IVAN KOVAČEVIĆ, PROFESOR FIZIČKOG VASPITANJA U PANČEVAČKOJ OŠ „ISIDORA SEKULIĆ“, OTVORENO O NAJVEĆIM PROBLEMIMA U NASTAVI FIZIČKE KULTURE

Učenici vole da vežbaju, ali nemaju gde

U našoj rubrici IGRALIŠTE sve je više originalnih tekstova, dragocenih stavova, različitih mišljenja i ideja o značaju i razvoju fizičke kulture u našim školama, a s ciljem stvaranja zdravih i sposobnih mladih ljudi. Biće velika šteta, verujemo da ćete se složiti s nama, ako se ne štampa posebna knjiga na osnovu dosadašnjih i budućih priloga naših vrsnih pedagoga o značaju sporta i fizičke kulture. U tom smislu očekujemo pomoć Vlade Srbije, odnosno odgovarajućih ministarstava, jer fenomen sporta i fizičke kulture u celokupnoj istoriji civilizacije ima višestruku zdravstvenu, moralnu, estetsku, umnu, radnu, pedagošku i nacionalnu vrednost.

Ovoga puta mladi stručnjak IVAN KOVAČEVIĆ, profesor fizičkog vaspitanja u pančevačkoj Osnovnoj školi „Isidora Sekulić“, iskustveno i otvoreno piše o najvećim problemima u nastavi fizičkog vaspitanja, rekreaciji, razvoju sporta i stvaranju „zdravog duha u zdravom telu“ – o hroničnom nedostatku i lošem stanju sportskih dvorana, igrališta, atletskih borilišta, terena za rekreaciju i drugih sportskih objekata u Srbiji

Ovih dana sam doneo odluku da ću ubuduće odmah promeniti kanal, kada god budem imao priliku da slušam ministra, gradonačelnika ili bilo kog drugog funkcionera kako priča o unapređenju i razvoju sporta u Srbiji, a da mu u tom izlaganju prva reč nije sportska infrastruktura. Neću više da ga slušam, jer smatram da ako im prva stavka, u rešavanju problema u sportu i fizičkom vaspitanju, nije infrastruktura, odnosno sportski objekti, onda oni ili nemaju uvid u probleme ili mlate praznu slamu.

ZAŠTO SMO ISPOD SVIH SVETSKIH STANDARDA?

Neumoljiva istina je da Srbija ima veoma lošu sportsku infrastrukturu. Ne mislim samo da su poneki postojeći objekti u lošem stanju, nego prvenstveno na to da je broj sportskih objekata uopšte ispod svih kriterijuma. Po nekoj mojoj gruboj proceni, Srbiji nedostaje jedan metar kvadratni zatvorenih sportskih objekata po učeniku.

Bez povećanja broja sportskih objekata, ne treba više razgovarati o značaju sporta i fizičke kulture. To je kao zid koji ne možemo da preskočimo. Gotovo svi problemi koje ima sport i fizičko vaspitanje na kraju se svedu na to da nedostaje prostor za vežbanje. Uostalom, ne možete da sprovodite proces fizičkog vežbanja, ako nemate gde, ne možete da organizujete takmičenja, ako nemate gde. Ne mogu građani da se redovno rekreiraju, ako nemaju gde. Ne možete ništa da radite, što je vezano za sport i fizičko vežbanje, ako za to nemate odgovarajući prostor. To je isto kao i sa automobilima i putevima. Ne možete da vozite brze automobile velikim brzinama, ako nemate dobre puteve za to. Doduše, možete, ali ćete, najverovatnije, da se slupate!

Pet godina zaredom bio sam trener u internacionalnom badminton trening kampu u češkom gradu Most, na severu ove države. Važi za jedan od siromašnijih gradova u Češkoj, a broj stanovnika i veličina je slična Pančevu. U Mostu su pre par godina odlučili da svaka škola mora da ima atletsku stazu, sa svim pratećim objektima. Svake godine gradili su po jednu i danas skoro svaka škola u ovom gradu ima atletsku tartan stazu, sa svim pratećim borilištima koja se redovno održavaju. Ako bismo to uporedili sa našim gradom, Pančevo ima jednu jedinu „atletsku stazu“ . Namerno sam ovu sintagmu stavio pod navodne znakove, jer je diskutabilno da li se ova naša može nazvati atletskom stazom, s obzirom na to da više podseća na livadu. U planu je izgradnja nove atletske staze, ali radovi kasne tako da naš grad trenutno nema ni jednu jedinu adekvatnu atletsku stazu. Nije samo reč o atletskim stazama, jer, na primer u Mostu je toliko sportskih sala da korisnici, klubovi i rekreativci maltene mogu da biraju gde će da upražnjavaju svoje sportske aktivnosti.

