NIKO KAO PROFESOR MILE UGREN: NEKADA VRSNI ATLETIČAR, A DANAS TRENER KOJI JE NAŠOJ KRALJICI SPORTOVA PODARIO ČAK PEDESET DVOJE REPREZENTATIVACA
Patrijarh pančevačke atletike
Kažu da je život brži od svakog dokaza, a to upravo potvrđuje i junak naše priče. U sport, pre svega atletiku, uronuo je u Starčevu, mestu nadomak Pančeva, u osnovnoj školi. U njegovom vidokrugu uvek je bila igra tokom koje je osećao neopisivu prijatnost. Dečačku znatiželju često je zadovoljavao i u dvorištu rodne kuće, improvizujući mali atletski stadion. Nije mu bilo teško da napravi zaletište za skok u dalj ili vis. Poteški kamen je bio odličan surogat za kuglu, koji je bacao s ramena. Kad mu je dosadilo da pobeđuje komšiluk, posebno vršnjake, otišao je u Pančevo. Već posle prvih nastupa na školskim takmičenjima, videlo se da mali ima „štofa“. Tako se desilo da pobeđuje u svim disciplinama na kojima se pojavio, a bilo ih je… i sve u jednom danu. Ipak, da se ozbiljno okrene kraljici sportova, trebalo je sačekati do punoletstva, da sazri, kako se to kaže. O početku sportske karijere i velikim trenerskim uspesima profesora Mileta Ugrena, vrhunskog stručnjaka, vrsnog pedagoga i sjajnog čoveka, svedoči razgovor koji sledi
Mileta Ugrena se sećam još sa početka svoje novinarske karijere. Čak i ranije. Dok sam sa drugarima pikao fudbal u Dinamu, viđao sam ga na Gradskom stadionu. On i Braca Stojanović, tada direktor Pančevačke pivare, bili su posebno upečatljivi. Prosto ti se zavrti u glavi koliko su krugova optrčavali oko zelenog pravougaonika u centru Pančeva. Možda je zaboravljeno, ali Mile je postizao i vrhunske rezultate. Osvajao je medalje, pehare, često se penjao na pobednički podijum. Kasnije sam s njim postao prisniji, najviše kad se posvetio trenerskom pozivu. Svaki put kad bismo se sreli i pričali o uspesima njegovih izabranika – na Radio Pančevu, gde je često bio gost, u Pančevcu ili Sportskom žurnalu, čiji sam dugogodišnji dopisnik iz Pančeva, kao i sada, kada razgovaramo za „Praštanje uspeha“ – priča sa Miletom za mene je bila zadivljujuća.
Kao retko koji sportski učitelj, od naše dece iz komšiluka stvarao je šampione, a njih više od pedeset stigli su i do reprezentativnog dresa. Atletski klub Dinamo bio je njegova druga kuća, a sada je, bez obzira što je zvanično već nekoliko godina u penziji, angažovan u beogradskoj Crvenoj zvezdi. Kako sam kaže, povratak u staro jato nije isključen. Bilo bi to dobro, jer kao čovek kod koga misao dugo živi, ima darovitost da je prenese na najbolji način. Ipak, najviše poštujem Miletov primer koji potvrđuje da samo od našeg umeća zavisi i naša sudbina.
Možda sada nije najbolji trenutak za razgovor sa patrijarhom pančevačke atletike, jer u poslednje vreme Miletu Ugrenu je kraljica sportova u drugom planu, zbog bolesti supruge koju sa ćerkom Sanjom brižno neguje. Ipak, Ugren se obradovao mom pozivu i rado pristao da se sretnemo. Predložio mi je kafe Apolo, praktično, naslonjen na Gradski stadion. Sačekao me je još u ulici
Miloša Trebinjca i kao pravi domaćin poveo do pomenutog lokala. Pre nego što ćemo se smestiti, primećujem prijatno opremljen enterijer, miran ambijent, baš kakav i pogoduje opuštenom razgovoru. I moji prijatelji, Nenad i Filip Perić, bivši sportisti a sada ugledni privrednici, obradovali su se kad sam im napomenuo s kim ću razgovarati. Atletsko umeće, veština preskakanja raznih prepreka, potrebno je i njima dok rukovode Geovizijom i Finet-inženjeringom. Prosuh vodu koju nam je ljubazna konobarica donela uz kafu, ali je ubrzo mali nered sa stola pospremljen. Tokom razgovora sa Miletom Ugrenom, bez obzira na razliku u godinama, oslovljavali smo se na TI, a nadam se da mi zbog toga nećete zameriti.
