Praštanje uspeha vam predstavlja: Petar Aleksijević, na početku sportskog angažmana, golman u mlađim selekcijama FK Crvena zvezda, kasnije i drugih klubova, u Srbiji i Češkoj, u kojoj živi već nekoliko decenija. Sada, uspešan trener.

 

 

 

NEUSPEŠNA KARIJERA USPEŠNO ZAVRŠENA

 

 

Aleksijevići su ugledna pančevačka porodica. Otac,Slavko, kojeg svi pamtimo kao Bucu, radio je godinama, sada je to RTS, kao snimatelj, a sa kamerom, zabeležio je mnoga čuda ovog sveta. Pred njegovu penziju, imao sam sreću, čak, malo i da sarađujem s njim, u RTV Pančevo. Majka, Ljiljana, bila je prosvetna radnica, omiljena među učenicima. Nažalost, ovo dvoje sjajnih ljudi, već neko vreme, nije sa nama. Ivan, brat junaka ove priče, jedan je od najboljih pijanista koje imamo. Stvara i svira sa najboljim umetnicima sa ovih prostora, inače, mnogo zanimljiv čovek, pravi erudita. Petar, kome je posvećena rubrika koju čitate, danas, čovek srednjih godina, imao je sportsku karijeru, kao golman, ali i trener, na kojoj bi mu mnogi pozavideli, mada, on, kada upoređuje, te dve životne priče, uvek napomene, ono što sam stavio u naslov ovog teksta. No, o detaljima ću kasnije.

 

 

Kuća Aleksijevića nalazi se tik uz OŠ „Đura jakšić“ u Pančevu, a iza nje, pomoćni je teren Gradskog stadiona. Tako, i bilo je logično, da Petar, jednog dana, samo preskoči zid i nađe se u jednom novom, ispostaviće se, carstvu kojem i te kako pripada. Polako, skoro nečujno, obreo se u mlađim kategorijama FK Dinamo. Tada ga je dočekao Jova Tofel, fudbalski otac, posebno golmana, trener i čovek, koji je ostavio trag u životu, svakog tog dečaka, koji su, zahvaljujući i njemu, zavoleli fudbal. Nešto kasnije, posle jedne uspešne izvedbe, na bitnom turniru, u srpskoj prestonici,zapazio ga je Tomislav Milićević, vizionar fudbala, čovek koji je stvorio, kao trener mlađih kategorija u cveno-beloj porodici, igrače, koji su kasnije obeležili klub iz Ljutice Bogdana. Elem, kad se našao u tefteru legende, eto ga i na beogradskoj Marakani. Tako je Pera, sve do senirskog pogona, bio golman u najvećem srpskom klubu. Kada je trebalo da se opredeli za nastavak karijere, jer, moralo je tako, s obzirom na konkurenciju u Prvom timu( ne bi trebalo izostaviti činjenicu, u to vreme, Zvezda je bila prvak Evrope i sveta). Tako, otišao je u Heroj, pa Milicionar, a u Radničkom iz Vršca, kako mi je rekao, proveo je jedan od najlepših perioda u fudbalu. Usledio je povratak u Dinamo. Bila je to fantastična generacija, koju je sa klupe predvodio Nebojša Maradona Petrović. Pera je bio drugi golman, rezerva Dejanu Petroviću, a još su igrali: Boško Petrović, Žuća Stojčić, Aca Stevanović, Čivija Marković, Goran Kolarić, Aca Vasiljević, a kapiten je bio Srđan Tekijaški. Saznao sam, uporedo, sa još nekim dinamovcima, igrao je za pančevački PSK, kod legendarnog Dragana Kovačevića-Kove. Usledio je odlazak u OFK Beograd( Pjanović, Lončar, Đurđević, Divić), mada, iskreno će reći Aleksijević, najviše je branio u Palilulcu, praktično, Ofkinom B timu. Ostaće zabeleženo, Petar je nastupao i u eliti našeg fudbala, zahvaljujući angažmanu u Hajduku sa Liona. Četiri puta je bio starter, kod sugrađanina, Branka Đokića. Potom, eto ga u Glogonju, kod Žuće Stojčića, za kojeg moj sagovornik veli:

„Molim te, posebno ga pomeni. On je ozbiljna legenda“.

