EKSKLUZIVNO: VLADIMIR SAVIĆ, NAŠ SUGRAĐANIN, NAJUGLEDNIJI SRPSKI AJRONMEN, TRIATLONAC PLANETARNE REPUTACIJE I UGLEDNI TRENER

Ako čvrsto odlučiš da postigneš uspeh, onda to i možeš

Dobio sam nedavno velike pohvale od nekolicine čitalaca, sportista, kolega i ljubitelja sporta, zato što se u našem sportskom portalu nalazi rubrika ASOVI IZ KOMŠILUKA. Eto, kažu oni, da nema te rubrike, mnogi ne bi ni znali koliko je Pančevo iznedrilo vrhunskih sportista koji su veoma uspešno branili boje Jugoslavije i Srbije. I zaista, kada se pogleda malo unazad, mi Pančevci možemo biti više nego ponosni na naše sugrađane koji su širom sveta proslavili Srbiju i grad sporta na obalama Dunava i Tamiša. Jedan od takvih svakako je VLADIMIR SAVIĆ, vrhunski trijatlonac – plivač, biciklista, dugoprugaš – osvajač mnogih trka, sportski entuzijasta, vrsni trener i pedagog, tumač vrhunskih sportskih ideja, obrazovana ličnost prepuna vrlina. U sve to, poštovani čitaoci, uverićete se i sami, kada pročitate razgovor sa ovim izuzetnim čovekom i sportistom

Da me je, kojim slučajem, naš najpoznatiji triatlonac Vladimir Savić, jedan od pravih junaka našeg doba, zamolio da mu pomognem oko pisanja biografije, ne znam da li bih uspeo. Trebalo bi mi da danima sedim uz računar i da na kraju ostanem nedorečen. Znam, reći ćete da sam novinar i da su reči moje alatke, ali biće vremena i za opširnije pisanje, jer je reč o čoveku i sportisti, našem Pančevcu, koji je mnogo toga postigao, stvorio i stvara.

Završio je Gimnaziju “Uroš Predić” u rodnom gradu, a zatim, u srpskoj prestonici Fakultet za fizičku kulturu. Prvo se oprobao u plivanju, kao i većina triatlonaca. Ređale su se medalje u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, na svim nivoima. Sve je to trajalo punu deceniju – od 1985. do 1995. godine. Još dok je bio aktivan plivač, tokom 1993. godine, učestvovao je na svom prvom triatlonu. Od tada je nastupio na još 200 i više takmičenja u ovom teškom i atraktivnom sportu. U Srbiji je osvojio sve što se u triatlonu moglo. Bio je višegodišnji šampion države, a kao član nacionalne selekcije, sjajne rezultate ostvarivao je na uglednim i značajnim prvenstvima Balkana, Evrope i sveta.

Tokom bogate sportske karijere Vladimir Savić se opredelio i za dugu triatlon trku, nešto zaista posebno u svetu sporta. Reč je o poznatoj i veoma popularnoj ajronmen trci. Dosegao je visine u svetskim okvirima, u svojoj kategoriji, a vlasnik je, do sada i najboljeg rezultata koji je jedan Srbin ostvario – 8,57,08. Bilo je to u Kopenhagenu gde je plivao 3.800 metara, 180 kilometara vozio bicikl i istrčao punu maratonsku stazu, od 42 kilometra i 195 metara. Bio je učesnik na Svetskom prvenstvu u ovoj disciplini (2013. godine) u gradu Kona, na Havajima.

Jedan je od osnivača triatlon kluba “Tamiš”, dugogodišnji trener, sportski direktor i tim menadžer. Isto važi i za Triatlon uniju Srbije, a već pet godina je veoma cenjeni trener.

Više se ne sećam gde i kad sam ga tačno upoznao, ali zato pamtim da sam uvek, kad god smo se sreli, raznim povodima – najčešće dok sam za gradske medije ili Sportski žurnal najavljivao neki od njegovih velikih nastupa. Naravno, i kada se vraćao sa medaljama, uvek sam ga oduševljeno slušao. Nema sumnje, Vladimir Savić je jedan od najistaknutijih sportista koje Pančevo ima: rođeni pobednik, erudita, izuzetno zanimljiv sagovornik, čovek od kojeg se uči. Sa suprugom Ivanom, arhitekticom, ima dva sina – Petra i Aleksu.

