Praštanje uspeha vam predstavlja: Ognjen Đurišić, jedan od najboljih mladih džudista Srbije.

 

 

 

IMA DAR-BRZO MISLI, POŠTENJE DA STIGNE GDE ŽELI

 

 

Skoro se nisam našao u ovako interesntnoj situaciji, mada, kad bolje razmislim, ovo je prvi put, u mojoj karijeri, da razgovaram sa momkom, Ognjenom Đurišićem, našim Pančevcem, sportistom pred kojim je svetla budućnost, a da ga znam od najranijeg detinstva, da mi je komšija iz naselja Tesla i da je toliko uspešan, u svom uzrastu.

 

Pojasniću. Ogija, kako ga svi zovemo, upoznao sam kad je i naš sin Dušan, krenuo, po mom mišljenju, najbolju Osnovnu školu u gradu na Tamišu-„Isidora Sekulić“. Dakle, čitavih osam godina, skoro svakodnevno sam ga viđao i bio upućen u njegovo odrastanje. Mladi Đurišić, a ko ga poznaje, potvrdiće to, bio je izrazito krupniji, u odnosu na svoje vršnjake. Meni je izgledao kao dobroćudni meda, što bi se kolokvijalno reklo. Držao je tu snagu u sebi, ostao dete, kako bi i trebalo da bude. Kad se završio taj period školovanja, nisam ga često viđao, jer, on je za razliku od Dušana, koji se opredelio za Gimnaziju, otišao u Ekonomsku školu „Paja Marganović“ gde je učenik trećeg razreda-Turistički smer. Ipak, ima nešto što me je ostavilo „budnim“, da kažem, u vezi sa ovim sjajnim dečakom, a reč je o mama Biljani, koja na svom FB profilu, postavi, kad god ima nešto zanimljivo, u vezi sa uspesima svog sina, a toga ima, u poslednje vreme, baš dosta. Tako, ranije mi se učinilo da još uvek nije zreo da mu posvetim ozbiljniju pažnju, ali, posle razgovora s njim, a o tome ćete čitati u nastavku ove rubrike, shvatio sam, sad je pravi trenutak i dobro je što je tako.

 

 

Ognjen Đurišić je sportom na tatamiju počeo da se bavi u pančevačkom Dinamu, kod Ljube i Slavka Stanišića, koji su mu prvi pružili utočište u porodici sportova, koji je, možda to niste znali, najbrži narastajući, u poslednjih 10 godina. Ne čudi me taj podatak, jer, džudo jeste standard za snagu, brzinu, moć, koja se mnogo poštuje u savremenom sportu. No, ima nešto što me potpuno oduševilo kod mladog sagovornika, a to je i moj, najjači utisak, o njemu. Hoću da istaknem, shvatio sam da razmišlja na način-U džudou je teško biti inovator, pa je i dalje najbitnije-ostvariti ipon. Još da dodam, kad vam mladić od tek navršenih 17 godina veli sledeće, ne možete ostati ravnodušni:

 

–„Nemam ja u budućnosti neki poseban cilj. Uvek, već sad, razmišljam samo o tome, da radim više i bolje od drugih, a to mora doneti rezultat. O kojim medaljama će biti reči, videćemo“.

 

U sportu vam je kao i u životu. Ko na vreme napravi prava poznanstva, ide dalje. Tako je Ognjen Đurišić, posle Dinama otišao u Crvenu zvezdu, čiji je član i sad. U srpskoj prestonici, ikao je još uvek dečak, odamh su ga stavili u centar zbivanja, da trenira sa prvotimcima, seniorima. Svojom građom, bez obzira na mladost, Đurišić je doprineo takvim potezima. Iz razgovora sa njim, saznao sam još, iz takve priče, u kojoj se našao nenadano, izvukao je mnoštvo detalja, prevazišao neke strahove, i tako, kod sebe stvorio pojam junaka, koji je kasnije, gde god je mogao, mislim na razna važna takmičenja, sprovodio u delo. Da ne propustim, Ognjen je u mlađim uzrasnim kategorijama, u samom vrhu ili na vrhu. S obzirom na način kako džudo, kao sport funkcioniše, a svi znamo, reč je o ograničenom prostoru, kao i minutima koji su, takođe okvir svakog meč, junak ove priče uvek pokušava da uradi najbolje na tatamiju. Da ne pomislite, jeste reč o velikom dečaku, po visini i težini, ali, i drugi su slične građe, a kad se izađe iz Srbije, tek onda se vidi koliko „krupne dece“ ima mladi Pančevac pred sobom. Zato, njegova kreativnost dolazi do izražaja. Malo sam istraživao, u vezi sa njegovim uspesima, u poslednje vreme, i uočio sam podatak da je od pet izlazaka na tatami, u ovoj godini, na zvaničnim takmičenjima, prosek bio 4/5, što je 80% uspeha, a slično se da videti i za prošlu godinu. Ovo su podaci Džudo saveza Srbije. Naglasiću, u poslednjih pet godina, na kojem god takmičenju da se našao, penjao se i na pobedničko postolje. On, to sam saznao tokom razgovora, bar do sad, nije izneverio nadanja, sopstvena i onih koji ga prate, a najpre, reč je o porodici.

 

 

Kad pominjem porodicu, Ogi ima i mlađu sestru Anju, već naznačenu, mama Bilju i tatu Dejana, koji se ranije ozbiljno bavio fudbalom, pa je verovatno, sin, tu ljubav prema sportu i odricanju, nasledio od oca. Ističem porodicu, a kasnije ću opširnije o tome, nije samo njegova podrška, već istinski oslonac, hleb odrastanja.

 

Još, postoji nekoliko ljudi, a Ogi me je zamolio da ih pomenem, koji su mu i još uvek mnog pomažu, da bude to što jeste. Reč je o njegovoj razrednoj, Ivani Jokić, koja ima razumevanja za ono što radi, posebno, jer je reč o dobrom dečaku i isto takvom učeniku, kao i o proslavljenom džudisti, njegovom mentoru-Denisu Jurakiću, koji je svetska klasa, a kojeg ću vam predstaviti u posebnoj rubrici u ovom tekstu.

 

Ogi je na razgovor sa mnom došao u pratnji tata Dejana. Važno mi je ovo da naglasim, jer sam, gledajući ih i slušajući, tokom naše sportske ispovesti, razumeo odlično, koliko se njih dvojica prožimaju, ne samo kao otac i sin, već dvojica očvrslih ljudi koji imaju jasan cilj pred sobom. Da Ognjen ostane dobar momak, a potom i osvajač medalja, do kojih mu je stalo, ali pre svega, ostane dobar mladić, kasnije čovek, što i jeste najbitnije svakom roditelju.

 

 

Dejan je predložio  da se nađemo u obližnjem TC, što smo i učinili. Mlađi Đurišić je poneo i torbu, zato što je kasnije otišao na trening. Sačekao sam tek nekoliko minuta, jer sam stigao ranije, a oni na vreme. Ognjen je pio samo vodu, a Dejan i moja malenkost, dodali smo po espreso. Zatim sam uklučio snimač razgovora i ta priča je sad pred vama.

 

 

KOLIKO DAŠ TOLIKO DOBIJEŠ

 

 

Ognjene, više me ne čudi kad se deca oprdeljuju i za druge sportove, osim fudbala, košarke ili rukometa, koji u Pančevu ima tradiciju, ali, kako se razvila ljubav prema džudou, kod tebe?

        –Da vam kažem, i ja sam prvo trenirao fudbal. Najviše da izbacim nagomilanu energiju koju posedujem, ali sam brzo shvatio da nije to baš to, što meni potpuno prija. Tako, otišao sam na džudo. Kasnije, kad sam ozbiljno počeo da vežbam, sve se samo otvorilo.

 

 

Ako se ne varam, to je bilo pre desetak godina i tvoj prvi klub bio je DŽK Dinamo. Kod Ljube i Slavka Stanišića.

        –Tako je. Želeo bih da vam dopunim odgovor kada ste me pitali, kada sam osetio da će džudo biti moj voljeni sport i da u njemu želim da uspem. Tačno znam, a reč je o odlasku na jedan turnir u Francusku. Tada sam, kako mi to kažemo, radio sa Rusima, Ukrajincima, Francuzima, a sama ta konkurencija je bila izuzetna. Iskreno, bio sam drugi, ali, to je bilo potpuno neočekivano. Iz cele naše delegacije, koja je krenula iz Srbije, a bilo nas je dosta, samo jedna devojka i ja, osvojili smo odličja. To bih naveo kao, prekretnicu. Tad sam shvatio, da mogu da pobeđujem i one momke koje do tad nisam, u našoj zemlji. Inače, pre nego što sam otišao iz Dinama, u tom periodu, mnogo sam napredovao i naučio.

