U rubrici „Asovi iz komšiluka“ predstavljamo vam Stefana Lazića, mladog atletičara pančevačkog kluba AK „Panonija“, srednjoškolca, momka koji predstavlja budućnost srpske atletike.
DOBRO ZA NJEGA DOBRO JE ZA SVE
Nekoliko godina unazad, dečko koji obećava, sve je bolji i bolji, a ako upitate nekog atletskog pedagoga, o junaku naše priče, možete čuti samo lepe reče, u sportskom i ljudskom smislu. Tačno, pre deset dana, u Istanbulu, kao član naše Juniorske reprezentacije, mladi Pančevac je učestvovao na šestomeču (Turska, Ukrajina, Francuska, Belorusija, Kazahstan i Srbija) kad je nacionalana selekcija Srbije zauzela četvrto mesto. Lazić se posebno istakao, osvajanjem bronzane medalje, u sportskjom hodanju u dvorani, na 3000m (17:13,39), ali, valjalo bi uzeti u obzir kaznu, zbog nepravilnog držanja kolena, koju je tog puta „zaradio“,minut oduzimanja, od postignutog vremena. Odličan rezultat, nema šta, s obzirom da je u Tursku išao posle oporavka zbog bolesti, ali o tome možete čitati u nastavku teksta.
Iskreno, atletika, osim u izuzetnim slučajevima, poslednjih godina nije bila u mom fokusu praćenja, jer, Pančevo, kao grad sporta, ima toliko uspešnih sportskih kolektiva, kao i pojedinaca, da se ne stiže baš sve. Ipak, Stefan Lazić nije druga, već prva priča. Na njega mi je zapravo skrenula pažnju prijateljica, koja odlično poznaje porodičnu situaciju Lazića, kao i da bi vredelo posebno ga predstaviti. I zaista, kad sam se upoznao s mladim asom, delovao mi je nekako pouzdano, kao mladi čovek koga dugo poznajem, ali, nekako skroman u izjavama. To mi se, zapravo najviše i dopalo, jer, ovaj Pančevac, darovit mladić, nema šta, mada mlad, kao da zna, ono najbolje tek dolazi od njega. Stručnjaci kažu da je zlatno vreme za hodača između 32-40. godine života. Šta me još dojmilo, da tako kažem? Dok smo razmenjivali reči, shvatio sam da ova mlada osoba veoma vodi računa i o drugima, pa sam tako stekao utisak da je dobro za njega, dobro i za sve ostale ljude u okruženju. Znate, kad je neko poseban, drugačiji, onda on s razlogom izaziva pažnju. Posebno kad je reč o jednoj atletskoj disciplini od koje svi beže, napornoj, atraktivnoj, ali, ne toliko privlačnoj, kad je reč o kraljici sportova.
Brzo hodanje je atletska disciplina koja podrazumeva trku osnovnim korakom, tj. napredovanje korakom. Postoje dva osnovna pravila: Jedno stopalo trkača (hodača) mora uvek biti u dodiru sa podlogom, i po tome se razlikuje od trčanja (kod trčanja imamo fazu leta – obe noge istovremeno u vazduhu). Noga koja ide napred mora biti ispružena u kolenu, tj. nesavijena, sve do trenutka povratka noge u okomit položaj.
Stefan Lazić još nije napunio 17 godina, ali, to ga nije sprečilo da je već pet godina državni prvak u svojoj kategoriji i državni rekorder za mladje pionire, na 1000m, s rezultatom 5:24. Trenutno se takmiči u konkurenciji Mlađih juniora i učenik je srednje tehničke škole „23 Maj“ u Pančevu. Trenira u AK Panonija, a njegov trener je Saša Stoilović, nekada istaknuti srpski atletičar, takođe Pančevac. Sad je prilika da ga i vi, koji čitate ovaj tekst bolje upoznate.
Laziću, pa odkud Ti u atletici? I to baš da izabereš brzo hodanje. Siguran sam da se iza toga krije zanimljiva priča.
