Praštanje uspeha vam predstavlja: Milica Sekulović, najbolja Srpkinja u džudou, rvanju i sambou, u pionirskoj konkurenciji, učenica Prvog razreda Prirodnog smera, Gimnazije „Uroš Predić“

 

 

 

ZAMAH RADOSTI NA BORILIŠTU

 

 

Ponekad, ni čitav kosmos znanja i ideja, nije dovoljan bez strasti, kako bi se neka osoba ostvarila. Takav sam ja utisak stekao o Milici Sekulović, tek petnaestogodišnjakinji, rođenoj Pančevki, gimzaijalki, koja je među svojim vršnjakinjama, nešto posebno, stvarno drugačija devojčica. Lako sam to utvrdio, uz pomoć njenog oca, Marka, bivšeg ragbiste, a već neko vreme, dobrog promotera Džudo kluba „Tamiš“ iz Pančeva, čija je junakinja ove priče, članica.

 

Odmah ću nešto o samom sportu, kojeg sam baš pomenuo, na tatamiju. Možda grešim, ali, po nekim saznanjima, džudo, proglašen je za najuspešniji sport, kad je reč o progresu, na čitavoj planeti, poslednje decenije, što me, uopšte, ne čudi. Smatram ga, ne samo atraktivnim, već prepunim osobenih ljudi, istkanih po dobroti i veličini davanja, svima oko sebe. Takav džudo, privlači sve više mladih u Pančevu i okolini, pa pored već i te kako poznatih sredina, kao što su: Dinamo, Akademija Jočić, ili Jedinstvo iz Kačareva, dobro je došao i „Tamiš“. Kasnije ću nešto o samom klubu, jer to zaslužuje, a sad bih se fokusirao na Sekulovićevu.

 

 

Napomenuo sam, reč je o devojčici koja je jednistvena, po uspesima na čak tri borilišta. Relativno, da kažem, srodna, ali i potpuno drugačija. Zato, njen uspon, rezultati i tačka doslednosti, bar kod mene, izazvali su emociju, zbog koje sam je i pozvao kako bi napravio priču za „Praštanje“, ovu pred vama. Koliko god da pratim, ne stižem, što zbog obaveza, što manjka vremena, da se posvetim svakom, pojedinačno ili kad je reč o klupskim aktivnostima, pa mi pomoć roditelja dobro dođe, pri upoznavanju nekog ili nečeg. Zato ovog puta posebno zahvaljujem Marku Sekuloviću, inicijatoru, svega što je pred vama. Predočio mi je rad DŽK Tamiš, a nekako, usput, pomenuo i Milicu. Rezultati, na koje mi je skrenuo pažnju, bili su iznad proseka, daleko bolji. Naime, mlada Pančevka je najbolja pionirka u džudou, rvanju i sambou, u Srbiji, u svojoj starosnoj i težinskoj kategoriji, što, svakako, zavređuje pažnju javnosti. Dobio sam čitavu tabelu uspeha ove sugrađanke, statistički nijansirano, do tančina, sve sa uspesima na međunarodnoj sceni, ali, verujte, koliko god nabrajao, malo je to za ono što sam uočio kad sam upoznao ovu srednjoškolku.

 

Došla je u „Boreno“, poznati ugostiteljski objekat, u centru Pančeva, sa ocem, na dogovoren razgovor, po kišovitom danu, u sportskoj opremi, tek neki sat pre početka popodnevne smene u Gimnaziji „Uroš Predić“, u kojoj je prva godina Prirodnog smera. Tiha, mirna, povučena, svakako, nenaviknuta na prisustvo novinara, posebno ne, rekao bih, kad je reč o sopstvenom predstavljanju. Ipak, ono što mi se učinilo, raspršila je, kad je progovorila o izlasku na tatami, ili borilište, bilo da je reč o džudou, rvanju ili sambou. Iskričavost u očima, lako mi je dala do znanja, a o tome sam zborio u prvoj rečenici ove rubrike, sve je to moguće, ali, bez strasti, ne bi išlo. Propitujem je o raznim temama, a o tome ćete čitati nešto kasnije, i prižiljekujem neku nadobudnost, svojstvenu mladim osoboma, posebno uspešnim, ali, ni traga tako nečemu. Umirena, svesna, da i najbolje među onima koje sreće, i dalje imaju dozu straha pred svaki nastup. Da nije tako, ne bi ni bile najbolje. Milica u svojoj intimi, nekoj posebnoj vrsti ćutljivosti, dok sluša tatine i moje opservacije, u vezi sa sportskim zbivanjima u Pančevu, gaji sopstvenu prefinjenost.

