Praštanje uspeha vam predstavlja: Strahinja Stojanović, rođeni Pančevac, fudbaler, mladi reprezentativac, prvotimac novosadskog Proletera

 

 

TEŽNJA MLADOG ASA DA FUDBAL NE BUDE DOSADAN

 

 

Ne verujem da znate, čak i ako pažljivo pratite zbivanja u pančevačkom sportu, koliko imamo pametne i talentovane dece. Razlog je jednostavan. Niko ih ne pominje, jer, osobine koje njih krase, odavno, u našem okruženju, ne intrigiraju javnost. Ipak, kad neko toliko, mada još uvek nema ni 19 leta, jeste drugačiji, bolji, onda je nepravedno da ga ne upoznate. Reč je o mladom fudbaleru Strahinji Stojanoviću.

 

Rođen je 2003. u Pančevu, a fudbal je zavoleo i počeo da igra u naselju Strelište. Prvo u školi fudbala „Mika Antić“, potom u „Areni“. Čim je malo stasao, kao i većina dečaka iz ovog kraja, obreo se u OFK Beogradu. Usledio je odlazak na Banjicu, gde je jedno vreme nastupao za FK Rad, a po mom mišljenju, ono pravo, desilo se u fudbalskom klubu Brodarcu. Igrama je zaslužio pažnju javnosti, ali i fudbalskih poslenika, a kad je tako, pre pola godine, za njega se zainteresovao superligaš iz Srpske Atine-Proleter. Sa Novosađanima je prošao pripreme, potpuno opravdao poziv i tako se našao u probranom društvu. Poslednjih meseci, igra standardno, rekao bih, odlično, pa je usledio i poziv za nacionalnu selekciju Srbije (U 19) koja će baš danas, dok vi čitate ovaj tekst, igrati sa vršnjacima iz Hrvatske, u prijateljskom susretu(15h).

 

 

Namerno smo, Strahinja i moja malenkost, izabrali baš sredu, da vam ga uz mnogo simbolike predstavim, jer, zaista, reč je o posebnom momku, a više o tome saznaćete u nastavku rubrike. Želim sad da vam ga opišem, kao igrača.

 

Ne pamtim, da sam uočio spretnijeg momka na zelenom travnatom pravougaoniku od Strahinje. Ako niste, do sada, videli kako igra, možete na Yu tube, ili pratite našu fudbalsku elitu na TV Arena. Dok smo razgovarali, rekao sam mu, kako se ne sećam, bar ne u novije vreme, momka koji dribla u napred, ima taj prvi, brzi korak, šutira kvalitetno obema nogama, da prosto ne znate koja mu je, da se rogobatno izrazim-glavna. Njegov pas, nije samo precizan, već toliko smislen, da saigrača odmah stavlja u poziciju da ugrozi gol rivala. Veština na lopti, može biti odraz talenta, neke druge posebnosti, ali, Stojanović, a u to me je uverio i tokom dijaloga, najviše voli da radi, trenira. Kako kaže, to najviše doprinosi njegovoj kreativnosti na terenu. Mene je impresionirao, mudošću gospodina-fudbalera, u mladim godinama.

 

 

Do Strahinje sam došao, jer me je moj prijatelj, Dejan Nađ, najpre, obavestio o ovom mladiću. Slobodno ću reći, ukazao na mladost i pamet, koje, ne mogu reći da nema u srpskom fudbalu, ali, dečko sa Strelišta, jeste, nešto drugačiji, osoba koja se retko sreće, što bi se reklo. Tako sam, potom došao do starijeg Stojanovića, tata Bobana, a posle je sve išlo lakše. Obaveze jednog profesionalca, mada će vam to zvučati pomalo naivno u ovoj zemlji, svakako su značajne, a kad je tako, prilagodio sam se Strahinjinom rasporedu. Zvao me da se izvini, što neće moći da se javi u dogovorenom terminu, zato što je trening potrajao, a potom i obavezni ručak, ali, ubrzo, zasvetlucao je displej mog mobilnog, sa njegovim brojem. Razgovor je bio  zanimljiv, po mom mišljenju, trebalo bi da prija i vama.

 

 

DOBRA ODLUKA I SREĆA

 

S obzirom da sam svojim čitaocima već opisao tvoj dosadašnji tok karijere, pitao bih te, u vezi sa tvojim igrama u Brodarcu, za koje mislim, presudno su uticale da se otisneš i u srpsku elitu, to jest, novosadski Proleter.