–Moglo bi se tako reći. Počelo je sve kada sam se preselio u Starčevo, u svojoj devetoj godini. Išao sam treći razred OŠ,, Vuk Stefanović Karadžić”, i birali su se đaci za takmičenje u atletici. Učiteljica je rekla da ću ja raditi skok u dalj. Takmičenje se održavalo na Gradskom stadionu u Pančevu. To mi je bilo i prvo takmičenje u atletici i nisam baš očekivao neki uspeh. Ipak desilo se baš to. Skočio sam najdalje i pobedio. Nisam ni bio svestan šta sam učinio, da sam ja najbolji. Tada sam se osećao, kao da je to normalna stvar i da se dešava svakoga dana. Dobio sam medalju i poziv da učestvujem na republickom takmičenju u skoku u dalj u Somboru. Tamo su bili dečaci koji treniraju već atletiku i tu disciplinu, a ja sam završio na petom mestu. Posle tih takmičenja sam pričao s mamom o tome da počnem da treniram atletiku. Preselili smo se u Pančevo, da bih mogao da treniram, jer u Starčevu nije bilo klubova. Išao sam u skolu,,Miroslav Mika Antić”. Počeo sam da treniram kod Zorana Kocića u klubu,,Tamiš” s namerom da ću skakati u dalj.
Ipak, ne ispadne uvek kako želimo. Tebi se desilo nešto neočekivano, ali, na kraju, makar kad je reč o tebi i brzom hodanju, sve je ispalo i više nego dobro. Zar ne?
–Sve ste tačno rekli. Posle nekoliko meseci treniranja desilo se nešto neočekivano i to u školi. Dok smo se penjali stepenicama drugari su počeli da se guraju, a nakon toga sam pao, a nekoliko njih meni na nogu i desila se povreda ligamenata. Posle delimičnog oporavka, otišao sam na trening i pričao sa trenerom kako da nastavim s treninzima. Tom prilikom mi je predložio da probam, da brzo hodam. Gledao sam na televiziji par puta trke i onda sam pokušao da idem slično kao oni. Treneru se svidelo kako sve to prolazi i rekao je da izgledam kao da sam već trenirao, pa je predložio da probamo tu disciplinu. Da radimo na treninzima, a ako ide sve kako treba i da se takmičim. Složilo smo se svi i tada je sve počelo.
Voleo bih da mojim čitaocima kažeš i neke detalje, kako je to izgledalo?
–Polako sam počeo tehniku da vežbam i da se spremam za svoje prvo takmičenje. Bilo je to u mojoj jedanaestoj godini, nastup se desio u Pirotu. Bilo je to državno prvenstvo. Osim što je bilo prvo, bilo je to i moje najteže takmičenje, ali i uspešno, jer sam bio drugi. Kasnije, trenirao sam napornije, vežbao i dospeo do prvog mesta. Na osnovu mojih rezultata trener je tražio da se u Pančevu, 2016. održi državno prvenstvo-Na putu, u brzom hodanju. Zatim, dobili smo poziv, moja klupska drugarica, Jelena Vasiljević i ja, da idemo u Grčku, sa još nekoliko hodača. Trener, Zoran Kocić, nas je podržao i poslao. Tamo sam upoznao mnogo hodača, jer je to bio samo kamp za hodače, koji je, nažalost, izgoreo kada je izbio požar u Atini, pre izvesnog vremena.
Tada si upoznao nekog ko će ti ozbiljno pomoći da hodanje, kao atletsku disciplinu, shvatiš još bolje. Ko je to bio?
–Drago mi je što to pominjete. Tačno je to, tada sam u glavnom gradu Grčke upoznao Dušicu Topić, u kojoj sam video idola. Sve što mi nije bilo jasno, Dušica mi je objasnila. Inače, ko ne zna, reč je o jedna od najboljih takmičarki u Evropi i svetu u brzom hodanju, koja je prva žena u istoriji srpske atletike koja se takmiči u disciplini od 50 kilometara, nacionalna je šampionka i državna rekorderka.
MONONUKLEOZA
Stefane, kod tebe se mnogo toga izdešavalo za nepunih 17 godina života. Imao si dosta zdravstvenih briga, ali, uvek uspeš da izađeš još jači iz problema. Zadesila te je i jedna, da tako kažemo „moderna“ bolest. O čemu je bilo reči?