Kad sam Vladimira pozvao da mi bude gost u “Praštanju uspeha”, u rubrici “Asovi iz komšiluka”, nije propustio da istakne kako bi mu to bilo veliko zadovoljstvo i čast. Odmah smo se dogovorili da se nađemo u Kafe restoranu “Dvorište”, gde sam stigao tek minut – dva pre njega. Dok sam ga čekao, kao i našu Ivanu Ogrizović, koja je ovekovečila i ovaj susret, setio sam se Nenada i Filipa Perića, vlasnika Geovizije, odnosno, Finet inženjeringa, takođe bivših sportista koji mi sada nesebično pomažu da naš sajt stane na noge.

Naglašavam to sa zadovoljstvom jer su Perići, kao i Savić, u svemu vrhunski, čega god se dotaknu sa svojim saradnicima. U „Dvorištu“, kultnom pančevačkom ugostiteljskom objektu, već su navikli na nas. Malo izazovemo pažnje, ali ljudi ubrzo shvate o čemu je reč, pa onda svako radi svoj posao.

Ipak, dragi prijatelji, pre nego što pročitate razgovor koji sam vodio sa Vladom, želeo sam da sve vas, koji partite ono što radimo u našem i vašem sportskom portalu, upoznam sa nekim detaljima, o triatlonu i ajronmenu, u posebnom dodatku ovog zaista zanimljivog razgovora. Iskreno verujem da ćete tako steći još bolji utisak o našem sagovorniku, jedinstvenoj ličnosti srpskog i pančevačkog sporta. Nikada neću zabortaviti moje iznenađenje nakon jednog susreta sa Vladimirom Savićem, a posle trke ajronmena. Pošto je preplivao skoro četiri kilometara, zatim vozio bicikl 180 kilometara, otprilike od Beograda do Niša, i posle toga pretrčao maraton (više od 42 kilometra), pitao sam ga, zbunjeno, koliko mu je trebalo dana da sve to uradi. Samo se osmehnuo i dodao: „Roro, uradio sam to za manje od devet sati“. Zato vas molim da na ovoj stranici, u posebnom tekstu, obavezno pročitate redove o triatlonu, preuzete sa specijalizovanih sajtova koji su posvećeni ovom sportu.

ŠTA JE TRIATLON I KAKO JE NASTAO AJRONMEN?

Najizazovniji sport modernog doba

Triatlonsaka takmičenja se odrzavaju na različitim distancama. Takozvana “short” distanca je 1500 m plivanja 40 km vožnje bicikla i 10 km trčanja. Ova distanca se još zove i olimpijska zbog toga što je to standardna kvalifikaciona distanca za olimpijske igre i naravno distanca na kojoj se triatlonci takmiče na olimpijskim igrama.

Triatlon se u našoj zemlji pojavio početkom 90-ih, mada je prvi triatlon održan 1988. godine u Kragujevcu i zvao se šumadijski. To nadmetanje nije imalo formu kao današnja takmičenja i razlikovalo se i po distancama, a i po tome što discipline nisu bile povezane već je postojala pauza medju njima. Godine 1993. održano je prvo prvenstvo države na Adi Ciganliji. Od tada se prvenstvo održava svake godine i broj učesnika je iz godine u godinu sve veći i, što je važnije, rezultati su sve bolji. Prvi Kup Jugoslavije u triatlonu održan je 1999. godine

Međutim, iz godine u godinu sve veći broj obožavalaca i ušesnika u celom svetu, pa tako i u Srbiji, okuplja AJRONMEN TRIATLON, gde takmičari plivaju čak 3800 metara, 180 km voze bicikl i onda sledi prava maratonska trka od 42 km – i sve u jednom cugu. U oktobru 2013. godine održano je ajronmen Svetsko prvenstvo u Koni, na Havajima. Boje Srbije branio je naš Pančevac – Vladimir Savić.