        –Složio bi se s vama. Znate kako, kad sam došao u Brodarac nisam odmah dobio šansu. Međutim, sticajem okolnosti, trener je otišao, a došao je na mesto šefa njegov zamenik Đorđe Ivelja. Taj čovek je najviše doprineo da ponovo dođem na svoje, da tako kažem. Igrao sam i ranije krilnu poziciju, a on je baš insistirao da tako bude u Brodarcu. Prijala mi je ta promena i cela polusezona.

 

 

Strahinja, želim nešto posebno da naglasim, u vezi sa tvojim stilom igre, što mi se mnogo sviđa i ne viđa se često na terenima Super lige, u Srbiji. Naime, Ti driblaš u napred, pomeraš težište igre ka golu rivala, pa sve dobija više na smislu. Šta bi mi rekao o tom zapažanju?

        –Da, jeste tako. U razgovoru sa svojim menadžerom, on često to ističe, prijem lopte i dribling, da nikako ne budu u mestu. Tako, radim to na treninzima. Imam i individualne treninge, na kojima sam se baš posvetio tome, što vi kažete. Sad je prilika, kad već to pominjete, da istaknem i dvojicu trenera koji su doprineli da izgledam tako na terenu. Reč je o Ratku Radojičiću, koji je zadužen za kondiciju i fitnes, dok je Nikola Ilić, po mom mišljenju, izuzetan fudbalski strateg. Obojica su veoma dobri momci.

 

 

Još sam zapazio jedan detalj, koji ukazuje da si školovan igrač. Namerno upotrebljavam baš taj izraz, želeći da fokus stavim na tvoju ravnomernu upotrebu desne i leve noge, dok si na terenu. Čak, ko te ne gleda često, zapitao bi se, kojom više voliš da šutiraš?

        –Dobro ste to primetili. Nema neke tajne. Sve se to dostiže kroz rad. Na redovnim i individualnim treninzima dosta radim na tim detaljima. Praktično, kad god i gde god mogu vežbam baš to, desnu i levu nogu. Znaju fudbaleri, martinelu obožavam. Unapređujem se što više mogu, jer znam, uvek može bolje.

 

 

 

LJUDI

 

Nema tog čoveka koji može sam kroz život, posebno, ako želi da uspe, ostavi neki trag. Kod mladog Stojanovića postoji ta iskra, životni detalj, koji me podsetio da su uvek dobra vremena, ali da je sve do nas. Tako i on, dok smo razgovarali, nije zaboravio na svoju porodicu, majku, oca, sestru i neke ljude koji su mu, naravno, i dalje mu pomažu, da kroz život korača smelo.

        –Porodica je meni uvek na prvom mestu. To stalno ističem. Moj ujak, Aleksandar Pejčić mnogo je uticao da budem to što jesam. Želim da istaknem još jednog čoveka, koji je stalno uz mene. Reč je o Predragu Jovančiću, čiji saveti mi pomažu da karijera ide stalno uzlaznom putanjom i da, ako već moram, pravim što manje grešaka, a što više dobrih poteza u životu, pa i fudbalu.

 

 

 

Kako si se, zapravo, obreo u Novom Sadu, u Proleteru, u eliti?

        –Objasniću. Završili smo sa Omladinskom ligom, a poslednja utakmica je bila protiv TSC-a. Trebalo je da idem na odmor, na pauzu. U međuvremenu, stigao mi je poziv iz Proletera. Naravno, odmah sam prihvatio. Zanimljivo, nisam otišao na tu pauzu, već nastavio sa radom, sa novim klubom. Sećam se, 10. juna sam otišao na prozivku. Posle priprema, gde sam se dobro pokazao, ostao sam. Iskreno, dobro mi je, odlično sam se snašao, ali, cilj mi je da idem dalje.

 

 

Strahinja, zanima me još nešto, a siguran sam i moje čitaoce. Reč je o tkz. bonus igračima. Ne znam zašto se toliko forsira ta priča. Ako je neko dobar, neka igra, ma koliko imao godina, ili bio, baš mlad. Da li se slažeš sa ovom mojom kostatacijom?