Stigosmo i do Češke. Počeo je od Treće lige lige, pa, prelazi u Drugu. Važna dešavanja u Olomoucu. Tamo je i završio igračku karijeru. Meni je interesantna, ali, potpuno jasna istina, koju slušam od ovog sjajnog čoveka, a u vezi je sa činjenicom, praktično priznanjem, da, gde god da je igrao, za sebe neće uzimati zasluge koje mu ne pripadaju. Naveo mi je, pravim redosledom, sve svoje prijatelje, kojima je bio rezerva, učio od njih, sazrevao, a, kako mi je rekao, baš zbog te šanse, da se nađe s njima u društvu, da dele svlačionicu i teren, neizmerno im je zahvalan, jer, danas, kad je i sam, još uvek u sportu, bolje zna šta i kako bi trebalo da radi.

 

 

Pre nego što pročitate o čemu smo nas dvojica razgovarali, želim da iznesem, neke svoje impresije o Petru Aleksijeviću. Iskreno, s obzirom da ranije, mada slično je i sada, uopšte nisam pratio fudbal, pa mi je i njegova karijera, nekako, prošla, kao pesak, kroz prste, mada, sa punom odgovornošću, tvrdim, čuo sam za njega, sve te atrakcije, jer, imao je, baš poseban stil branjenja. Ipak, na sreću, bolje sam ga upoznao, potpuno nevrovatnim sticajem okolnosti. Već sam pričao o tome, ali, da ukratko ponovim. ŽŽRK Dinmo, po mom mišljenju, jedan od najvećih klubova Pančeva, ikada, nažalost, više ne postoji, te, 2008. gostovao je u češlom gradu Olomouc, gde Pera sa porodicom i danas živi. Elem, kad sam saznao da ću biti deo pančevačke ekspedicije, Vlada Parčetić, inače, Aleksijevići i Parčetići su kumovi, ispriča mi neke detalje i nagovesti da će nas sačekati i ugostiti. Bilo je tako, samo da dodam, sto puta bolje od očekivanog. Lepi dani, noći, takođe, ali, nije sad ni mesto ni vreme da detaljišem. Po povratku, u raznim medijima, iznosio sam utiske sa tog gostovanja, naravno, pominjao i domaćina, našeg Pančevca. Kasnije, kad god bi dolazio u rodni grad, slučajno ili namerno, kad bi se sreli, bilo je uživanje, ponovo ga videti, pričati s njim.

 

 

 

PORODICA

 

Petar je oženjem Darinom, koja je lekar, pedijatar, a njih dvoje imaju kćeri Lauru i Lenu. Poslednjih meseci, on se iz Olomouca, preselio u Teplice, gde radi sa golmanima, uz čuvenog Jiržija Jarošika, reprezentaivca Češke, izuzetnog internacionalca, prebogate karijere, sada šefa stručnog štaba, pomenutog fudbalskog kluba. Nije ta odluka lako donesena, kada ga je bivši igrač Čelsija, CSK-a, Seltika, Saragose, Sparte i Alavesa pozvao da mu se pridruži u jednom od najpoznatijih evropskih gradova-banja.

        –Jeste Rora, baš je tako. Čak, odbio sam prvi poziv, ali je onda moja supruga Darina rekla: „Zar nisi ovako nešto želeo, da se dokažeš u velikom klubu, da ostvarš svoj san“. Naravno, najviše sam se dvomio zbog nje i naših čerki, ali, njene reči su me uverile da bi trebalo da idem, pa sam tako i prelomio. Ti znaš, kao i ljudi koji me poznaju, porodica je moj centar sveta, naše ćerke, koje obožavam. Kad god možemo, zajedno smo. Odmor smo iskoristili da odemo na more u Tursku, sada smo svi zajedno u Pančevu, tako, jeste, porodica je za mene svetinja.

