Praštanje uspeha vam predstavlja: Kristina Alavanja, rođena Pančevka, bivša rukometašica, Dinama i beogradskog Radničkog, samo pre nekoliko dana, kao trener, uspela je sa svojim timom, da postane prvak SAD. Pred vama je priča o posebnoj osobi

 

KOMPETENTNO I POUZDANO

 

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa Tinom, inače, sjajnom osobom, punom energije i pozitivnog stava, hoću posebno da istaknem njen uspeh u zemlji u kojoj rukomet nije u fokusu javnosti, pa samim tim, daleko je teže pridobiti poverenje i povratnu informaciju. Ipak, ona ne samo da nije odustala, naprotiv, učinila je sve, u ženskom i muškom rukometu, da se on promoviše na najbolji način, a vojevanje, koje i dalje traje, i te kako daje rezultat, i van granica SAD.

 

Ako ste iole pratili rukomet 90-tih godina prošlog veka, u Pančevu, ma širom Jugoslavije, sasvim sigurno, zapazili ste stasitu plavušu, originalnu igračicu. Talentom je privukla pažnju, a svoj status, potvrdila je u Dinamu, nešto kasnije u velikom Radničkom sa Crvenog Krsta, sa kojim je špartala Evropom. Njenu analizu karijere, koja je, nažalost, prekinuta u punoj snazi, pročitaćete u narednim pasusima, a ja želim da dodam, na mene je ostavila veoma dobar utisak. Nisam je godinama, ma decenijama video, ali, najnoviji uspeh, ovog puta kao trenera nisam želeo da propustim. Zato vi sada čitate sve iz života moje sagovornice.

 

 

Tina, povod da razgovaramo je poslednji uspeh koji si ostvarila, ali, po mom mišljenju, tvoja biografija krcata je sjajnim detaljima. Kao veoma mlada si se upustila u profesionalni rukomet. Hajde da tako počnemo.

–Počela sam da igram rukomet sa 10 god. u Osnovnoj školi “Branko Radičević”. Svi smo tako počinjali 80-tih prošlog veka. Vrlo brzo sam startovala sa takmičenjem za ŽRK “Dinamo” u Kićinoj generaciji, tačnije, kod Srboljuba Rapajića, zlatnih devočjcica, sa: Pokrajac, Perušinom, Sarafijanović i ostalim devojkama. Nas četiri smo se pridružile prvom timu sa 14-15 god. Ako me pitaš, sada, ovako stariju, mudriju, zreliju, to nije bila prava odluka, pustiti fizički i psihički nerazvijenu decu da igraju na seniorskom nivou. Ipak, ako pitaš mladu Tinu, oooh hell yeah, ponovo bih uradila isto. Još danas se sećam moje prve seniorske utakmice protiv tadašnjeg velikog RK Radnički Beograd i gola, koji sam dala Branki Jovanovic, tako da sad znaš zašto bih ponovo to uradila. Sa Dinamom sam osvojila pionirsko prvenstvo Jugoslavije 1993.

 

 

 

 

Potom, usledio je prelazak u jedan od najboljih, u to doba evropskih timova. A, ti, mlada, baš mlada. U kakvom ti je sećanju taj period života?

      –Sa 17 god sam prešla u RK Radnički Beograd, kako su govorili, zbog velikog talenta. Imala sam sreće da treniram, tada, sa velikim igračicama kao sto su: Milena Delić, Ljilja Knežević, Branka Jovanović, što je i doprinelo da igram sve bolje, jer i sam znaš, ako treniraš sa najboljima, i ti treba da, level up, svoju igru. Sa Radničkim sam osvojila više puta prvenstva Jugoslavije u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji. Eh te 90-te, kad se setim, nisu bile loše za mene. Sreća moja i mog talenta, pa sam putovala sa Radničkim po Evropi, igrajući kupove, dok su moji vršnjaci bili “zaključani” u zemlji.

 

 

 Zvuči neverovatno, ali, ti si zbog povreda morala da prekineš karijeru, a da, tako da kažem, tek si počela da daješ sve no što si potencijalom mogla.

      -Na moju žalost i nesreću, zbog velikog broja povreda napustila sam rukomet sa 23 godine, a završila karijeru u ŽRK Pančevo. Da se vratim na onu priču, da se ne puštaju mlade devojčice i dečaci u seniorsku konkurenciju, kad se još nisu fizički razvili. Sve zbog tih povreda u ranim godinama. Sada mi je 45 i jos uvek ih vučem iz pomenutog perioda. Prestala sam da pratim našu ligu, mušku i žensku, ali sam i dalje bila zainteresovana da gledam velika takmičenja, poput, svetskih, evropskih prvenstva i Olimpijskih igara i naravno, Ligu šampiona. Jednom ljubav prema rukometu, zauvek ljubav prema rukometu.

