Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.

 

 

 

 

 

 

 

Boks

 

 

Boks (franc. boxe, engl. boxing, to box) ili „plemenita veština” (omiljeno ime među njegovim ljubiteljima) je borilačka veština i sport u kojem dva učesnika slične težine udaraju jedan drugog svojim pesnicama u toku serije trominutnih intervala koji se zovu runde. I u amaterskom i u profesionalnom boksu takmičari, koji se nazivaju bokseri ili borci, izbegavaju udarce svoga protivnika, istovremeno pokušavajući da oni njemu zadaju udarac. Bodovi se dobijaju za čist, čvrst udarac (spoljnom stranom skupljene šake) u dozvoljenu oblast prednje strane protivnikovog tela iznad pojasa, pri čemu se udarci u glavu i torzo posebno vrednuju i cene. Borac koji dobije više bodova posle predviđenog broja rundi proglašava se pobednikom. Pobeda se takođe može steći ako se protivnik obori na pod ringa i ne uspe da se podigne dok sudija u ringu ne izbroji do deset (nokaut ili KO) ili ako je protivnik isuviše povređen da bi nastavio borbu (tehnički nokaut ili TKO). Pri beleženju postignutih rezultata u karijeri tehnički nokauti se broje kao nokauti i ubrajaju u ukupan broj nokauta koje je neki bokser postigao. Tehnički nokaut može da se desi u bilo kojem trenutku meča.

 

Zbog činjenice da u boksu nije dozvoljeno protivnika udarati dok je na podu, te da postoje stroga pravila u koji deo tela i na koji način se sme udarati protivnik, boks se često naziva i „plemenitom veštinom”.

 

 

 

Kratka istorija boksa

 

 

Kroz istoriju su borbe dvoje ljudi pesnicama radi dokazivanja premoći i snage poznate od samih početaka civilizacije. Pravila su se pri tome bitno menjala, od načina i trajanja borbe, (ne)korišćenja rukavica, načina suđenja itd. Često su te borbe bile brutalne, pa čak i smrtonosne.

 

 

 

Boks je 688. godine p. n. e. uveden u takmičenje na Olimpijskim igrama u okviru pankrationa (mešavine rvanja i boksa). Kod starih Rimljana „pesničenje” ili „šakanje” bila je jedna od disciplina u gladijatorskim borbama (šake su bile omotane kožnim kaiševima sa metalnim šiljcima). U srednjem veku pominje se kao „veština samoodbrane”. U novije doba pojavljuje se u Engleskoj, a za osnivača se smatra Džejms Flag (1719. godina). Borbe golim rukama vođene su sve do 1889, a poslednji šampion je bio Amerikanac Džon Saliven. Posle su uvedene borbe samo u rukavicama. Međunarodni bokserski savez za profesionalce osnovan je 1911 god., a za amatere 1920. Pobednici na Olimpijskim igrama se smatraju amaterskim prvacima sveta.

 

Prva bokserska pravila novijeg doba potiču iz Londona, gde su u 18. veku zabeležena pravila koja su definisala prostor za borbu, zabranjivala udarce glavom, te udarce ispod pojasa i sl. Godine 1867. je IX Markiz od Kvinsberija objavio sistematizovana pravila borbe po ugledu na Londonska pravila, te se danas „Kvinsberi pravila” smatraju prvim službenim bokserskim pravilima. Ta su pravila propisala trajanja runde od tri minute, propisala veličinu ringa, zabranila udarce ispod pojasa i druge nesportske udarce, te donela glavninu pravila koja važe i dan-danas u bokserskom svetu.

 

 

Danas razlikujemo dva osnovna pravca boksa: (1) amaterski (često nazivan i olimpijski) boks koji se praktikuje na olimpijskim igrama i (2) profesionalni boks, kojim upravlja nekoliko različitih bokserskih federacija. Svaka federacija postavlja svoja specifična pravila vezana za rangiranje boksera i načine osvajanja titule prvaka, iako su sama bokserska pravila u osnovi veoma slična ili čak identična.

 

 

 

 

Boks na Olimpijskim igrama

 

Kada je boks napravio svoj olimpijski debi na igrama 1904. godine u Sent Luisu[1], SAD je bila jedina zemlja koja je imala predstavnike u toj disciplini, te je shodno tome uzela i sve medalje. Kasnije, Amerikanci su nastavili da dominiraju u boksu, osvojivši 109 medalja (uključujući 48 zlatnih), a posle njih po broju medalja najuspešnije su bile Kuba i Sovjetski Savez. Ženski boks je debitovao na Londonskim igrama u Londonu 2012. godine. Dotadašnjih 11 muških bokserskih disciplina zamenjeno je sa 10 muških i 3 ženske discipline.

 

 

 

Pravila na Olimpijskim igrama

 

Od svog uključivanja u olimpijski program, boks se nalazio na svakom izdanju Igara izuzev 1912. godine u Stokholmu, zbog švedskog zakona koji je zabranjivao ovu praksu. Pravila su se razvijala od 1980-ih[1]. Od Olimpijskih igara 1984. godine u Los Anđelesu zaštitna kaciga je postala obavezna; godine 1992. u Barseloni je bio uspostavljen sistem elektronskog bodovanja kako bi se ojačala objektivnost suđenja, a 2007. godine uvedeno je standardizovano bodovanje poenima.