 

 

Nameće mi se sledeće pitanje. Reč je o tvom odlasku u srpsku prestonicu, u DŽK Crvena Zvezda. Bilo je to 2019. Voleo bih da mojim čitaocima govoriš o tome.

        –Bio je to period kada sam želeo još više da napredujem. U mislima su mi bila dva kluba, Rakovica i Zvezda. Inače, prelazio sam iz osnovne u srednju školu, tako da, bilo je vreme za promenu, pa smo se opredelili za Zvezdu.

 

 

Kako je to izgledalo? Rekao bih, nije bilo lako.

        –Dobro ste rekli. Svake večeri sam putovao na trening, zapravo, tata me je vozio do Košutnjaka, gde smo vežbali. Najveću razliku sam osetio jer sam odmah krenuo da treniram sa seniorima, koji su bili, iskusni i dosta teži od mene. Nikolić, sada selektor, je sve vodio.

 

 

Kakav je bio osećaj da radiš sa jednim Došenom?

        –Naravno, lep. Malo je to bilo i neobično. Znate, on osvoji neku važnu medalju, sutra na treningu, ja ga uhvatim za kimono, vežbam s njim. To su bile značajni detalji u mojoj karijeri. Još da vam kažem, i oni su mene cenili, jer, džudo je sport stalnog dokazivanja. Da bi stekao respekt, moraš non-stop, da budeš među najboljima, a ja sam baš to i radio. U to vreme, od 10 takmičenja, u osam sam se našao u finalu, što su i oni poštovali.

 

 

Ogi, kad već pominješ takmičenja i dokazivanje. Šta bi izdvojio kao uspeh kojim se ponosiš, u dosadašnjoj karijeri?

        –Nemam tu dilemu. Pre dve godine, na Prvenstvu Srbije (U 18 )uzeo sam srebrno odličje, ali sam imao samo 15 godina. Recimo, jedan detalj kao ilustraciju, koja bi mogla da bude zanimljiva, u opisu mog odgovora. Momak sa kojim se borio u polufinalu, imao je 140 kilograma, a ja 90. Na kraju sam ga dobio iponom.

 

 

 

DENIS JURAKIĆ

 

Meni je posebno drago, kad u današnje vreme, sretnem osobu, posebno taku mladu, poniznu i zahvalnu, kao što je Ognjen Đurišić. Dok smo pričli, uvek je imao samo reči hvale za trenere, drugove iz kluba, ali i za takmace. Ipak, o jednom čoveku, toliko je izrekao lepote, da sam se baš iznenadio. Reč je o njegovom mentoru, ali, rekao bih i prijatelju, koji mu je džudo približio kao niko nikad. Reč je o Denisu Jurakiću, sportisti svetske klase. Koliko Ogi gaji poštovanje prema njemu, neka posluži i ovaj simpatičan detalj. Naime, dok sam pisao tekst, stigla mi je porukla od junaka ove priče. „Izvinite, ako niste završili tekst, molim vas, nemojte da zaboravite da pomenete Denisa. Mnogo bi mi značilo da bude deo moje priče“. Zato, evo Jurakića u posebnom dodatku.

 

 

 

        –Verujte, ni sam ne znam kako smo došli jedan do drugog, ali taj čovek je veoma dragocen u mojoj karijeri. On me ne podučava samo džudou, već i mnogo toga drugom, što je veoma značajno za osobu mojih godina. On nije samo trener, nazvao bih ga i mentorom, već i pravi prijatelj. Najviše mu verujem. Svetska klasa u sportu, ali i veoma dobar čovek, što bih posebno voleo da istaknem-ispričao mi je Ogi o Denisu Jurakiću, višestrukom šampionu Srbije i učesniku najznačajnij svetskih nadmetanja.

 

 

 

Ogi pitao bih nešto iz same suštine tvog sporta. Da kažem, u Srbiji, a to je i dokazano, ti si među najboljima. Siguran sam, tvoje ambicije se tu ne završavaju. Šta je potrebno, da se stigne do značajnog rezultata na međunarodnom planu, ako uzmemo u obzir, svi ste vi, kad se već nađete u tome, klasa?

