Praštanje uspeha vam predstavlja: Miloš Spasić, nekada odlični plivač, već dugo, jedan od najcenjenijih srpskih sudija plivanja

 

PLIVANJE JE DUGOTRAJAN PROCES-SAMO LJUBAV POBEĐUJE

 

 

 

Baš sam se trudio da negde pronađem intervju, bilo kakav razgovor, zapis, sa plivačkim sudijom, u srpskim medijima, na internetu posebno, ali nisam bio uspešan. Ne samo iz tog razloga, jer, Miloš Spasić je osebujna ličnost, u šta će vas uveriti dok budete čitali njegovu životnu isposvest, želeo sam da se vidim s njim i vas upoznam sa sjajnim čovekom i osobom koja ima, po mom mišljenju, poseban hobi, a on bi istakao-ljubav. Elem, nekadašnji plivač, danas 39-godišnji Pančevac, skomno će reći:

 

„Ako računam državne medalje, nisam bio među prvima“.

 

Ipak, i te kako se penjao na pobednička postolja, na najvećim smotrama u našoj zemlji. Sa sedam godina je počeo da trenira u Dinamu, a karijera mu je trajala sve do 2003. Sportski je rastao uz trenera Nenada Jovića, našeg zajedničkog prijatelja, po mom mišljenju, jednog od najboljih trenera koje smo imali ( o njemu u posebnoj rubrici ovog teksta) i čoveka koji je utemeljio triatlon u Srbiji. Zašto pominjem i uglednog Pančevca, dok vam pišem o Spaletu, kako prijatelji zovu junaka ove priče? Iz razloga što su baš njih dvojica, osnovali i PK Sparta, jedan od klubova koji egzistiraju u Pančevu, održavajući tradiciju, stvaranja šampiona, ali i okupljanja bivših plivača, koji se sad nadmeću na čuvenim masters takmičenjima, ne samo na našoj teritoriji, već i Evropi.

 

 

Spasić je, pre nego što vam kazujem o njegovom angažmanu, kao delioca pravde na plivačkim bazenima, završio za Internet programera i već godinama ima privatnu firmu „eRadionica“, koja uspešno posluje. Meni lično, kad sam stvarao Sportsko udruženje „Sportska dimenzija“ koja je kuća i sajta „Praštanje uspeha“ mnogo je pomogao tokom osnivanja, jer, samo mi, koji smo prošli taj put, znamo, koliko je potrebno umeća i veštine, da se prođe kroz „Scile i Haribde“ ovdašnjih propisa i završi započeti posao.

 

Dakle, Miloš se bavi suđenjem od 2003. kada je položio ispit za to zvanje i došao pod okrilje PSS. Četrnaest godine kasnije, dobija, međunarodnu FINA sudijsku licencu, a na toj listi je i danas. Predavač je i član stručne komisije pri Plivačkom savezu Srbije za stručno osposobljavanje mladih sudija i predsednik nadzornog odbora Plivačkog saveza Srbije, te potpredsednik Udruženja plivakih sudija – SRB.

 

 

Već iz pažljivo poređanih činjenica, u vezi sa njegovom biografijom, mogli ste steći utisak o kakvom je čoveku reč. No, smatram, mi, koji ga poznajemo, imamo još više simpatija prema njemu, jer, koliko god neko bio uspešan u poslovima koje obavlja, više od toga, znači kad ste čovek, a Spasić jeste osoba za poštovanje.

 

Kad sam mu predložio da se vidimo, razgovarajući telefonom, naravno, pristao je. Izabrali smo večernji termin, jer, njegove obaveze, u ovom trenutku, daleko su prioritetnije od hroničara sporta, kakve su moje, pa sam se lako prilagodio. Elem, nije mu bilo teško da iz naselja Misa, stigne do velikog TC, u blizini Tesle, gde ja živim. Sačekao sam minut u obližnjem kafiću, i eto Spaleta.

 

Pre nego što pročitate šta sam ga sve pitao, kao i njegove odgovore, predstaviću ga, vama, koji ga do sada niste upoznali. Odmah se vidi da odlično poznaje svaku oblast o kojoj priča, a meni su takvi ljudi dragoceni, oni koji razbijaju sve uočljiviju pojavu da smo okruženi priučenim, podobnim likovima, koji su umislili, da, zaista, vredi to što rade, kao i da se svet vrti oko njih. Potom, Miloš ima neku smirenost, koja mi se, takođe, veoma dopala. Toliko je to postalo prepoznatljivo, da smo u žurbi, neprestanom kretanju, da se čovek zapita-Zašto pobogu to radimo sebi i drugima? Dalje, a to mi se baš svidelo, više i lepše je pričao o drugima, koga god da je spomenuo, nego o sebi, pa sam shvatio da je osoba lišena sujete. Još nešto, a i to je veoma bitno, kad pominjem njegov karakter, dok smo pričali, požalio sam mu se na neke svoje brige, neostvarene projekte, tako nešto. Bio je, odmah, spreman da pomogne, čak predložio je vrlo konkretna rešenja i naglasio da, za sve što je potrebno, stoji na raspolaganju. Da li idem u dobrom pravcu, ako vam kazujem, reč je, o momku koji širi svoja uverenja, ali veoma poštuje svog sagovornika. Znam da ste se već složili sa svim što sam napisao.

