Praštanje uspeha vam predstavlja: Nenad Stojčić, nekada fudbaler uspešne karijere, potom trener, već neko vreme, stvaralac u Kini

 

 

DEMONSTRIRANJE FUDBALA

 

 

Kad nešto toliko volite, uživate u toj radosti, jasno je, krase vas ubeđenja koja razlikuju ozbiljnost od površnosti. Od ovakve rečenice počinjem priču o Nenadu Stojčiću-Žući, čoveku koji je učinio u sportu, posebno životu, mnogo toga za pohvalu, a on sam, po mom mišljenju, dobar je primer, koliko je važno istaći, postoje ljudi koji su dokazali-Nisi poseban ako dramu ne želiš sam da rešiš. Imao je sjajne trenutke u karijeri i životu, ali i tragične. Na sreću, čovek je veštine, a posledica toga je sadašnji život, uz tri ćerke i posao koji obožava. Tokom čitanja ove rubrike, Žuća je učinio sve, sam, da se predstavi na najbolji način, svima vama koji ga ne poznajete, a po mom mišljenju, potpuno ogoljeno, kako časni ljudi jedino i znaju, pričao mi je o putu koji je prešao, posledicama i nadanjima u budućnosti.

 

 

Sećam ga se kao igrača. Zapaženu karijeru je ostavio, ne samo u zabeleškama, nas, novinara i hroničara sporta, već u amanet, onima koji vole igru idokazivanje. Priznajem, nisam se družio s njim, jer, fudbal, u jednom periodu moje karijere žurnliste, nije bio u fokusu. Jeste tako, ali Stojčić, kao vrstan igrač, skrenuo je pažnju na sebe. Ipak, ako ostavimo sport po strani, sad mislim na fudbal, postoji još nešto što bih izdvojio, u ovom uvodu. Reč je o jakim motivima da se živi pristojno od svog rada, zadrži pošten odnos prema ljudima i poslu. Volim takve ljude, bez kalkulacija i mirne plovidbe, što bi se reklo.

 

Naravno, ima prostora, na ovom mestu, za osobe kao što je Nenad Stojčić, samo je bilo pitanje vremena kada će nam se putevi ukrstiti. Nisam ga dugo video, ali, moderna sokoćala, a uvek se trudim da ih koristim na pravi način, pomogla su i ovog puta. Pišem mu, tamo, u dalekoj Kini, gde već neko vreme živi i radi, sa namerom da stvorim ovu priču. U pismu sam sve pojasnio, sad čekam. Kad, pre neko jutro, mislim, baš tako, jer, kako može biti drugačije u 3 sata i 18 minuta, kad mi je stigla poruka od ovog sjajnog čoveka. Ne samo da se slaže da zbori za “Praštanje” već me ozbiljno nahvalio. Tako, čekam odgovore, a u glavi, već sam smislio, sve ovo što vam sad pišem. Stiže sve, brže nego što sam očekivao, kao i obilje forografija. Sad vam predstavljam argumentaciju, zašto je moj sagovornik poseban.

 

 

 

Kako ćemo početi ovaj razgovor, ako ne krenemo od početka, što bi se reklo. Bogata je tvoja karijera, ali, zaslužuje da je temeljno pomeneš mojim pratiocima.

      –Počeo sam u pionirima pančevačkog “Želje”. Moj veliki prijatelj, Filip Perić i ja, otišli smo na trening. Teren kod Peskane. Tadašnji trener, Juga, izabrao je baš nas.Tako je sve krenulo sa fudbalom. Posle toga, opet, moj drug Fića i ja, prelazimo u tada sjajni klub-PSK. Kasnije, stižem u omladinski tim Dinama iz Pančeva. Trener nam je bio divan čovek i stručnjak, Miljanko Marin. Debitujem u prvom timu Dinama, kod Kačunkovića, a pomoćnik je bio Miloljub Ostojić.Sećam se, Kačunkovic me vodio na prvenstvenu utakmicu u Doboj, dva kola pre kraja  prvenstva, da osetim atmosferu. Želim još da pomenem Zeljkovića, trenera koji mi je mnogo pomogao kada sam počinjao i naravno, čuvenog Lalu. Postajem standardni prvotimac kod Milenka Rusa. Dinamo ulazi, kao prvi u Treću ligu,odmah potom, u Drugu. Odlazim u vojsku,vraćam se i selim, da tako kažem, u moj Glogonj. Ulazimo u viši rang. Sledi prelazak u Mladi Radnik iz Požarevca, a put me kasnije vodi u Radnički-Obrenovac, pa kod trenera Sose Barbića u Zvezdaru, sa kojom ulazimo u Prvi ligu Srbije. Vraćam se u moj Dinamo i tu ostajem dugo, postajem i kapiten. Igramo Drugu ligu, a u sezoni 1998/99.  osvajamo drugo nesto u jesenjem delu (Đokic,Stevanović, Pantić,Vukmir,Marković) trener je Milan Đuricic. Potom, u zimskom prelaznom roku odlazim u Mladost-Apatin, pa u ČSK-Čelarevo. Ne mogu bez Dinama, pa se još jednom vraćam, a onda, pravac Prva liga, u Rad. U Glogonju sam još jednom, te u PSK-u.