 

 

 

Petar, a u to sam se uverio dok smo pričali, deluje potpuno zrelo, sa jasnom vizijom šta i kako bi trebalo da dela u narednom periodu. Iza njega je jedan buran period u Teplicama, jer, taj poznati klub, poslednjih godina prolazio je kroz krizu, pa je, mada su mnogi smatrali Jarošikov posao i njegovih saradnika, uzaludnim, oni su ga spasili od ispadanja u Drugu ligu. Njegovo poimanje modernog fudbala, ta, sada već filozofija nadmudrivanja na igralištu, kao i neki drugi detalji, po mom mišljenju, a nadam se i vašem, bili su osveženje, ali o tome ćete čitati u nastavku teksta. Aleksijević, poput nekih mudraca, zna šta je potrebno i kako se među gorostasima izboriti za parče sunca. Da je ljudski kapital, najvredniji uvek i stalno, pa i u sportu, a da čovek, ako je oštar, iza toga mora da stoje rezultati. Takođe, a to mi je baš godilo, koliko god se sve u vezi sa sportom, pa i fudbalom, pretvara u surovost, neko nadljudsko bivstvovanje, on je, nepatvoreni entuzijasta, sa jasnom namerom, uspeh će se ostvariti samo ako čovek ostane dosledan, uporan i strpljiv. Meni, odaje utisak osobe, dobronamerne, sa odličnim idejama, a da sva saznanja, kojima raspolaže, moraju da budu identifikovana, od strane njegovih izabranika, golmana, sa kojima radi, sada u FK Teplice. Razumeo sam da on razume, biti trener, čudesna je odgovrnost, ali, kad ste, ispred poslednjeg saznanja, onda je lako da budete lider, vodite tu igru.

 

Sreli smo se u pančevačkom kultnom kafeu Kupe. Volim tu da sedim, jer, moj prijatelj, Branko Putić, preko puta ima frizerski salon, pa, kad pravi pauzu, ispijanje kafe, zajednička nam je mantra. Tako, i sa Petrom Aleksijevićem, dogovorio sam se, nalazimo se na istom mestu. Bilo je podne. Kad sam ja stigao, on je već sedeo, a kapi toplog napitka, espresa, već su grlila njegova nepca. Pa, krenimo.

 

 

 

 

KOLEKTIV PRAVI DOBROG POJEDINCA

 

 

Pero, započeo bih naš dijalog konstatacijom, da si dolaskom u Češku, vrlo brzo, igračku, to jest, karijeru golmana, zamenio  trenerskom. To je bilo zanimljivo iskustvo, zar ne?

        –Složio bih se s tobom. Jedno vreme sam branio, i bio trener. Potom, pomoćni trener, a čak, u jednom periodu, samostalno sam vodio regionalni klub. To je bilo i ostalo moje dragoceno iskustvo, koje mi je pomoglo, kasnije, u radu.

 

 

Rekao si mi ranije, ono ozbiljno, da to tako smelo nazovem, počelo je gradu Prostejov.

        –Da, tačno. Inače, napraviću digresiju. U tom gradu, da kažem, srce je teniskog saveza Češke. Jedan moj dobar prijatelj, bio je u to vreme trener, pa sam na njegov poziv i stigao tamo. Zaposlio me je u Gimnaziji, poznato je to, sa sportskim odeljenjima, a kasnije, a reč je o Františeku Juri, on je postao i predsednik kluba, kao i gradonačelnik. Sjajn čovek, osebujna ličnost, kojeg smatram velikim prijateljem. Mnogo sam od njega naučio, i zahvalan sam mu na tome.

 

 

Radeći u Prostejovu, desio se ključni momenat. Ja znam, ali objasni mojim čitaocima.

        –Klub je postao stabilan drugoligaš, ponovo sam se samo posvetio fudbalu, a onda za šefa, posle devet kola, dolazi Jirži Jarošik, veliko ime, ne samo češkog fudbala. Ima prebogatu biografiju, a kad se zna da je igrao za Spartu, Čelsi, CSK-a, Seltik, pa u Španiji, za nekoliko klubova, sve je jasno. Tu sezonu smo završili na trećem mestu, trebalo je da igramo baraž za Prvu ligu, ali zbog Korone, to je propalo. Bila je to sjajna, porodična priča. Prelep period.