        –Najviše  mislim na to, ko je više radio. Naravno, i želja mora da bude prisutna. Ako znam da sam odlično trenirao, izlazim miran na takmičenje. Sve je u tome. Nekad kažem, voleo bih da nikad ništa ne uradim, u smislu osvajanja medalja, ali da znam da sam učinio sve što je bilo do mene. Samo želim da se potrudim i  da dam sve od sebe. Ostalo je sve u Božijim rukama. Sistem je tako napravljen-daj i vratićeti se. To je i moja misija u džudou, da uvek dam najviše što mogu.

 

 

Da li stižeš da se posvetiš još nečemu, osim škole i džudoa? Šta te još privlači?

        –Naravno da volim da se vidim sa društvom, izađemo. Ipak, to se dešava, uglavnom, samo subotom. Možda ćete se začuditi, ali, sreću sam našao na drugoj strani. Recimo, kroz jedan primer. Ako odem u teretanu, vežbam na jednoj spravi ili neku vežbu radim, želim da stalno napredujem. Uvek se trudim da to pojačam, stalno, iz dana u dan, tako da sebe vidim, za sad, u tom svetu, a manje u izlascima, provodu.

 

A, gde sebe vidiš u nekoj bliskoj budućnosti, kao i kad je reč o školovanju?

        –Znate, stvarno još nisam ozbiljno razmišljao o tome. Neki moj san je da ostanem u sportu. Kao trener, recimo. Ne bih mogao svakog dana da radim isto. Volim izazove i tu bih sebe našao.

 

 

Sad smo na kraju našeg razgovora Ognjene Đurišiću, ali sam u dilemi da li da ti postavim pitanje u vezi sa fenomenom (ne) praštanja uspeha, s obzirom na tvoju mladost. Ipak, pitaću, kakva su tvoja iskustva?

        –Iskreno, već sam to osetio. Stekao sam utisak da ima ljudi koji ne praštaju uspeh, ali oni nisu u sferi sporta. Sve ljude koje poštujem, uspešni su. Uspeh ne praštaju neuspešni i neostvareni. Vidim po sebi, presrećan sam kad neko od mojih drugara uradi nešto. Svako ko je napravio rezultat, dobro zna koliko se trudio, tako da ceni i druge, sebi sličnima. Ostali misle to što što misle.

 

 

Džudo je sport koji ne privlači velike korporacije, najviše mislim u Srbiji, a čini se, čak ni na državnom, a kamoli nižem nivou, ne dobija ono što zaslužuje. Nije to tajna, u našoj sredini, a to važi za svaki kraj ove zemlje, ukoliko želite da se maksimalno posvetite ovom sportu, iza vas mora da stoji porodica. Samo uz nju može se težiti trajnoj vrednosti, a Đurišići su baš na tom putu. Ognjen je odrastao u okruženju ljubavi i razumevanja. Požrtvovanost Dejana i Biljane, najviše, njegovih roditelja, doprinosi da mladi as izdrži sva iskušenja pred sobom, ne samo na tatamiju, jer, tu i tada, nekako je i najsigurniji. U zlo vreme, kad sve odjekuje od nemoći u našoj duši, mora se biti dosledan i pravedan, istovremeno. Ognjen je tu lekciju već naučio, mada ko bi to rekao, za momka sa tek 17 navršenih godina. Dok sam razgovarao s njim, dugo, baš dugo, nisam osetio toliko snage, ne samo u rečima koje je izgovorio, već stavu i načinu kako razmišlja. Vrlo je teško prolaziti kroz odrastanje tinejdžera, ali, kod Đurišića zebnja kao da ih je nadahnula, a oni, na svoj, samo sebi svojstven način, nisu dozvolili da bude drugačije, osim da sami upravljaju svojom sudbinom. Naravno, za koju godinu, kad Ognjen Đurišić postane i svetska klasa, počne da se penje i na postolje najvećih međunarodnih takmičenja, mnogi će se priključiti, u želji da podele uspeh. Ipak, uspeh se ne deli, zna se dobro ko je najbitniji u stvaranju istog. Za sad, samo se žrtvuje, u svakom smislu, ali dolazi vreme kad će momak iz Pančeva, sa Tesle, uspeti, da njemu bude potaman. Takav uspeh, retko ko će ponoviti.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Đurišić