 

Elem, kad je stiglo posluženje, uključio sam diktafon, pa vi sad čitate o čemu smo pričali.

 

 

 

Ne dešava se tako često da bivši plivač odluči da se posveti suđenju. Kakav si ti put izabrao. Voleo bih da mi na početku našeg dijaloga, kažeš nešto o tome.

        –U to vreme, kad sam ja kretao u suđenje, sve je bilo dosta rigorozno, u smislu, da se dosegne zvanje plivačkog sudije. Prvo sam stažirao dve godine, išao po takmičenjima, bez ikakave nadoknade. Onda sam položio, bilo je to tačno 20.12.2003. i postao Mlađi plivački sudija. Imao sam tada 20 godina. To traje do danas. U međuvremenu, 2017. dobio sam zvanje FIN-a sudije, što je najviši rang. Na svake četiri godine se produžava licenca, a meni su skoro to učinili, tako da još tri godine imam mogućnost da sudim i na najvećim Međunarodnim takmičenjima.

 

 

Da li to znači da bi mogao da sudiš Olimpijske igre ili Svetsko prvenstvo?

        –Naravno. Samo je potrebno da donesu tu odluku, jer sve je po tom pitanju u rukama FIN-e ili samih organizatora tih takmičenja. Ipak, to se dešava baš retko. Najviše zbog finansija. Možda ljudi ne znaju, ali, kad se ide na tako velika takmičenja, sve troškove snose lokalni savezi, tako da je jasnije, zbog čega nas nema na tako važnim nadmetanjima širom sveta. Još da dodam, po tom pitanju, plivanje je u drugom planu u Srbiji, a vaterpolo je u fokusu. Retko, baš retko se dešava da PSS vodi sudije na takmičenje. Uvek se opredele za plivače. Činimi se, u poslednjih 10 godina, samo jedan kolega je išao na EP, u Izrael, ali, imao je olakšice, s obzirom na rodbinske veze koje su mu omogućile da ode tamo i boravi, besplatno, tokom takmičenja. 

 

 

 

 

JOVA I SPARTA

 

Možda to Pančevcima nije dovoljno poznato, ali u našem gradu, već godinama egzistira PK Sparta, a osivači ove sportske družine su Nenad Jović i junak ove priče. Inače, Miloš u superlativu priča o nekad svom treneru, a godinama iskrenom prijatelju, Nenadu Joviću.

 

        –Tačno je, sa Jovom sam osnovao PK Spartu, ali, morao sam da „zamrzenm“ svoju potpredsedničku poziciju, jer, nije u skladu sa Zakonom o sportu Republike Srbije, u vezi sa mojim  sudijskim angažmanom. Drago mi je što i dalje trajemo i borimo se zajedno. Inače, Jova je ostavio dubok trag u srpskom plivanju, Dinamu i Sparti posebno, a znam, kao i ja, mnogi ga pamte kao sjajnog trenera, koji je nama, tada klincima, mnogo pomogao da budemo dobri plivači ali i postanemo ljudi-u dahu pominje Spasić, našeg zajedničkog prijatelja, veliko ime ovdašnjeg plivanja, Nenada Jovića.

 

 

 

Koliko je, uopšte potrebno sudija na nekom takmičenju da sve dobije formu regularnosti?

        –Na Olimpisjki igrama i drugim većim takmičenjima, 30 sudija čini osnovni sastav, plus rezerve, FINA delegati, itd. Sve u svemu, pun sudijski sastav na Olimpijskim igrama čini skoro 60 zvaničnika. U Srbiji, oko 25 do 30 ljudi jer nemamo finasijskih mogućnosti da radi pun sastav. Ipak, trudimo se da nas bude što  više, kako bi takmičenje teklo lakše i bolje.

 

 

Mislim da na moje sledeće pitanje, osim poznavalaca, retko ko će dati tačan odgovor. Želim da saznam, kad na nekom takmičenju, zapravo, počinje vaš rad?