        –Da. Slično razmišljamo. Na terenu niko ne pita koliko imaš godina. Onaj ko bolje radi na treningu, igraće. Nebitno je da li imaš 18, 19 godina ili si stariji. Ko više radi, trebalo bi da igra, tako ja to vidim.

 

 

Gledao sam te nekoliko puta, i stekao sam utisak, najbolje partije pružaš protiv najjačih rivala. Recimo, sećam se susreta sa Partizanom, onomad. Trema ti nije prijatelj, zar ne?

        –Nije, sasvim sigurno. Prilazim isto svakoj utakmici, bez obzira na rivala, ali, tačno je, možda se svi više motivišemo protiv, da kažem, naših najvećih klubova.

 

 

E, sad, stigli sm do momenta u ovom razgovoru, punom simbolike. Dok ljudi budu čitali ovu priču o tebi, Ti ćeš sa vršnjacima iz srpske reprezentacije, a podsetiću, to je selekcija, U 19, na teren. Reč je o susretu sa Hrvatima. Lepo, a dodao bih, taj poziv ti nije upućen slučajno, već si ga zaslužio igrama u dresu Proletera.

        –Jeste, baš je tako. Znate, dosta sam radio. Prija mi i atmosvera u klubu, iskusniji pomažu nama mladima, a kad je tako, stigao je i poziv iz reprezentacije.

 

 

Strahinja, kako bi, inače, ocenio srpski fudbal u ovom trenutku? Na kom je on nivou? Pitam te to, iz razloga što preovlađuju dva mišljenja. Na jednoj strani, katastrofa, a na drugoj, da nije to ni tako loše.

        –Rekao bih i složio se sa ovim drugima, koji misle da nije tako loše. Naravno, nije ti svejedno kad, kao superligaški tim, igraš na terenu, nekoj kaljuzi, neprimerenom rangu takmičenja u kojem nastupaš, ali, kad se sve sabere, dao bih pozitivnu ocenu.

 

 

 

 

U Novom Sadu Ti prija, to je sigurno, rekao bih, bar po partijama koje pružaš. Ipak, rekao si mi, imaš želju da ideš dalje, još više napreduješ. A, gde je taj cilj?

        –Lepo mi je ovde, što vi kažete, prija mi baš. Naravno, kao i svako ko želi da napreduje imam i određene ambicije, ali verujte, meni je najbitnije da ja obezbedim svoju porodicu. Neki krajnji cilj, mogu da kažem, voleo bih da igram u ligama petice, a ljubitelji fudbala znaju na koje zemlje mislim.

 

 

Malo konkretnije?

        –Italija. Tamo gde ima dosta sunca.

 

 

Na kraju, uvek pitam o fenomenu (ne) praštanja upeha. Kakav je tvoj pogled na njega?

        –Uvek mislim na to i nikad neću odustati, nebitno je šta drugi misle. Uvek je i samo do tebe. Sve mi se svodi na mir u glavi. Naravno, ima uspona i padova, i uvek će toga biti, ali kroz rad, može nešto da se očekuje. Ima ljudi koji će pričati svšta o tebi, ali sve je to prolazno.

 

 

Negde sam pročitao: „Sistem nije dobar ako ne znate sledeći korak“, što me dovodi do razmišljanja, koliko je mladi Strahinja Stojanović, momak koji sa nepunih 19 godina već igra superligaški fudbal, i to odlično, na dobrom putu, nastavku karijere. Stekao sam utisak da je reč o dečaku koji već zna šta jeste, ali i da prepoznaje šta može da bude. Radišan, uporan, talentovan, skroman, ponizan, sve su to osobine koje ćete, sve ređe, sresti u komšiluku, kao i šire i dalje. Zato se radujem, svaki put, kad upoznam ljude, posebno mladost, koja je već upoznala sebe. Takva darovitost, sasvim sigurno, utemeljena je i u porodici, koju Strahinja stalno pominje kao osnov svog uspeha, a ja sam ga doživeo, kao čoveka koji će teško izgubiti takav osećaj, bez obzira što on zna, a i ja sam shvatio, biće još uspešniji, kako vreme bude prolazilo. Fubal je za njega sredstvo, da pokaže kako neko može biti raznorodan i drugačiji. Težiti za idealnim sadržajem, smelo tvrdim, njegov je moto na fudbalskom terenu. Kako vreme bude odmicalo, on sazrevao, kvalitet će još više doći u krupni plan, a on bezbolno stići do cilja.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Stojanović