Praštanje uspeha vam predstavlja: Nemanja Lugić, bivši reprezentativac u karateu, profesor Fizičkog vaspitanja, fitnes i bodibilding trener, učesnik na uličnim, trejl, brdsko-planisnskim trkama i vlasnik luba-Absolute health and fitness

 

 

STARO STALNO PODSTIČE NOVO

 

 

Život je stvarno čudo. U to sam se uverio toliko puta. Ipak, sad želim da vam posvedočim, koliko je svet oko nas interesantan, kao i ljudi i pojave. Samo je potrebno ići pravim putem. Tako i ja.

 

Početkom juna 2023. srećnim okolnostima, obreo sam se u grupi hodočasnika, koja se uputila na Svetu Goru, najpre, manastir Hilandar, kako često kažemo-najsvetije srpsko mesto. Kasnije, uveriću se u te reči, sopstvenim životom. Tako, sa još devetoricom ispisnika, a put je potrajao, polako se upoznajemo, mada, većinu njih sam sretao i ranije. Ipak, jedan momak, odmah se videlo, ima neke veze sa sportom, svojom pojavom i držanjem, privukao mi je pažnju. Čak, učinio mi se poznatim. I tako, malo po malo, prelazeći makedonsko-grču granicu, on se osmelio, i prišao mi:

 

–„Vi ste Rora“, pomalo sramežljivo mi se obratio, pa nastavio: „Ja sam Nemanja Lugić, bivši karatista Dinama i reprezentativac“-pa zaključio: „Pisali ste o meni“.

 

 

Potpuno, ali baš, izgubio sam tog momka iz vida. Iskreno, već dugo, predugo, različiti su razlozi, ne samo da ne pratim karate u Pančevu, a priznajem, nekada mi je to bila jedna od omiljenih tema, već sam se, nekako, skroz povukao iz priče o lokalnom sportu, kao takvom. Zato što više ne prepoznajem oblike lepote i stvaranja u njemu, jer više i nema Pančevaca u tim timovima, i na kraju, zbog golog interesa pojedinaca, stekao sam utisak, neki su, biće da je to istina-ucenjeni. Zar da tako nešto i nekog podržavam. Taman posla.

 

Zato, sa čežnjom, setio sam se tih godina, kada je mladi Lugić, zaista talentovan karatista, a pred vama, postavio sam i njegov, baš usložnjen i sjajan CV ( CV Nemanje Lugića ) postizao zapažene rezultate, koji nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Iskreno, nisam ga, ni tada, često  sretao, što zbog razlike u godinama, kako bi se intezivno družili, najviše zbog obaveza. Zato, da kažem, ovo ponovno upoznavanje sa Njemanjom, bilo je baš blagorodno.

 

Još sam ga više razumeo, u tom životnom pohodu, mada mlad, već je uspešan, u svemu što radi, kada sam shvatio da se okrenuo veri, istinskim vrednostima, za koje, naravno ne svi, mladi više ne haju. Tokom tih, skoro nedelju dana boravka, na Atosu, u raznim prilikama, uverio me, i potpuno mi je jasno, zašto niže uspehe, čega god da se dohvati.

 

 

 

 

IZUZETAN U UBLASTI STVARALAŠTVA

 

 

Da počnemo od karatea. Lepi uspesi su u vezi sa tvojom karijerom. Pričaj mi o tome.

–Počeo sam da treniram karate na nagovor očevog druga. Bilo je to krajem 90-tih prošlog veka, u klubu „Spomenak“ kod Dragana Škrbića. Od 2002. prelazim u Dinamo. Kad je reč o uspesima, 2005. bio sam vicešampion na Kupu države u katama, a sledeće godine, postajem prvak zemlje u borbama, za nade i pionire. Tada, u grčom gradu Veriji, bio sam treći na Balkanskom prvenstvu(-50 kg). Kasnije, sve do 2012. osvajao sam zlatna odličja, u svim uzrastnim kategorijama, u našoj zemlji, a bio sam i sedmi na EP u Parizu, za kadete i juniore 2009. Bilo je odličja i na mnogim međunarodnim turnirima.Trenirali su me: Predrag Stojadinov, Nenad Sokolović, Ljubiša Milenković i Nikola Krstić.

