Za Praštanje uspeha govori: Petar Stanić, fudbaler Crvene zvezde, rođeni Pančevac, momak u usponu, vrednost srpskog sporta

 

 

 

 SIŽE MLADOG UMETNIKA NA FUDBALSKOM TERENU

 

 

Naravno, mladi će spasiti svet. Ne kažem to, pominjući frazu, iz pozatih razloga i verovanja, već zato što na primeru Petra Stanića, dečaka, tek dve decenije mladog, lako možemo uvideti organsku vezu između njega i toga što radi. Mlađani Stanić, trenutno, igrač najtrofejnijeg srpskog fudbalskog društva u Srbiji, mada golobrad, već ima dosta utakmica u nogama, a još bitnije, od navedenog, ogleda se u činjenici, za svoj uspeh sam je zaslužan, uz, naravno, njemu najbliže, najpre majku, potom i užu porodicu.

 

 

Pekija, kako od milošte zovemo nadarenog Pančevca, upoznao sam pre nekoliko godina, kad sam došao da vodim PR službu FK Dinamo 1945. Nije mi bila ideja da mnogo promovišem dečake „Brzog voza“, jer sam smatrao da je seniorima i ljudima iz kluba, koji su ga tada predvodili, potrebna dobra kampanja kako bi sve što je uloženo, bilo revalorizovano na pravi način, što javnosti, pre toga, baš i nije bilo predstavljeno kako bi trebalo. No, život je čudo, a kako su mladi, tačnije Omladinska selekcija kluba, izborili plasman u elitu-Super ligu Srbije, bilo je neminovno, deliti sa ljudima energiju te dece. Tu sam zapazio Stanića. Visokog, tananaog momka, koji fudbal razume na drugačiji način od većine vršnjaka. Još mi je bio draži kad sam saznao da je sin moje drugarice Milice Mihajlov, i koliko se majka žrtvovala da Peki postane to što jeste. Elem, gledajući ga na zelenom travnatom pravougaoniku, lako sam shvatio razliku, koju on pravi u igri. Na šta mislim? Dok je neki tim, puki sistem, spojenih igrača, koji se trude da postignu gol rivalu, mladi Dinamovci, predvođeni Stanićem, delovali su kao priroda poezije. Imali su unutrašnje jedinstvo, koje  pripovedaju, za lepotu lepše od drugih. Zamislite vi, ta deca, mladost Pančeva, toliko se lako suprotstavljala velikim silama, Zvezdi, Partizanu, Grafičaru i drugima, da je sve delovalo baš moćno. To, šta se desilo, kasnije, pa cela priča nije prošla, dogurala baš daleko, najmanje ima veze sa momcima, trenerima i ljudima iz kluba. Bila je to velika sezona odrastanja. Petar Stanić je priključen Prvom timu Dinama, u Srpskoj ligi, sve sa kapitenskom trakom. Zasluženo.

 

 

Celina nekog postojanja, ovog puta mislim na junaka ove priče, biće vam predočena kasnije, posebno, od kad je postao član FK Crvena zvezda, ali je važno da istaknem sledeće. Manje više, poznato je to. Počeo je 2006. u lokalnom FK Arena iz Pančeva, da bi potom otišao preko dva mosta, iznad reka Tamiš i Dunav, pa se na Karaburmi, preciznije OFK Beogradu, kalio u majstora fudbalske veštine. Kad se vratio u rodni grad, svoje Pančevo, u FK Dinamo, stasavši uveliko, više se nije postavljalo pitanje-Hoće li uspeti? Utisak javnosti se sveo na činjenicu, dokle Stanić može? O kasnijem delovanju već sam vam pisao. Elem, neka slika, kao kad je reč o umetnosti, mora biti i ostati živa, najpre kad je reč o razmeni energije, a tako je nekako slično i u sportu, sad mislim na fudbal. Petar Stanić jeste u stanju da nas usredsredi na lepotu u igri. Da jednostavnim, promišljenim potezima, uglavnom gurajući loptu unapred, poveže sa stanjima kao kad smo nekad, uživali u fudbalu, ne radujući se samo golovima, već potezima koje smo smatrali suštinom fudbala. Zato, takav momak nije mogao biti stavljen po strani.