 

 

 

 

 

Boks u Srbiji

 

Boks je u Srbiju[2] došao početkom 20. veka, istina, neorganizovano i neplanski i svodio se na udaranje u improvizovane džakove, a potom i sparing. Godine 1911. osnovan je prvi bokserski klub u Beogradu, a prvi boks meč organizovan je 1912. godine u beogradskom bioskopu „Kolarac” gde je nastupio Mileta Nedić protiv Ebera, boksera iz Mađarske. Od 1924. do 1934. godine bokseri su nastupali kao članovi Teškoatletskog i Šakačkog saveza. Posle Drugog svetskog rata, 18. decembra 1948. godine u Beogradu je osnovan obnovljeni Bokserski savez Jugoslavije, koji je delovao kao BS FNRJ, pa posle kao BS SFRJ. Od raspada zemlje, 1991. godine naši bokseri nastupaju kao predstavnici SR Jugoslavije, zatim Srbije i Crne Gore, a od 2006. godine kao predstavnici Bokserskog saveza Srbije (BSS). Posle perioda 90-tih i početkom ovog veka boks u našoj zemlji nije beležio značajnije rezultate;poslednjih godina, pokrenut je niz akcija u cilju popularizacije boksa u Srbiji. Uspešno je startovala Bokserska liga Srbije[3], kao i projekat „Olimpijska škola boksa[3]” koji je privukao veliku pažnju omladine u lokalnim zajednicama. Legendarni jugoslovenski bokseri bili su: Mirko Puzović, Dragomir Vujković, Dragan Vasiljević, Vukašin Dobrašinović, Ljubiša Simić, Tadija i Slobodan Kačar, Milivoj Labudović, Živorad Jelisijević, Bratislav Ristić, Fazlija Šaćirović, Mujo Bajrović…

 

 

 

 

Bokserska oprema

 

Osnovna bokserska oprema su bokserske rukavice i bandaže za ruke. Bandaže su zavoji kojima se oblaže šaka da se učvrste kosti i spreči ozleda prilikom udaraca, a rukavice delom amortizuju udarac i sprečavaju ozlede kao što su ogrebotine i sl. Rukavice imaju propisanu masu za takmičenja po pravilima pojedine bokserske federacije. Bokser takođe mora da ima i zaštitu za zube kako ne bi došlo do povrede.

 

 

Borba se odvija u ograđenom ringu, propisane veličine zavisno o federaciji. Bokseri u amaterskom boksu moraju biti odeveni u sportski dres, te nositi boksersku zaštitnu kacigu, koja ima funkciju sprečavanja jačih ozleda. Ipak, kaciga ne štiti od činjenice da je prilikom udarca mozak udarenog boksera izložen kontuziji, odnosno udaranju o stijenke lobanje zbog potresa glave. Takođe, kaciga ne štiti bradu boksera, koja je isto tako izložena direktnim udarcima. Bokseri u profesionalnom boksu ne nose kacige, niti moraju imati dres na gornjem delu tela, već su najčešće iznad pojasa goli.

 

 

 

 

Bokserska pravila

 

Osnovni cilj bokserke borbe je zadati što više udaraca protivniku, a pri tome primiti ih što manje. Dobro plasirani snažni udarci mogu protivnika i oboriti s nogu. Protivnika na podu nije dozvoljeno udarati, već on dobija vreme od 10 sekundi za oporavak i eventualni nastavak borbe. Udarci su dozvoljeni samo u gornje delove tela, iznad pojasa, i to samo sa prednje strane. Svaki dobro plasirani udarac se boduje, a ti bodovi — u slučaju da oba boksera dočekaju kraj zadnje od predviđenog broja rundi na nogama — određuju pobednika.

 

Bokserki meč najčešće prati više sudija, jedan u ringu koji prati poštovanje pravila za vreme borbe, a trojica ili više bodovnih (najčešće neparan broj, da se izbegne nerešen rezultat borbe) oko ringa koji prate borbu i boduju udarce.

 

Meč se odvija u rundama od po tri minute. Broj rundi varira; u amaterskom boksu se boksuju tri, a u profesionalnom od 5 do 12 rundi.

 

 

 

Kategorije u boksu

 

Pojednostavljena podela

 

Podela po kategorijama se vrši i na sledeći, mnogo jednostavniji način, jer se najčešće koriste samo sledeće težinske kategorije (poređane po težini, od. masi boksera):

• superteška (> 91 kg)
• teška (80 kg — 91 kg)
• poluteška (77 kg — 79 kg)
• srednja (71 kg — 76 kg)
• velter (65 kg — 70 kg)
• poluvelter (62 kg — 64 kg)
• laka (60 kg — 61 kg)
• perolaka (56 kg — 59 kg)
• bantam (52 kg — 55 kg)
• muva (43 kg — 51 kg)
• papir (< 43 kg)

 

Za kadete i žene se koriste nešto drugačije kategorije:

• superteška (> 86 kg)
• teška (81 kg — 86 kg)
• poluteška (76 kg — 80 kg)
• srednja (71 kg — 75 kg)
• polusrednja (67 kg — 70 kg)
• velter (63 kg — 66 kg)
• poluvelter (61 kg — 62 kg)
• laka (58 kg — 60 kg)
• perolaka (55 kg — 57 kg)
• bantam (53 kg — 54 kg)
• polubantam (51 kg — 52 kg)
• muva (49 kg — 50 kg)
• polumuva (46 kg — 48 kg)
• igla (< 46 kg).

