MILAN KRSTIĆ KRLE:  ŽIVA LEGENDA PANČEVAČKOG SPORTA, RUKOMETNI REPREZENTATIVAC, NEZAMENJIVI  IGRAČ I NAJUSPEŠNIJI TRENER U VIŠE NAŠIH I NEMAČKIH KLUBOVA

Saga o uspesima, golovima i velikim izazovima 

U rubrici „Asovi iz komšiluka“ danas imamo izuzetnu čast i privilegiju da se bolje upoznamo sa Milanom Krstićem Krletom, velikim sportistom i čovekom koji je uvek umeo da prihvati najveće izazove i tako postane najbolji i najuspešniji – i kao igrač i kao rukometni trener. Pančevačka sportska legenda danas je krepki sedamdesetčetvorogodišnji penzioner koji ima šta da kaže i poruči. Njegovo ime je zlatnim slovima zapisano u bogatoj  istoriji Rukometnog kluba Dinamo, dugoj tačno sedam decenija, a bronzana medalja sa Svetskog prvenstva u Francuskoj, iz 1970. godine, najvrednije je i najveće odličje koje krasi prepune vitrine . U bogatoj sportskoj biografiji ostvario je zapažene uspehe kao igrač i rukometni trener više klubova u našem i nemačkom prvenstvu 

U životnoj svakodnevici često nismo ni svesni da oko nas žive istinski junaci. Možda je to i zbog toga što su baš takve osobe, skoro po pravilu, nenametljive, neusiljene i slobodne. Karijere su im satkane od uspeha, ali i žrtve. Ako imate sreće i dobijete priliku da ih upoznate, onda  spoznate istinu i saznate odgovor da su veliki zato što naviku učenja i poštenje nisu hteli da menjaju za sva blaga ovoga sveta.

Upravo takav je i junak naše priče – Milan Krstić Krle. Njegov sportski talenat prvi je  prepoznao Dragan Jelić, legendarni nastavnik fizičkog vaspitanja u pančevačkoj Osnovnoj školi „Đura Jakšić“. Reč je o pedagogu britkog uma, još oštrijeg pogleda i s  retkim talentom da zapazi darovitost u svakom učeniku. Elem, Krle, kako svi ovog dobroćudnog čoveka zovu, sportsko bivstvovanje je započeo u ORK Pančevu. Proveo je tu neko vreme, pa se tek onda oprobao u dresu RK Dinama, na čuvenoj šljaci, na terenu s desne strane, kada se uđe na Gradski stadion. Punu deceniju nosio je žuto-crni dres. Dok smo razmenjivali misli, imao sam utisak kao da se pre našeg susreta zavetovao da o svemu govori otvoreno. Tako saznajem da mu je idol bio i ostao Dušan Patić Faksi,  najbolji rukometaš koga je grad na Tamišu ikada iznedrio. Od njega je naučio duplu fintu, rukometnim žargonom rečeno, koju niko bolje nije izvodio od Krleta, a tek kasnije ju je obilato koristio tokom bogate rukometne karijere.

    SAGOVORNIK KAKAV SE POŽELETI MOŽE

A kruna Milanove rukometne karijere je osvajanje  bronzane medalje, u dresu reprezentacije Jugoslavije, na  Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1970. godine. Pored tog odličja, najvrednijeg i najvećeg u vitrini ovog danas krepkog sedamdesetčetvorogodišnjeg penzionera, nalazi se još mnogo pehara, priznanja i trofeja, jer je Milan Krstić bio veoma uspešan, i kao igrač i kao trener, u više naših i nemačkih  klubova. Tokom čitanja ovog teksta uverićete se da su za Krleta još važniji ljudi sa kojima je sarađivao, na terenu i van njega. Tu emociju, nesebičnost i pažnju ne možete naučiti. Reč je o pravom izlivu dobrote i zahvalnosti drugima, jer nije  teško primetiti misao da sve što je u životu postigao, pomalo duguje i drugima, svima koji su činili njegovo začarano carstvo. Zapravo nam  Milan Krstić poručuje: Celina je važna, o delovima ne treba ni misliti.