Prvi dugi triatlon je nastao kao rezultat rasprave trojice prijatelja, američkog vojnika Džona Dunbara, marinca Džona Kolinsa i trenera Gordon Halera. Oni su se raspravljali oko toga ko je najspremniji sportista kad se uporede tri pobednika različitih takmičenja koja su se tih godina održavala na Havajima: 3.800 m plivanja, 180 km vožnje biciklom i maratonska trka od 42 km i 195 m. Trka koja je kombinovala sva tri izazova je održana 18. februara 1978. godine na ostrvu Oahu, i prvi pobednik je bio upravo Gordon Haler. Kasnije je trka premeštena u Konu. Iako se danas održava veliki broj triatlonskih takmičenja, dugi triatlon u Koni se smatra originalnim ajronmen takmičenjem.

Kasnije je osnovana Svetska triatlon korporacija (WTC) preduzeće koje je postalo vlasnik brenda ajronmen. WTC licencira brend ajronmen kvalifikacionim takmičenjima širom sveta i organizuje Svetsko prvenstvo u Koni. Ostali triatloni, makar bili iste dužine, ako nisu otkupili ajronmen licencu od WTC-a ne mogu da se nazovu ajronmanima.

Vladimire, Mnogo puta su ti do sada pružali priliku da objasniš šta je toliko privlačno u triatlonu, po mnogima, izuzetnoj sportskoj disciplini. Ipak, za naše čitaoce, možeš li da objasniš ono najbitnije što se događa za vreme takmičrnja, o tim čudima koja teku kao vodopad, dok si na stazi?

Znaš kako, mislim da je veličina samog izazova ono što je suština dugog triatlona. Svako ko se bavio nekim sportom aktivnije, može da istrči maraton. Posle nekoliko meseci treninga, siguran sam da će moći. Triatlon je mnogo veći izazov, a poruka koju nosi, važnija od završetka same trke, jeste: AKO REŠIŠ DA NEŠTO POSTIGNEŠ, TO I MOŽEŠ. Triatlon je, relativno nepoznat sport, da tako kažem – nova disciplina, ali mislim da svoju popularnost stiče upravo iz razloga što je, na prvi pogled, taj izazov neverovatan, gotovo neostvariv, kada govorimo o ajronmenu. Ne možeš da odlučiš iz kafane, dok piješ kafu, „ej, idem ja da plivam 3800 metara, da vozim bicikl 180 kilometara i da trčim maraton“. Dobro će svako da razmisli. Potreban je trening, logistika, izuzetna organizacija. Ipak, na drugoj strani, imaš ljude koji uspešno učestvuju na takvim trkama. Ljude koji se ne bave sportom profesionalno, koji su različitih godina, uspešni u poslu, imaju porodice. Želeo bih da naglasim da u dugom triatlonu oni koji poslednji stignu na cilj često dobijaju veći aplauz od pobednika trke. To je zato što svaki učesnik bije svoju bitku, a publika to zna da ceni. Na samoj stazi se više od rivalstva oseća solidarnost među učesnicima.

IZAZOVI SU POKRETAČKA SNAGA

Stigli smo tako do izazova. Ne sumnjivo da ih voliš. Ti mene podsećaš na džentlmena starog kova koji se veoma lepo nosi sa celom tom idejom da se nadmeće sa drugima u tako moćnoj sportskoj disciplini. Otkud to u tebi?

Kažu da je ajronmen najteža jednodnevna sportska disciplina. Osećaj zadovoljstva koje čovek ima kad uradi tako nešto, nemerljiv je, neuporediv sa bilo čim drugim. Malo po malo, kroz sport, imao sam priliku da osetim šta to znači imati jasan cilj, a zatim ga ostvariti.

Neverovatan je to osećaj. To te i kao čoveka čini jačim, usmerava na pravu stranu. To pokušavam da prenesem mladim ljudima sa kojima sad sarađujem. Nekima izgleda neverovatno da završe fakultet, da daju sve ispite u roku. Nekima deluje neverovatno da će se oporaviti posle teške povrede. Dobro definisati cilj, koji je dovoljno težak, ali ostvariv, i rasti kroz taj proces je neverovatno lep osećaj. Na kraju, uživaš u samom procesu, kao i kada prolaziš kroz ciljnu kapiju. To mi je privlačno i dalje. Moje telo, biološki, nema mogućnosti da pomera neke granice, ali taj duh izazova me ne napušta. Sad su tu porodični izazovi, trenerski, poslovni. Verujem da su svima nama potrebni izazovi kako ne bismo stajali u mestu.

