Šampionska mladost Pančeva
Prijatelji projekta
MARIJA MRKELA, BLISTAVI START JEDNE KARIJERE
Spletom ulica, od kuće, u naselju Misa, do osnovne škole „Sveti Sava“ junakinja moje priče, Marija Mrkela, stizala je svakodnevno. Važno mi je da to istaknem, zato što je njeno zanimanje za atletiku, nastalo baš tamo, u dvorištu ove obrazovne ustanove. Kad god je bio neki školski kros, vižljasto dete, poput nekog laneta, sebi je krčilo put ka cilju. Uvek drugačija, stalno najbolja. Tako, posle nekoliko dobrih partija, uz pomoć učiteljice Irene Karić, obrela se u sportu.
Njen način trčanja, tehnika i motiv, lako su bili uočljivi, a kad je otac Branko, nekad i sam sportista, video da detetu treba stalan napredak, nije bilo dileme. Dolaskom u AK Dinamo, kod Ljupča Cvetkoskog, čije gledište se smatra relevantnim iz oblasti atletike, ne samo u Srbiji, stvorili su se uslovi, da dete, polako, ali sigurno, krene odabranim putem. Tako, nadanja, ni sa jedne strane nisu izneverena.
Marija Mrkela je u međuvremenu završila osnovnu, a kad već i to pominjem, cela porodica Mrkela ističe i razrednu, Anu Fodor Karić, koja je, takođe, i te kako, doprinela da rano detinstvo uz atletiku, protekne kako je i trebalo, pa je upisala srednju, „Paja Marganović“ gde će za nekoliko godina steći zvanje ekonomskog tehničara. Slučajnost ili ne, razredni starešnina joj je, pominjani trener, Cvetkoski, po obrazovanju nastavnik fizičkog vaspitanja, bivši difovac, atletičar i čovek koji je u svojoj karijeri već iznedrio dosta asova. Takođe, mlada Pančevka, postala je prvakinja Srbije, u pionirskoj konkurenciji u svim kratkim disciplinama. Tako se, brzo pročulo za nju. Deca rastu, pa su i očekivanja takva, ali, da se dosegne ono što vam po Božijoj zapovesti pripada, mora da se radi. Baš dosta. Nažalost, u Pančevu već decenijama ne postoji atletska staza. Nekad, ona što je bila na Gradskom stadionu, odavno je zaparložena, puna trave i skoro da je neupotrebljiva. Zato se trenira gde se stigne. Na Sportskom centru „Mladost“ gde je „tartanka“ na mestu, sve vrvi od rekreativaca, a s obzirom na to da je u jednom delu, gradnja novog sportskog objekta u punom jeku, nije ni bezbedno. Slično, samo bez „bauštele“ je i u Narodnoj bašti. Pa kako je onda Marija postigla to što jeste?
Zahvaljujući sopstvenoj i upornosti svog oca-Branka. Ovaj, po poreklu Krajišnik, čovek kojeg su ratna zbivanja u Jugoslaviji primorala da napusti Zadar i preseli u Pančevo, nije iz duše izgnao krš i morsko zaleđe. Hoću da kažem, taj gorštački gen, još ga je više predodredio za upornost i marljivost. Tako, on sa ćerkom, a ima ih još dve, atletičarke, Anastasiju i Kseniju (inače, Branko i njegova supruga Tanja, uz pomenutu decu, rodili su još Marka, mladog fudbalera i Saru, koja je malena za sport) skoro sam, otkriva, svakodnevno izvor života, jer, želi svojoj deci, da omogući, neka slave sopstveno otkrovenje. Naravno, Cvele je, takođe, bitna karika, na tom putu.
Tako, prateći u poslednje vreme, baš pažljivo, kako darovita devojčica napreduje, a pošto sam odlučio da pokrenem još jedan projekat, koji se sad otvara pred vama, nisam želeo da ga počnem ni sa kim drugim, već sa njom-Marijom Mrkelom, za koju, ne samo ja, misle da će, ako bude zdrava i izdržljiva, postati istinska heroina srpske atletike, čak i više od toga.
MIRNO I TIHO DETE
Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao s njom, kao i ocem Brankom i njenim trenerom Cvetkoskim, još ću malo da vam je predstavim. Kad je vidite, višu za visinu od svojih vršnjaka, tananu, postaje još jasnije, zašto je atletika ne ispušta iz zagrljaja. Ta obostrana ljubav koja se prožima, sve značajnije postaje jedan organizam. Kako drugačije i objasniti sledeću rečenicu moje sagovornice:
–„Ja ne mogu više bez trčanja“.