Svog sagovornika sam upoznao po njegovom povratku iz Nemačke. Nisam imao sreću da ga, kao igrača gledam na terenu, ali se legenda o njegovim poduhvatima sa igrališta, dimenzija 40×20 metara, uveliko širila. Zato sam pomno pratio svaki Krletov trenerski potez, u vreme kada sam radio u lokalnim medijima, a on trenirao u RK Dinamu. Danas to, možda, izgleda drugačije, ali pre tridesetak godina niste tek tako mogli da se približite ljudima retkog kova – marljivim, slobodnim i oštroumnim. Trebalo je zaslužiti poštovanje. Ipak, godinama prateći rukomet, pored ostalih sportova, često smo se susretali, a kako je vreme odmicalo, mogućnost da čak sedimo za istim stolom postajala je sve veća. S obzirom na to da u Pančevu živimo u istom naselju, praktično je bila neminovnost da dođe do susreta.

Međutim, odavno se spremam za veliku priču sa izuzetnim sportistom, kakav je Milan Krstić. Nisu sada bitni razlozi zašto do toga nije ranije došlo, ali razgovor sa ovim čovekom za mene je zaista bio nešto posebno. Na sreću, pre nekoliko dana, baš uoči praznika, sreli smo se i dogovorili da se nađemo. Obojici je blizu kafana Ljubičevo, kultno mesto koje se sada drugačije zove, ali za nas „Teslaše“ bilo je, a tako će i ostati – samo Ljubičevo.

 

Kada sam došao u čuveni lokal, Krstić me je već čekao, a pre nego što ću uključiti diktafon, skoro sat vremena smo razgledali fotografije iz prošlosti, kao i tekstove iz srpskih i nemačkih novina. Naravno, sačuvano je sve od zaborava, a nekoliko punih kesa, plus razna priznanja, podsetili su na sportski vek vredan poštovanja. Ne zamerite, sa Krletom sam bio na Ti, sa mnogo respekta. Razgovoru se priključio Siniša Ogrizović Boka, nekada i sam rukometaš, jedan od najperspektivnijih sudija, sada verni pratilac sportskih zbivanja. U “Ljubičevu” je   imao važnu ulogu fotoreportera. No, pre nego što smo počeli zvaničan razgovor Krle je zamolio  Boku da pozove konobaricu, pa je razgovor mogao da počne tek kad su ispred nas ostavljeni okrepljujući napici.Bilo je lako razgovarati sa Krstićem, jer je odavno stišao nemir u autoru ovog teksta, lepim odnosom i činjenicom da poštuje sve što radim.

          DINAMO  – I LJUBAV I SUDBINA

Meni je interesantno, a verujem da će tako biti i čitaocima „Praštanja uspeha“, koliko je nekada bilo važno imati dobrog nastavnika fizičkog vaspitanja. Ti si se našao u rukometu zahvaljujući jednom takvom čoveku. Zar ne?

– Baš je tako bilo. Znaš Rora, Dragan Jelić je bio nešto posebno. Obožavao je rukomet, a tu njegovu ljubav prenosio je i na nas, njegove učenike. Mnogo mu dugujem. Možda nije toliko poznato, ali on je, da tako kažem, otkrio Leposavu Ninković i mene, kasnije reprezentativce Jugoslavije i nosioce nacionalnih priznanja.

Zanimljivo je i to što su tvoji počeci vezani za ORK Pančevo, a ne Dinamo. Čak, pre povratka u Pančevo, igrao si u Beogradu.

– Tačno. Samo da još nešto napomenem, jer je  to važno da se istakne. Mi smo, iz te generacije učenika, učestvovali na prvom pionirskom prvenstvu i osvojili prvo mesto. Finale se igralo na Tašmajdanu, u Beogradu, a kasnije se išlo na stadion JNA, gde se održavao slet za Titov rođendan. Posle toga, polovina nas učenika iz  Đurine škole, otišla je u Sportsko društvo Pančevo. To je bilo 1962. Nažalost, bilo je to vreme siromaštva i klub nije mogao da funkcioniše. Neki prelaze u Dinamo, a ja, procenivši da ne mogu da igram koliko sam želeo, selim se u Beograd. Prvo u Voždovac, a zatim ORK Beograd. Boda Margan, naš Pančevac, vodio je taj tim. Već su me tada zvali da dođem među žuto-crne. Pazi, pričam ti o periodu kada su igrali Faksi, Kecman, Joca Vrebalov… sve izvanredni igrači. Posle godinu provedenih u prestonici, stižem u Dinamo.

Sigurno se dobro sećaš tog perioda?

– Naravno. Već posle mesec dana, od kada sam stigao u klub, ekipa putuje u Trbovlje. Tim je određen. Plavšić igra levog beka. Znaš kakav je igrač bio taj Brnja Plavšić? Ma, fenomenalan, pravi Crnogorac, drčan. Oko deset uveče kreće se put Slovenije, a mene pronalaze dva sata ranije i kažu: Krle spremaj stvari Plavšić ne putuje, ima sutra ispit na fakultetu. U Trbovlju dam dva gola. Bilo je napeto, vruć teren. Noćna utakmica, na otvorenom, gađaju te kamenčićima. Igra se na šljaci. To je bilo 1965. godine. Bila je to  moja prva zvanična utakmica u dresu Dinama.

