Praštanje uspeha vam predstavlja: Saša Đerfi, rođeni Pančevac,nekada uspešan plivač pančevačkog dinama, a već decenijama trener plivanja u Engleskoj

 

 

VELIKA PITANJA O ŽIVOTU

 

 

Setio sam se, dok sam razgovarao sa Saletom, mojim starim prijteljem, ispisnikom i školskim drugom, Miloša Crnjaskog, princa srpske književnosti, koji je u svom delu „Roman o Londonu“ na jednom mestu napisao: „Englezi znaju da ćute o svojim nesrećama“ koliko se životna priča junaka ove rubrike, razlikuje. Najviše, jer, Đerfi je, kad je odlučio da se odseli, a tek to je za roman, a ne tekst u jednom mediju, čvrsto rešio da uspe, i naravno, uspeo je, sve sa srećnim krajem.

 

Idemo redom. Saša se rodio i odrastao u naselju Tesla, u Pančevu, a sa sestrom Magdom, još kao mlađi tinejdžer, otišao je na plivanje. Taj proces sazrevanja, kao sportiste, u bazenu i van njega, bio je više bolan, nego zadovoljstvo, ali, kasnije, pomogao mu je da bolje shvati svoje izabranike, kao i da im pomogne, kako bi prebrodili bilo koju stvaralačku krizu. Naravno, prvo ga je pod svoje, kako to naš narod veli, uzela Ljiljana Sabovljević, kroz čije su ruke prošli svi, sada sredovečni plivači Dinama-takmičari. Najzanimljiviji podatak u Sašinoj biografiji, sada mislim na taj, rani period, u vezi je sa stilom plivanja. Naime, osnovni uzrok svih problema, zbog kojeg i napuštao, pa se vraćao na bazen, ogledao se u činjenici da nije voleo-prsno. No, gle čuda, a to se desilo nešto kasnije, baš na 100 i 200 metara prsno, posebno u mlađim kategorijama, bio je jedan od najboljih u Jugoslaviji. Da se taj preobražaj dogodi, to svojevrsno sazrevanje, prevaziđe svaki strah od neuspeha, najviše mu je pomogao Saša Pavličević, jedan od trenera sa najviše ugleda, kojeg smo imali poslednjih decenija. Dok smo razgovarali, Đerfi mi je u jednom trenutku rekao, a to sam dobro zapamtio:

 

-„Roki, ja sam plivao za njega“.

 

 

Rekoh, na državnim prvenstvima, a ne zaboravimo, Jugoslavija je bila puna sjajnih klubova, nije reč samo o Zvezdi, Partizanu, Vojvodini, već hrvatskim: Jadranu, Mladosti, Jugu, te slovenačkim i tako redom, on je u kategorijama 14 i 16 godina stalno bio među pobednicima. Sećam se, kad je dolazio u školu, OŠ „Isidora Sekulić“ kao da je širio neku pozlatu oko sebe. Ne, taman posla, nije bio nadmen zbog uspeha, baš naprotiv, ali, osećao se taj nevidljivi oreol oko njegove glave. Godine su se nizale, razno-razna takmičenja, naporne pripreme, a onda, jednom, samo je rekao-dosta. I više nije, makar nekoliko meseci, odlazio na bazen. Sve dok ponovo nije poželeo miris hlora u vodi, prskanje kraj bazena i dobro poznat zvuk ruku zaveslaja, kao i rad nogu, kroz vodu. Zainteresovao se za trenerski posao, pa polako, prvo kao instruktor, zapravo čovek od klase, koji je bio zadužen da obučava decu, stigao do ozbiljnih rezultata, u Srbiji, kasnije Engleskoj. Tu su, na početku trenerske karijere, a završio je, u međuvremenu, sve potrebne škole za to zvanje, dve osobe bile značajne za njegov CV, pa zato nije propustio da ih pomene. Naime, Sima Gregović, legendarni sekretar „Partizana“ u pančevačkoj Sofki, omogućio mu je prvi angažman, dok se sam potrudio za drugi, veliki uspeh, kao trener. Reč je o tome, da je sa Kostom Mirkovićem, kasnije poznatim pančevačkim plivačem i triatloncem, prvi put, sada u novoj ulozi, išao na državno prvenstvo. Kosta je tada imao 12 godina.

