U rubrici „Igralište“ danas vam predstavljamo osobe koje, svaka na svoj način, zrače srpskim sportom. Lepota njihovog delovanja ogleda se u svemu što rade. Ističemo ih, zarad onih koji tek stupaju na scenu, kao uzore i borce za bolje sutra.

 

 

 

 

 

Dušan i Mihajlo Đokić

 

 

MAGIJA JEDNE FOTOGRAFIJE

 

 

Otac Dušan, nekad odlični napadač pančevačkog Dinama, rasan golegter Crvene zvezde, s kojom je osvojio dvostruku duplu krunu, pa zatim vrhunski internacionalac u Belgiji i drugim zemljama. Posle završene igračke karijere, ostao je u fudbalu kao trener. U međuvremenu, oženio se, oformio porodicu, uz suprugu, dobili su troje dece, dvojicu sinova i ćerku.

 

 

Vreme prolazi, a deca rastu. O jednom neobičnom fenomenu želimo da govorimo. Juče, u Pančevu, on se nametnuo kao nešto lepo u ovdašnjem sportskom miljeu. Objasnićemo. Vreme je priprema za nastavak prvenstava, makar je tako u fudbalu, te ne čudi što se odigravaju prijateljske utakmice. Jedna takva, u jutarnjim satima, viđena je juče, u nedelju, 9. februara, na terenu kraj Hale sportova. Sastali su se FK Mladost iz Omoljice i omladinci FK Dinamo 1945. Naravno, o rezultatu ne želimo, jer, on za ovu priču nije u krupnom planu. Nešto drugo hoćemo da istaknemo.

 

Ekipu iz mesta nadomak Pančeva vodi Dušan Đokić, a u sastavu pomenutog rivala igra njegov stariji sin-Mihajlo. Ne dešava se često, čak, reklo bi se, više je to fenomen, da na delu vidimo tako nešto. Ne zato što je to ne moguće i ne dešava se širom sveta, pa i u Srbiji, već zbog spleta okolnosti, da se sve namesti, kako se to kaže, i posluži za priču o ljudima koji nisu samo najbliži srodnici, već i zaljubljenici u fudbal.

 

 

Mihajlo Đokić je učenik gimnazije „Uroš Predić“ u Pančevu, a fudbalski gen se nije tek tako „zakačio“ za vižljastog mladića, koji je osim što je nadaren za popularnu igru, veoma lepo vaspitan i kulturan momak. Nije lako nikom, a posebno mladima, koji su naslednici poznatih i uspešnih roditelja, s javne scene, da ih tako nazovemo. Samo oni znaju kroz šta su prošli i šta ih tek čeka u budućnosti. Ipak, kad nešto radite srčano, a ne srdačno, nekako se lakše prolazi kroz lavirint budućnosti. Tako se i Mihajlo trudi da sam krči svoj sportski put. Neugodna povreda, pa zatim operacija, odvojila je talentovanog momka na neko vreme od terena, ali, posejano seme, uvek nikne, ako pazite na njega.

 

 

 

Elem, eto oca i sina, jednog naspram drugog. Posle utakmice, nastala je fotografija, koja u sebi nosi magijsku lepotu ljubavi i sreće. Zašto nas to raduje? Zato što su Đokići pobedili palanački mentalitet, koji ih sigurno prati godinama unazad, spletke i ogovaranja, i uz osmeh igrali jedan protiv drugog. To nisu mogli niti želeli da sakriju. Još nešto da istaknemo. Dušan ima i mlađeg sina Lazara, takođe fudbalera, pionira FK Dinamo 1945, pa valja verovati da će i snjim situacija biti slična.

 

 

Znamo, bio je juče, taj fudbalski susret za Dušana i Mihajla, veliko uzbuđenje. Kao da su imali neku premijeru. Sad kad se i to dogodilo, ne sumnjamo da će ideje i izrazi ovih ljudi, u budućnosti, još više dobiti na značaju. Ko zna, možda im se fudbalski putevi ukrste na mnogo većoj sportskoj sceni, što bi, sasvim smo sigurno, izazvalo još veću pažnju javnosti. Šta ni tad neće izostati? Magija ljubavi!

 

 

 

 

Stefan Mihajlov

 

 

 

BRZINA STVARANJA

 

 

S posebnom pažnjom pratimo sportsku mladost grada Pančeva. Ima baš talentovane dece. Skoro u svakoj disciplini pojavi se po neko ime, junak koji skrene pažnju javnosti na sebe. Posebno je značajno kad se lepe stvari u sportu dešavaju kod individualaca, što se može smatrati još većom odlikom, u odnosu na sportiste koji su privrženi kolektivnom angažmanu. Razlike su očigledne, pa se nećemo ni zadržavati na tom polju. Stefan Mihajlov, mladi atletičar, jedan je od momaka čiji napredak je sve uočljiviji, a posebno je to u vezi s njegovim nastupima na međunarodnoj sceni. Neposredni povod da pišemo rečenice pred vama, jeste prvenstvo Balkana u atletici za juniore (U 20) koje je nedavno održano u Istambulu. Mihajlov je kao član nacionalne selekcije naše zemlje trčao finale na 60 metara (7,03 sekunde) što je i njegov lični rekord. Ujedno, u finalnoj trci u ovoj disciplini, u veoma jakoj konkurenciji, zauzeo je peto mesto, što se može smatrati ozbiljnim ostvarenjem u njegovoj životnoj dobi.