 

 

Ipak, to se okončalo, a Jarošik je krenuo ka Teplicama. Zvao je i tebe, ali, u prvi mah si ga odbio. Dosta neobična situacija, rekao bih?

        –Može se i tako reći. Na kraju prvenstva, rekao mi je da ide u Teplice. Bilo mi je žao što odlazi, jer, rekao sam ti, napravili smo tamo baš jedinstven ugođaj. Da, odbio sam ga, pre svega iz porodičnih razloga, ali, sam na kraju prelomio i priključio mu se u Teplicama. Nije bilo lako. Prostejov je samo 16 kilometara od Olomouca. Biciklom sam išao na treninge, ujedno, imao sam tamo sjajno društvo i nije bilo lako ostaviti sve to.

 

 

Posebno interesantno je to, što su FK Teplice svi otpisali, praktično, selidba u Drugu ligu, bila je već viđena. Ipak, to se nije desilo.

        –Nije, mada je bilo baš teško proći kroz sve to. Na startu prvenstva smo igrali prtiv najboljih timova u zemlji. Nanizali smo sve poraze, baš je bilo neugodno. Ipak, u polusezoni, skupili smo se, što se kaže, oformili ekipu koja je pokazala da zna fudbal, ali najviše da ima karakter, i posle niza peripetija, baraža, na kraju, ostvarili smo cilj, a ljudi nisu mogli da veruju, kakav smo uspeh ostvarili. Kažem uspeh, jer, kad vas prežale, šta je to nego uspeh, ako ostanete u eliti.

 

 

Šta ćete dalje?

        –Na zasluženom smo odmoru, a imamo plan, šta ćemo i kako ćemo, u sezoni koja je pred nama. Naravno, i ambicije su porasle, a mislim, uz određena pojačanja, biće mnogo stabilnije i bolje nego što je bilo do sad. Najviše mislim na prošlu sezonu.

 

 

Teplice su velik grad, ujedno, jedna od poznatijih banja u Evropi. Blizu je Nemačka, zar ne?

        –Drezden je 60 kilometara udaljen. Teplice su prelepe, ljudi mnogo vole fudbal, a stadion nam je prava bombonica, što bi se reklo. Udaljen sam stotinama kilometara od kuće i to mi je, da kažem, nelagoda, ali, sve ostalo, baš je kako bi i trebalo da bude. Veoma su poznate Teplice i kao banja, a, tvojim čitaocima biće interesantno,  i Miloš Obrenović, svojevremeno, dolazio je ovde na oporavak. Inače, sam klub, veoma je poštovan u Češkoj, ima bogatu istoriju, tako da se svi nadamo boljem plasmanu.

 

 

Drago mi je da si upoznao moje čitaoce sa nedavnim dešavanjima u klubu, u kojem radiš, ali, iskoristio bih ovo naše viđenje, a važno mi je to, da te pitam, kako ti vidiš savremen fudbal. Jel to ista igra, kao pre deset, dvadest godina, da ne idem baš, baš u istoriju?

        – Ti znaš, ja sam specijalizant u radu sa golmanima, ali, s obzirom da sam i asistent prvom treneru, a radio sam i samostalno u klubu, vidim to malo šire. Moj pogled na fudbal se nije promenio od kada sam bio u pionirima Zvezde, do danas. Fudbal je samo igra. Menaju se, kao i sve u životu, okolnosti, ali, pored terena. U ovo, moderno vreme, da tako kažem, imaš ljude koje nazivaju stručnjacima. Meni je žao, što ima sve više stručnjaka a sve manje trenera. Trener je imao autoritet, svi su ga poštovali. Razvijanjem tehnologija to se pretvorilo u nešto drugo. Naravno, potrebna je pomoć tehnologije, ali samo kao pomoć a ne smer razvoja. Sve licence za rad sam završio u Češkoj, dovoljno sam iskusan, mogu da tvrdim, stvaraju se treneri-tehnolozi. Nekada su ljudi voleli da vide Piksije, Savićeviće… Fudbal se pretvara u trku. Traže se samo trkači. Naravno, ne može bez trčanja, ali ako samo to znaš, onda ta igra gubi smisao.

 

 

 

A, šta bi rekao o ulozi, da ga nazovem, modernog golmana?

        –Pa, to ti pričam. Sad se više traži da se on razigrava, bude dodavač, neka vrsta igrača. Moje mišljenje je da treba i to da zna, da igra dobro nogama, ali, ako on ne ume da zaštiti svoj gol, da brani kako valja, sve je to onda besmisleno. Evo ti primer Borjana u Zvezdi. Igra to moderno, ali ključne golove je spasao, odbranio. Znači, stavljam akcenat,odbranio. U Teplicama, radim sa Tomažom Grigarom, koji ima 39 godina, ali, još uvek voli da se igra, uživa u tome što radi, i bez obzira što su ga mnogi otpisali, smatram da je sjajan golman, jedinstven karakter, pa zato i brani, jer, zadovoljava te, da kažem, moje kriterijume, poimanje fudbala i golmana u njemu.

 

 

Pero, da li slažeš da je dolaskom Dragana Stojkovića, na mesto selektora, došlo do renesanse srpske fudbalske reprezentacije. Uostalom, izboren je plasman na SP u Kataru.

        – Stojković, kao igrač imao je respekt kod saigrača. To sad ima kod svojih izabranika. Moj Ivan, brat, ponekad me zove, oduševljen, kaže: „Pa šta je sad ovo. Šta im je uradio, kako ovako dobro igraju“. Ranije, divili smo se košarkašima, vaterpolistima, odbojkašima. Sad, mislim, tu smo negde, sa ostalim sportovaima koji su nas proslavili. Ipak, trebalo bi da smanjimo euforiju.

 

 

 

 

A, koji su naši relni dometi?

        –Trebalo bi biti oprezan. Zavisiće i od forme naših najboljih igrača. Koliko vidim, ima igrača, jak okvir, može da se bira. Ima Stojković kolektiv, u svakom segmentu. Kad je to stvorio, biće mnogo lakše. Pokazali su, žele da igraju za reprezentaciju, tako, da prođemo grupu, pa polako. Da još dodam. Ova generacija ima veliku šansu, baš ovaj sastav. Podsetiću, ima momaka koji su iz sadašnjeg tima, a već su bili prvaci sveta. Mislim na titulu sa Novog Zelanda.

 

 

Petre Aleksijeviću, još koliko si u rodnom gradu?

        –Mi u ponedeljak idemo nazad, u Češku. Odmor se polako bliži kraju, a uskoro počinju i pripreme u Teplicama, za novo prvenstvo. Iskoristiću ovu priliku da pozdravim sve koji prate Praštanje uspeha.

 

 

Sigurno, i vi poznajete ljude sa nadahnućem, one, toliko pozitivne, da se usmeravaju samo na lepo. Takav je i moj sagovornik. Iskren, dosledan u istini. Nije najbolji, ali, spreman da uči, sazna, bori se, da bi bio bolji. Karakterom, on je već izuzetan, jer, kao porodičan čovek, već zna za prave vrednosti. Materijalno, svakako, važno je, ali ako čovek odustane od pristojnosti, normalnosti, postane alav, nekontrolisan, onda to više nije život već bahaćenje, koje kad tad, dolazi na naplatu. Zato mi je drago, što ljudi, kakav je Petar Aleksijević, suštinski žive život. Imaju motiv da ne stanu. Kriterijumi kojih se drži i meni su bliski, pa ne čudi što delimo vrednosti, a kroz ovaj razgovor, da kažem, predstavljajući ga vama, dokazao je, sportista mora biti ličnost ako želi da uspe. On, sam, uz svoje bližnje, na poprištu je, koje trpi samo konkretne, drugačije od većine. I sam je takav.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Petar Aleksijević