Dolaskom u pančevački Železničar, sve je postalo jasnije. Bio je to taj korak u napred, stepenica više, na fudbalskoj sceni Srbiji. Svakako, odmah je bio zapažen. Pa, pravio je razliku na terenu, plus mladost, to se nije moglo prikriti. Kao po nekim vlastitim zakonima, Petar Stanić je rastao iz utakmice u utakmicu, a priča o talenrovanom momku iz grada na Tamišu širila se geometrijskom progresijom. Ranije, ne da bih se sad hvalio, pričao sam, Peki je za najviše domete u našem fudbalu, čak, mnogo šire i pitanje je dana kad će dečko sa Koteža, tog poznatog pančevačkog naselja, koje je iznedrilo mnogo kvalitetnih sportista, biti u vidokrugu onih ljudi, koji presudno utiču da se nađete u najboljim sredinama. I bilo je tako. Prvo se sramežljivo pojavila infiormacija da je za njega, između mnogih klubova, zainteresovana i Crvena zvezda. Pomislio sam, hvala Bogu, sve će da se vrati toj divnoj porodici, mladiću koji se mnogo čega odrekao, zarad karijere. Još da dodam, a to je i te kako važno. Stanić je osim mudosti na terenu, svoju pamet i vrednoću, dokazao kao odličan učenik ETŠ „Nikola Tesla“, koju je veoma uspešno završio, što će vam potvrditi svaki profesor ove ugledne pančevačke srednje škole.

 

 

 

 

 

 

ZVEZDA SE NE ODBIJA

 

 

Pre nego što će i zvanično postati jedan od fudbalera kluba iz beogradske ulice, Ljutice Bogdana, razgovarao sam sa Pekijem. Delovao je sigurno u sebe, a njegov stil, neka posebna skromnost u isticanju sopstvene personalnosti, još me je više učvrstila u veri, to je to. Nisam hteo da objavim da je sve gotovo, i tako budem prvi, koji će se time hvaliti. Sačekao sam da sve bude zvanično, baš zbog Petra Stanića, da u svom miru i sreći proslavi do sad, najznačajniji potpis na jednom papiru. Peki je Zvezdin-dobro je to zvučalo, i još bolje deluje sad, posle nekoliko meseci, od kad je u trofejnom sportskom kolektivu. Svakako, uvek je bilo i biće onih koju sumnjaju u sve i svakog, pa i kad je reć o Petru, šta i koliko on može u crveno-belom dresu? Ne bih se bavio tim ljudima, zato što struktura momka o kojem vam pišem, njegov pogled na život, ne dozvoljava da se odustane od neraskidive sprege-talenat, plus rad, uz malo sreće, čine velika dela.

 

 

Kod Dejana Stankovića, nekad i samog vunderkinda srpskog fudbala, koliko sam razumeo, talenat nije osuđen na čekanje. Zbog doborbita, sveopšteg, ali i zbog same darovitosti. Zato, Peki, dobija šansu da igra. Od derbija pa na dalje. Tek, svojim potezima na terenu, već je skrenuo pažnju javnosti na sebe. Verujte, nije to ni delić onog što mladi Pančevac poseduje u glavi i nogama. Za velika je on dela, a to će, uz malo sreće, sasvim sigurno i dokazati. Još nešto da napišem. Ovih dana, planirjući da se vidim ili čujem s njim, kako bi čitali ovu rubriku, naravno, prvo sam kontaktirao njegovu majku, Milicu. Prvo, nisam hteo da ga uznemiravam, remetim svakdnevicu prvotimca ugledng kluba, a drugo, sam raspored treninga, putovanja i utakmica, nepoznanica je za mene. Tako, da predupredim sve te činjence, pozvah je. Tačnije, dopisivali smo se porukama. Posle kratkog vremena, dobijam jasnu informaciju: „Oni se u četvrtak uveče, odmah posle utakmice u Danskoj, vraćaju za Beograd. U petak, pre podne, imaju trening, a posle 13h slobodno ga pozovi“-reče mi Pekijeva majka. Kad sam pozvao, nije išlo iz prve. Stiže mi poruka: „Roro, izvini, stigli smo jutros, oko 4h, pa nešto kasnije imali trening. Baš sam umoran, da se čujemo predveče“-odgovorio mi je popularni zvezdaš. Tako je i bilo.

 

Pred vama je priča sa njim.

 

Peki, što bi se reklo, da krenemo ispočetka. Mora da je mnogo dobar osećaj kad si potpisao ugovor sa voljenim klubom?

        –Tačno tako. Za Zvezdu navijam od malih nogu. Gledao sam svaku evropsku utakmicu, i zaista, jeste bilo malo čudno. Ipak, rećiću ti, potpunu sreću sam doživeo kad sam sišao na teren stadiona „Rajko Mitić“. Bilo je to ispunjenje sna.

 

 

Potom je usledio put na pripreme u Austriju. Tamo si se i upoznao sa saigračima. Zar ne?