 

 

Da bi uspeli, u bilo čemu, osim znanja, da kažem, umeća, spretnosti na sporstkim terenima, potrebno je imati uslove za rad, pre svega trening. Resursi, najviše mislim na njih, nedostaju  mladima u Srbiji, kad je reč o sportskim aktivnostima, a znajte, ne mislim sad na novac, čak, uopšte. A, šta je to neophodno? Iznad svega, mesto za trening, po mogućstvu 24/7, i svakako, treneri, obučeni, stručni, posebno, kad je reč o radu sa decom. Sve to nabrojano, Milica, ali i mnogi drugi, dečaci i devojčice, našli su u DŽ klubu „Tamiš“ koji je osnovao Nenad Novaković, ugledni pančevački privrednik, ljubitelj sporta, po svemu što sam o njemu čuo, interesantan čovek. Kako bi drugačije i moglo, kad neko toliko voli decu. Milica vežba sa drugaricama i drugarima, a ima ih, kad se sve grupe saberu, blizu sto, u odličnoj dvorani(slobodno mogu tako da je nazovem) sa fleksibilnim tatamijem, koji koriste i profesionalci. Toplo je, dovoljno svetlo, a ono što je interesantno, ogleda se u istini, koriste je samo članovi kluba, kad god požele u toku dana, mada, saznao sam, većina aktivnosti obavlja se u večernjim satima, do kasno u noć. Još sam se zadivio, slušajući o klupskim pogodnostima, saznajući, da imaju svoj kombi, da, ako požele, mogu na svako takmičenje u Srbiji, a dešava se, ode se i preko granice, kao što je nedavno bio slučaj, kada je deo tima, putovao na jedan međunarodni turnir u Tivat, avionom, što, priznaćete, u novije vreme, redak je slučaj, ali, eto, dešava se i sportistima u Pančevu. Pohvalno, nema šta. Izdvojiću još nešto, mislim, zaista interesantno, a ja ne pamtim, da je neko nešto slično doživeo. Reč je o sprovedenim pripremama, u mestu Poganovo, čuvenom po istoimenom srednjevekovnom manastru, u blizini Pirota. Mladi Pančevci bili su smešteni u odajama ove svetkovine, tik uz crkvu posvećenu Svetom Jovanu Blagoslovu, a petodnevni boravak, kraj reke Jerme, obogatio im je život.

 

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa Milicom Sekulović, još nešto želim da istaknem. DŽK „Tamiš“ postoji, nešto kraće od godinu dana, ako se ne varam, u martu će proslaviti prvi rođendan, ali, toliko su se dobro pozicionirali u srpskom džudou, da više nema nikog, ko iole prati dešavanja sa tatamija, a da nije čuo za njih. Već imaju ozbiljne rezultate, medalje se gomilaju, mada, stekao sam utisak, nije to cilj prvih ljudi ove sportske družine, već da, baveći se sportom, pravilno odrastaju, stiču osobine dobrih ljudi, kakve bi sportiste, inače, trebalo da krase, a njihova obučenost, rad sa stručnim ljudima, već ih je oplemenio. To sam najbolje shvatio u razgovoru sa Milicom. Nemam često priliku da razmenjujem misli sa sportistom koji ne kuka, na sve i svašta, svakoga, da više zbori o nevoljama i problemima, no o sopstvenom angažmanu, kao što je iznedrila ova priča. Samo pozitivno, o sebi i drugima. Ima ih u medijima, na društvenim mrežama, svakako, javnost je već čula za njih. Meni je bilo zadovoljstvo, sad, pred Novu godinu, kad se sabiraju utisci, pred dodelu priznanja najboljima, pa i u gradu Pančevu, da pričam sa Milicom Sekulović, za koju sam saznao, preko svojih izvora, da je proglašena za najbolju pionirku, po izboru ovdašnjeg Sportskog saveza. Tako, ispada, u pravo vreme sam je intervjuisao, mada, nisam ni znao, za ovo lepo priznanje, do juče. U narednim rečenicama, možete saznati, o čemu sam razgovarao sa mladom sportiskinjom.