MLAĆENJE PRAZNE SLAME: Neću više da slušam nekog ministra, gradonačelnika ili bilo kojeg državnog funkcionera, jer smatram da nemaju uvid u probleme sporta i fizičke kulture ili mlate praznu slamu, ukoliko im u njihovom izlaganju prva rečenica nije da patimo od hroničnnog nedostatka sportskih objekata i da je to najveća kočnica razvoju sporta i nastave fizičke kulture.

PROBLEM JE (ZASAD) NEREŠIV: Ne možete da sprovodite proces fizičkog vežbanja, ako nemate gde, ne možete da organizujete takmičenja, ako nemate gde. Ne mogu građani da se redovno rekreiraju, ako nemaju gde. Ne možete ništa da radite, što je vezano za sport i fizičko vežbanje, ako za to nemate odgovarajući prostor.

FIZIČKO IZBACITI IZ PROGRAMA: Zbog svih nevolja koje sam naveo u ovom osvrtu na trenutno stanje u našoj fizičkoj kulturi, usudio bih se predložiti da se, dok ne rešimo probleme, nastava fizičkog vaspitanja izbaci iz redovnog školskog plana i programa. Umesto toga trebalo bi da se uvedu kratke fizičke aktivnosti čiji je cilj razmrdavanje učenika, osvežavanje od sedentarnih aktivnosti na ostalim časovima. A tek posle redovne nastave, sprovoditi nastavu fizičkog vaspitanja.

MOŽDA JE BOLJE OVAKO: Takve oblike nastave imamo na Zapadu, gde su neke škole, na primer u SAD, nabavile ogromne dušeke na naduvavanje na kojima deca skaču , razmrdaju se, zabave se i odmore mozak. U Velikoj Britaniji se sprovodi projekat „Dnevna milja“, gde u nekim školama svi učenici, jednom u toku školskog dana, imaju zadatak da pređu jednu milju – bilo trčeći ili hodajući.

MATEMATIKA I FISKULTURA: Jedan od razloga zašto je odnos učenika i roditelja nipodaštavajući prema nastavi fizičkog vaspitanja, jeste taj da ovde nemate jasne merne instrumente. Nastavnik matematike za kontrolni da određeni broj zadataka, određene težine koji nose određen broj bodova za određenu ocenu. Ukoliko je učenik (ili roditelj) nezadovoljan ocenom, on može zadatak da proveri i uporedi. Sa druge strane, u nastavi fizičkog vaspitanja nema preciznih instrumenata ni testova, već ocenjivanje ide na subjektivnu procenu nastavnika. Istina, postoje testovi i norme iz oblasti atletike, ali tu se uvek javlja poznati problem: „ On nije za sport, odličan je đak, ali mu ne ide fizičko“.

JESMO LI DOSTOJNI SPORTSKOG 21. VEKA?

Zato smatram da kada budemo imali dovoljan broj sportskih objekata, onda možemo pričati o menjanju plana i programa nastave, o razvoju vrhunskog sporta, rekreaciji građana… Ovako, nema ništa od toga što može da bude elementarno pristojno, tj. dostojno 21. veka.

Pa, evo, uzmimo na primer da grupa prijatelja, u bilo kom gradu u Srbiji, želi da se sakupi i odigra jednu košarkašku ili odbojkašku utakmicu, ili da upražnjava bilo koji drugi dvoranski sport. Mogu li to uraditi? Složićete se da, najverovatnije, neće imati gde ili će, možda, moći u nekim noćnim terminima, jer su svi ostali zauzeti tokom cele nedelje, što zbog nastave fizičkog vaspitanja, što zbog klupskih potreba. Jedino, možda, mali fudbal ima neku pristojnu infrastrukturu koja može da podmiri potrebe igrača, ali to je samo jedan sport koji je dominantno muški.

Rekreacija građana je takođe na niskom nivou, pogotovo za starije građane, mislim na one iznad 30 godina. Kada je o mlađoj populaciji reč, tu je još situacija podnošljiva. U medijima se non – stop pominje da su nam deca neaktivna, da se malo bave sportom i slično. Međutim, mislim da to nije baš tako, što potvrđuju rezultati moga istraživanja u školi u kojoj radim.

DA LI SU NAM DECA NEZAINTERESOVANA ZA SPORT?

Prema tom ispitivanju, svega jedna trećina učenika se ne bavi redovnim fizičkim vežbanjem, a isto toliko učenika ne trenira neki sport, i to na nivou škole. U mlađim razredima taj procenat je još manji, možda samo 10 do 15 odsto učenika ne trenira. Dakle, mnogi se bave nekim aktivnostima, skoro svi treniraju nešto. Dokaz za to je i povećanje broja klubova, školica sporta, raznih projekata koji pružaju deci mogućnost da se bave sportom. I to je za svaku pohvalu. Kada sam ja išao u osnovnu školu, pre nekih 20 godina, situacija je bila takva da je možda samo jedna trećina trenirala.