 

 

 Šta se potom dešavalo?

     -Posle rukometne karijere, završila sam Sportski Menadžment i studije Finansija i Bankarstva. Radila u finansijama i u isto vreme, bila lični trener i fitness trener, jer nisam mogla da ne budem u sportu.

 

 

 

 

 Zatim je usledio odlazak, što se kaže “preko bare”.

      –Tačno si rekao, 2011. se selim u New York City, da živim sa tadašnjim dečkom, a sadasnjim suprugom, koji je takođe Pančevac i čiji je tata je bio golman RK Dinama, i to onog velikog rukometa. Kakva sudbina. Te dve godine u New York-u sam radila na unapređivanju svog znanja iz oblasti sporta, fitnesa, zdrave ishrane. Bile su to dobre dve godine upoznavanja ljudi drugih kultura, jezika, kao i grada. Ipak, odlaskom u San Jose, Kalifornija 2013. zaboravih ja za New York preko noći. Mogu slobodno da kazem da sam našla državu koja mi, takođe i mom suprugu Nikoli, veoma prija, pa ne čudi što smo ovde već punih 10 godina. Ova selidba u Silikonsku Dolinu je bila pravi pogodak za oboje, veoma smo srećni i uživamo. Naravno, radi se, ali sa osmehom na licu .

 

 

 Zanimljivo je kako se vraćaš rukometu, ovog puta, daleko od Pančeva, Srbije.

      -Znam tačno, 2018. odlazimo Nikola i ja na neki dečiji rukometni turnir, u komšiluku, reč je o osnovnoj školi i upoznajemo rukometašice i rukometaše San Francisco CalHeat. Započinjem rad sa ženama u decembru iste godine. Sećam se našeg prvog sastanka, pred početak treninga, kad im kažem da nisam došla ovde da se družim i zezam, s obzirom da je to amaterski rukomet, već da radimo da bi osvojili titulu prvaka Amerike. Sve su se složile i tako smo krenule u taj projekat.

 

 

Interesuje me sve u vezi sa tim dešavanjima.

      –Liga je ovde je drugačija nego u “normalnom” rukometnom svetu. Ne igraju se zvanične utakmice svakog vikenda, već se organizuju turniri od tri dana, u razlicitim državama, a zatim se ti bodovi  zbrajaju kao zvanični skor, pa, kad dodje državno prventsvo na kraju sezone, ti se bodovi koriste, da se vidi ko je nosilac. Klupski rukomet je mnogo jači nego njihove reprezentacije, jer u klubovima igraju ljudi koji znaju rukomet, bili su profesionalci, igrali za svoje nacionalne timove.  Mi smo tu da promovišemo rukomet i upoznamo američku javnost, mlade uglavnom, sa istim šta i kako radimo. Sa mojim ženama sam osvojila mnoge turnire za ove tri sezone od kad sam sa njima, ne računam covid vreme, gde smo izgubile dve godine neigranja.

 

 

Istovremeno, kreće i tvoja trenerska karijera, kad je reč o reprezentativnom nivou. Kako bi to opisala mojim čitaocima?

      –Odlazim, 2019. u Montreal, Kanada, sa mladom reprezentacijom Amerike, gde smo probale da se kvalifikujemo za Svetsko prvenstvo mladih, a završile smo kao pete. Dve godine kasnije, kolega iz muškog tima CalHeat-a me pitao da im se pridružim za kvalifikacije,kod nas u Kaliforniji, za Super Globe, koji se održava u Saudijskoj Arabiji, što predstavlja Svetsko klupsko prventstvo za muškarce. Osvajamo te kvalifikacije i odlazimo u Džedu, prestonicu Saudi Arabia, u oktobru te iste godine. Biti u eliti sa Barcelonom, Magdeburg-om i ostalim gigantima, zaista je nešto posebno. Biti sa profesionalcima , a podsetiću tvoje čitaoce I tebe, mi smo svi amateri, nije mala stvar. Znaš šta, nije isto mala stvar, biti jedina žena trener od svih 10 klubova koji su učestvovali tamo. E to je veliko iskustvo i značajno za mene. Džeda je bila pravi doživljaj, kako na terenu tako i van njega. Kad je već krenulo, 2022. isti kolega  me pita da im se pridružim za ponovne kvalifikacije, sada u Meksiku, za Super Globe. Odlazimo tamo i završavamo kao treći, ovog puta.

 

 

 E, sad, da te vratim na titulu, ovu, najnoviju, koja je ostvarena, ma, pre nekoliko dana. Sve mi kaži.