 

 

Bokserska tehnika

 

 

Postoji više osnovnih načina bokserske borbe. Osnovni bokserski stav predviđa stoj u raskoraku, te ruke postavljene u visini ramena, sa šakama ispred glave kao štit. Ta postavka ruku se naziva gard. Postoji i više vrsta udaraca kao što su aperkat (udarac naviše, najčešće u bradu protivnika), zatim direkt, poludirekt, kroše itd. Prilikom borbe bokseri zauzimaju različite položaje jedan u odnosu na drugog, zavisno o stilu svakog boksera, pa je tako poznata borba sa odstojanja (kada su bokseri udaljeni jedan od drugog za dužinu ruke ili više), borba u klinču (kada su bokseri u neposrednoj blizini jedan u odnosu na drugog) itd. Bokser zavisno o položaju bira udarce i načine odbrane.

 

 

U bokserskoj tehnici važan je i rad nogu, kojim se borac može brzo premeštati u povoljniji položaj, te odbrambeno umeće izbegavanja udaraca poznato kao eskivaža. Ipak, osnova svakog boksera pre svega mora biti brzina i snaga udaraca koje je u stanju uputiti prema protivniku. (izvor Vikipedia)

 

 

U ovoj rubrici, posvećenoj  boks klubovima iz Pančeva, ovog puta, posebno se zahvaljujemo i našim poslovnim prijateljima koji su našli svoj mir u saradnji s nama. Tehnički, mnogo su nam pomogli ljudi iz CDR-prodavnice video igara i drugih sadržaja, u vezi sa mobilnom tehnologijom, pa im ovim putem posebno zahvaljujemo.

 

 

 

 

 

 

PLEMENITA VEŠTINA

 

Uvek je velika odgovornost kad želite javnosti da saopštite priču o, možda, jednom od najvećih sportskih klubova Pančeva, a reč je o Boks klubu Dinamo. Zašto tako mislimo?

 

Pre svega, da se ne zaboravi neko od bitnih ljudi koji su presudno uticali na razvoj i šampionski put sportske družine iz grada na Tamišu, koja je obeležila godine sporta u Jugoslaviji.

 

Priča o BK Dinamo, makar u našoj rubrici, najviše će biti posvećena onome što se dešavalo u prošlosti, jer, kako se to kaže, u novije vreme, boks kao sport, pa tako i naš Dinamo, ostajali su nekako, da se rogobatno izrazimo, ispod radara. Tako, više ćemo govoriti o šampionskim generacijama od 60-tih godina prošlog veka, pa sve do početka novog milenijuma.

 

Jedno vreme, a po tome ćemo najviše i pamtiti BK Dinamo, pratili smo baš iz blizine zbivanja u ovom kolektivu. Što iz profesionalnih razloga(valjalo je javnost izvestiti o klupskim aktivnostima) radeći za pančevačke medije, ali i kao neko ko je zadužen da klub predstavi, iznutra. Sve to, zahvaljujući Stojanu Kandiću, bivšem prvom čoveku BK Dinamo, kao i dugodišnjem funkcioneru, kojeg je sportska javnost upamtila kao čelnika BSS u više mandata.

 

Ko je poznavao Kandića, a sledeće rečenice ćemo o njemu, mada će o ovom izvanrednom sportskom radniku biti još reči u našem terkstu, odmah je shvatao suštinu njegovog delovanja. Cilj je uvek biti najbolji, u svemu. Stojan je bio prvi među jednakima, a nije to teško proveriti, klub svetle tradicije, u jednom periodu svog postojanja, toliko je zapao u nemaštinu, te se samo zahvaljujući njegovom angažmanu, kao i ljubavi prema boksu i Dinamu, ne samo održao na površini, već, kao nekada, još jednom vinuo u sam vrh našeg boksa.