Sviđa mi se kako to zvuči kad ti izgovoriš, ali, kako pobediti samog sebe?

Potrebno je da imaš pomoć – porodicu, prijatelje, trenere…Svi ti oni pomažu da sklopiš mozaik i da budeš najbolja verzija sebe. Teško je izdvojiti se u društvu u kome je većini samo potrebna potvrda njihovih stavova. Ne trebaš im bolji ti. Mnogi bi voleli da pobede sebe, da budu uspešni, ali retko ko je spreman da uloži vreme i energiju u to i da bude iskren prema sebi. Možda naše društvo nije još na to spremno. Negde sam čitao da postoji podela na kristalne i amorfne civilizacije i društva. Kristalne vole one merljive sportske discipline. Recimo, skok u dalj. Toliko si skočio, i to je to. Ne može se taj rezultat osporiti. Sa druge strane, postoje sportske igre u kojima, na kraju dana, kad sve sabereš, ne pobeđuju uvek bolji. Kao kod Davida i Golijata, ovaj slabiji uvek ima neku malu šansu. I to svakako ima svoju lepotu i draž, ali uvek ostavlja mogućnost da neko kaže, sudija je kriv, ili da nađe neki izgovor. Zamku u kojoj misliš da si bolji, a da je neko drugi kriv za tvoj neuspeh, treba izbeći. U tom smislu, lako ćemo utvrditi kojoj od dve pomenute grupe pripada naše društvo. Mnogo toga je kod nas diskutabilno. Mi volimo da mislimo da smo sportska nacija, a ja bih pre rekao da smo navijačka. Mi volimo sportiste dok iživljavamo kroz njih neke svoje frustracije. Kroz njihove uspehe. Onog trenutka kad uspeh izostane, zna se šta sledi. Tu se treba menjati. Tako ćeš i sebe pobediti.

Da li si stekao utisak, ne samo u Srbiji, već i svuda gde te ima, a često putuješ, da se ljudi sve više okreću tim, da tako kažem, ekstremnim sportovima, jer žele sebi da dokažu da to mogu?

Da. Moj je utisak da ti sportovi doživljavaju sve veću popularnost jer šalju snažnu poruku. Ljudima je potrebno to iskustvo i doživljaj da mogu sami sebe da pobede. Posle toga oni imaju više snage da se nose sa svim drugim izazovima u životu. Dokazali su, pre svega sebi, da mogu, a onda se, istim pristupom, obraćaju i drugima. Sa druge strane, ne zaboravimo, mnogo je lakše organizovati trening za sebe, nego jednu celu fudbalsku ekipu. Volim fudbal, trenirao sam ga kao dete, ali treba organizovati više od deset ljudi. Nije to lako. Zato je individualno bavljenje sportom, odnosno rekreacijom – u prednosti.

SVAKA NOVA TRKA – KORAK U NEPOZNATO

To je u redu. Ti si mi sjajan sagovornik za moje sledeće pitanje. Ćini mi se da svi vi, koji se nadmećete u tako iscrpljujućim disciplinama, veću bitku bijete s osećanjima nego s umorom. Da li sam u pravu?

U pravu si. Pokušaću da objasnim. Poslednjih desetak kilometara se svodi na to koliko ti to želiš. Tu stvarno volja dolazi do izražaja i boriš se sa umorom koji je teško opisati nekome ko nije probao sličnu trku. Sa druge strane, znaš kako kažu za ironman trku: Do dvestotog kilometra su snovi i želje, a poslednjih 26 km je realnost. Izuzetno je bitno da ne budeš umoran pre vremena. Tu se odvija borba sa osećanjima, što si malopre pomenuo. Samo poslednjih desetak kilometara možeš da izvučeš koliko želiš. Ako pre vremena počneš da se mučiš, biće to surova lekcija o skromnosti koju su mnogi naučili na dugom triatlonu. Telo te više ne sluša, ma koliko ti to želeo, sledi hodanje, a neretko i odustajanje. Vredne su to lekcije. Kada sam trenirao plivanje, takmičio sam se na 50, 100, 200 i 400 metara kraul.