 

A, potom, nešto se dogodilo, znate taj osećaj, kad se razumete sa samim sobom, vreme je za nešto potpuno drugačije. Poželeo je da ide u Englesku, i tamo nastavi život. Baš život, donosi prava čudesa, ali samo je potrebno verovati u njih. Tako, jedna njegova bliska rođaka, na lutriji, i toga je bilo u Jugi, dobila je nagradu, za dve osobe-put u London. Naravno, on je bio ta druga osoba. Još pre nego što su sleteli na Hotrou, rekao joj je:

 

  -„Ja se ne vraćam“.

 

Nije se vratio. To što je, da grubo kažem, ostao daleko od kuće, tek tako, koštalo ga je dosta, ali, na kraju, sve se isplatilo. O tome i drugim detaljima iz trenerske karijere, veoma bogate i plodne, a sad samo mda napomenem, dvoje njegovih plivača se obrelo na Olimpijskim igrama, čitaćete nešto kasnije, jer, o tome je bilo reči u našem razgovoru.

 

Sad, da vam malo opišem Sašu.

 

Nanizao je 55 godina a po mom mišljenju, gledajući i slušajući ga sada, već kao ozbiljnog čoveka, potpuno je svestan svega. Zato sam se obradovao, tokom razgovora, a to moram da istaknem, kad mi je odgovorio na pitanje šta je potrebno da jedan plivač ostavri najveći mogući uspeh:

 

–Roki moj, sve je potrebno. Ne mogu ti to jednostavno objasniti, ali, da pokušam ovako. Kod mene, a to uvek napomenem, u svakom sličnom razgovoru, uvek pođem od činjenice, koliko zapravo ne znam. Zato stalno, bukvalno, svakodnevno učim. Čitam, pratim savremena zbivanja, razmenjujem misli sa kolegama širom sveta, putujem, ali saznajem dosta i od svojih izabranika, mladih ljudi, koji, i te kako imaju šta da kažu, a ja da nešto novo saznam. Mapa zvezda mora da se poklopi.

 

 

Saša mi priznaje da često putuje, a za vreme njegovog bivstvovanja u Engleskoj, dosta se selio, jer, takav je posao, pa i poslednjih nekoliko godina. Pričamo, a on me pita da li se viđam sa nekim od školskih drugara, kao i sa kim je on u vezi, ovde, u Pančevu. Redovno je u kontaktu sa Dejanom Crevarom, Anjinim ocem, kao i pomenutim Kostom Mirkovićem. Da ne zaboravim Đeku, amerikanca, kako ga poznajemo mi, njegovi sugrađani. Znatiželjan je, želi da sazna što više, ali, nisam baš sjajan sagovornik, u vezi sa tim, jer, slabije izlazim. Možda sam mu zbog toga ostao čudan, kao neki plesač misterije, ali, istina je to. Posle dugog boravka u inostranstvu, njegov naglasak je baš uočljiv, a s obzirom da misli na engleskom, što je potpuno razumljivo, posle duže od tri decenije života tamo, ponekad smo se prisećali naših reči, ekvivalenta, za engleske izraze. Bilo je zanimljivo. Primetio sam, siguran sam da mi Sale neće zameriti što to pominjem, sam je sebi, u jednom trenutku, dao dozu insulina. Zato, pitam za zdravlje?

 

–„Ej, dobro je. Sa dijabetesom ja već dugo imam problema, ali se odlično nosim sa tim stanjem, tako da, sve je uredu“-kratko mi je objasnio o čemu je reč, posle moje začuđenosti.

 

Da, pričali smo u Dvorištu, a pošli smo i rastali se, na početku susreta i na kraju istog, kod zgrade u kojoj, u stanu, i dalje žive njegova majka i sestra, gde je i on stacioniran, kad je u Pančevu, baš u blizini mesta, gde i sam stanujem sa svojim bližnjima. Njegov otac, preminuo je, ima već dosta godina tome.

 

 

 

DRUŽENJE SA LEGENDAMA

 

 

Dok smo razgovarali, a potrajalo je to nekoliko sati, bilo je zanimljivih tema, a jedna od njih, sasvim sigurno, biće i vama interesantna. Naime, Đerfi zbog posla, često putuje, čak, menja kontinente, pa, kad je tako, nije slučajno, da se sreće sa posebnim ljudima. Tako, ispričao mi je o dva nezaboravna susreta, koja su se desila, skoro na istovetan način, a akteri su dva lika koje znaju širom sveta.

       

       –Jednom, u Šefildu, išao sam na državno Britansko takmičenje u plivanju. U pauzi, u blizini bazena, gde se sve dešavalo, uđem u jedan pab, da ručam, osvežim se. Dok sam stajao u redu, da poručim, uporedo sa mnom, jedan gospodin, strpljivo, takođe, čeka. Propustim ga i on se zahvali. Kad, pogledam malo bolje, ej, pa to je Stiv Dejvis, legendarni igrač snukera, bilijara, što bi mi rekli. Pitam barmena:

              „Jel ovo Stiv Dejvis?“ Da, odgovori mi.

