodno mogu da kažem, legenda tamošnjeg rukometa. Mnogo mi je pomogao na početku, po dolasku u Kuvajt, a i danas smo stalno u kontaktu. Teško je, posebno u tom svetu, ako nemate nekog ko će vas uputiti u bitne i nebitne stvari, značajne za tamošnji život  i dugujem ogromnu zahvalnost za podršku koju sam od njega dobio.

 

 

Pratiš li šta se zbiva u Srbiji, posebno Pančevu?

–Ne toliko kad je reč o sportskim zbivanjima. Naravno da me sve zanima, a jedna od dobrih okolnosti je što imam odličan internet, tako da su mi sve informacije iz domovine i rodnog grada dostupne.

 

Da li te supruga Jelena i ćerka Ružica posećuju?

–Naravno. One dođu u januaru i zajedno provedemo školski raspust. Nekako smo se već navikli na tu odvojenost, ali, ona nam je donela i još veću prisnost i osnažila našu ljubav i povezanost.

 

Ostaješ još jednu sezonu tamo?

–Tako je. Svake godine, ako smo obostrano zadovoljni, potpisujemo nov, jednogodišnji ugovor. Za sada je tako.

 

 

Očigledno, Nikola Marković, odlaskom u Kuvat doneo je još jednu racionalnu odluku. Na poslodavce je ostavio odgovarajući utisak, pa sada na miru može da stvara sve ono što je zamislio. On je i dalje spreman na korenite promene, ali ne odustaje od želje da njegov put uspeha stalno ima nastavak. Takav, utrti put, uvek je u vezi s ličnostima koje imaju jak, izraženi karakter. Sada, u Kuvatu, i dalje traži detalj, koji će mu pomoći da ostvari cilj. Tokom karijere, Marković je navikao na dobro i loše, ali, uvek je bivao čovek. Sada, da kažemo poslednjih godina, ubire plodove uloženog truda da se menja. Na njegovom primeru, možemo mnogo da naučimo. Najviše, da je plemenitost uvek u modi, i da samo takvim razmišljanjem i načinom života, možete uvideti konačni trijumf dobra.

 

Slobodan Rora Damjanov

 

PC Wizard – Njegoševa ulica Pančevo       Sve na jednom mestu