        –Da. Tako je bilo. Stigao sam na pola priprema, zajedno sa Nenom Krstičićem. Proveo sam tamo oko nedelju dana, a pamtiću i generalnu probu protiv Šturma, kad sam i debitovao u crveno-belom dresu, u jednoj utakmici.

 

 

Kao nekog ko Zvezdu posmatra sa strane, da kažem, prati šta se zbiva, a iskreno, rečiću, najviše zbog tebe, bilo je prijatno i lepo videti da se Dejan Stanković ne libi da pruži šansu, vama mladima. Kakav je tvoj utisak u vezi s tim?

        –Složio bih se s tobom. Deki Stanković je u Zvezdi igrao baš u godinama u kojima sam ja sada, kao i još nekoliko mladih igrača, tako da on dobro zna, koliko je važno da igramo. Na drugoj strani, samim tim što delim teren sa jednim Dragovićem, ili Katajiem, kao i ostalim iskusnim igračima, doprinosi da i sam budem još bolji i stalno se trudim da opravdam poverenje.

 

 

 

Često pomislim, a u vezi s tobom, sreća je što je Stanković baš sad tu, na mestu trenera, i koliko je važno da razume igrača bez obzira na njegovu mladost.

        –Jeste, baš je to u pitanju. Deki je i sam prošao sve ovo što i mi prolzimo. Igrao je potom, posle Zvezde, takođe, u sjajnim klubovima, osvojio Ligu šampiona i dobro zna šta je potrebno da mlad igrač dođe na svoje. Tokom treninga, on u nama vidi prvotimce i želi da brzo shvatamo sve što se od nas traži, jer, u vreme profesionalizma i mora tako. Ponekad nam priđe, sugeriše kako bi nešto trebalo još bolje da izvedemo, a to je za nas dragoceno.

 

 

Poznato je, Ti si igrao u OFK Beogradu, pančevačkom Dinamu, kao i Železničaru iz grada na Tamišu. Sigurno da je nivo svega, najviše fudbala, sad u Crvenoj zvezdi na najvišem procentu. Kako Ti deluje čitav taj sistem, posle nekoliko meseci od kad nosiš crveno-beli dres?

        –Mnogo se razlikuje, što je i normalno. Recimo, na nekoliko primera ću to najbolje objasniti. Analiza rivala je obavezna pre utakmice, što omogućava da kasnije igramo mnogo bolje i na vreme shvatimo ko je naspram nas. Isto tako, imamo dosta pomoćnih trenera i svako od njih je zadužen za neki segment u timu, kao i samoj igri. Sve su to detalji koji jasno pokazuju koliko je Zvezda velik klub i da se zaista vodi računa o svakom detalju.

 

 

Već sam rekao, Ti nisi samo deo tima, već i osoba, sportista, fudbaler, na kog se računa u Zvezdi. Igrate i međunarodne utakmice, ekipa se takmiči u Ligi Evrope. Kako ti sve to izgleda, da kažem, kad si unutra, deo svega toga?

 

 

        –Sve je to novo za mene, ali, takav je fudbal. Sve se veoma brzo odvija, moraš brzo da preskačeš stepenik po stepenik. Ti znaš, ja se nikad ne zadovoljavam malim. Želim da zaigram standardno, da se dokažem u punom smislu te reči, pa se nadam da će u narednom periodu to sve biti još bolje.

 

 

 

 

Da bi i sam bio odličan, trebalo bi da imaš sreće, ali, još više i poverenje trenera i saigrača. Kako izgleda kad si na treningu, utakmici ili van te priče, sa Katajiem, Dragovićem, Ivanićem. Imaju li želju da pomognu, vama mlađima?

        –Kako da ne. Svi znaju kako je biti mlad igrač jer su i sami prošli kroz tu fazu u svojoj karijeri. Samim tim što treniram s njima i igram, mnogo mi znači i pomaže, a kamoli što su tu uz nas, svakodnevno, gde dele s nama razna iskustva iz samog života, što je za mene, lično, baš dragoceno. Upijam sve to i mnogo mi znači.

 

 

Nema mnogo skrivalica u modernom fudbalu. Zvezda je davno uspostavila evropski standard i sigurno nije lako izboriti se za minutažu, igrati. Verujem da činiš sve što je do tebe da se nametneš, budeš baš standardan u timu.

        –Stalno i samo o tome i razmišljam. Svako ko kaže da to ne čini, mislim da nije iskren. Verujem da je sve na meni. Iz treninga u trening, u svakoj utakmici, trudim se da dam najbolje što mogu i znam da samo tako mogu da ostvarim svoju želju da igram.