 

Svakako, i pre Stojana Kandića bilo je predsednika kluba i članova koji su presudno uticali da Pančevci budu to što jesu, veliki šampioni, ali, ko što rekosmo, u sećanju nam je samo Stole, kako su svi, od milošte zvali ovog velikog čoveka. Nažalost, njegov trud, izuzetna agilnost, čak, ulaganje svog novca, prekinula je smrt posle kraće i teške bolesti. Kandića, osim što je bio poseban sportski radnik, ne samo u lokalnim okvirima, već mnogo šire, a kao prvi čovek BSS, predvodio je naše boksere na najznačajnijim manifestacijama, kao što su Olimpijske igre i svetska prvenstva, krasila je širina i vizija. Pre mnogo godina, praktično dve decenije i duže, kad smo mu predložili da BK Dinamo ima svoju veb stranicu na internetu, a to je bio sam početak takvog oglašavanja, bez mnogo razmišljanja je pristao. Bio je čovek kojeg je poverenje povezivalo sa drugim ljudima. Toliko smo puta prisustvovali kada su očevi dovodili svoje sinove u Dinamo, samo zarad reči koje je Kandić davao tim ljudima. O svakom članu je brinuo kao roditelj. Zato su ga svi i poštovali, a boks je zaista bivao plemenita veština. On će ljubiteljima sporta ostati u pamćenju i kao čovek koji je preuzeo odgvornost da „Zlatnu rukavicu“, to najveće boksersko pojedinačno takmičenje u našoj zemlji, spasi od propasti. Nekoliko godina je Pančevo, kao grad, zapravo, lično ON i BK Dinamo, organizovao ovu svetkovinu, ali, ispostaviće se, ostavljen da sam rešava nagomilane finasijske obaveze, preuzete organizovanjem pomenutog takmičenja, ubrzo, razboljeva se i odlazi u večnost.

 

 

 

Nažalost, ne sećamo se najvećih uspeha BK Dinamo, jer, rođeni smo tek sredinom 60-tih, ali, kasnije, tokom života, a najviše zavoleći sport, bilo je neizbežno sretati i upoznavati ljude koji su obeležili taj zlatan period u Pančevu. Čak, neke, kao što su Branimir Petrić-Babac ili Karolj Lajko, dobro upoznali. Kasnije, zarad kvalitetnog informisanja pratili smo mnogo mlađu generaciju koju su predvodili Sava Novakov (osvajač Zlatne rukavice u Pančevu), Mamer i druge, koji su, takođe, vratili veru da boks i dalje ima uporište među Pančevcima. Sredovečni, a najviše, zreliji Pančevci, sigurno pamte najveće uspehe BK Dinamo. Posebno bi trebalo izdvojiti, mada je jako malo te ahivske građe, susrete boksera Dinama sa rivalima na Gradskom stadionu u Pančevu. Ne manje zanimljivo je bilo u Hali sportova na SC „Strelište“ gde je nedeljom ujutru postavljan ring, a nekoliko hiljada poklonika plemenite veštone uživalo u borbama svojih miljenika sa najboljim bokserima Jugoslavije.

 

 

Poslednjih godina, nažalost, nismo u dovoljnoj meri pratili zbivanja u klubu i oko njega. Iz tog razloga, nismo u mogućnosti da vam saopštimo bilo kakve vesti iz novije istorije poznatog sportskog kolektiva.

 

 

 

 

 

 

BK DINAMO

 

 

Zlatna stranica pančevačkog sporta

 

 

Na početku rubrike o BK Dinamo iskoristićemo nekoliko stranica iz knjige „Kako smo počeli“ koju je izdala pančevačka SOFK-a, koje smo poređali hronološkim redom, a kasnije, u tekstu, saznaćete o najvećim uspesima i nekim novim generacijama Dinama koje su prošle kroz klub i ostavile neizbrisiv trag:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Najveći uspesi

 

Sasvim sigurno, najveći klupski uspeh Dinama jeste osvojeno prvo mesto u prvenstvu, 1968. Pančevce je predvodio trener Stevan Golić a Dinamo je u poslednjem susretu šampionata savlagao gost ekipu Partizana iza Beograda rezulatom 11:9. Dinamo je nastupao u sastavu Hrćan, Petrić, Grebenar, Škorić, Cvetičanin, Lajko, Zdravković, Šuković i Radojčić.

 

Dinamovci su vicešampioni bili tri puta, i to: 1966., 1969. I 1992.

 

 

 

 

 

 

 

 

POJEDINAČNI USPESI

 

Obren Sretenović bio je učesnik Olimpijskih igara u Rimu 1960., stiao je do 5. Mesta.Godinu dana kasnije Sretenović je učestvovao i na prvenstvu Evrope koje je održano u Beogradu.

 

Karolj Lajko borio se na Evropskom šampionatu u Bukureštu.

 

Na Evropskom prvenstvu učestvovao je još još jedan dinamovac. Reč je o Zlatku Milosavljeviću, koji se na EP u M-adridu našao 1971.

Daleke 1947. Srebrnu medalju na Balkanijadi u Bukureštu osvojio je Luka Popović.

 

Branislav Petrić, polularni Babac, osnovio je zlatniu medalju na Balkanskom šampionatu u Beogradu 1966. Na istom takmičenju Karolj lajku pripalo je bronzano odličje.

 

Na Balkanskim igrama 1967. Dinamovci su nastavili sa uspesima. Obrad Sretenović je u Istanbulu osvojio srebro, a bronzu Predrag Petrović. Posle tri godine, u Varni, u Bugarskoj, nastupio je i Vladislav Šuković koji se domogao srebrnog odličja. Titigrad je bio domaćin Balkanskih igara 1971. A Zlatko Milosavljević na tom takmičenju osnovio je zlatnu medalju. Milosavljević se i sledeće godine, u Ankari, popeo na pobedničko postolje ovog puta kao srebrni. Dinamovci su nisku uspeha na Prvenstvu Balkana upotpunili srebrom Nikole Agotića u Sofiji 1975.