MILE JE ROĐENI DESETOBOJAC
U vreme kada si odlučio da se baviš sportom, da li je bilo uobičajeno da se neko opredeli baš za atletiku?
– E, moj Rora, bar je Tebi poznato da sam živeo u Starčevu. Još tada sam bio predisponiran za atletiku. Iako je Televizija bila retkost, gledao sam ponekad atletska nadmetanja. Inače, voleo sam da se iskažem u nekom individualnom sportu. Sam sam od petog do osmog razreda, u našem dvorištu, organizovao razna nadmetanja, pravio atletske sprave. Još tada sam nekako definisao svoj put. U osmom razredu moj nastavnik fiskulture, Miroljub, nažalost, više nije među nama, video je da sam talentovan za trčanje i za skokove. Govorio mi je da sam rođeni desetobojac. Ipak, po konstituciji to nisam bio. Tako sam ja ušao u atletiku 1967. godine. Sećam se dobro da je trebalo da na jednom školskom takmičenju trčim 60 metara i da skačem u dalj. Pobedio sam u tom sprintu, čak se sećam i rezultata (7,9 sekundi), a skakao sam, verovao ili ne, pet i po metara, i to u cipelama tzv. šimikama. Pazi, tada sam bio dete! Onda mi je on rekao, hajde trči još 400 metara, pa da skačeš u vis. Na kraju, pobedio sam u svim disciplinama u kojima sam nastupio. Taj događaj me je nekako usmerio ka atletici. Ipak, pravi početak, iz raznoraznih razloga, dogodio se tek sa mojom osamnaestom godinom. Moj trener me je odveo na prve pripreme, a tada sam tek video kako ljudi treniraju i koliko je potrebno da se uspe. Bilo je to 15 dana neverovatnog rada, a ja sam bio non-stop pod upalom mišića. Patike, čuvene šangajke, bile su stalno krvave, ali sam izdržavao taj ritam rada. Nisam odustao, i to me prati ceo život. Vera Nikolić je tada bila prva zvezda naše atletike.
MILETOVE „AMERIKANKE“: MARINA, BOGDANA, SARA
Voleo bih da moje čitaoce upoznaš sa jednim izuzetnim detaljem iz svoje trenerske karijere. Reč je o dvema devojkama koje su u Americi završile koledž, a otišle su preko okeana, da bi uz učenje, ostvarile i atletske rezulate.
– U pravu si. Reč je o Marini Munćan i Bogdani Mimić. Takođe, sada je i Sara Ivačković, jedno divno i talentovano stvorenje, stekla pravo da i ona može da studira u SAD- u. Meni je na neki način žao, čak nisam ni veliki ljubitelj Amerike, ali je to naša stvarnost. Tamo je toj deci sve organizovano. Jedna godina studiranja košta između 35 i 50 000 dolara, zavisi od univerziteta. To mi kao klub, čak ni kao zemlja, ne možemo da priuštimo. Zato i Sara ima moj blagoslov, da tako kažem, kao što su imale Marina i Bogdana.
OMLADINSKI PRVAK DRŽAVE I BALKANA
Znači, od 1970. kreće taj tvoj put uspeha. Odmah su usledili dobri rezultati, zar ne?
– Tako je. Kao junior, bio sam dvostruki prvak države, ušao sam i u reprezentaciju. Trčao sam 800 i 1500 metara. Naravno, i kroseve. Kao član naše nacionalne selekcije, bio sam nekoliko puta prvak Balkana. Pobeđivao sam kao junior, ali i kao mlađi senior. Ipak, priznaću ti nešto: Kasnije, kada sam u Beogradu upisao DIF, shvatio sam da moj socijalni status nije na potrebnom nivou da dosegnem visoke domete,
kao atletičar. Počeo sam da popuštam, ali sam zato fakultet stavio u svoj fokus. Bilo je posle solidnih rezultata i u seniorskoj konkurenciji, sve do 1976. godine, kada sam i završio fakultet. Razumeo sam tada da je vrhunska atletika nešto sasvim drugo od onoga što ja mogu da pružim, i to je bilo to.
Bilo je to vreme kada su probali da menjaju način tvog razmišljanja, u vezi sa načinom kako trčiš.
– Jeste, u pravu si. Za mene se znalo da sam odličan finišer i da sam trke rešavao baš u samoj završnici, praktično u poslednjih sto metara. Jednom, tada veoma uglednom, atletskom treneru iz Zagreba to se baš nije dopadalo, pa me je često kritkovao. Voleo je da mi kaže: Šta stalno nešto čekaš. Verujući da mi želi dobro, probao sam i tako. Iscrpljivao se, zapravo, nepotrebno, i tako svoje telo brže nego što je trebalo doveo u stanje da više nije za vrhunska dela. Zato, od kada sam i sam postao trener, nikada to ne radim sa svojom decom.
TAKO TO RADI PROFESOR UGREN
U ATLETICI VIDIM DUHOVNOST:
„Moram da kažem da sam u atletici video i neku vrstu duhovnosti. Uopšte, u tim individualnim sportovima to je istaknuto. Drugo, kad je reč o radu sa decom, prvo sam želeo da u njima razvijem iskrenu ljubav, ne samo prema sportu, već i prema drugima. Moja osnovna želja je da ti momci i devojke završavaju školu, postanu dobri ljudi, prijatelji, prevashodno, da im razvijem tu socijalnu inteligenciju“.
STVORIO VIŠE OD 50 ASOVA:
„Veruj mi, često, rezultat meni nije bio u prvom planu. Znalo se ko može, a ko ne može. Tu je, takođe, trebalo balansirati, da nekoga ne povrediš. Učio sam u radu sa njima. Da ti se pohvalim, ja sam do sada uspeo da promovišem tačno pedeset dvoje reprezntativaca, a to zaista nije mali uspeh“.
NISAM GONIČ ROBOVA:
„Nikada nisam bio gonič robova, kako mi to kažemo u sportu. Uvek se trudim da od njih dobijem povratnu informaciju, da se prilagodim i njihovim, čak dnevnim potrebama. Zato sam sa mnogima ostao prijatelj i kad završe karijeru. Kad čujem neku lepu reč od njih, za mene je to najveća životna satisfakcija“.
ZNANJE JE STRATEŠKA PREDNOST:
„Teram decu koja se bave sportom da se školuju. Ne moraju svi da završe fakultet, ali bar srednju školu, to je obavezno. Naravno, uvek sam za to da se celog života uči. Stalno, bez toga nema ni sportskog rezultata. Što su sportisti obrazovaniji, lakše je raditi i samim tim stići do cilja. Zapravo, to je uslov. Znanje je uvek strateška prednost. Do god verujemo u to, i kroz život ćemo lakše broditi. Ukoliko želite da uspete, posebno u atletici, morate da budete pametni, ali i dobri ljudi“.
SPORTISTIMA LAKŠE U ŽIVOTU:
„Učesnici u individualnim sportovima imaju poseban psihološki profil koji nemaju igrači u koletivnim sportovima. Oni su navikli na tu borbu. Još nešto želim da kažem: Ja deci dozvoljavam da se bave atletikom, bez obzira što znam da će se neki kasnije baviti drugim sportom. Oni odaberu ono što vole i to je meni normalno. Iskristališe se onaj ko je za atletiku a ko nije. Nema tu neke prisile. Inače, sport u kasnijem čovekovom životu mnogo znači, pre svega razvija upornost, o čemu su posebna priča maratonci“.