 

 

Nešto kasnije, rekao bih, usledilo je nešto posebno u tvojoj karijeri, zar ne?

      –Na nagovor legendarnog Dragoslava Šekularca i trenera Stevana Mojsilovića, odlazim u Kanadu i igram za Serbian White Eagles, od 2006. godine do 2008. kada postajemo šampioni Kanade. Ta, finalna utakmica u plej-ofu, bila je moja oproštajna utakmica. Dešava mi se porodična tragedija, umire mi supruga, a pošto su mi ćerkice bile male,vraćam se u Srbiju, da budem kraj njih dok odrastaju. Tačno znam, 2009. počinjem sa trenerskim poslom. Otvaram školu fudbala OFK STENLI, koja je radila u Opovu i Glogonju. Dobar rad i naš entuzijazam prepoznaje FK Vojvodina iz Novog Sada, pa potpisujemo tehničko-poslovnu saradnju. Uporedo, počinjem da radim sa seniorskom ekipom Opova, 2011. Zatim, uzimam seniorski Tim Radnički-Baranda. Dve godine kasnije postajem trener FK Borac iz Sakula, a sa njima ulazim u Treću ligu. Usledio je prelazak u FK Železničar iz Pančeva, gde sam prvo bio pomoćnik Aleksandru Stevanoviću, a posle Acinog odlaska, postajem šef stručnog štaba, sve do 2018. kada dolazim u Kinu.

 

 

Bogata igračka karijera, a sobzirom na mladost, rekao bih i trenerska. Baš za poštovanje. No, pre nego što počnemo o toj velikoj temi, o Kini, pitaću te još nešto, u vezi sa profesijom. Po mom mišljenju, mislim i drugih ljudi, razvio si sopstvenu trenersku filozofiju. Pričaj mi o tome.

      – Još dok sam igramo fudbal imao sam želju da jednog  dana postanem trener. Moja uloga u ekipi je bila-zadnji vezni, a reč je o poziciji koja zahteva da timski razmisljaš, da staviš timski interes ispred ličnog. Tako sam je ja doživljavao. Vremenom sam dobijao želju da jednog dana postanem trener. Kao da sam sebe pripremao za to, još tokom igračke karijere. Imao sam od koga da učim, jer sam godinama sarađivao sa sjajnim ljudima i stratezima: Marinom ,Kovačevićem, Rusom,Petrovićem, Mojsilovićem, Kovrlijom, Sosom Babićem, Đuričićem, Cigom Đordjevićem, Brankom Đokićem, Mićanovićem, Ostojićem, Čančarevićem, Zeljkovićem, Džoinčevićem, Boškom Đurovskim i legendom svetskog fudbala-Dragoslavom Šekularcem. Lako sam doneo odluku da počnem da se bavim trenerskom poslom. Lako, jer, fudbal je moj zivot, a to znaju svi, od moje porodice, pa nadalje. Nema dana bez fudbala u mom životu. Kad ga voliš, osećas, živiš, onda mu se lako posvetiš, kao detetu, ili porodici. Tako ga je doživljavam, i nikad se ne plašim novih izazova. Znam koliko sam posvećen, koliko radim na sebi svakodnevno, neprestano učim.Volim da kažem-danas želim da budem bolji, bar za nijansu nego što sam bio juče, kao i da sutra budem bolji nego što sam danas. Spreman sam uvek za sve, radim na sebi da uvek budem spreman za nove izazove. Okrenut sam sebi i svom napredku, a svim trenerima želim puno uspeha, jer, zna se, težak je posao, ali, dodao bih, i najlepši. Naravno, ako postoji ljubav i posvećenost.