Svakog vikenda možeš da skočiš i da plivaš trku. Posle ajronmena, treba ti tri do šest meseci da se oporaviš. Nemaš šansu sledećeg vikenda. Drugačije je. Ne znaš tačno šta te čeka.

Pritisak je veći. Za razliku od većine drugih sportova, distancu trke nikada ne probaš na treningu. Takav trening bio bi kontraproduktivan. Svaka nova trka je posebna priča i korak u nepoznato, što je još jedna osobenost i ja bih rekao, lepota ovog sporta. Tokom tog dugog dana potrebno je da rasporediš svoje resurse, i to racionalno, jer je to i životno važna lekcija. Evo, recimo, uzmi sebe za primer. Danas na poslu napišeš deset odličnih tekstova. Ti sutra ne možeš da budeš produktivan, a imaš još pet radnih dana. Vidiš, taj princip primenjljiv je za svakog čoveka, bez obzira čime se bavi, i to je dragocena lekcija koja se uči baveći se sportom. Španci su to lepo objasnili. Mnogo dobro zvuči na njihovom jeziku.

Pokušaću da ti prevedem. Oni kažu: plivaj mirno (Nadar con calma), vozi s razumom, odnosno glavom (Bici con cabeza), a trči uspešno ko ima petlju da da sve od sebe u poslednjim segmentima trke (y Carrera …con Cojones!!!). Najbolje treba sačuvati za kraj. U tim poslednjim kilometrima, svaki sportista se suočava sa krizama, sa glasom unutar sebe koji postavlja pitanja i traži izgovore, ali ti treba da imaš sve odgovore unapred pripremljene, da znaš zašto si tu, zašto sve to radiš.

Dobro. Voleo bih da malo popričamo o jednom tvom danu. Kako ga provedeš? Na šta obraćaš pažnju?

Mogu da ti pričam kako je to izgledalo kada sam trenirao maksimalno posvećeno, kada mi je treninig na listi prioriteta bio visoko, a možemo da pričamo i kako je sada, kada više nije tako. Kad sam ostvarivao najbolje rezultate u ironmanu, nisam imao privilegiju da se bavim samo svojim treningom. Morao sam da radim, brinem o porodici, deci. Ujutru sam rano ustajao, pre zore, da bih uradio taj prvi trening. Kući sam se vraćao pre nego što oni ustanu. Ti trenutci zajedničkog spremanja za novi dan su mi bili i ostali dragoceni. Onda klinci u vrtić, Ika i ja na posao, a posle posla drugi trening. Za trening je potrebna mudrost. Trenirati jako i mnogo, ne znači trenirati dobro. Ti treninzi radnim danima retko kada su bili duži od 60 min. Tvrdim da su konzistentnost i kvalitet treninga ključ za uspeh. Ali bilo je i dana, posebno vikendom, kada su deca pitala moju Iku: mama gde je tata? Ja sam bio na treningu po šest, sedam pa čak i osam, devet sati. Osećao sam da mi ponekad fali oporavak, ali sam pokušavao da izbalansiran sve to na najbolji način na koji sam umeo.

Mislim da mi je mnogo pomoglo što sam bio realan u svojim ciljevima. Shvatio sam, ipak, na vreme. Telo ne može da podnese treninga koliko bi ti želeo. Postoji limit. Naše telo je limitirano. Naša volja nema limita. Lako je slomiti svoje telo snagom volje. Moje iskustvo mi govori, i sad dok radim sa sportistima, telo može da bude osam do dvanaest nedelja u najjačem treningu, sve preko toga je već problematično. Zato je uloga trenera veoma bitna, da zna i uspe da kanališe tu želju sportista na pravi način. To se najbolje čini kroz izgradnju medjusobnog poverenja. Sportisti kojima prenosiš znanje vrlo brzo uvide da li ti znaš šta radiš ili ne. Rezultati su najbolji način da trener stekne poverenje sportiste.

TRENER JE VAŽAN, ALI NE I SVEMOGUĆ

Baš sam hteo da te pitam nešto u vezi s tim. Koliko trener utiče na uspeh nekog sportiste? Ti si već dugo u tim vodama, a imaš i svoju trenersku agenciju, sarađuješ sa mnogima, a dosta tvojih, da tako kažem, klijenata dolazi iz inostranstva.