Marija je sa takvim sjajem u očima kazala ovih šest reči, da bi poverovao svako ko ima duha. Sa mnom je razgovarala polako i oprezno, ne zato što nije sigurna u sebe, već, još uvek nenaviknuta na novinare i njihova pitanja. Ta skromnost u komunikaciji, još me je više podstakla da razmišljam, kako je dobro što je njen život, sad dok se razvija, satkan iz najčistijih pobuda, ne mareći mnogo na nas, ljude koji sa strane, mada, ja sam među dobronamernima, posmatraju i ocenjuju njena dela. Tek, na atletskoj stazi, dok trči, u tom prirodnom okruženju, kao da je usred doma, najbolje se shvati moć, taj oreol, koji je krasi. Ona tačno zna, po broju koraka, užurbanih, bez gledanja ka štoperici, da je njena vrednost, zapravo, savršeno uživanje, dok trči. Naravno, lako je to reći, kad niisam u prilici da se odričem, ali, njen život će dobiti zato nov ideal, za razliku od nas, koji ne radimo i ne rizikujemo ništa, sličnom tome.
Evo i našeg razgovora.
Marija, Ti si kao pionirka osvojila sve što se može u Srbiji, na kraćim stazama. Počela si sa 10 godina da se baviš atletikom. Ipak, čini se, a to potvrđuju i stručnjaci, od tebe se tek očekuje ono najbolje. Sve ove medalje, samo su uvertira za ono pravo. Zar ne?
–Tako je. Postoji plan da se fokusiram na 800 metara, kao disciplinu u kojoj bih mogla da ostvarim dobre rezultate u budućnosti. Ipak, do toga, moram da radim na brzini, a ona se postiže sad, u ovim godinama.
Već dugo ozbiljno treniraš. Dok trčiš, o čemu razmišljaš?
–Ako radimo nešto maksimalno, pre svega kad je reč o kraćim deonicama, nemam vremena za razmišljanje. U drugim prlikama, skoro da je slično. Samo se fokusiram na stazu, da zauzmem što bolju poziciju, uhvatim pravi ritam. Tako je i na samoj trci.
Marija, Ti ćeš, dakle, u budućnosti, ako bude sve kako bi trebalo, a posebno mislim na zdravlje, da se okreneš trčanju na 800 metara. Osim brzine, koju si pomenula, šta će ti biti još potrebno da dosegneš evropski nivo?
–Rekla bih iskustvo. Svaka trka je drugačija. Nekad bude brza, nekad spora, sve se to mora uzeti u obzir. Isto tako, na stazi se dešavaju i razne neprjatnosti, od remplovanja i drugog, mora se biti obazriv, a sve se to stiče kroz iskustvo. Zato kažem, to je veoma bitno.
Interesantno, u Pančevu su uslovi za bavljenje atletikom baš loši. Ipak, i pored svih nedaća, uspevaš da budeš na samom vrhu, kad je reč o tvojoj starosnoj dobi. Kako?
–Nema odustajanja. Treniramo u uslovima koje imamo, sa mnogo problema, ali šta da se radi. Zato su svake pripreme dobrodošle, da se trči na pravoj stazi gde mogu da se razvijam u pravom smeru.
Da li si zadovoljna saradnjom sa trenerom Cvetkoskim?
–Da, da. Jesam.
Dok razgovaram sa Marijom, tu su njen trener Ljupčo Cvetkoski kao i otac Branko. Bilo je očekivano da nešto o ovoj temi prozbori atletski stručnjak:
–Vidi Rora, kad je reč o vrhunskim atletičarima, mnogo je teško da se taj odnos svede na neku ravnodušnost. Kad prepoznaš talenat, a on se sve više razvija, ne smeš nemo da gledaš na neke situacije. Konkretno, uvek se mora dodatno raditi. To izgleda na prvi korak surovo, da tražiš još nešto više, kad je neko ionako već mnogo dao na nekom treningu, ali, veruj, bez toga nema rezultata. Tako, i Marija, već pomalo oseća sve to, ali, dok se vidi napredak, nećemo odustajati od našeg sistema rada-jasan je Ljupčo Cvetkoski.
Nešto važno dodao je i tata Branko:
–Samo mala Sara, naša najmlađa ćerka nije u sportu, pa svakom detetu pričam isto. Na treningu se kuju medalje, a na takmičenju osvajaju. Naravno, nisam to ja smislio, ali ovu istinu im stalno ponavljam. Čak, tvrdim i uvek to naglasim, ako se vratiš kući posle treninga, čio, veseo, a ne umoran, znači da nisi dobro radio, a to ne mogu da prihvatim.