 

 

Posle takmičarske karijere i sam si se okrenuo trenerskom pozivu. Kako pamtiš taj period?

–Povredio sam koleno 2013. i shvatio sam da je sa takmičenjima gotovo, a nisam želeo da tek tako ostavim obožavani sport. Tako, eto me u tim vodama, što bi se reklo. Usput, završio sam studije, položio za crni pojas-Prvi dan, stekao sve uslove da počnem sa radom. Predvodio sam uspešnu generaciju Dinama: Uroša Petrovačkog, Nikolu Ivanovića, Darka Spaskovskog, Tamaru Živić, Janu Kojčić, Minju i Sanju Varsaković.

 

 

Koliko znam, dobro su se pokazali, zar ne?

–Da, tačno. Darko Spaskovski je bio vicešampion Evrope u ruskom Sočiju i prvak Balkana za kadete, a Jana Kojčić, takođe je bila druga na prvenstvu Balkana. U to vreme, osim karatea, učio sam ih kako da na pravi način steknu snagu i kondiciju i kao pomoćni trener reprezentacije Srbije za juniore.

 

 

To mi je zanimljivo, baš taj rad na specifičnim potrebama sportista, ali i rekreativaca. Objasni mojim čitaocima o čemu je reč.

–Reč je funkcionalnim treninzima. Kako da, kako kažeš, rekreativci dođu do potrebne forme, da bezbedno, na nekin način, relaksirajući se, poboljšaju zdravstveno stanje. Sportistima sam držao korektivne vežbe, učio ih oporavku. Imam i svoj klub Absolute health and fitness, koji se nalazi u ulici Maksima Gorkog 141. gde se okupljaju svi oni koji me poznaju, i veruju u naš zajednički rad i napredak.

 

 

Ima još nešto, a to ne smem da preskočim u našem razgovoru. Ti si učesnik, ja ću ih nazvati, neobičnih trka, sa preprekama, često, po livadama, brdima i gorama. Voliš izazove, ne miruješ?

–Tako ispada. Reč je o mom karakteru, ne mirujem, kako ti kažeš. Trke sa preprekama su postale jako popularne kod nas. Tu su i ulične trke ali i tkz. Trejl i brdsko-planinske. Potrebno je izaći iz zone komfora koja nas sve pomalo, da kažem-guši, sputava. Volim da upoznajem nove ljude, da se družim, takođe, i da putujem, pa je sve nekako povezano.

 

 

 

Još ćemo malo o tome. Izdržljivost, postaje esencijalna u sportu, rekao bi, u životu, uopšte. Ti si se baš ozbiljno posvetio tome. Ipak, ovo čime se ti baviš, jeste specifično i ne može svako.

–To je tačno. Sve je počelo 2021. posle Covida, kada sam počeo ozbiljno da treniram, a samim tim, došli su i rezultati. Liturgijski život, raskid sa devojkom, kao i promena načina, svega što sad do tada radio, dovela me do ovog, reći ću sporta, koji se, najpre, razvio u zemljama zapada, kako volimo da kažemo, a zatim i kod nas. Trke sa preprekama (OCR) poput preskakanja zidova, nošenja tereta, prelazak preko visećih karika-šipki, kada su potrebni penjački zahvati, potom plivanje, trčanje po usponima koji nekada idu i do 1500-2000m visinske razlike, zatim, preciznost u bacanju koplja, pucanje, prolazak ispod bodljikave žice, penjanje uz konopac, to je ono što me poslednjih godina privlači i bez obzira na veliki napor, uživam u njima. Još da dodam, a reč je o saradnji sa Miletom Ugrenom, našim poznatim i veoma uglednim atletskim trenerom, koji mi mnogo pomaže da kroz sva ta iskušenja prođem što lakše i ostvarim dobre rezultate. Takođe, rado trčim polumaratone, maratone, a zanimljivo će biti tvojim čitaocima, a neke ću da podsetim, 2021. bio sam 10 na Beogradskom maratonu. Učestvovao sam i na Trejl trkama u Mađarskoj i Hrvatskoj, bilo je i rezultata, ali sam sada povređen, pa je zatišje. Nadam se skorom oporavku, kako bi nastavio gde sam stao.