-Prošle godine, u novembru, dobio sam mononukleozu i morao sam da ležim u bolnici mesec dana. Kasnije sam bio na kućnom lečenju i nisam smeo da treniram, a državno prvenstvo se održavalo u februaru ove godine. Lečenje mononukleoze traje šest meseci i nisam smeo da se takmičim, ali sam ipak otišao da odbranim titulu i uspeo sam u tome. Posle tog važnog nadmetanja dobio sam poziv da nastupim za reprezentaciju Srbije, da idem na šestomeč u Istanbul, gde sam nedavno i osvojio bronzanu medalju.
Poslednje dve godine su donele i neke ozbiljne promene. O čemu je reč?
–U pravu ste.Tokom 2018. prešao sam iz atletskog kluba,,Tamiš” u AK,,Panonija”. Godinu dana kasnije, išao sam u Slovačku, sa još nekoliko hodača na takmičenje, u konkurenciji starijih pionira i zauzeo 3. mesto, u disciplini 5km, a sutradan, takođe sam bio treći na 3km, sa mojim ličnim rekordom 15:45 i osvojio pehar.
Želim da te pitam, a mislim da to zanima i sve koji budu čitali ovaj naš dijalog, kako se koncentrišeš na trku? Trebalo bi ozbiljno svemu prići, da ne dođe do greške, da ne potrčiš, jer, odmah sledi kazna.
– Kada sam na stazi, fokusiran sam na cilj i na to da ne potrčim. U glavi mi je samo tehnika i ništa više. Pošto sam vremenom imao problem sa zategnutom tetivom, kao i časicom kolena, te nisam mogao zategnuti koleno do kraja, što to mi je dodatni problem, jer se plašim da slučajno ne napravim grešku i dobijem opomene. Već mi se desilo to kada je trebalo trebao da uđem prvi put u reprezentaciju Srbije i to na poslednjih 200m, kad sam isključen u kazneni blok, posle dve opomene i minuta kazne, pa nisam stigao prvi u cilj.
Kakva je budućnost sporta kojim se baviš u našoj zemlji?
–Svake godine je sve manje i manje hodača. Većina odustaje što nije toliko poznat sport i niko ne ulaže u njega. Znate i sami, skoro svi idu na fudbal ili košarku. Ja sam već nekoliko puta želeo da odustanem, ali se tad uvek desi nešto novo. Voleo bih da ponovo treniram sa Jelenom Vasiljević, klupskom drugaricom, pošto smo mi nepobediv tandem.
Ti si učenik, srednjoškolac, a pred tobom je i ozbiljna sportska karijera. Kako planiraš to da uklopiš, i šta očekuješ u budućnosti od sebe?
–Na početku je bilo teško da se uklope škola s treningom, ali izostanke mi je gotovo uvek pravdala i davala podršku za sve, moja najbolja razredna u osnovnoj školi-Maja Lazic. Zbog toga sam joj zahvalan. U srednjoj je malo teže, jer je takva škola, ali se i tu uklapam. Na prvom mestu mi je da završim školu, da bih imao posao. Kasnije, u budućnosti, gledaću da uskladim treninge i sve ostalo, pa i da pokušam da pomeram svoje lične rekorde. Inače, živim s majkom, ali imam još dva brata i sestru. Oni su odrasli i imaju svoju porodicu.
Eto, dok zbori Stefan Lazić, mladi sportista, sve izgleda jednostavno i lako, ali, ko se razume u život, dobro zna, to je najteži dostignuti nivo u našem bitisanju. Interesantno, ovaj, a po rezonu i postignutom, slobodno se može reći-čovek, iako baš mlad, kao da zna, pa sam sebi pravi neki uređeni svet, onaj koji, po njemu može i opstati u budućnosti. Ništa manje i ništa preko toga. On je, nalazeći se u atletici, pa hajde da kažemo i brzom hodanju, sam sebe već bacio u svet, i već je odgovoran za sve što čini. On već ima lepo delo, ali zna mladi as, malo je to ako se u potpunosti ono iz mašte ili snova, kako god, ne ostvari u potpunosti. Stefan ima neke svoje znake koji ga orijentišu, u kom pravcu bi trebalo ići i nikad ne propušta takve prilike. Samo prati neku, samo njemu poznatu, zapisanu budućnost. Zapamtite ovog momka. Tek će imati šta da kaže mladi Pančevac.
Fotografije: privatna arhiva i internet