 

 

Već si neko vreme u Crvenoj zvezdi, što donosi i medijsku popularnost. Da li si se već navikao na nju?

        –Ne mogu reći da sam se navikao, iz razloga što, bar po mom mišljenju, nisam još toliko zapažen.

 

 

Peki, koliko god neko bio odličan u poslu kojim se bavi, a Ti si, što ne tvrdim samo ja, mada još uvek mlad, već odičan sportista, fudbaler pred kojim je svetla budućnost. Ipak, rećiću nešto, što je podjednako važno, možda, čak i bitnije, a u vezi je sa tvojim načinom života. Ostao si dobar momak, dečak iz komšiluka, veoma pristojan, što su univerzalne vrednosto koje polako nestaju, makar kod mlađih generacija, što želim posebno da naglasim.

        –Trudim se da tako bude. Tako je to kod mene i ne može se promeniti. Prilika je sad da kažem i tebi Roro, i zahvalim se na svim tekstovima podrške, kao i nekim tvojim kolegama, koji mi mnogo znače, a trudiću se da i dalje budem dobar, sve bolji na svim poljima, kako bi vam dao motiv da nastavite da pratite to što radim.

 

 

Sad, u FK Crvena zvezda, posebno za nas Pančevce, jedna je veoma zanimljiva situacija. Naime, dvojica naših sugrađana su prvotimci trofejnog kluba, a reč je o Milanu Gajiću i tebi. Lepa slika, bolja ne može. Pretpostavljam da se družite?

        –Naravno. Svakodnevno smo zajedno. Idemo zajedno na treninge, utakmice. Gaja je veoma dobar momak, porodičan čovek i zaista odličan fudbaler. Lep je to osećaj kad imaš nekog sebi bliskog u ekipi.

 

 

Za kraj razgovora sam ostavio pitanje u vezi sa nastavkom prvenstva i takmičenja u Evropi. U Zvezdi su ambicije uvek najveće moguće.

        –Jeste, baš tako. Pre dva dana smo se vratili iz Danske, sa teškog gostovanja, sa povoljnim ishodom, i koliko znam, još jedna pobeda, recimo, u prvoj utakmici u Beogradu, sigurno nam donosi evropsko proleće, kako se to kaže. Tako da, svi razmišljamo u istom pravcu i trudićemo se da se ostvare te želje. Kad je reč o domaćem prvenstvu i Kupu, jasno je da nas zanimaju samo titule i da idemo ka njima. Prvenstvo je dugo, ima mnogo da se igra.

 

 

 

Stanić, dokazavši da nije zaboravio na prethodni život, momka iz Pančeva, kao i nas koji ga pratimo fudbalskim putem, hteo-ne hteo, šalje lepu sliku o sebi, kao pristojnom mladom čoveku, kojih je sve manje. Njegov urbaniji život, kakav nosi pojava vrhunskog sportiste, u još moćnijem okruženju, nije ga okrznuo kao ličnost. Čvrsto stoji na nogama, predstavljajući avangardu, u želji za potpunim ostvarenjem prototipa fudbalera, u svetu sporta, koji je već odavno indistrija, želi da bude drugačiji, svoj. Njegova tehnika kretanja na terenu, primanje lopte, dodavanje, dribling, šut, sve su to minijature, sklopljene u celinu, jedan paket, koji ga čini drugačijim, što je sve vidljivije u sadašnjem trenutku srpskog loptanja. Meni ostaje drag što se karakterom ništa nije smanjio u očima mnogih. I dalje, reč je o pitomom dečaku, svesnom svojih kvaliteta, utemeljenom na disciplini, radu i uživanju, dok je na treningu ili utakmici. Njegovom pojavom, sad već toliko vidljivom i u medijskom prostoru, dobili smo novu, svežu ličnost, koja bi mogla da bude primer drugoj deci, roditeljima istih tih dečaka, da za sve postoji vreme, ako verujete u sebe. Petar Stanić još uvek traga za svojim potpunim umećem, mestom među najboljima. Mladost mu je sada prednost i mana, istovremeno, jer, mada se neki trude da tu činjenicu ostave po strani, kao Dejan Stanković, potrebno je još sati i dana, da sve postane potaman. Zašto sam siguran da se taj momenat bliži? Iz razloga što Peki, nekim svojim stilom, poimanjem fudbala, bolje, drugačije i potpunije, uliva poverenje kod svih koji ga gledaju, sad, sve više i upoznaju. Znam, biće ljudi, gde god da bude igrao u budućnosti, koji će se radovati kako neko, poput Petra Stanića vrednuje život i fudbal. To je tako i tačka.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva, FK Crvena zvezda, Novosti