Kad je već tako, da se sve radom i upornošću postiže, koliko Ti treniraš, recimo, na nedeljnom nivou-pitam Mariju?
–Još uvek nisam, da kažem, u punom, onom najsnažnijem treningu, zato što se čuvam za godine koje dolaze. Prosečno, pet puta nedeljno, po dva sata, radim sa trenerom.
A, kako se motivišeš da treniraš, kao i kad izlaziš na takmičenja?
–Svako ko je u sportu želi da osvoji medalju na nekom takmičenju. Ne mogu da zamislim da ne treniram. Meni je čudno kad ne trčim. Prosto, to ide nekako spontano kod mene.
Želim da te pitam nešto u vezi sa planovima. Kako sebe vidiš u budućnosti, recimo, za pet godina?
–Već smo malo o tome pričali. Slažem se sa trenerom da je moja budućnost u trčanju na 800 metara. Sigurna sam da ćemo još više, svi zajedno, raditi na tom polju. Ima još vremena da sve dođe na svoje mesto, ali, to je neka moja želja, da dam sve od sebe na toj deonici i budem najbolja.
Marija Mrkela je dete, u pravom smislu te reči. Još uvek mlada za ozbiljan fizički tretman u sportu, jer, njeno zdravlje je na prvom mestu, ali, ona i svi koji brinu o njoj, svesni su da bi uskoro trebalo da pojača treninge, počne da koristi suplemantaciju, da ojača fizički, kako bi bila spremna za najviše domete. U sportu, za razliku od umetnosti, sve se tačno da izmeriti. Uvek postoje najbolji, drugi i treći. Za sad, mlada Mrkela, po formiranim tablicama, koje postavljaju međunarodna atletska tela, kao i naš savez, ona ima rezultate koji, za njeno godište, predstavljaju sam srpski vrh, a nije toliko daleko ni od evropskog standarda. Nije tajna, ona za sad, više trči srcem i tako osvaja medalje, nego što je reč o ozbiljnom treningu, kao plodotvornom, presudnom nijansom njenih uspeha. To je razumljivo i stručnjaci, poput Cvetkoskog, svakako, znaju šta i kako bi trebalo raditi da ona, prvo bude zdrava, a potom i vlasna da se upusti u surovi profesionalizam. Nedavno, Marija i njen trener bili su na pripremama u Crnoj Gori, gde su u Baru, radili sa najboljom decom iz Srbije. Bio je tamo i Emir Bekrić, selektor juniorske reprezntacije, koji je oduševljen nastupima mlade Pančevke. Veoma lepo mišljenje o njoj i kako napreduje ima i Dragan Zdravković, koji, takođe, kao selektor radi u ASS. Pažnja kojom je obasipaju potpuno je zaslužena, ali, sve će to dobiti smisao, kad ona sazri kao takmičarka i osoba. Još bi trebalo reći, a to je paradoks sporta, niko neće da ulaže u nekog ko nema rezultat. A, kako da ostvariš rezultat kad ne ulažu dovoljno u tebe? Sreća, kad je reč o Mariji, ogleda se u činjenici da je prepoznata kao veoma darovita devojka na kojoj je realno graditi budućnost srpske atletike. U vezi sa tom činjenicom, ona bi trebalo, u skorijoj budućnosti, da bude još bolje rangirana u ASS, što povlači više dana priprema (60-90 godišnje) u odličnim uslovima, lišena svake brige. To su detalji, koji uz ozbiljan rad, prave razliku između šampiona i drugih.
Ne sumnjam, i siguran sam da neću pogrešiti, ako je do Marije Mrkele, ona će učiniti sve da ostvari svoj san. Dok se to ne desi, a trajaće neko vreme, Mrkela je svesna, za nju, trenutno, atletika je stvarnija od samog života. Njena skormnost i ljupkost, nikog ne ostavljaju ravnodušnim, a posebno, kad izađe na atletsku stazu. Tad, ta srčanost, temperament i darovitost, dobijaju na punom značaju. Šampionski put, kao po pravilu, popločan je raznim iskušenjima, ali, poznavajući celu porodicu Mrkela, istrajnost svih članova, ne sumnjajte da će ova devojčica, za koju godinu, doći do cilja. Da za sobom ostavi trag koji će biti upamćen.
Slobodan Rora Damjanov
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: Privatna arhiva