 

 

 

 

 

 

 

PORODICA

 

 

Imam tri predivne ćerke Anđelu, Aleksandra i Nataliju. One su najlepše i najvažnije  u mom životu. Veoma sam ponosan na njih. Anđela je zavrsila Medincinsku školu u Beogradu, smer farmacija i radi u apoteci. Ona je najstarija. Aleksandra je, taklođe, završila Medincinsku školu u Beogradu, a sada je na Medicinskom fakultetu  i sa uspehom to privodi kraju. A najmlađa, Natalija, uči u Elektrotehničkoj školi u Pančevu. Sjajna je.Veoma sam ponosan i srećan sto su postale dobre osobe-priča mi Žuća o svojim mezimicama, sa ponosom i razlogom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U ovom delu razgovora, stigli smo do, po mom mišljenju, velike teme u tvom trenerskom izrazu. Reč je o radu sa decom.

      –To je nešto veoma lepo, istovremeno, odgovorno. Izuzetno zahtevan posao za svakog trenera. Ne mislim samo ja, malo je i potcenjen, naročito u Srbiji. Iskreno se nadam se da ce doći do promena. Lično, uživam u radu sa decom. Moji počeci su baš u vezi sa njima, kasnije kada sam krenuo da radim sa seniorima, nisam zapostavljao rad sa najmlađima. Dolaskom u Kinu, potpuno sam posvećen radu sa mladima.

 

 

Pominjemo Kinu već nekoliko puta. Vreme je da zboriš o tom iskustvu, rekao bih veoma zanimljivom, kad je reč o sportu, ali i samom životu.

      –Tako je. To jeste posebna priča. Kada sam dobio ponudu 2018. godine, nisam se dvoumio, prihvatio sam je odmah. Naravno, posle razgovora sa Zoranom Naunkovićem, pošto sam tada bio trener Železničara. Imao sam 20-tak dana do polaska, a interesantno je, noćima nisam spavao, učeći reči na kineskom koje su mi potrebne za trening. Koliko je tu bilo smešnih stvari, mogle bi da svedoče moje ćerkice. Kada sam stigao u Hangzhou, prvi moj trening, vodio sam na kineskom. Domaćini su bili oduševljeni. Od prvog dana sam naišao na sjajan prijem i to traje do danas. Radi se o fenomenalnom narodu, ljudi u klubu su sjajni, stalno na usluzi i nikada nisam imao nijedan problem. Hoće da uče, ne mešaju se u rad trenera, imaju fenomenalne uslove za rad i mnogo ulažu u školski sport. Pokušavaju, kroz školski sport, kao i rad sa mlađim kategorijama, da podignu fudbal, koji nije na željenom nivou. Jasno je, žele da iz kvantiteta izvuku kvalitet. Potrebno je vreme, ali, ne sumnjam da će uspeti. Ono u šta sam se uverio, ima talenata, sjajne dece, koja žele da uče i napreduju. Siguran sam, ovaj kvantitet, uz kvalitetan trening, mora da izrodi rezultat i kvalitet.

 

 

Voleo bih da mojim čitaocima kažeš nešto o samom klubu u kojem radiš.

      –Reč je o HUANLONG GREEN HAWK F.C. U klubu radi preko 100 trenera, isključivo sa decom. Ja imam svoj školski tim, kao i reprezentaciju oblasti Binjiang U-10. Taj tim vodim zajedno sa našim trenerom, Rusimovićem, kao i reprezentaiju oblasti Binjiang U-11/12, koju vodim sa kineskim lolegama. Treninzi su svakodnevno, prepodne, popodne i uveče. Odmora je veoma malo. Ono što vredi istići, sjajni rezultati koje su ostvarilii ovi odlični decaci. Baš se spremamo za MAJOR CUP na kojem učestvuju po dve najbolje ekipe iz prvenstava svojih oblasti. Želim da napomenem, lider sam stranih trenera u klubu.

 

 

 

Kina je mnogoljudna zemlja, ima najviše stanovnika na našoj planeti. Kako si se ti snašao u gradu Hangzhou?

     –Hangzhou je po mnogima, jedan od najlepših gradova u Kini. Ima oko 13 milliona stanovnika, odiše zelenilom i stvarno izgleda fantastično. Poznat je po zelenom čaju, između ostalog. Od prvog dana sam se dobro prilagodio na njihovu  kulturu, hranu, na sve nove izazove. Isključivo jedem kinesku hranu. Hleb sam zaboravio kako izgleda. Uživam u njihovim specijalitetima. Kada imam slobodno vreme, pokušavam da obiđem što više mesta i upoznam njihovu kulturu, ljude. Oduševljen sam onim što vidim i toplo preporučujem, kada prođe ovo zlo od Korone, da svako ko ima prilike, obiđe Kinu, kao i Hangzhou.

 

 

Pominješ Koronu, a nije lako ni izbeći tu priču. Kakva je trenutna situacija, tu, kod tebe, u okruženju?