 

 

U atletici nema mnogo mesta improvizacijama, posebno ne u sprinterskim disciplinama, pa su osobine svakog uspešnog atletičara: jednostavnost, prirodnost, znanje, staloženost, estetska vizija, čast, hrabrost, samopoštovanje. Sve to ovaj momak ima. Potvrdiće to svako ko ga poznaje. Mi, kao posmatrači na sportskim manifestacijama, lako uočimo opipljive vrednosti i magičnu sugestivnost kod pojedinih aktera, ali, često previđamo kako se do tog niova dolazi. Sam talenat, kao početni dar, ne samo da nije dovoljan, već, često, opterećuje i smeta ka penjanju na „vrh planine“. Zato je bitno istaći, mladi Mihajlov ima u sebi tu crtu neprestanog htenja da uči, napreduje, jer u svakom novom rekordu on pronađe inspiraciju za sledeće iskušenje.

 

 

Stefan je počeo u rodnom Pančevu, u AK Dinamo, pa sreću, na kratko potražio u beogradskom Partizanu, a sada je u Crvenoj zvezdi. Ovo navodimo kao primer njegove želje da ide tamo, premešta se, gde oseća da se razvija, kao i da njegovo ulaganje jeste u srazmeri s postignutim rezultatima. Još je nešto važno. Kao retko gde, u atletici trener ima izuzetnu ulogu u stvranju šampiona. Poznati su tandemi u srpskoj atletici koji, tako jedinstveni, čine dobitnu kombinaciju. Stefan sada sarađuje i sa Mirjanom Stojanović, osobom koja je presudno uticala na karijeru Emira Bekrića i drugih uspešnih sportista, koji su se isticali na najvećim sportskim manifestacijama. Dakle, zanimaju ga drugačije, istinske vrednosti, a ne rezultat preko noći.

 

 

Uvidom u dosadašnju karijeru Stefana Mihajlova, a dovoljno je reći, on je jedan od najbržih ljudi u Srbiji, lako ćete steći utisak da je reč o momku koji nastavlja dalje u svojoj karijeri da bi se dokazao u potpunosti. S obzirom na njegovu mladost, a on još nema ni 20 leta, ne treba biti prorok pa istaći-sve i dalje zavisi od njegovih uverenja. Do god bude verovao u to što radi, biće pošten sportista koji ostvaruje sjajne rezultate.

 

 

 

 

 

Marko Milanović

 

 

VUNDERKIND

 

 

Prvo ćemo o naslovu ovog teksta, koji mnogo toga objašnjava, a kad ga prevedete s nemačkog, reč je o izrazu kojim se opisuje dete ili neka druga osoba koja pokazuje talent ili poseduje veštine koje se po pravilu mogu steći tek u kasnijem životnom dobu. Najčešće se pod tim podrazumevaju deca ili osobe mlađe od 15 godina koje s lakoćom obavljaju složene zadatke na polju umjetnosti, nauke ili sporta. Tako ću i ja najbolje opisati mladog Pančevca-Marka Milanovića.

 

 

Iskreno, nikad nisam ozbiljnije pričao s mladim junakom svoje priče. Viđali smo se, samo pozdravili i to je bilo to. Ipak, Marka, preko njegovog oca Nebojše i nekih drugih ljudi, kao da poznajem baš dobro. Možda i zato što je talentovani dečak toliko uspešan da je često u medijima, pa maltene i nema nekih nepoznanica iz njegovog života. Nadam se da mi Marko, kao i njegova porodica neće zameriti, ali, ja na ovom mestu neću navoditi sva odličja koje je on zasluženo osvojio, na lokalnim, mislim takmičenjima u Srbiji, kao i na raznim, važnim međunarodnim događajima u šahu. Uglavnom je to bila borba sa starijima od sebe. Eto, to da naglasim. Moja namera je nešto drugo.

 

 

 

Marko Milanović je taletnotvano dete za mnoga dela. Osim šaha, on igra odlično i stoni tenis, a u svom uzrastu, u obe ove discipline, retko ko u našoj zemlji može njemu da parira. Ipak, po svemu što znam, a još me više uveravaju njegovi dosadašnji rezultati, on bi tek u budućnosti trebalo da dosegne svoj zenit. Znate zašto to tvrdim? Zato što mlađani Milanović, sve što je do sad postigao, sve je to učinio jer se igrao. Igra je njegova slatka tajna uspeha. On sebe kroz nju samo nesvesno testira. Naravno, kako vreme prolazi, polako, ali sigurno, taj period će zameniti “rudarski posao”. Na šta mislim? Nije tajna, pitajte svakog uzornog šahistu, posebno visokog ranga, inter majstora ili najvišeg, velemajstora-kako to ide. Nema rivala naspram sebe. Samo proučavanje partija, knjige, kompjuter… Kad dođe vreme za meč, kao da je reč o nekoj šali.

 

 

Zašto sam uveren da će Marko Milanović uspeti da dosegne visine, možda najveće koje je neki šahista s ovih prostora dokučio? Zato što je već načeo svoju apsolutnost. On ima u sebi neku čulnu lepotu, svojstvenu samo retkima, a takva darovitost, kad-tad, ako se ne dogodi neka krupna nepredviđenost, uvek dosegne najviši nivo. Marko je dete. On ima samo 12 godina. Ideja da bude šampion u šahu, ili bilo čemu drugom, recimo, stonom tenisu, morala bi da bude plod razmišljanja i stava iz njegovog prirodnog potencijala. Nikako nametnuta.

 

 

Kad gledate Marka sa strane, ili na nekoj fotografiji, uvek je tu  zagonetan osmeh. Nije to teško primetiti. To ga sigurno neće napustiti u ime nekog višeg cilja. E, tu se krije nada. Dogod se igra, biće srećan. Sada, kao dete, pa u tinejdžerskom dobu, ako to do tada tako ostane, onda za Milanovića nema prepreka. To dete u njemu, koje se igra, pratiće ga i kroz zrelost, sve do najvećih priznanja u sportu i životu.

 

 

Slobodan Damjanov

 

Fotografije: Privatna arhiva