 

 

 

 

 

 

PRIRODNO I POŠTENO SE RAZVIJA

 

 

Milice, šta je tebe privuklo džudou?

        –Ja sam se prvo oprobala na baletu. Kad sam videla da brat ide na džudo, i sama sam se zainteresovala za taj sport. Od starta mi se dopalo, što bi se reklo, krenulo me je, pa sam i ostala.

 

 

Da li bi mogla malo određenije da kažeš, u čemu vidiš draž sporta na tatamiju?

        –Pre svega, izdvojila bih takmičenje, nadmetanje sa rivalkama, kontakt, kao nešto što me prvo privuklo. Počela sam da pobeđujem, to mi se posebno svidelo, i samo sam nastavila.

 

 

Koliko je potrebno treninga, recimo, u toku nedelje, da bi se stiglo do određenih rezultata? Da istaknem, ti si u konkurenciji pionirki, do 52 kg najbolja u Srbiji.

        –Svakog dana sam na treningu. Znači, osim vikenda, a često su tih dana takmičenja, vežbam bar pet puta nedeljno. Trening traje sat ipo do dva časa. Iskreno, s obzirom da idem u pančevačku Gimnaziju, sve mi je teže da uskladim obaveze, ali, uz određeni trud, sve se da uraditi.

 

 

Milice, ja sam ceć svojim čitaocima napomenuo, koliko si ti dobra u čak tri borilačke veštine, a koje bi ti nadmetanje izdvojila, kao nešto posebno, čime se ponosiš?

        –Vi ste sigurno naglasili, pored džudoa, dobro se snalazim i na strunačji, kad je reč o rvanju, a u tom sportu sam, bar za sad, ostvarila i svoj najveći uspeh. Bilo je to u maju ove godine, u Sofiji, na Evropskom prvenstvu. Takmičila sam se u konkurenciji do 15 godina. Nisam mnogo očekivala, ali sam i sebe iznenadila, osvajanjem petog mesta. Kad je reč o Srbiji, uglavnom, osvajam prva mesta, na raznim takmičenjima. Inače, rvanje mi je dobro došlo, kad nije bilo takmičenja u džudou, toliko rada na tatamiju, pa sam povezala ta dva sporta, da ostanem u formi.

 

 

 

 

 

Da li te dobro razumem. Ti još uvek vagaš, kom ćeš se carstvu privoleti, da tako kažem, džudou ili rvanju. Šta će na kraju pobediti?

        –Ne grešite. Iskreno, tamo gde budem imala više šansi za najbolji plasman, kako vreme bude odmicalo, tom ću se sportu, ipak, jednom, potpuno predati.

 

 

Da opet malo pričamo o džudou. Kakva je konkurencija u tvojoj starosnoj grupi?

        –Kad je reč o mlađim kadetkinjama, prva sam. Nastupala sam i kao juniorka, gde sam bila peta, a u mlađoj seniorskoj konkurenciji, bila sam treća. U borbi za finale, izgubila sam od naše Andree Stojadinov, koja je svetska klasa, ali je i šest godina starija od mene. To nadmetanje se desilo pre mesec dana. Inače, moja sugrađanka mi je i uzor. Često i treniram sa njom. Poznajemo se osam godina i stvarno se ugledam na nju.

 

 

Ko tebe trenira Milice i koliki je uticaj startega na tvoj razvoj?

        –Ivan i Neda Ostojić, a ponekad i Aleksa Stojadinov, rođeni brat Andree. Tu je i Rajko Stajčić, trener Crvene zvezde, koji radi i sa džudistima „Tamiša“, inače, Pančevac, kao i Darko Todorović. Naravno, uticaj trenera je važan a ja sam zadovoljna saradnjom sa njima.