TREBA NAM „VESELA ATLETIKA“:
„U svetu je već odavno promvisana, da tako kažem, vesela atletika. Reč je o igricama, gde se deca igraju atletike. Više je reč o druženju. Postoje poligoni gde se oni igraju, a tako igrajući se zavole i ovaj sport. Sprave su njima prilagođene, šarene su, sve izgleda veoma lepo i interesantno. Sve do šestog razreda nije bitno da se deca takmiče, već da se igraju. Tako bi se okanuli i kompjutera i svega drugog što ih sada okupira“.
NAJVAŽNIJI SU MOTIV I VOLJA:
„ U radu sa decom motiv i volja su prioritetni i svako od nas bi trebalo da ih ima. Da bi to imao, potreban je cilj, a imaju ga svi ti momci i devojke. Tačno može da se primeti kome nedostaje volje i motiva i vidiš kako polako otpada iz te priče. Bez obzira koliko ste talentovani, bez toga se ne može. I za mene, kao trenera, motiv je veoma važan. Praktično, ja njima predstavljam osnovnog motivatora. Na neki način treba da ih privolim da steknu volju i motiv“.
STVARALAC ŠAMPIONA I DOBRIH LJUDI
Baš je dobro to što si napomenuo, jer sam se pripremio da te pitam upravo o tom pedagoškom radu u sportu. Ti si, koliko ja znam, jedan od omiljenijih ljudi, trenera. Nikada nisam čuo ni jednu ružnu reč o Tebi. Samo pohvale.
– Moram da ti kažem da sam u atletici video i neku vrstu duhovnosti. Uopšte, u tim individualnim sportovima to je istaknuto. Atletika je meni donela veoma mnogo. Ne samo kad je reč o rezultatima. Upoznao sam ljude, stekao sjajne prijatelje. Drugo, kad je reč o radu sa decom, prvo sam želeo da u njima razvijem iskrenu ljubav, ne samo prema sportu, već i prema drugima. Moja osnovna želja je da ti momci i devojke završavaju školu, postanu dobri ljudi, prijatelji, prevashodno, da im razvijem tu socijalnu inteligenciju. To je bila moja opsesija. Veruj mi, često, rezultat meni nije bio u prvom planu. Znalo se ko može, a ko ne može. Tu je, takođe, trebalo balansirati, da nekoga ne povrediš. Učio sam u radu sa njima. Da ti se pohvalim, ja sam do sada uspeo da promovišem tačno pedeset dvoje reprezntativaca, a to zaista nije mali uspeh.
Meni je dragoceno što stalno forsiraš tu priču koliko je bitno da nam se deca obrazuju. Svakako da je rezultat važan, ali, ako će škola da trpi, onda ništa. Svaka Ti čast na tom stavu!
– Teram decu da še školuju. Ne moraju svi da završe fakultet, ali bar srednju školu, to je obavezno. Naravno, uvek sam za to da se celog života uči. Stalno, bez toga nema ni sportskog rezultata. Nikada nisam bio gonič robova, kako mi to kažemo u sportu. Uvek se trudim da od njih dobijem povratnu informaciju, da se prilagodim i njihovim, čak dnevnim potrebama. Zato sam sa mnogima ostao prijatelj i kad završe karijeru. Kad čujem neku lepu reč od njih, za mene je to najveća životna satisfakcija.
VRSTAN TRENER, PEGADOG, PSIHOLOG…
Za ove tri decenije koliko sam u novinarstvu, prema vama trenerima iz bazičnih sportova, imam posebno poštovanje. Kako naučiš nekog da pobedi samog sebe?