        –E, to je veoma zanimljivo pitanje i ljudi to ne znaju. Znači, sudija je uključen u ceo proces. Plivač i pre nego što uđe u bazen, on je već pod nadzorom sudije. Postoje, tkz ček-pointovi (pomoćni startovi), kojih ima, na velim takmičenjima 3-5, čak i više, a na našim nešto manje. Prvo, kad dođe, plivač seda na svoje mesto, javlja se sudiji, koji mu pregleda opremu, i proverava je. Kad dođe na start, prate ga Vrhovni sudija i starter. Sudija, potom, radi radnje za pripremu starta. Kad trka krene, sudija prati njegov start, kretanje kroz vodu, da li je uradio sve po pravilu. Kad izroni, počinju da ga prate sudije stila, non-stop, da li pliva u skladu sa pravilima, potom, prati se okret, pa ponovo sudije stila, i tako do samog cilja. Sudije su tu, sve vreme.

 

 

Kako se radilo ranije, s obzirom na napredak tehnologije?

        –Možda ćeš se iznenaditi, ali, plivanje se još uvek ne oslanja toliko na tehnologiju. Pre, skoro sto odsto, takmičenja su se oslanjala na samog sudiju. Štoperica i njegovo oko, pištaljka i to je sve. Danas se modernizovalo sve to, u smislu da postoje ploče u bazenu koje služe za automatsko merenje vrema (tkz „elektronika“). Sistem nekad zakaže, pa se još uvek, i te kako, oslanjamo na sudije. Sudije na cilju imaju tastere koje stiskaju kada plivači završe trku. To je tkz bek-ap. Znači, po vrednosti ide prvo izmereno elektronsko vreme, pa bek-ap, pa ako je sve drugo zakazalo, glavni merilac vremena nastupa.

 

 

Da li se dešavaju diskvalifikacije? Sad ne mislim na ta najveća takmičenja, već, inače, ima li toga?

        –To ide po godinama. Kod mlađih, da kažem dece, to je masovna pojava. Diskvalifikujemo ih za svaki učinjeni prekršaj, da bi naučili šta je pravilno i da im se kasnije to ne bi događalo. U principu, plivanje je strašno rigorozno. Nema mesta za-jeste ili nije. Postoji jedno bitno pravilo, za koje ljudi ne znaju. Glasi: Sudije uvek rade u korist plivača. Kad god postoji dilema, da li je nešto bilo ili nije, računa se kao da nije. Uvek je u korist plivača. Samo kad smo sto posto sigurni da je neko pravilo prekršeno, deluje se drugačije.

 

 

Koiko često si angažovan na takmičenjima?

        –Često, kad je sezona u toku, skoro svaki vikend sudim. Nekad, svaki drugi. U proseku, dvadesatak godišnje, mada, desi se da bude i više. Sve zavisi i od mog posla, koliko mi obaveze dozvole.

 

 

Koje je najznačajnije takmičenje koje si sudio?

        –Bez konkurencije, Univerzijada u Beogradu 2009. Ljudi to možda ne shvataju, ali reč je o Olimpijskim igrama za studente. Mnogi plivači, tada studenti, kasnije su postali veliki šampioni.

 

 

 

eRADIONICA

 

Miloš Spsić, primano, bavi se Internet programiranjem, onlajn reklamiranjem i mnogim drugim oblastima slične namene i primene. Od 2010. uspešno, u Pančevu, vodi svoju firmu eRadionica.

 

        –Još na drugoj godini fakulteta počeo sam da radim, a u međuvremenu sam shvatio, da ću mnogo bolje finansijski prolaziti ako osnujem sam svoju firmu, pa sam tako, sad će tome 12 godina ušao taj posao. Ide dobro, čak sam se malo i proširio. Zadovoljan sam-kaže mi Spale, o svom poslu, koji radi pedantno i stručno, u šta su se uverili mnogi ljudi sa kojima je sarađivao.

 

 

 

Moram to da te pitam i veoma mi je važno da čuju moji čitaoci tvoj odgovor. Kako toliko dugo i uporno ostaješ u svemu ovome, s obzirom da su prinadležnosti prema vama, u ovom poslu, da ga tako nazovem, skoro zanemarljive?

        – Osnova svega je ljubav prema plivanju. Volim da budem pored bazena. Uvek sam motivisan da samo ispravni budu nagrađeni. Takođe, uvek to naglasim, nisu plivači tamo zbog nas, već mi zbog njih i uvek se ide u korist plivača. Želja da se doprinese razvoju plivanja, trenera i plivača. Eto, to je presudno.

 

 

Miloše Spasiću, hoću da te pitam, u kakvom je stanju srpsko plivanje?