Trener ima presudan uticaj na to kakav će rezultat sportista da ostvari. Tu nema dileme. Sportista koji gradi karijeru na principu učenja na sopstvenim greškama ima vrlo male šanse da ostvari svoj pun potencijal. Svoj prvi trenerski honorar sam zaradio još 1997. godine i to traje do danas. Ove godine slavim dvadesetogodišnji jubilej. Aktivno sam se bavio sportom, ali, istovremeno sam bio posvećen i trenerskom poslu. Kako godine prolaze, što je i normalno, sve više sam trener. Naravno, za uspeh jednog sportiste mora mnogo faktora da se sklopi, trener jeste važna, ali i dalje samo jedna kockica u tom mozaiku.

Gentika tj. fizičke predispozicije, mentalni sklop sportiste, motivisanost, sredina i okruženje, socijalni faktori, pa porodica, sve je to veoma bitno i, naravno, sportska sreća. Svakako, sportista bez tima saradnika, uključujući tu pre svih trenera, ne može da uspe. To je možda problem i ovde, kod nas, u Pančevu. Odlaze mnogi stručnjaci, a njihov odlazak nema ko da nadomesti. Dolaze nove generacije talentovanih trenera, ali bez transfera znanja i iskustva sa generacije na generaciju, svi zajedno gubimo.

Kad već pominješ Pančevo, ne mogu a da te ne pitam nešto o Triatlon klubu “Tamiš”. Jedan si od osnivača ove sportske družine, a obavljao si i sve druge dužnosti. Mogu slobodno da kažem da je u našem gradu začet triatlon u Srbiji. Kako ti sve izgleda iz današnje perspective?

Imao sam tu sreću da 1994. godine budem jedan od desetorice osnivača najstarijeg triatlon kluba u našoj zemlji. Sećam se, sa novom ličnom kartom, jer tada sam tek napunio osamnaest godina. Zajedno smo osnovali i registrovali udruženje građana, kako je to zakon tada nalagao, i zapravo počeli sa ispisivanjem prvih stranica istorije Triatlon kluba “Tamiš”. Taj klub je rastao, a i dalje verujem da počiva, na ljubavi i entuzijazmu ljudi koji su bili ili su

sada uključeni u rad kluba. Dobra energija i danas postoji. Kada se pogleda rad svih struktura kluba, mislim da je TK “Tamiš” i dalje najorganizovaniji triatlon klub u našoj zemlji. Dobro je za ovaj sport da nisu sve medalje sa velikih takmičenja u jednom klubu, ali veliki broj njih jeste, a za to su zasluzni Vladimir Stojsavljević, Danilo Jovanović, Vida Medić i Ksenija Bubnjević. Onii su u samom vrhu srpskog triatlona u apsolutnoj konkurenciji, kao i mnogi drugi članovi TK „Tamiš“ u svim ostalim kategorijama. Zato klub stoji na stabilnim nogama i treba očekivati još decenije uspešnog rada. Naravno, postoje oscilacije u sportskim rezultatima, ali to je normalna pojava.

Želim da te pitam još nešto, pre kraja ovog razgovora. Napomenuo sam da si porodičan i poslovan čovek. Šta te još zanima, čemu se okrećeš kad ne razmišljaš o sportu?

Fascinira me kontakt s prirodom. Kad izađem iz grada osećam se dobro. Često me pitaju, šta vidiš u tim njivama, dok se voziš biciklom? Meni ova naša ravnica deluje fascinantno. Ima svoju poetiku. Za razliku od svih prethodnih godina, sada ne žurim nigde. Ponesem foto aparat , pa ako vidim nesto zanimljivo, sa treninga donesem fotografije koje sam usput zabeležio. Kasnije ih pregledam, sortiram, a poneku i podelim sa drugima. Takođe, volim da se bavim stolarijom i tokom godina sam skupio alat za pravu malu radionicu. Kad napraviš nešto svojim rukama, pa pogledaš to, lep je osećaj, to me ispunjava. Imam još jedan, da tako kažem hobi, ali ne mogu to da otkrivam sada. Za nekih pet ili deset godina, ako se ponovo sretnemo i razgovaramo za ovaj sajt, ispričaću ti o tome nešto.