Malo kasnije, priđem, pozdravimo se, nisam hteo da propustim priliku da se ne upoznam sa legendom, višestrukim svetskim prvakom. Tako, dogovorili smo se, on će mene, kad bude neko veliko takmičenje u Šefildu, da uvede u tu, legendarnu dvoranu, a ja njega na bazen.

 

 

 

Zanimljiv je bio još jedan susret, ovog puta u SAD?

        –Jeste. Išao sam službeno u San Dijego i kad smo uradili to što je trebalo, domaćini me pozovu u jedan bar, na pivo. Kad je došao red na mene, da idem po turu, ista stvar kao sa Dejvisom. Vidim, ogromnog čoveka, tu je, kraj mene, u redu. Kažem i njemu-Slobodno idi isperd. Začuđen je bio, pa mi ponudi da mi plati pivo. Odbijem i vratim se na mesto. Kažu mi drugari-Pa šta si to pričao sa Denisom Rodmanom? Čuj, Denis Rodman? Nisam ni shvatio da je on. Malo kasnije, priđe našem stolu, upoznamo se, pita odakle sam? Kad sam mu rekao-Iz Srbije, pita, da li znam Divca? Eto, malo i zanimljivosti sa tih putovanja-u dahu mi prenosi Sale svoje impresije posle poznanstva sa Dejvisom i Rodmanom.

 

 

 

LJUDSKI KAPITAL

 

 

Saša, kao da je reč o nekoj opšte poznatoj matrici, da se do uspeha stiže preko trnja, i ti si išao sličnim putem, posebno, kada si stigao u Eglesku.

        –Tako ispada. Vidi, prvih godinu dana sam radio svašta, ono što naši ljudi obično rade, ako baš nisu veoma kvalifikovani za neki posao. Onda,1993. dobijam posao kao glavni trener u Lutonu. Tako je, zvanično, počela moja karijera na ostrvu. U to vreme, već sam počeo da imam dobre rezultate, i ljudi iz tog sveta su me zapazili. Kao i ljudi iz tamošnje Plivačke federacije. Doškolovao sam se tamo, pa nastavio, kasnije i u SAD.

 

 

Posle Lutona, odlaziš zbog posla u Piteboro.

        –Tamo sam bio sedam godina, i baš su bili dobri rezultati. U to vreme sam shvatio, a i sami su mi ljudi rekli, Ti si jedan od nas. Rezultati su mi bili najbolje reference. Takmičari su mi odlazili na Olimpijske igre, a ni jedne godine nisam bio a da neko od mojih plivača ne učestvuje na navećim smotrama u Britaniji. To mi je sve pomoglo da steknem ugled. Nešto kasnije, selim se još jednom, ovog puta na ostrvo, poznato kao Men. To je deo Velike Britanije, ali imaju veliku nezavisnost. Tamo je bilo super, sa mnogo dobrih rezultata. Imao sam uspeha i na Igrama Komonvelta, što je pravi raritet. Posle toga, poslovi su se samo nizali.

 

 

Jedan period si proveo na Bliskom Istoku, koliko ja znam?

        –Da, dobro si se spremio za razgovor. Bio sam u Kataru. Uslovi su bili fantastični, ali, od vlasnika su postavljeni neki baš nemogući zadaci, s obzirom na date okolnosti u kojima sam se tada, tamo nalazio. Tako, jednom sam prilikom rekao predsednici kluba-Znate, ja sam dobar trener, ali nisam mađioničar. Dve godine sam tamo proveo.

 

 

Šta se dalje dešavalo sa tvojom karijerom?

        –Vratio sam se na kratko u Englesku, a zatim mi je stigla ponuda za Kinu. To mi je bio najlakši posao u životu. Radio sam tri sata, pet dana u nedelji. Bilo je to u Fužou i Pekingu. Bilo je, sa druge strane sve drugačije, a ono što me prelomilo da se posle nekoliko meseci vratim kući, jeste što sam sve vreme radio sa prevodiocem, a to je meni bila nemoguća misija.

 

 

Vraćaš se, to je bilo pre šest godina u Englesku i od tada si u istom klubu, u jednom malom gradu, blizu Brajtona, na jugu zemlje.