        –U prilično je nezavidnom položaju. Objasniću. Svuda u svetu, plivanje i vaterpolo su dva sastavljena sporta. Kod nas to nije slučaj i tu dolazi do najvećih problema. Plivanje je bazični sport. Sve u vezi sa vodenim sportovima, trebalo bi da ide preko PSS, ali to nije slučaj kod nas. Sve je naopako. Vatrpolisti su preuzeli mnogo uloga plivača, a zna se o čemu je sve reč. Uglavnom, plivanje i plivači su istisnuti iz mnogih aktivnosti, a ide se čak toliko daleko, da se grade bazeni, samo za vaterpolo, što nikada do sad nije bio slučaj. Eto, to je jedan od najvećih problema, na nivou cele Srbije, a posebno brine što niko ne prepoznaje važnost plivanja kao bazičnog  sporta.

 

 

Kako je to u drugim sredinama?

        –Hvala ti što me to pitaš. Evo jednog primera. Nemačka Vlada je radila jednu analizu-istraživanje, pre petnaestak godina, kad su ustanovili da troše milijarde na lečenje svojih građana, zbog raznoraznih bolesti. Proračunali su, ako ulože u bazene i prošire svest građana, da će mnogo uštedeti. Smanjili su troškove i te kako.Toliko je plivanje dobro i zdravo.

 

 

Do koliko godina neko može da bude plivački sudija?

        –FIN-a je propisala da je granica 65 godina. Posle toga, ide u penziju, ali može da sudi Masters takmičenja, na kojem se okupljaju stariji plivači-veterani. Kad već pominjem Master, da naglasim koliko je sve to lepo. Pre svega, druženje je u prvom planu, a potom se uživa u plivanju.

 

 

Stigli smo do mkraja ovog razgovora, a kako da ga završimo, a da ne pitam o „slučaju Čavić“ na OI u Pekingu. Šta možeš reći o tome?

        –Nema tu slučaja, ako isključimo emocije. Odavno je sve razjašnjeno. Da objasnim i tvojim čitaocima. Ono što ljudsko oko vidi i što se stvarno desilo, nisu iste stvari. Voda je veoma specifična sredina, takozvani fluid. Na tako velikom takimičenju, koristi se vrhunska oprema, i ne sme i nije došlo do greške. U konkretnom slučaju, desilo se sledeće. Čavić je pogrešio. Nije dobro procenio, u silnoj želji, pri ulasku u cilj, bio je na pola zaveslaja. Vodio je sve vreme, ali je Felps, u svom zadnjem zamahu,napravio udarni talas, koji je vodu, pošto je fluid, preneo do elektronike, pa je tako on prvi dotakao ciljnu ploču. Zato je ploča to registrovala kao dodir. Sudije su to, i te kako, pregledale, ustanovile i ispitale, da je sve kako treba. Da naglasim. Poenta je u vodi koja je fluid. To što smo mi videli golim okom, drugačije je od onog što je elektronika registrovala. E, u tome je sva istina.

 

 

Kad smo, da kažem, zvanično, završili naš razgovor, mnogo duže od samog intervjua, ostao sam u društvu ovog zanimljivog čoveka. Svašta nešto sam saznao. Ipak, desilo mi se nešto, što dugo nije, a toliko je istinito, do potresnosti. Naime, dok smo ćakulali, što bu kazali Dalmatinci, u jednom trenutku, Spale me je pitao:

       –„Da li ti znaš zbog čega je sport bitan u razvoju svakog deteta“?

 

 

Priznajem, mislio sam da znam, ali sam ostao za tren zbunjen. Odgovor me je oduševio, a ujedno, eto istine, jedne jedine, za svakog roditelja i sve nas, koji smo u ovoj priči. Nastavio je Miloš:

      –„Kroz sport, svako mlado biće najlakše nauči da može da se nešto dobije, samo ako uložiš sebe u to, ako mu se posvetiš i daješ istom merom. Ne može, kad se kaže, zvuči surovo, prema detetu, ali, to je toliko otrežnjujuće i korisno, ako mu objasnite zbog čega je to tako, a kroz sport to ide najlakše“.

 

 

Elem, čitav naš život trebalo bi da se zasniva na pozitivnim principima. Tako, kad sopstvene lavirinte, pretvorimo u uređen sistem, lakše ćemo do postavljenih ciljeva, a oni će biti relana slika naših mogućnosti. Samo tako, možemo osvojiti neosvojivo. Da kažem, pobeda je kruna posvećenosti, a Miloš Spasić mi je potpun primer takve ličnosti.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Miloš Spasić