– Motiv i volja su prioritetni i svako od nas bi trebalo da ih ima. Da bi to imao, potreban je cilj u životu. Svi ti momci i devojke imaju cilj. Tačno može da se primeti kome to nedostaje i vidiš kako polako otpada iz te priče. Bez obzira koliko ste talentovani, bez toga se ne može. I za mene, kao trenera, to je veoma važno. Praktično, ja njima predstavljam osnovnog motivatora. Na neki način treba da ih privolim da steknu
taj motiv. Sad se opet vraćam na obrazovanje: Što su obrazovaniji, lakše je raditi i samim tim stići do cilja. Zapravo, to je uslov. Ukoliko želite da uspete, posebno u atletici, morate da budete pametni, ali i dobri ljudi. Još nešto bih hteo da istaknem. Mislim da učesnici u individualnim sportovima imaju poseban psihološki profil koji drugi nemaju, na primer, igrači u koletivnim sportovima. Oni su navikli na tu borbu. Još nešto želim da kažem: Ja deci dozvoljavam da se bave atletikom, bez obzira što znam da će se neki kasnije baviti drugim sportom. Oni odaberu ono što vole i to je meni normalno. Iskristališe se onaj ko je za atletiku a ko nije. Nema tu neke prisile. Inače, sport u kasnijem čovekovom životu mnogo znači, pre svega razvija upornost, o čemu su posebna priča maratonci.
Možeš li navesti neki primer?
– Kako da ne! Eto, primer Miloša Milovanovića iz Starčeva. Zašto njega spominjem? Prvo, kad je počinjao, nije ličilo da je talentovan. Ipak, sve se promenilo, a najviše je na to uticao njegov otac. Izgradio mu je profil upornosti. On i njegov brat, Marko, pored mnogo odricanja zbog atletike, završili su fakultet, što je fenomenalno. To je i moj uspeh i velika satisfakcija za uložen rad.
Ti pominješ neke sjajne pančevačke atletičare, divne ljude, veoma uspešne. Međutim, šta bi oni tek napravili da staza na Gradskom stadionu nije godinama zaparložena, a momci i devojke trče na stazama Sportskog centra „Mladost“ i u „Narodnoj bašti“, zajedno sa rekreativcima?
– Prvo da istaknem svoje kolege, Ljupča Cvetkoskog, Slobodana Marinkova, pa mladog Filipova, kao i Filipa Vlajića, koga stalno muštram da okonča studije. Da se pohvalim, ja imam trenersku, master licencu. Samo nas petnaestoro u Srbiji smo je stekli. Zašto to kažem. Zato što hoću da im pomognem, pre svega znanjem i iskustvom. Entuzijazam i upornost drže atletiku u našem gradu. To je počelo od mene. Dugo traje ta borba da se uslovi poprave. Imali smo već obećanja, a nedavno sam saznao da postoji ozbiljno uverenje da će staza, ipak, stići na gradski stadion. To bi bilo nešto posebno, da ostavim, to svojim naslednicima u amanet. Nisam samo ja doprineo da do te staze stignemo, ali, sigurno sam deo toga. Pančevo je to zaslužilo. U katastrofalnim uslovima smo stvorili sjajne atletičare i to je retkost.
Zbog ovakvih ljudi je atletika kraljica sportova
Dave Wottle, olimpijski šampion u trci na 800m, XX Olimpijske igre u Minhenu 1972.
NEUMORNI BORAC ZA PRIVLAČNOST ATLETIKE
Evo, trudimo se i mi, u medijima, da promovišemo prave vrednosti. Nažalost, ne samo u Pančevu, bazični sportovi nisu u prvom planu. Ti si poslom često putovao, krećeš se, poznaješ situaciju. To je u uređenim zemljama odavno rešeno. Zar ne?
– Sistem školstva u startu treba da odredi te parametre. Definitivno, naš kulturni nivo nije dosegao potrebne visine. Bazični sport je osnova svega. Gimnastika se gotovo ugasila. Plivanje i atletika su u istoj ravni. Da se razumemo. Ne mogu atletiku u Srbiji da posmatram samo kroz Ivanu Španović. To je daleko širi pojam. Nama školska deca moraju da se bave atletikom. Ne za medalju, već zbog sebe samih. Da se deca takmiče za škole, a to bi bila suština, kao u nekim drugim zemljama, recimo u Španiji ili Japanu. Nešto ne štima u školskom sistemu, mislim na fizičku kulturu. Ne možemo mi sada da upadamo u obdaništa i uzimamo decu da se bave atletikom. To nije normalno. Rana specijalizacija „ubija“ decu. Takođe, školovani ljudi moraju da preuzmu stvar u svoje ruke. Boli me kad čujem: Šta ovi difovci hoće? Ne može se na Vikipediji i na internetu spoznati suština bilo čega, pa ni sporta, odnosno, atletike.
Ne mogu a da Te ne pitam, kako da privolimo decu atletici?
– Nama, pre svega, nedostaje taj infrastrukturni deo. Deca vole to šarenilo. Divno bi bilo da se ugradi atletska staza na Gradskom stadionu. Evo, u Novom Sadu, to je učinjeno. Tamo je čak napravljena i atletska dvorana. Da malo pojasnim. U svetu je već odavno promvisana, da tako kažem, vesela atletika. Reč je o igricama, gde se deca igraju atletike. Više je reč o druženju. Postoje poligoni gde se oni igraju, a tako igrajući se zavole i ovaj sport. Sprave su njima prilagođene, šarene su, sve izgleda veoma lepo i interesantno. Sve do šestog razreda nije bitno da se deca takmiče, već da se igraju. Tako bi se okanuli i kompjutera i svega drugog što ih sada okupira.
Pored svega, Pančevo poslednjih godina, ipak, doživljava renesansu, kad je reč o sportskim rezultatima. Da li pratiš zbivanja u lokalu?
– Naravno. Moram nešto da priznam. To sam i ranije često isticao. Prosto sam ljubomoran koliko dece dolazi na fudbal, košarku ili rukomet. To su privlačni sportovi. Ipak, sviđa mi se što je ova gradska struktura počela da ravnomernije raspoređuje sredstva za sport u našem gradu. Tako podstiče prave vrednosti. Ne samo rezultat. Ja sam, nažalost, otišao iz Pančeva, kao što sam rekao, sada sam u AK Crvena zvezda, ali, mislim da bih mogao i da se vratim. U toj ekipi koja radi za ovdašnji sport su i moje kolege Goca Krstić i Branko Krsmanović, a ne želim da zaboravim Biljanu Mioč i svima im skidam kapu, kako se to kaže, za njihov uticaj. Najviše sam im zahvalan za sve bolju komunikaciju između gradske uprave i klubova, što donosi rezultat, kao što je to sada očigledno.
Na kraju, stigosmo i do neizbežnog pitanja o praštanju uspeha. Umemo li da oprostimo tuđi uspeh?
– Nismo vični da oprostimo. Mnoge uspeh obraduje, ali mnoge i rastuži. Zato treba znati kome ćete reći da ste uspešni, a kome ne. I sam sam to iskusio u svom životu. Nije to samo slučaj kod nas. Strašno se razočaram kad se ne podržava rezultat. Moja želja je da do kraja života pomažem da neki stignu do uspeha i od toga ne mogu da odustanem. Nadam se da ću uskoro da se vratim u sport punim kapacitetom, jer, to je moj život.
Za razliku od mnogih, ne samo u Pančevu, koji su posejali samo štetu, profesor Mile Ugren je svojim poštenim angažovanjem otvorio vrata budućnosti kraljice sportova, jer je stvorio desetine šampiona i za sobom ostavio naslednike u trenerskom pozivu. Nije nimalo čudno da ga kolege zovu patrijarhom pančevačke atletike. Uživao sam u priči sa uspešnim čovekom koji ne stvara pesimističko raspoloženje, već deluje okrepljujuće, bez obzira na trenutnu životnu dramu. Ipak, kao lajtmotiv našeg druženja izdvojio bih rečenicu koju Mile Ugren često potencira: Znanje je uvek strateška prednost. Do god verujemo u to, i kroz život ćemo lakše broditi.
Razgovarao i fotografisao: Slobodan Damjanov