 

 

Tebe krasi taj rad sa mladima, da kažem decom. Zato i ne čudi što te obožavaju, u kojoj god pančevačkoj školi da si radio, ili obližnjim selima.

– Po završetku fakulteta 2017. bilo je jasno da ću raditi kao profesor Fizičkog vaspitanja a i dan-danas, to je lep izazov. Svaki dan je drugačiji, deca i generacije se menjaju. Počeo sam u Ivanovu, pa Banatskom Brestovcu, gde sam imao i razredno starešinstvo. Trenutno, radim i u OŠ „ Borisav Braca Petrov“ kao i Poljoprivrednoj školi „Josif Pančić“ u Pančevu. Trudim se, a vidim da se i tu nešto menja, kad je reč o programu aktivnosti, da deci uvek ponudim, u zavisnosti od mogućnosti, nešto novo, pomalo drugačije, da ih još više animiram, da zavole taj predmet, malo se odmaknu od telefona, TV i drugih, dostupnih mogućnosti, kojima su okruženi. Volim taj rad, uživam sa njima, a nadam se da je i njima to korisno.

 

 

Nemanja Lugiću, ne želim da završim naš razgovor a da ne pitam o jednoj, naravno da jeste, intimna tema, ali, s obzirom da ti ne kriješ, da pitam o veri. Eto, nedavno, bili smo na Svetoj Gori, videli Hilandar i druge manastire. Izazov je to, zar ne?

–Još kao dečaka, majka je mene i brata vodila u crkvu. Čak, do osmog razreda osnovne škole, bio sam u pevnici crkve Sveti Pantelejmon u Starčevu. Redovno sam se pričešćivao, ali, u vremenu puberteta, retko sam odlazio u svetinju. Imao sam i neku prazninu kada je moj duhovni otac, iguman Dimitrije, iz manastira Vojlovica preminuo. Ipak, u poslednje vreme, snažno sam ponovo osetio koliko mi vera znači i pomaže. A, kad je reč o Hilandaru, bio je to moj slučajni odlazak, da tako kažem, jer je neko u poslednji čas otkazao, mada, nema slučajnosti u životu. Moj brat je više puta odlazio, prenosio mi utiske, ali, kad čovek sam ode, to doživi, ostane neopisiv osećaj.

 

 

Danas, u ovo vreme, kada se na svakom koraku oseća primitivizam i nezahvalnost, divno je sresti čoveka. Lugić je, po mom mišljenju, ta nada da još uvek nije sve propalo, da su tu, oko nas i ličnosti koji se ne motivišu samo novcem, već istinskim vrednostima. U razgovoru sa njim, dok sam razmišljao kako da zaokružim ovu priču, podsetio me na trenutke kada čovek odluči na koju će stranu. Tamo gde su đavoli ili gde su anđeli na ramenu. S obzirom da i sam radi sa decom, da kažem i mladima, eto primera, svima njima, kako se može do uspeha, ne prečicom, već upornošću i ljubavi prema svemu čime ste zaneseni. Nemanja Lugić ima tu, uzvišenu dozu skromnosti koja često jede čoveka, posebno sad, kada nas posmatraju kao neuspešne, ako ne krademo ili nismo deo kartela. Ipak, već toliko utemeljen, vaspitan i obrazovan, u svakom smislu, ostao je nedeljiv. Samo prati svoje instinkte, intuiciju  i, takav je moj utisak, radije ću napisati osećaj, pred njim su tek velika dela. Ako je svaki dan za dokazivanje, samo ga pratite, šta god da radi, u školi, svom klubu, na stazi ili privatnom životu, siguran sam, uvek će, koliko god putokazi bili načičkani znakovima, izabrati pravu stazu. Zato je dragocen, eto ga zbog svega toga i na Praštanju uspeha.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: privatna arhiva Nemanje Lugića