UVEK POSTOJI KREATIVNIJI PLAN

Ajde onda da razgovaramo o tvojim planovima. Kako sebe vidiš u budućnosti?

Baviću se onim što volim. Bilo je ranije trenutaka u mom životu koji su mi mnogo pomogli da ojačam kao čovek i dobijem snagu da idem dalje, dobro promislim o svojoj budućnosti. Zato bih se zahvalio ljudima koji su mi tada učinili nažao, bar sam ja tako tada mislio, ali se ispostavilo da sam, zahvaljujući njihovim potezima, ojačao i stekao samopouzdanje toliko neophodno za život. Zato se danas osećam mnogo bolje. Mislim, šta god budem radio, držaću se svojih postulata, da uvek to činim najbolje što mogu.

Vlado, stigli smo do kraja. Na ovom mestu uvek pitam svoje sagovornike o fenomenu praštanja uspeha. Šta misliš o tome?

Mislim da je normalno da ljudi zavide uspešnima. Da ne praštaju uspeh. Potrebno je živeti u skladu sa sobom, biti ostvaren čovek, iskreno zadovoljan sobom, da bi se obradovao tuđem uspehu i priznao ga bez zavisti. Tu negde leži suština, jer sve što ljudi kažu i misle o tebi je zapravo odraz onoga što misle o sebi. Ne mogu ja da procenjujem tebe i tvoj rad. Ti si novinar i moj prijatelj, ali znaš ko može da presuđuje o tome što ti radiš. To je tih nekoliko ljudi čiji ti stav i sud najviše poštuješ. Onoga ko je rešio da ide svojim putem, realno, ni ne zanima šta će drugi pričati. Uvek je to problem onih koji ne praštaju, a ne tvoj. Ti možeš da se moliš za njihovo dobro, ali suštinski, ne možeš ništa da uradiš u vezi s tim pitanjem. Zato je bitno biti gospodar svoje sudbine i na vreme shvatiti da niko drugi nije zadužen za tvoju sreću. Smatram da je sport, i dalje oaza čistih obraza, bez obzira što se, tu i tamo, pojave neke ružne stvari. Na kraju izađeš na teren i pokažeš ko si i šta si. To je časno i viteški. A, postoji i to pitanje u našem društvu šta je danas uspeh? Lično, imam privilegiju, zahvaljujući svom poslu, da upoznajem stvarno uspešne, one koji su pravi ljudi.

Negde sam pročitao da je ljudsko delo plen grešaka i nesavršenosti. Ipak, potreba da se bude svoj, kao i istrajnost na toj stazi, razlikuju uspešne od onih drugih. Vladimira Savića je uvek lepo slušati. Lekcije kojima nas uči dobro su došle svima koji veruju da postoji drugačiji plan. Delo koje sami treba da kreiramo. Ma koliko grešili, uvek će postojati neki talas dobrodušnosti koji će nas uveriti da je vredelo boriti se za bolje.

Razgovarao: Slobodan Damjanov, Fotografije: Ivana Ogrizović

DA LI JE VAŽNO UČESTVOVATI?

Ne možeš da odlučiš iz kafane, dok piješ kafu, „ej, idem ja da plivam 3800 metara, da vozim bicikl 180 kilometara i da trčim maraton“. Potreban je trening, logistika, izuzetna organizacija. Ipak, na drugoj strani, imaš ljude koji uspešno učestvuju na takvim trkama, a koji se ne bave sportom profesionalno, koji su različitih godina, uspešni u poslu, imaju porodice. Želeo bih da naglasim da u dugom triatlonu oni koji poslednji stignu na cilj često dobijaju veći aplauz od pobednika trke. To je zato što svaki učesnik bije svoju bitku, a publika to zna da ceni. Na samoj stazi se više od rivalstva oseća solidarnost među učesnicima.

ŠTA ZNAČI IMATI JASAN CILJ?

Malo po malo, kroz sport, imao sam priliku da osetim šta to znači imati jasan cilj, a zatim ga ostvariti. Neverovatan je to osećaj. To te i kao čoveka čini jačim, usmerava na pravu stranu. To pokušavam da prenesem mladim ljudima sa kojima sad sarađujem. Dobro definisati cilj, koji je dovoljno težak, ali ostvariv, i rasti kroz taj proces je neverovatno lep osećaj. Na kraju, uživaš u samom procesu, kao i kada prolaziš kroz ciljnu kapiju.

Moje telo, biološki, nema mogućnosti da pomera neke granice, ali taj duh izazova me ne napušta. Sad su tu porodični izazovi, trenerski, poslovni. Verujem da su svima nama potrebni izazovi kako ne bismo stajali u mestu.

NA KOJI NAČIN POBEDITI SEBE?

Teško je izdvojiti se u društvu u kome je većini samo potrebna potvrda njihovih stavova. Ne trebaš im bolji ti. Mnogi bi voleli da pobede sebe, da budu uspešni, ali retko ko je spreman da uloži vreme i energiju u to i da bude iskren prema sebi. Možda naše društvo nije još na to spremno . Zamku u kojoj misliš da si bolji, a da je neko drugi kriv za tvoj neuspeh,

treba izbeći. Mnogo toga je kod nas diskutabilno. Mi volimo da mislimo da smo sportska nacija, a ja bih pre rekao da smo navijačka. Mi volimo sportiste dok iživljavamo kroz njih neke svoje frustracije. Kroz njihove uspehe. Onog trenutka kad uspeh izostane, zna se šta sledi. Tu se treba menjati. Tako ćeš i sebe pobediti.

KOLIKO TELO MOŽE DA IZDRŽI?

Za trening je potrebna mudrost. Trenirati jako i mnogo, ne znači trenirati dobro. Telo ne može da podnese treninga koliko bi sportista želeo. Naše telo je limitirano, a naša volja nema limita. Lako je slomiti svoje telo snagom volje. Moje iskustvo mi govori, i sad dok radim sa sportistima, telo može da bude osam do dvanaest nedelja u najjačem treningu, sve preko toga je već problematično. Zato je uloga trenera veoma bitna, da zna i uspe da kanališe tu želju sportista na pravi način. Sportisti kojima prenosiš znanje vrlo brzo uvide da li ti znaš šta radiš ili ne. Rezultati su najbolji način da trener stekne poverenje sportiste.

ŠTA JE PRESUDNO ZA USPEH?

Za uspeh jednog sportiste mora mnogo faktora da se sklopi. Trener jeste važna, ali i dalje samo jedna kockica u tom mozaiku. Gentika tj. fizičke predispozicije, mentalni sklop sportiste, motivisanost, sredina i okruženje, socijalni faktori, pa porodica, sve je to veoma bitno i, naravno, sportska sreća. Svakako, sportista bez tima saradnika, uključujući tu pre svih trenera, ne može da uspe. To je možda problem i ovde, kod nas, u Pančevu. Odlaze mnogi stručnjaci, a njihov odlazak nema ko da nadomesti.

Dolaze nove generacije talentovanih trenera, ali bez transfera znanja i iskustva sa generacije na generaciju, svi zajedno gubimo.

KAKO UČINITI NAJBOLJE?

Bilo je ranije trenutaka u mom životu koji su mi mnogo pomogli da ojačam kao čovek i dobijem snagu da idem dalje, dobro promislim o svojoj budućnosti. Zato bih se zahvalio ljudima koji su mi tada učinili nažao, bar sam ja tako tada mislio, ali se ispostavilo da sam, zahvaljujući njihovim potezima, ojačao i stekao samopouzdanje toliko neophodno za život. Zato se danas osećam mnogo bolje.

Mislim, šta god budem radio, držaću se svojih postulata, da uvek to činim najbolje što mogu.

KO NE PRAŠTA USPEH DRUGIH?

Mislim da je normalno da ljudi zavide uspešnima, da ne praštaju uspeh drugih. Potrebno je živeti u skladu sa sobom, biti ostvaren čovek, iskreno zadovoljan sobom, da bi se obradovao tuđem uspehu i priznao ga bez zavisti. Tu negde leži suština, jer sve što ljudi kažu i misle o tebi je zapravo odraz onoga što misle o sebi.

Onoga ko je rešio da ide svojim putem, realno, ni ne zanima šta će drugi pričati. Uvek je to problem onih koji ne praštaju, a ne tvoj.