 

 

Meni je interesantno, u vezi sa tvojim uspesima, što si već najbolja u Srbiji, ali, stekao sam utisak, želiš još više. Šta bi mi rekla o ambicijama?

        –Kad je reč o džudou, sledeće godine je prvenstvo Starog kontinenta, gde bi volela da se oprobam u jakoj međunarodnoj konkurenciji, ali, svakako, u budućnosti, sebe vidim na Olimpijskim igrama. Naravno, ne u Parizu, ali u Los Anđelesu, što da ne.

 

 

Osim sporta, vredno učiš, saznao sam da ti je matematika jedan od omiljenih predmeta. Čak, član si i Centra za talente „Mihajlo Pupin“. To je baš lepo i vredno je istaći.

        –Složila bih se s vama, samo moram da priznam, kako u poslednje vreme, stvarno, ne stižem zbog mnogobrojnih obaveza, da sve to uskladim. Tako, teška srca, što bi se reklo, skoro da i ne odlazim u Centar koji ste pomenuli, ali sam uživala dok je sve to trajalo. Inače, osvajala sam razna priznanja na opštinskim i regionalnim takmičenjima.

 

 

Ti si mlada, praktično, devojčica. Šta te još privlači, osim obaveza u školi i sportu?

        –Iskreno, ne stižem da se posvetim nečemu trećem. Naravno, izađem ponekad sa drugaricama, odem u bioskop, ali, ne dešava se to često. Ranije sam volela da crtam, ali, nekako, i sa tim sam prestala.

 

 

 

 

 

ŠKOLSKO SVETSKO PRVENSTVO

 

Nedavno, u Beogradu, održano je prvo Svetsko školsko prvenstvo, u organizaciji MOK-a i Svetskog sveza za Školski sport. Rvanje je održano u Mladenovcu, a karate, u Pančevu. To takmičenje, namenjeno je deci koja su talentovana, ali nedovoljno zrela za seniorsku konkurenciju, odnosno, za osvajanje vrhunskih dometa. Uglavnom, reč je o osnovcima i srednjoškolcima. Čak šestoro sugrađana se okitilo odličjima. Među njima, bila je i Milica Sekulović.

        –Trebalo je da radim rvanje i džudo, ali iz nekih proceduralnih razloga, odustala sam od džudoa i takmičila samo u rvanju. Popela sam se na pobedničko postolje, kao druga-kratko mi raportira mlada sugrađanka, posle interesantnog nadmetanja.

 

 

 

 

Milica Sekulović, šesnaestogodišnja Pančevka, već je nekoliko godina neprikosnovena i na školskom prvenstvu, a već sam napomenuo, osim džudoa, rvanje i sambo, dobro joj dođu kao dopuna osnovnom sportu. Iako još uvek ima vremena, da konačno, donese odluku, gde će, kao budući profesionalac, dostignuti sam vrh, ne samo u Srbiji, u seniorskoj konkurenciji, njena potreba da se takmiči, taj adrenalinski naboj, sasvim sigurno, doprineće konačnoj odluci. Dok se to ne desi, od nje možemo i u narednim godinama očekivati obilje dobrih rezultata, ali, činjenica-biti prvakinja u čak tri sporta u Srbiji, svrstava je u galeriju ličnosti, koje zaslužuju posebnu pažnju. Uticaj njenih roditelja, brata, kao i sredine u kojoj vežba, u odličnim uslovima, već sada joj donosi benefite, od kojih ne može da se živi, ali, može da pomogne, izgradi neki nov most, ka apsolutnom uspehu. Mladost ove devojke, kao njena osnovna prednost, možda, i ne bi imala toliki uticaj na budućnost, da ona sama, stastveno, na tatamiju, šta god da radi, ne doprinosi utisku, reč je o velikom šampionu, kojeg vredi čekati. Milica, već sad, toliko sam primetio, teži trajnoj vrednosti, bez straha prema bilo kojoj slabosti. Na tatamiju zrači velikom uverljivošću, a vrlini je pokazala njeno sopstveno lice. Ona je sadašnjost i budućnost srpskog sporta.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Milica Sekulović i Praštanje uspeha