 

 

 

 

Seniorski prvaci Jugoslavije

 

Period 1957-1973. možemo smatrati najplodnijim od postanka BK Dinamo. Čak 14 šampionskih titula dokaz su ove tvrdnje, a ostaće upamćeno da je dinamu 7 pozicija po osnojenim trošejima kada se govori o seniorskim prvacima Jugoslavije 1946-1975.

 

Zlatnu stranicu istorijata kluba ispisao je Obrad Sretenović sa čak 5 osvojenih titula (1957/58/61/64/66). Karolj Lajko tri puta je bio seniorsni prvak Jugoslavije (1966/67/69). Branislav Petrić ima dve titule (1965/66), a po jednom najbolji bili su Petar Milosavljević (1959), Radoslav Radanov (1960),Zlatko Milosavljević (1972) i Đura Grebenar (1974).

U periodu 1975-1981. BK Dinamo imao je ekipu za respekt. Osim što su dinamovci bili standardni prvoligaš, iz redova tima, iz ulice Cara Lazara 13, u dresu reprezentacije boksovala su trojica momaka. Reč je o Agotiću, Paščiku i Simijonoviću. Mihajlo Paščik 1976. Postao je prvak Balkana, a osvojio je i Balaton kup, jedan od prestižnih evropskih turnira.

 

Za ekipu dinama 1976-1976 nastupali su: Agotić, Milosavljević, Petković, Grebenar, Zoran i Dragan Nedić, Ilić, Dragomirov, Simijonović i Žalac, a predvodio ih je Obrad Sretenović.

 

Od 1978-1980. Dinamo je predvodio trener Nebojša Prokić a nastupali su: Agotić, Kosanović, Dragan Novakov, Belić, Paščik, Đorđević, Ilić, Nikolić i Simijonović. Godinu dana kasnije za pančevački klub boksovali su: Agotić, Krčadinac, Kosanović, D.Novakov, Belić, Paščić, Radić, Đorđević, Ivanović, Simijonović kao i Banjaš, Stavrevski, Simović i Joković.

Nikako se nesme zaboraviti i mnoštvo asova kji su se takmičili za Dinamo na početku  i sredinom 90-tih godina prošlog veka. Posebno su se istakli bokseri koji su 1992. Stigli do finala plej-ofa ali nažalost pobeđeni su od tata favorizovanog tima Radničkog iz Beograda. U pomenutom periodu za BK Dinamo na ring su izlazili: Valentin Kostov, Afrim Mustafa, Demir Mahmut, Milivoj Šojić, Radojica maksimović, Ilija Divjak, Slobodan Lackov, Drago Šipčić, Gaši i Valentin Davidov. Naravno, veliku ulogu odigrali su braća Dragan i Sava Novakov, kao i Mamer.

 

U vreme dok je Stojan Kandić predvodio, kao predsednik kluba, ovu sportsku družinu izdvojio se i verovatno najmlađi tim koji se birio na ringovima širom Jugoslavije. Tu ekipu Dinama činili su: Milan Piperski, Srđan Evđenić, Bogdan Mitić, Tomoslav Antelj, Ibrahim Amzić, Miloš Radonjić, Ognjen Dukić i Milan Vasiljević. Dok su treneri bili: Paščik i Maksimović.

 

 

 

 

Ovako se list „Pančevac“ oprostio od Stojana Kandića

 

IN MEMORIAM
STOJAN KANDIĆ

 

Nema više Stojana Kandića. Prestalo je da kuca jedno veliko, sportsko srce. A imao ga je Stole, baš za sve. Jedna od najvećih bokserskih veličina koju je Pančevo ikada imalo preselila se u večnost. Iznenada, sasvim neočekivano, u 63. godini, kada je mogao još mnogo da pruži. I porodici i plemenitoj veštini.

Stojan Kandić je ostavio neizbrisiv trag u boksu. Voleo je šah i fudbal, a ostao je zatočenik „magičnih konopaca” i rukavica. Koliko je Stole voleo plemenitu veštinu, govori i ime njegove poslednje firme – „Ring 1968”.

U Boks klubu Dinamo Stojan Kandić je proveo 18 godina, 15 kao predsednik kluba. U dva mandata bio je i prvi čovek Bokserskog saveza Vojodine, a čak tri puta je imenovan za predsednika Bokserskog saveza Jugoslavije. Pančevački „Don Kihot” vodio je plemenitu veštinu kroz burno vreme. Brinuo je o svojim borcima i kada su im svi okretali leđa. Stole je održao boks na ovim prostorima, održao je BK Dinamo. Bio je ljudina kakva se retko sreće. Mnogi su ga hvalili, mnogi osporavali, a njegova ljudska i stručna vrednost videla se tek nakon što se povukao iz boksa.

Svoj san nije dosanjao. Nije dočekao da vidi svoj Dinamo sa šampionskim lovorom. A bio je toliko blizu. Treba li uopšte pominjati bokserska imena koja su u Stoletovo vreme defilovala kroz Dinamo i Pančevo? Sve su to sada prekaljeni, iskusni borci. Istinski sportski gospodin znao je kako se vodi klub, znao je kako se odnosi prema takmičarima, znao je samo za pobede.

Ipak, poslednju, najtežu bitku u svom životu, protiv opake bolesti, večiti pobednik nije dobio. Stojan Kandić je umro u 63. godini. Tiho i neočekivano, kako je i živeo. Stole, hvala vam na svemu što ste učinili! Čast je bila poznavati vas i sarađivati s vama!

 

 

 

„Pančevac“ na 60-tom rođendanu BK Dinamo

 

DINAMO PROSLAVIO VELIKI JUBILEJ SREĆAN ROĐENDAN, DIVE! Proslava pančevačke sportske institucije potpuno uspela • Na međunarodnom meču Srbija–Slovenija prepune tribine • Mnogo poznatih ličnosti u Hali sportova Publika je uživala Naš grad se oduvek ponosio sportskim velikanima. Pančevo je bilo upisano velikim slovima na mapi „velike” Jugoslavije. Imali smo šampione, istinske asove… Jedan od najvećih kojim smo se ponosili bio je Boks klub Dinamo. Majstori plemenite veštine iz Pančeva slavu svoga grada pronosili su širom Evrope i sveta. Ono što su Crvena zvezda i Partizan u fudbalu, što je Vojvodina u odbojci, što je nekada Metaloplastika bila u rukometu, to je Dinamo bio u boksu. U njemu su mladi sportisti sticali afirmaciju, postajali su čestiti ljudi. I tako svih 60 godina! Proslava velikog jubileja popularnog pančevačkog kluba održana je protekle nedelje. U organizaciji sa Boks savezom Beograda u Hali sportova na Strelištu snagu su odmerile selekcije Srbije i Slovenije. Valjda željni dobrog boksa, ali i u čast svog sportskog ljubimca, prijatelji sporta iz Pančeva ispunili su tribine Hale sportova gotovo do poslednjeg mesta. A na parketu, pored ringa, mnogo poznatih ličnosti. Istinske legende plemenite veštine: Obrad Sretenović i Karolj Lajko, gradonačelnik Srđan Miković, direktor Republičke direkcije za puteve Branko Jocić, član Opštinskog veća zadužen za sport LJubomir Pokrajac, otac German iz manastira Sveti Arhangel iz Prizrena, čelnici Sportskog saveza Predrag Stojadinov i Vladimir Kovačević, osvedočeni prijatelj boksa, dugogodišnji član Upravnog odbora BK Dinama, direktor ugostiteljskog preduzeća „Sloboda” Željko Stević, pa čuvena braća Slobodan i Tadija Kačar… Zaista, sve je bilo organizovano na najvišem nivou. Dinamo je na veličanstven način proslavio svoj 60. rođendan. Meč je počeo intoniranjem slovenačke i srpske himne „Bože pravde”. U konkurenciji kadeta, u kategoriji do 63 kg, Milutin Ristić je poražen od Alena Kušlakovića, pa su Slovenci poveli sa 2:0. Posle megdana Sanele Ferizović i Andreje Bešter bilo je 4:0 za najzapadniju republiku nekadašnje SFRJ. U kategoriji do 75 kg, Gregor Lovšek je savladao Nikolu Jovanovića, a rezultat od 8:0 za Sloveniju postavio je Igor Makarić, koji je trijumfovao nad Milutinom Stankovićem. Tek kada su na scenu stupili seniori, bokseri domaće selekcije počeli su da osvajaju poene. Najpre je Darko Maksimović, u kategoriji do 54 kg, pobedio Hasana Lutolija, na 4:8 smanjio je Saša Janjić ekspresnom pobedom nad Damirom Rajkovačom, da bi Aleksandar Cigaranović izgubio od prvaka Slovenije Erduana Braimija, pa su Slovenci poveli sa 10:4. Srećko Janjić je nadvisio Maria Kneževića (6:10), a prava erupcija u Hali sportova nastala je kada su u ring ušli Srđan Evđenić i Mario Hohler. Nekadašnji član Dinama u svemu je bio bolji od borca iz Slovenije, a konačan rezultat nedeljnog duela postavio je Vladimir Vlaović trijumfom nas Danijelom Gverom: Srbija–Slovenija 10:10. Treneri domaće selekcije bili su Milivoj Bašić, Mihalj Paščik, Nenad Dimitrijević i Branko Dimić, a sudije: Žarko Grujičić, Momčilo Jakovljević, Zoran Filipović, Miroslav Dušković, Peter Cokan i Mario Auguštin. Po okončanju meča, ispred Boks saveza Beograda, Miladin Vasojević je BK Dinamu uručio plaketu za dugogodišnji rad, a gotovo svi prisutni su poprište okršaja napustili samo s jednom željom: dive pančevački, srećan rođendan i traj još dugo, dugo…

 

 

 

Evo jednog podsećanja na izuzetnog Branislava Petrića-Babca

 

 

 

 

 

Sava Novakov u razgovoru za „Pančevac“

 

LIKOVI IZ KOMŠILUKA
ROKI 6

 

 

– Vratio sam se boksu zbog mog ubijenog brata Dragana, isto bivšeg šampiona. ‘Oću da u gradu Pančevu Novakov ostane upamćeno kao ime sportista, nismo mi lopovi – srčući ‘ladnu kolu promuklo zbori „Zlatna rukavica” Sava Novakov.

 

Superekipa – Ghostbuster, pančevački Superheroj i Sava, gradski superbokser – verbalno super boksuju u kafani sportskog imena.

– Imo sam čet’ri brata i dve sestre. Mada je bilo još sa strane, tata Branko što je… Cigani, znaš kako je. Samo pravimo decu. Kad u Ritu ode akumulator…

 

Gume ne koristimo. To ide odma’: život ili smrt, sve ili ništa – crno-belu svemirsku filozofiju bojadiše Sava.

 

Rodio se u Omoljici pre 41 godinu. S pet godina je postao Pančevac.

– Majka je išla kod Maršala lično da traži stan. Neki sekretar joj dodelio sobicu dva sa dva u Pančevu. Iiiiidi, fala mu! Onda smo videli praznu sobu i kujnu i odma’ upali. Jeli smo sve i svašta. Siromašno. Odlomim parče suva leba i na ulicu. Skupljo sam ispred opštine pare posle glasnog: kumeeee! I briso sam šoferšajbne. Dobro sam zarađivo. Otac, lep čovek, muzičar, majka pevačica po kafanama. Ostavila nas je kad smo bili mali. Otišla. Ćaletu bilo žao nas. Mučio se. Onda je došla naša današnja, mogu slobodno da kažem, majka, a ne maćeha. Hranila nas je, volela. Divna. Divna se zove – divno zbori Sava i nazdravlja: „Živela Srbija!”.

 

Jer, dobro zna ko je i odakle je:

– Tu sam. Nemam ja drugu zemlju. Kako je tebi, tako je i meni. Jedini smo mi, Cigani, s vama braćom Srbima ostali. Di ideš ti, idem i ja. Srbin, Vuk Karadžić, naučio me azbuku, a ja Ciganin, njega da švercuje.

 

Išao je u školu „Mara Mandić”. Bio je na molerskom zanatu. S dvanaest je počeo da trenira boks:

– Pokojni burazer Dragan i drugari su počeli pre mene u „Dinamu”, privukli me. Odma’, kao mlađi junior, posto sam prvak Jugoslavije! Nedić, čika Prole i čika Paja su mi bili prvi treneri, videli da imam talenat. Do šesnaeste sam bio triput prvak Vojvodine u kategoriji do 48 kila. Napredovo sam. Na turnirima osvajo pehare kao najbolji. Imam čak i pehar za najlepšeg boksera! Bio sam još ko klinac u prvom timu „Dinama”. Ko reprezentativac Vojvodine sam u Mađarskoj pobedio tri istočna Nemca i postao prvi borac u istoriji našeg boksa koji je dobio međunarodni turnir! „Ajka” kup. Pehar mi je dodelio lično Laslo Pap! U zemlji sam bio seniorski prvak države.

 

 

Na juniorskom Prvenstvu Evrope u istočnom Berlinu su mu rekli da boksuje baš ko Šuger. Ipak, izgubio je 3:2 u polufinalu od Engleza.

– Dok sam se na stadionu zagrevo i skido 100 grama pred meč, ujede me pčela na nezgodno mesto. Dole, znaš. Čika Bruno Hrastinski me pošalje kod doktora. Ovaj me masira da mi spadne otok ko ragbi lopta. A Švabice zagledaju, misle: Oooo, vidi ovog – o Velikom nesporazumu priča Sava.

 

Na treninge je išao gladan.

– Masti, leba i aleve paprike sam jeo. Posle treninga umesto vitamina i voća, opet isto. Uzmem koficu i brisač, pa na parking. Hranarinu što sam dobijo od kluba dam majci da ne potrošim, da kod kuće ima da se preživi – opisuje Sava romsku svakodnevnicu dok Ghostbusteru postaje neprijatno što njegov probavni trakt upravo vari deset s lukom.

 

Sava i njegov brat Dragan su zapalili ‘84. godine za Banjaluku. Hteli su da boksuju za, tada najbolju, „Slaviju”. Spavali su u sobi s čuvenim Josipovićem. Trenirali mesecima. Ali, „Dinamo” im nije dao ispisnice. Ipak, nije Sava džabe išao za Banjaluku:

– Oženio sam se. Upoznali smo se u disku. Išli smo dva dana. Imo sam para, bio sam đentlmen, pa sam je oženio. To, venčanje, kod nas Cigana ide oko vrbe. Bila je nevina. Vratio sam se s njom u Pančevo. Bili su u klubu bolji prema meni. Znali su da sigurno uzimam moja dva boda, pa su mi pare davali i unapred.

 

Roditelji Savine žene su došli po nju i odveli je nazad.

– I bolje je. Onda sam se oženio drugom. Živeli smo kratko, ali slatko. Bilo je mnogo žena; sve po pet, sedam dana… Dvanaest žena ukupno. Zvanično, oko vrbe. Mnoge kao trudne, foliraju. Piju kvasac, ciganjska posla. Bilo je i sa strane, zabavljanja. Već trinaest godina sam s trinaestom ženom koja me voli stvarno. Zove se Mila. Srpkinja. I ja nju volim. Rodila mi dve ćerke: Mirjanu, koja sad ima skoro deset godina, i Milicu, njoj je sad tri. Živimo u Malom Londonu. Fala gradu i opštini Pančevo što ‘oće to da ruše i da nas isele – priča Sava i dodaje da mu je tast Branko ko drugi otac jer je Mirjanu kad je bila mala i bolesna uzimao iz vlažne, neuslovne kućice u Ritu i vodio u kuću s kupatilom i strujom.

 

Sava je prošao sve kategorije: od papira do veltera. I u srednjoj se borio. Na turnirima je skoro uvek osvajao pehar za najboljeg tehničara.

– Nisam bio grub. Udarim pošteno, pa furnem, ne makljam se. Direktima skupljam poene. Ko Muhamed Ali. Nekad sam umeo i da nokautiram iz kontre. Retko. Radio sam za bodove. Imao sam dugu pauzu. Od ‘91. godine, kada su mi ubili brata Dragana, dan posle njegove svadbe. Razočarao sam se u sve, planirao sam osvetu. Umesto sporta došlo je piće. Spasilo me je to što sam upoznao moju Milu. Smirio sam se kad se rodila moja Mirjana. Počeo sam ponovo da treniram. Samo dva dana sam radio fest kada su me ‘97. godine prijavili za „Zlatnu rukavicu”. I osvojio sam je! U polusrednjoj. U Pančevu, u mom gradu! U polufinalu sam dobio Rusa Beloja, dvostrukog prvaka sveta. Vrat je imo ko Tajson. Kad me promaši, oluja oko mene. Pravoslavac sam, slavim Petkovaču, pre meča sam bio u crkvi, molio se Bogu. Hvala mu što mi je pomogo! U finalu sam dobio Stoiljkovića, prvaka države. Posle eskivaža sam se klanjao žiriju. Rad nogu. Turnir se tretiro kao najjači evropski. Pobedio sam trojcu najboljih u mojoj kategoriji. Znači, osvajač „Rukavice” se cenio kao najbolji bokser Evrope! – ponosno kaže Sava i podseća da je u novinama naslov bio „Iz blata do zlata”.

 

I nazad! Vratio se u Rit posle slikanja i obećanja. Prestao je da boksuje.

– Moja porodica nema uslova za život. Posto sam šljaker. Utovar–istovar. Hvala građanima koji me zovu da radim. I, gatam. Iz karata i soca kafe. Znam istinu, sudbinu. Ciganin sam po zanimanju. Od pre tri meseca, uveče idem na trening kod trenera Zorana Rajačića, koji je veliki prijatelj. Zna šta je život. Rešio sam da uzmem pojas! Kao profesionalac, grad ih nije imao. Biće profi borbi za koji mesec. Imam snagu, volju, iskustvo. Hrabar sam. I ako ga ne uzmem, ne dam da se zaboravi prezime Novakov! – kao u ringu, direktom, skupio je Sava poene, bacio kosku Ghostbusteru i, odlazeći blatnjavim putem posutim zlatom, kalemberski zapevao: „Zakuni se ljubavi…”.

ghoSTbuSTer

 

 

 

 

Odlomak iz knjige „Zvezde sporta Pančeva“ uvaženog kolege Marka Drakšana, posvećen Franji Stamenkoviću

 

 

 

 

 

BK Profesionalac

 

 

ČUVARI BOKSERSKE TRADICIJE

 

 

Poslednjih godina, jedan sportski kolektiv, u Pančevu, a reč je o BK „Profesionalac“, trudi se, a posebno u radu sa mladima, da sačuva tradiciju uspeha u gradu na Tamišu. Prvi čovek ove družine, Zvonko Dimitrijević, sa svojim izabranicima, daje sve od sebe na tom putu.

 

S obzirom da boks u Pančevu, kako rekosmo, u poslednje vreme, nije u fokusu javnosti, iz razno-raznih razloga, upućujemo vas na FB stranicu pomenutog sportskog entuzijaste, koji je u svojim objavama, svima koji vole sport, posebno boks, približio aktivnosti svog kluba i njegovih takmičara. Tako, na jednom mestu, možete videti aktere, trenutno aktivne boksere, njihove najbolje rezultate, i takmičenja na kojima učestvuju članovi ove sportske družine.

↓       ↓      ↓      ↓      ↓       ↓       ↓       ↓      ↓      ↓

https://www.facebook.com/zvonko.dimitrijevic.1

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

 

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

 

Korišćeni materijali iz privatne arhive, knjige „Tako smo počeli“, „Legende sporta Pančeva“ i interneta.