        –Da, tačno tako. Vidi, zadovoljan sam tamo, postižemo dobre rezultate, a to je najbitnije. Klub je privatan, ima nekoliko stotina plivača, od osam godina pa do 24. Tu su i mastersi.Svi plaćaju članarinu.

 

 

Kako izgleda tvoj posao? Možeš li malo da mi približiš tu scenu?

        –Kako da ne. Vidi, svaka grupa ima trenere, a moj posao da ih sve nadgledam i koordiniram. Non-stop gledam šta plivači i treneri rade. Ima osam trenera. Stalno ih obrazujem, pričam sa njima, o svemu bitnom, kako bi napredovali. Recimo, tehnika se radi neprestano, menja, kako godine prolaze, jer bez toga nema rezultata. Ima mnogo tih detalja o kojima brinem sa pozicije koju obavljam.

 

 

Jel ima neka tajna, da li postoji tvoj recept za uspeh?

        –Nema tajne i nemam recept. Kad spremaš omiljeni obrok, pa ih praviš, koji je najvažniji sastojak? Jel razumeš, sve je važno. Kad stigneš do najvišeg nivoa, sve mora da bude dobro, nema jedno je dobro a drugo ne valja.

 

 

Lično, meni se kod tebe sviđa, a to znam odranije, što ne kukaš za onim što nemaš, već se trudiš da učiniš maksimum sa plivačima koji su tu, kraj tebe?

        –Jeste tako. Dobro si to rekao. Uvek mi treba više termina, šta sve ne. Ali nemam. Zato mnogo učim, pričam sa kolegama, razvijam odnose sa svima koji mogu da mi pomognu. Probam stalno nešto novo, pokušavam.

 

 

Saša, a kako se motivišeš da radiš još?

        –Pa to je ključna stvar. Imam još dosta motiva. Stalno, kako sam ti rekao, istražujem, putujem, učim, jer znam da mogu da ponudim nešto drugačije, svoje, što će doneti dobar rezultat i zaista, to se još uvek i dešava. Tako, do god budem tako raspoložen, ne idem u penziju. Veruj mi, Više sam gladan sada rezultata, nego ikada.

 

 

Kad je tako, kako sebe vidiš u bliskoj budućnosti. Kakvi su ti planovi?

        –Razmišljam, recimo, godinu dve, unapred, i tako postavljam ciljeve. Još konkretnije, da potpuno raščlanim. Imam plan za ovaj trening, sledeću nedelju, pa ćemo da vidimo, kuda nas to vodi. Tako razmišljam.

 

 

Da te pitam za kraj ovog razgovora, a time ćemo pojasniti i sam tvoj uspeh. Koliko ima plivačkih klubova u Engleskoj?

        –Plivanje je najveći sport, kad se uzme učešće dece u obzir, više od fudbala i tenisa. Ima više hiljada klubova. Samo London ima oko 30 klubova. Gde ja živim, to mesto je manje od Pančeva, imamo tri kluba.

 

 

Struka, umeće, etika, eto tri pojma, kojima bih najjasnije opisao Sašu Đerfija, uglednog plivačkog trenera. Stalno to ponavljam, i nikada neću prestati, dva su različita gledišta na uspeh, u Srbiji i van naše granice. Uvek, a tako će biti neprekidno, tamo negde, koliko god vas uvažavali, bićete stranac. To povlači, ako želite renome, da ste za klasu bolji, standardniji, ako ništa drugo, od lokalnih heroja. Zato, i ovog puta, Đerfi me podseća da je ljudski kapital, a ne sumnjivo, njega krasi, ta ključna osobina, koja vas izdvaja iz proseka. Ljudi entuzijasti, ta, neka se niko ne ljuti zbog ove istine, polako izumiruća klasa, ali, evo primera, čoveka, koji se trudi da to spreči. Biti trener, ne samo u savremenom sportu, to je, zaista, čudesna odgovornost. Ako je neko spreman da uloži mnogo, ma sve, zarad uspeha, onda su očekivanja istih enormno visoka. Tada, na scenu stupa strateg, vičan čovek, da sprovede delo u uspeh. Padovi i uzdizanja su normalni u tom svetu vrhunskog doživljaja, ali, samo onaj, ko je u miru, sam sa sobom, onaj koji priznaje da ne zna sve, pa se uči dok je živ, ima šansu da dokuči vrh. Saša Đerfi je u zemlji gde je plivanje obožavano, stekao ugled, mnoga priznanja. To je bilo, sada to valja održavati. Može li? Naravno, već je u tome uspeo, jer, njegovo najveće umeće je što širi znanje.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva