NEOŠTEĆENI ORIGINAL: MIROSLAV JOČIĆ, BIVŠI DŽUDO ŠAMPION, UČESNIK OLIMPIJSKIH IGARA I DRUGIH VELIKIH TAKMIČENJA, DANAS ISTRAJNI UČITELJ BUDUĆIH ASOVA

Džudo je veština, ali i način života, filozofija časti i poštenja

● Ako neko misli da samo snagom može da savlada protivnika, onda tu postoji problem. U glavi treba da budete jaki, da naučite poteze i tehniku koji vam omogućavaju prednost. Upornost i rad na sebi su odlike džudoa bez kojih se ne može, posebno ako želite vrhunski rezultat

● Važno je da deca shvate i zavole džudo, a posle je mnogo je lakše raditi s njima, a i uspeh je tada mnogo bliži. Sve to, taj rad i pristup, čini me srećnim i zadovoljnim, i zato uporno istrajavam u „Akademiji Jočić“

● Kad sam kretao sa Akademijom u Starčevu, nisam otvorio diskoteku ili ulazio u neke druge biznise, jer sam želeo da ostanem dosledan sebi. Danas, posle mnogo problema, ceo taj sistem radi normalno i veoma sam srećan što sam uspeo tu svoju sportsku priču da ostvarim onako kako sam i zamislio

● Očekivao sam, s obzirom na ostvarene rezultate, da će ići mnogo lakše, ali sam se prevario. Zatajio je moral kod nadležnih, jer se njihova odgovornost negde zaturila. Ne zato što Miroslav Jočić treba nešto lično da dobije, već zato što okuplja mlade i uči ih pravim vrednostima – i tako godinama

● Često se pitam kada će doći kraj nepraštanju uspeha i kada ćemo – kao rođaci, komšije, prijatelji, ili obični ljubitelji sporta, kulture i drugih oblasti – početi iskreno da se

radujemo svakome ko je zaslužio uspeh

Sreću treba zaslužiti, stara je izreka nekog mudraca i učitelja života. Ispada da sam rođen pod jednom takvom srećnom zvezdom, jer kako drugačije tumačiti činjenicu da sam uspeo da upoznam izuzetne ljude baveći se novinarstvom, sportiste svetskog renomea, ugledne građane i nosioce najviših društvenih priznanja. Sa mnogima sam čak prijatelj i verni hroničar svega što su učinili u svojoj karijeri. Jedan od njih je i Miroslav Jočić, čovek kome je, kako sam kaže, džudo način života.

Prvi put smo se sreli čak davne 1992. godine, posle njegovog povratka iz Barselone, sa Olimpijskih igara. Tamo je bio istaknuti član naše malobrojne olimpijske porodice, jer je taj sportski planetarni događaj ostao za nas upamćen po nepravednim odlukama. Naime, zbog sankcija (razlozi su svima poznati), sportistima naše zemlje (koji su se takmičili ekipno) nije dozvoljeno da se nadmeću, sa rivalima iz ostataka sveta, pod našom zastavom, pa su to činili pojedinačno, pod zastavom Olimpijskog komiteta.

Dakle, pre 24 godine Miroslav mi je bio gost u emisiji, u Radio Pančevu, kad je ovaj medij bio institucija poznata širom Jugoslavije. Stariji ljubitelji sporta se sigurno sećaju da su redakciju Radio Pančeva tada činili vrhunski profesionalci i vrsni novinari. Od tog susreta, pa do ovih novembarskih dana 2016. godine, Jočke, kako svi zovu junaka naše aktuelne priče, ništa se nije promenio – kao da preda mnom stoji mladić od pre gotovo dve i po decenije. Istine radi, susretao sam se s njim povremeno i proteklih godina, kad god bi iskrsao valjani razlog, i uvek je bio sjajan sagovornik koji je imao šta da kaže i pogodi u metu.

Zapravo, sa Miroslavom Jočićem sam se nedavno sreo na jednom skupu u Gradskoj upravi, a, priznajem, pre toga se nismo videli duži vremenski period. Bilo je potrebno samo nekoliko reči da se dogovorimo povodom razgovora za „Praštanje uspeha“. Bilo mi je drago kada mi je rekao da prati šta pišemo, da mu se sviđa koncept našeg sajta, posebno kvalitetet priloga i izbor gostiju. U Kafe restoran

„Dvorište“, sada već našem tradicionalnom sastajalištu, stigli smo istovremeno. Dok smo čekali našu Ivanu Ogrizović, koja je opravdano kasnila, imali smo vremena da se podsetimo brojnih trenutaka u kojima smo bili akteri, svako na svoj način. Dok smo evocirali uspomene i razmenjivali misli, još jednom sam se uverio koliko je, zapravo, ovaj džudista i čovek dragocen, vredan i neuništiv. Jočke je, praktično, pouzdano svedočanstvo onog najlepšeg i najuzbudljivijeg u sportu. U razgovoru pokazuje umnost i neverovatan temperamenat, kao kada postepeno hvatate ubrzanje.

Kad sam prvi put na televiziji, još kao dečak, a kasnije i često uživo na tatamiju video džudiste u krupnom planu, shvatio sam da je reč o veoma atraktivnom sportu, neverovatnoj veštini kojoj se priklanjaju hrabri, odvažni, smeli… Da li je to dobra procena?

– Možda je u Tvom pitanju pomalo gruba definicija džudoa. Istina, reč je o sportu koji zahteva baš osobine koje si naveo, ali to su preduslovi. Kad se spomene džudo, prvo pomislimo na vrhunsku veštinu, ali, to ne mora da bude. Međutim, kad pričam o polaznicima koji žele da se oprobaju u našem sportu, naravno, ne mogu svi da postanu šampioni. Ali oni koji žele do vrha, treba da imaju snažan karakter, da budu uporni, hrabri i odvažni.

Želeo bih da malo pojasniš našim čitaocima: Šta za tebe, uopšte, predstavlja džudo. Ne mislim na klasičnu definiciju, već

da izneseš neku posebnost, ili izuzetnost koju možemo da uočimo u ovoj borilačkoj veštini.

– Pitanje je naizgled jednostavno, a time načinjemo jednu čitavu filozofsku temu, jer ja džudo tako i doživljavam. Da bi neko bio veliki šampion i majstor džudoa, mora na poseban način da priđe ovom sportu. Naravno, reč je o veštini, ali i nečemu uzvišenijem. Samo ime

džudo govori o blagom načinu ili mekanom putu, što, svakako, opravdava sve što sam do sada rekao o našem sportu. Taj filozofski pristup ću potkrepiti činjenicom. Ako neko misli da snagom, ili preciznije rečeno – samo snagom, može da savlada rivala, onda tu postoji problem. U glavi treba da budete jaki, da naučite poteze i tehniku koji vam omogućavaju prednost. Upornost i rad na sebi su odlike bez kojih se ne može, posebno ako želite vrhunski rezultat.

O uspesima tokom Tvoje karijere naši čitaoci će moći da se informišu u posebnoj rubrici u okviru ovog intervjua, čiji je sadržaj zaista impozantan. Međutim, želim da te pitam o radu sa decom, jer ti si veoma dugo učitelj džudoa. Da li si ostao u toj priči, jer znaš da sport oplemenjuje i ljude čini boljima?

– Voleo bih da mi čitaoci „Praštanja uspeha“ ne zamere i da ne shvate da je ovo o čemu govorim, nekakva favorizacija džudoa, ali moram da kažem jednu istinu koja je stečena iskustvom. Džudo od dece, od samog starta njihovog bavljenja ovim sportom, čini posebne ličnosti. Zaista dugo već radim sa decom, a prvo ih naučim kako da se ponašaju u sali za vežbanje. U novije vreme, a nije reč samo o sportu kojim se bavim, već i loptaškim i drugim disciplinama, deca ne umeju da se ponašaju na terenu, igralištu ili sali za vežbanje. Oni su, posebno ova današnja deca, više okrenuta nekim drugim stvarima, a tehnologija tu prednjači. Zato u radu krećem od početka i stavljam akcenat da najpre poštuju sport, mesto gde vežbaju, opremu… Kasnije, prelazimo na druge stvari koje su i te kako važne za njihov sportski napredak. Ako deca istraju i zavole džudo, mnogo je lakše posle raditi s njima, a i uspeh je tada mnogo bliži. Sve to, taj rad i pristup, čini me srećnim i zadovoljnim, i zato istrajavam.

Spominjemo rad s najmlađima. Međutim, svojom upornošću i karakterom godinama traješ u džudo sportu. Lično, meni je dragoceno što nisi od onih koji kukaju kako ne mogu da naprave rezultat, jer ih društvo ne razume i ne finasira. Naučio si da „zidaš“ s materijalom koji imaš, mada, to nije pošten odnos prema nekom tvojih kvaliteta.

– Sve je to istina, a odgovor bi bio previše zahtevan, čini mi se da bih morao satima da ti pričam kroz šta sam sve prošao. Pokušaću jednostavnim odgovorom. Postoje ljudi koji imaju svoj san, svoju ideju i to prate. Surova je cena koju sam platio zbog toga, ali kao čovek džudoa, a važim za ličnost koja prati tu filozofiju, nisam mogao drugačije. Očekivao sam, s obzirom na ostvarene rezultate, da će ići mnogo lakše, ali sam se prevario. Zatajio je moral kod odgovornih, jer se njihova odgovornost negde zaturila. Ne zato što Miroslav Jočić treba nešto lično da dobije, već

zato što okuplja mlade i uči ih pravim vrednostima – i tako godinama. Kad sam kretao sa svojom Akademijom, nisam

se opredelio da pravim diskoteku ili da ulazim u neke druge biznise, jer sam želeo da ostanem dosledan sebi. Danas, posle mnogo problema, ceo taj sistem radi normalno, bez većih problema, i veoma sam srećan što sam uspeo tu svoju sportsku priču da izguram kako sam i zamislio.

Da još malo pojasnimo, AKADEMIJA JOČIĆ u pravno-formalnom smislu ima status sportskog udruženja, kao i svi ostali gradski klubovi. Ipak, često si, bez valjanih razloga, izostavljen sa spiska kome treba pružiti podršku u razvoju sporta u Pančevu. U vezi s tobom, često je bila prisutna neka čudna nezainteresovanost, zar ne?

– Tako je! Akademija koju vodim u istom je položaju kao i bilo koji drugi sportski kolektiv u našoj zemlji. U zakonu o sportu nema odredbi o privatnom vlasništvu. Sasvim je drugo što sam ja sam izgradio obejkat za vežbanje i druge sadržaje. Ono što me je obradovalo, a to hoću da naglasim: Aleksandar Farkaš, član Gradskog veća koji brine o sportu u Pančevu, nedavno je izjavio da zna kakava je situacija u lokalnom sportu, kada je reč o ovoj temi, i šta trebalo ispraviti. Upravo mi je ta njegova izjava ulila optimizam i uveravanje da će u budućnosti biti bolje.

OVO SU REZULTATI MARLJIVOG RADA, VELIKOG TALENTA, UPORNOSTI, LJUBAVI I SPORTSKE ETIKE

Dostojno Akademije Jočić

● Zlatna odličja je osvajao širom planete, kao takmičar na svetskim kupovima.

● Više puta se za medalje borio na svetskim i evropskim prvenstvima.

● Višestruki je šampion Balkana.

● Petostruki seniorski šampion SFR Jugoslavije, u kategoriji do 71 kg.

● Kao junior, takođeje osvajao titulu najboljeg u našoj zemlji

● Prvi trener mu je bio Marko Atanasov, a džudoom je počeo da se bavi u Starčevu, rodnom mestu. Kasnije, dolazi u pančevački Dinamo, potom u Novi Sad, gde nastupa za DŽK Slaviju. U Srpskoj Atini je ostao šest sezona.

● Bliže kući našao se prelaskom u DŽK Rekord iz Beograda, koji je krajem 80-ih godina u Jugoslaviji bio neprikosnoven.

● Na zalasku karijere seli se u ODŽK Beograd.

● Na beogradskom DIF-u stekao je diplomu džudo trenera.

● U rodnom Starčevu je osnovao “Akademiju Jočić” posvetio se radu s mladima i duži niz godina veoma uspešno priprema talentovane džudiste za velika dela na tatamiju.

Istina preča od slave i sjaja medalja

Miroslav Jočić je jedini džudista iz Pančeva koji je učestvovao na olimpijskim igrama. Branio je boje tadašnje Jugoslavije na OI Barselona, 1992. godine. Nažalost, tada su sportisti naše zemlje nastupili samo u pojedinačnim sportovima, i to pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Međutim, jedan važan podatak iz biografije ovog vrsnog sportiste je veoma indikativan i mnogo govori o ličnosti Miroslava Jočića, njegovoj etici, hrabrosti, pravednosti i čestitosti. Naime, on je, svojim nastupima, vrednoćom i talentom, izborio mesto u nacionalnoj selekciji Jugoslavije i 1988. godine. Trebalo je da se nađe na Olimpijskim igrama u Seulu, ali, zbog iznošenja određenih stavova i nepravilnosti u radu krovne džudo organizacije naše zemlje, kao i principijelnosti, bio suspendovan na godinu dana. Na kraju, nije ni otputovao na Daleki istok i planetarno najvažnije sportsko nadmetanje. Retko koji sportista je zarad svojih ideala platio tako visoku cenu. Ipak, kao što smo rekli, četiri godine kasnije, san mu se ostvario nastupom na Olimpijskim igrama u Barseloni.

Ti si čovek sporta. Imaš svoje mišljenje. Šta bi rekao o Pančevu kao gradu sporta, u kojem se rađaju šampioni?

– Svako ko voli sport, treba da ga ta činjenica uveseljava. Ipak, da budem i potpuno iskren, navešću jedan očigledan primer: Reč je o našim sportistima koji se takmiče na limpijskim igrama. Bio sam učesnik u Barseloni, znam kako je teško stići tamo, a još teže osvojiti neko odličje. Drago mi je da je naša država konačno shvatila koliko je to važna sportska manifestacija i što se ove godine, pred Rio de Žaneiro, Srbija više i ozbiljnije uključila, kako bi naši sportisti bili uspešniji a država time uglednija. To očekujem i od našeg grada, to jest da se ozbiljnije posveti vrhunskim sportistima iz Pančeva. Lepo je što imamo nosioce medalja sa svetskih prvenstava, evropske prvake, ali, ako iz Pančeva na Olimpijske igre ode jedan, ili dva takmičara, a često se dešavalo da nije niko išao, onda nešto nedostaje. Ta nadogradnja je neophodna. Imamo sjajne sportiste, ali boljom lokalnom politikom u sportu, kreativnijim pristupom, bili bi još uspešniji, u to sam ubeđen.

Tvoje životno i sportsko iskustvo je dragoceno. Šta bi poručio devojčicama i dečacima koji budu čitali ovaj tekst. Danas su mnogi okrenuti kompjuterima, mobilnim telefonima. Ne samo da se ne bave nikakvom aktivnošću, čak više i ne šetaju. Da li je bavljenje sportom pravi put za mlade?

– Ozbiljno je to pitanje, a njime se treba pozabaviti na isti način. Mora da se uključe najkvalitetniji ljudi kako bi se ovaj problem rešio. Deca neće sama odlaziti na terene, igrališta i sale za vežbanje, ali prisutnost istaknutih ljudi, znalaca i pedagoga fizičke kulture, možda bi bi ih animirali, na način prilagođen mladima. Verujem da bi se neke stvari popravile. Više sportskih sadržaja je jedna od mogućnosti, a moramo ulagati u ljude verne sportu, učene i strastvene, kako stručnjake tako i pedagoge, s ciljem da što više dece privolimo sportu i sklonimo od lošeg uticaja modernog vremena.

Na kraju razgovora uvek naše sagovornike pitamo o fenomenu praštanja uspeha. Šta misliš o toj temi i dilemi, kada je reč

o nekom našem mentalnom sklopu?

– Trebalo je na početku našeg razgovora da ti to kažem i uputim čestitke za sav vaš trud koji činite u medijskom prostoru da se iskoreni ova ljudska mana. Posebno mi se dopada originalno ime koje si dao ovom sportskom sajtu. Naslov je fascinantan! Što se tiče odgovora, reći ću iskreno kao i uvek u životu. Ne umem da dam pravi odgovor zašto ne praštamo uspeh. Neki mnogo umniji ljudi treba da istaknu zašto je to tako i da protumače nepraštanje uspeha. Ipak, za sebe mogu da kažem, nikada mi nisu oprostili postignute rezultate. Ćesto se pitam kada će doći kraj tome i kada ćemo -kao rođaci, komšije, prijatelji, ili obični ljubitelji sporta, kulture i drugih oblasti – početi iskreno da se radujemo svakome ko je zaslužio uspeh.

Posle ovog prijatnog razgovora za Miroslavom Jočićem i danas sam ponovo„otkrio“ da je Jočke ostao isti po karakternim osobinama. O tome ste se, poštovani čitaoci i prijatelji, mogli uveriti čitajući ovaj zanimljivi tekst. Možda je tokom karijere, kako to obično biva, za svoje otvorene stavove „platio visoku cenu“, jer je bio iskren, hrabar i mislio svojom glavom na kojoj „nema ni trunke putera“. U bogatom sportskom životu i radu nikada nije bio sklon sumnji u samog sebe. Na vreme je shvatio da je i ono loše znak za neko dobro. Od prvog dana, kada je obukao kimono, do reprezentativnih nastupa na najznačajnijim svetskim smotrama, suočio se sa dramatičnim, ali i nepravednim potezima, ali je uvek iz tog „pljuska“ izlazio kao savestan, odgovoran i pošten takmičar, bez trunke „putra na glavi“. Zaista, redak čovek i sportski radnik, rekao bih – NEOŠTEĆEN ORIGINAL!

Razgovor vodio Slobodan Damjanov, a fotografisala Ivana Ogrizović