Podaci pokazuju da se danas deca mnogo više bave organizovanim sportom, nego pre 20 godina. E sad, veliko je pitanje koje traži odgovor: Da li je tih tri puta nedeljno po šesdeset minuta treninga ( uzeo sam prosečnu vrednost ) dovoljno da neutrališe to što su deca mnogo više neaktivnija van treninga, mislim na sedentarni način zabave i kretanja? Treba još nešto konstatovati: Kostur nastave fizičkog vaspitanja nije se menjao 50 godina, a način života se promenio do neprepoznatljivosti.

Fizičko vaspitanje je najskuplji predmet u školi. Ni za jedan predmet nisu potrebna tolika ulaganja kao za fizičko vaspitanje. Sala, otvoreni objekti, sprave, rekviziti, strunjače, lopte koje su potrošni materijal…Sve je to nekoliko puta skuplje nego potrebe za predmete, kao što su matematika, srpski, strani jezik i drugi. Možda informatika spada u skupe predmete, ali, s obzirom na to da se nastava informatike može obavljati u običnoj učionici, onda su troškovi znatno manji nego za fizičko vaspitanje.

KAKO SU KLUBOVI POBEDILI NASTAVU FIZIČKOG?

Nastava fizičkog vaspitanja, po mom mišljenju, trenutno je u velikim problemima. Veoma je neefikasna, učinak je prilično slab i zato je treba rekonstruisati. Razlozi za to su mnogobrojni. Na prvom mestu je već spomenuti nedostatak potrebne infrastrukture, o čemu je dosta toga rečeno u ovom tekstu. Na drugom mestu su odeljenja koja nisu homogena, pre svega kada je reč o sposobnostima učenika i njihovoj motivaciji. Na jednom času, u istom razredu, imamo učenike koji mogu i učenike koji ne mogu da izvedu neku vežbu, imamo učenike koji hoće da igraju i učenike koji neće da igraju, učenike koji znaju i one koji ne znaju. Za razliku od, na primer matematike, na času fizičkog nije tako lako razdvojiti učenike po grupama i dati im odgovarajuće zadatke za njihov nivo znanja i motivaciju, jer svi moraju da budu u jednoj homogenoj grupi.

Iz tih razloga mislim da su sportski klubovi daleko efikasniji. U klubovima su deca raspoređena u homogene grupe, i to prema polu i prema sposobnostima, a veoma su motivisana za vežbanje, jer je to aktivnost koju su sama deca izabrala u moru aktivnosti koja im se trenutno nude. U klubovima, osim toga, mladi imaju dalekosežniji viši cilj, a to je uspeh na takmičenjima. Treneri su motivisaniji za rad od nastavnika, jer postoji napredak, usavršavanje, nadogradnja… Klubovi trenutno imaju veći značaj u razvoju fizičke kulture kod učenika od nastave fizičkog vaspitanja. Može se reći da su klubovi „pobedili“ nastavu fizičkog vaspitanja.

Učenici vole da se nadmeću i zbog toga nastavi fizičkog vaspitanja nedostaje znatno veći broj takmičenja. Potrebno je da deca vide rezultate rada, a takmičenja koja se organizuju u sklopu sistema školskog sporta su malobrojna i rezervisana samo za reprezentacije škole. Povećanje broja takmičenja je trenutno nemoguće, što je jasno iz prvog razloga ovog mog izlaganja, to jest nedostatka infrastrukture. Naprosto, kao što je već rečeno, nema gde da se održavaju ta takmičenja. Takođe je potrebno dodatno angažovanje ljudstva kako bi se školska takmičenja uspešno organizovala, a što opet znači potreban je novac.

JE LI KLASIČNI ŠKOLSKI ČAS UOPŠTE POTREBAN?

Zbog svih nevolja koje sam naveo u ovom osvrtu na trenutno stanje u našoj fizičkoj kulturi, usudio bih se predložiti da se, dok ne rešimo probleme, nastava fizičkog vaspitanja izbaci iz redovnog školskog plana i programa. Umesto toga trebalo bi da se uvedu kratke fizičke aktivnosti čiji je cilj razmrdavanje učenika, osvežavanje od sedentarnih aktivnosti na ostalim časovima. A tek posle redovne nastave, sprovoditi nastavu fizičkog vaspitanja. Takve oblike nastave imamo na Zapadu, gde su neke škole, na primer u SAD, nabavile ogromne dušeke na naduvavanje na kojima deca skaču , razmrdaju se, zabave se i odmore mozak. U Velikoj Britaniji se sprovodi projekat „Dnevna milja“, gde u nekim školama svi učenici, jednom u toku školskog dana, imaju zadatak da pređu jednu milju – bilo trčeći ili hodajući.

Nastava fizičkog vaspitanja je veliki udarac zadobila i od samih učenika i roditelja. Odnos prema ovom predmetu je najlošiji od svih predmeta. Mislim da samo za fizičko vlada neko stereotipno mišljenje da svi učenici moraju da imaju peticu, da ne treba dodatno angažovanje, da se đaci samo igraju na času. To nastavnicima fizičkog vaspitanja predstavlja veliki problem, jer, nažalost, ocena je sredstvo za kontrolu ponašanja i odnosa prema radu učenika.

Jedan od razloga zašto je odnos učenika i roditelja nipodaštavajući prema nastavi fizičkog vaspitanja, po meni, jeste taj da ovde nemate jasne merne instrumente. Ako uzmemo, na primer, matematiku, tu nastavnik za kontrolni da određeni broj zadataka, određene težine koji nose određen broj bodova i za određenu ocenu potrebno je sakupiti xyz bodova. I stvar je jasna: Ukoliko je učenik (ili roditelj) nezadovoljan ocenom, on može da uzme kontrolni zadatak, da ga proveri i uporedi. Sa druge strane, u nastavi fizičkog vaspitanja nema preciznih instrumenata ni testova, već ocenjivanje iz velikog broja oblasti ide na subjektivnu procenu nastavnika (odbojka, rukomet, košarka, gimnastika).

Istina, postoje testovi i norme iz oblasti atletike, ali tu se uvek javlja poznati problem: „ Ali on nije za sport, on je odličan đak ali mu ne ide fizičko“. Onda se ni ti kriterijumi ne mogu uzeti kao referenca, i to opravdano. Jer stvarno nije dobro davati slabe ocene učenicima koji ne mogu da ispune određene norme iz jasnih razloga fizičke nepredisponiranosti. I na kraju, sve to zna da bude malo konfuzno.

Ipak, postoje i lepe strane. Mislim da nastavnik fizičkog vaspitanja ima odlične uslove da sa učenicima ostvari najbolji mogući kontakt. Atmosfera je slobodnija nego u nastavi drugih predmeta. Fizičko vaspitanje je redak predmet gde učenici tuguju kada zvoni za kraj časa. Nastavniku fizičkog vaspitanja na raspologanju stoji veliki broj mogućnosti da sa učenicima radi najraznovrsnije aktivnosti tokom njihovog školovanja.

AUTOR: Ivan Kovačević, profesor fizičkog vaspitanja

SPORTSKA AKTIVNOST IVANA KOVAČEVIĆA OBOGATILA PANČEVO

Uvažen profesor, uspešan triatlonac, pokretač badmintona

Ivan Kovačević je rođen pre 34 godine u Pančevu, a svoju sportsku karijeru započeo je 1996. godine u Triatlon klubu “Tamiš”. Ovde je proveo 12 godina, trenirajući i takmičeći se na nacionalnim i međunarodnim triatlonima.

Najveći uspesi u triatlonu su:

● Bronzana medalja na Balkanskom prvenstvu za juniore 1998. u Beogradu.

● Državni prvak u juniorskoj konkurenciji 2001. u Beloj Crkvi

● Bronzana medalja u seniorskoj konkurenciji 2001. u Beloj Crkvi

● Rekord kluba na Beogradskom polumaratonu, u vremenu 1:19:32

Diplomirao je na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje ( DIF ), odsek fizičko vaspitanje, u Beogradu juna 2008. godine, na temu “Nastanak i razvoj Triatlon Kluba Tamiš”. Do sada je predavao u više pančevačkih osnovnih i srednjih škola, a trenutno radi kao nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ „Isidora Sekulić“.

Badminton karijeruzapočeo je 2007. godine, osnivanjem prvog badminton kluba u Pančevu, dok je 2015. godine položio za licencu operativnog badminton trenera, na Pokrajinskom zavodu za sport u Novom Sadu.

Pionir je takmičarskog badminton sporta u Pančevu. Organizator, inovator, kreator badminton rekvizita, badminton video materijala, najveće badminton loptice na Balkanu.

Od 2011. godine, deo je trenerskog tima na internacionalnom trening kampu u Češkoj, koji okuplja više od 60 igrača iz cele Evrope. Osvajao je odličja na B turnirima u Srbiji.

Međunarodni badminton sudija je od 2009. godine i do sada je sudio na više od deset internacionalnih turnira. Najznačajnije suđenje: Finale ženskog singla na Internacionalnom turniru u Temišvaru, 2013.