      –Niišta se ne prepušta slučaju, posebno ne, u gradu, u kojem živi više od 13 miliona ljudi. Čak i kada ima dva slučaja, zaraženih, zatvaraju se kvartovi gde se to dešava, a ceo grad ide svakodnevno na testiranja. Maske u autobusu, metrou i šoping molovima su obavezne. Većina stanovnika ih nosi i na ulici. Neverovatno su disciplinovan narod.

 

 

Da se tako izrazim, želim da te vratim u srpski fudbal. Da li pratiš zbivanja i kako ga ocenjuješ?

      –Naravno, pratim sve. Imam ovde naše kanale i ne propuštam nijednu utakmicu Super lige, kao i Prvi ligu. Mada, rekao bih, sve me interesuje. “Želju” gledam redovno na TV Pančevo. Drago mi je zbog njih, našeg Pančeva. Mislim da zasluzuje  naš grad  superligaša. Očekujem od Dinama da izbori opstanak i da onda krene starim stazama uspeha. Potreban je jak Dinamo svima. Nadam se da će se nastaviti sa ulaganjem u sport i da će ljudi u Pančevu gledati Super ligu, kao i Prvu ligu. Da dodam, nadam se da će se, napokon, napraviti jaka škola fudbala. Pančevo i okolina su imali i imaju talentovanu decu, samo je potrebna  bolje organizacija u mlađim kategorijama. Recimo, primer mora da bude FK Čukaricki. Naš grad to može i mora da uradi, kada je reč o mlađim kategorijama. Potrebno je stvarati igrače iz te škole, koji će biti nosioci igre u seniorskim ekipama. Znam da postoje uslovi. Imamo i dobre trenere, kao i talentovanu decu. Rekoh, nedostaje dobra organizacija. Ponavljam, nema radnog vremena u fudbalu. Moraš da budeš na usluzi 24-sata. Samo tako ćemo imati sve što je potrebno za veliku scenu.

 

 

Stigli smo do kraja razgovora. Kakvi su tvoji planovi u narednom preriodu?

        –Trenutno, u vezi su sa Kinom. Na drugoj strani, u fudbalu se nikad ne zna, šta donosi dan, šta noć. U sportu je to tako, a koferi su uvek spremni. Trenutno uživam u ovo divnom gradu, u radu, skoncentrisan na nove izazove koji slede u narednom period. A, posle? Videćemo. Ima tu svega pomalo. Ponoviću se, prezadovoljan sam klubom, gradom, Kinom. No, postoje i određene želje, snovi, ideje. Fudbal je čudo, čudni su naši putevi. Prilika je da pozdravim sve čitaoce Praštanja uspeha, a vama lično, nove uspehe u radu.

 

 

Nisam zaboravio, Nenad Stojčić je iz Glogonja, kao i Nebojša Petrović-Maradona. Možda će vama zvučati neobično, ali, kad malo bolje razmislite, ova dvojica, nekada fudbalera, a sad ugledni treneri, imali su sličan sportski put. Promenili su dosta klubova,  a kao igrači, vraćali se, počinjali ispočetka, a rad sa decom obožavaju. Eto, na to sam mislio. Glogonjci imju razloga da se pohvale ovim ljudima, a znam, tek će biti odličnih vesti, u vezi sa obojcom. Žuća će tek osvojiti mnogo toga, kao trener. Ima sposobnost da razume igrača, na pravi način ga uputi u zbivanja na terenu, a to je odlika samo dobrih, najvećih stratega. Takođe, vera koja plamti u njemu, stalno razgoreva potrebu da se menja na bolje. Pažljiv čovek, prosto vas dirne, a to je jedna od tajni uspeha Stojčićevog rada sa najmlađima. Ta ljubav, do naivnosti, ne može se naučiti. Ili se rodite takvi, ili ništa. Nema mnogo sličnih osoba, da se potpuno predaju, da im verujete. Kod njega, stalno se oseti posvećenost, opis lepote u svemu što dotakne. Govoriti pamento na terenu, jedna je strana medalje, ali učiniti da godine uvek budu dobre, uspešne, e to je mudrost, kojom teži i junak ove priče. Nije Stojčić propustio da pomene iole važnog čoveka u svom sportskom odrastanju, kamoli, da ga zaboravi. To je odlika, ne samo lepo vaspitanog čoveka, već ličnosti koja tačno zna i razume život. Koliko uložite, toliko se i vrati, a poštovanje, ukras je takve logike. Rođen da mnoge nauči blagodetima fudbala, takav je Žuća.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva Nenada Stojčića