      –Na početku našeg razgovora sam ti spomenula za moj sastanak sa igračicama i za naš projekat osvajanja Američkog prvenstva. Najzad je i taj trofej kod nas, osvojen, sad, početkom maja, i to posle 17 god, što nije mala stvar. Slavili smo protiv ekipe New York koja se vodi kao najbolja. Ceo turnir koji se održao u Spokane, Washington, ako pogledaš rezultate naših utamica, bio je lagan. Red, rad i disciplina, na tome se zasnivala naša strategija.  Zahvalna sam svim devojkama koje su imale vere i poverenja u mene, da ih dovedem do ovoga. Sta sledi dalje? Sa muškom ekipom idem u Porto Riko, u julu, na kvalifikacije za Super globe, ponovo u Saudijsku Arabiju. Pa, hajde da vidimo da li možemo ponovo sa elitom.

 

 

 

 

ISTOK-ZAPAD

 

Razmišljam sada kako na najednostavniji način da objasnim život ovde a i razliku između istočne i zapadne obale SAD. New York – istočna obala, puna evropljana, a ujedno i Srba. Definitivno imamo, kao Evropljani, drugačjiu energiju a i mindset (mentalni sklop), nego Amerikanci, ili, kao ljudi koji žive u Californiji, koja je na zapadnoj obali, a koja je puna naroda iz Azije. Drugačiji su, energija im je smirenija, kultura i način života se razlikuju, u odnosu na nas ili evropski. Kad pomislim na NYC, reči koje bih iskoristila su : brz život, nervoza, stres, beton, visoke zgrade, gde ne možes doći do sunca.

 

 

 

Moja prva reakcija kada sam sletela u San Jose, pre deset godina, a Nikola je došao na aerodrom po mene. Sedam u kola i gledam ono sunce, palme, lepo vreme, a osmeh ne silazi sa lica. Priroda, zelenilo, lepo vreme, kao da je proleće cele godine. Ljudi su smireni, osmehnuti kada ih sretneš na ulici. Nema stresa, ne kažem da nema onih besnih evropljana, ali smirenijih azijata ima više, tako da je i sama energija u javnosti takva. Ja, koja sam po prirodi brza, puna energije, a život u NYC mi je dodavao još više, kad sam se preselila u Kaliforniju, izbalansirala sam se potpuno. Sad sam smirena, sa osmehom na licu, pozitivnog razmišljanja i ako se poneki put neka negativna situacija desi,sve je u mindset-u. Uvek treba naći nešto dobro-pozitivno, čak i u lošim trenucima. Još bih istakla, vodim zdrav život. Rekla sam ti, po profesiji,ovde sam personal trainer, health coach, imam i svoju kompaniju za skincare re: Skin Ethos. Nikola Bravo, moj suprug i ja se znamo 20 god, zajedno išli u “Brankovu” doduše, on je pet god mlađi,  ali i to pomaže da se živi bez stresa. Svaki dan je ispunjen šalama, i pošalicama, kako samo mi Srbi znamo. Život je jedan i kratak, iskoristi ga na najbolji način, do whatever makes you happy!

 

 

Bio je ovo za mene potpuno osvežavajuć razgovor sa osobom koju, praktično, lično i ne poznajem, osim što sam je gledao na terenu, kao tinejdžerku. Ipak, kroz naš dijalog, kasnije, dodatno dopisivanje i dogovaranje, kako bi ova rubrika trebalo da izgleda, stekao sam utisak, da Tinu poznajem oduvek, samo smo, eto, ona na jednoj, a ja na drugoj strani sveta. Otvorenost, a priznala mi je moja sagovornica, retko je govorila za srpske medije, posebno ne lokalne, naše Pančevačke, posebno me je oduševila. Ima harizmatičnost koja je u skladu sa njenim pojmom života i kako ga na najbolji način koristiti. Odvažna je i hrabra, ali sa razlogom. Nagomilano znanje iz dosta oblasti, ranije rukometno, kao igračice, danas joj koristi da na najbolji mogući način, akterima saopšti i prenese svoje misli. Autoritet se ne dostiže neprestanom retorikom, već čistim znanjem i primenjenim umećem. Tada, apsolutno prestaje da se razmišlja kakav i koji posao obavljaju muškarci ili žene. Ta se razlika briše i zbog energije koju neka osoba poseduje, a Tina Alavanja je jedna od žena koja baš energetskim balansom sebe stavlja u poziciju lidera. Uspesi rođene Pančevke su zasluženi, jer posle toliko decenija rada, umešnosti u tome, oni su samo plod uloženog. I kao što se iza svake misterije krije neki skandal, tako, iza svake titule stoje osobe koje su znale kako da je osvoje. Tina mi je obećala, kada dođe u Pančevo, srešćemo se, da mi još detaljnije priča o svom životu, tamo daleko.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Kristina Alavanja