Krletove majstorije svima poznate  

                     

Već neko vreme, osim što gleda rukometne utakmice, Milan Krstić ne učestvuje aktivno na terenu. Ipak, njegovo majstorstvo se nigde ne zaboravlja. Ispričao sam svom sagovorniku jedan zanimljiv detalj sa nedavnog gostovanja RK Dinamo u Zagrebu, kada su se Pančevci nadmetali u Seha ligi. Naime, domaćin je u obavezi da gostujućem timu, dan pre zvaničnog susreta, omogući trening. Tako je i bilo. Elem, dok smo čekali da mladi tim hrvatskog šampiona završi svoje obaveze, u „Kutiji šibica“, na sredini terena, vidimo dobro poznato lice. Reč je o Zdravku Zovku, legendi jugoslovenskog rukometa. Prilazi mu Ivan Petković, trener žuto-crnih da ga pozdravi. Sve izgleda srdačno. Prilazimo i mi.Tek će Zovko: Kako je Krle, šta radi? Smeška se Krstić, posle ovih reči, vidi se da mu je drago. Kaže nam  da ima na stotine iskrenih prijatelja i poštovalaca širom nekadašnje nam zemlje.

 

Danas izgleda nevoravtno da  se igra na šljaci!? Ipak, za to vreme bila je to  normalna pojava. Punih deset godina si igrao za klub iz Pančeva. Dug i plodan period. Da li se slažeš?

– Jeste tako bilo. Kad pominješ šljaku, moram ovo da ti kažem. Čika Dule, domar na Dinamu, bio je sjajan. Uveče se igralo, a on teren pripremi fenomenalno. Što se tiče uspeha sa Dinamom, sve je tu jasno. Bili smo tri puta treći i dva puta drugi u velikoj Jugoslaviji. Najveći naš uspeh je finale Kupa protiv Borca iz Banjaluke, koji je bio evropski prvak. Tri sekunde pre kraja imamo gol prednosti, ali do kraja meča primimo gol, pa onda produžeci. Isto nerešeno. I onda sedmerci. Pazi, Abas Arslanagić na Borčevom golu. Proglašen je za najboljeg golmana na planeti. Zaista  je krupan i visok čovek, pa još nosio neku trenerku, one zvonarice. Jednostavno,  pokrio je celi gol, nema šta. Odbranio je tri penala, i  – pehar ode iz Pančeva.

Posle toga, kao da je ostavljen neki duboki trag briga za RK Dinamo. Ispada se u Drugu ligu, a onda, čak deset godina Pančevci nisu igrali u eliti. Šta nam o tome možeš reći?

– Čim sam otišao u Nemačku, krenulo je loše po klub. Pokušavali su da se sve vrati na staro, ali nije išlo. Tako je neko vreme bilo.

        NAJBOLJI STRELAC BUNDES LIGE

Dakle, 1975 odlaziš u Nemačku. Kako bi opisao taj period u svojoj karijeri?

– Vidi, ja sam nekako teško prelomio da idem iz Pančeva. Ti si bio mlad, ne sećaš se tog vremena. Od Dinama sam dobio stan, baš ovde, preko puta od mesta gde sedimo. Imao sam dobar posao u pošti. Bilo mi je baš dobro. Dinamo je bio veoma dobro organizovan klub. Imali smo legendarne turneje. Neke su trajale čak po mesec dana. Ma proputovali smo celu Evropu.

Ipak, stigla je ponuda koja se ne odbija. Taj odlazak ti menja život. Da li sam u pravu?

– Tako je bilo. Sve si dobro rekao. Tačno posle deset godina provedenih u Dinamu,  stižem u Nemačku. Dolazim u Dicenbah i na debiju postižem sedam golova. Osvojili smo odmah prvo mesto u Južnoj grupi Bundes lige Nemačke. Prvenstvo je bilo podeljeno u dve grupe. Dankersen je bio najbolji u drugoj grupi. Sećam se, bio sam najbolji strelac, a jedan od sponzora mog kluba pokloni mi nov auto. Bila je to Simka 1100. U ono vreme sjajan automobil. Imao sam tada trideset godina.

Bilo je i tamo više nego zanimljivo. Potpisao si, u nastavku karijere, za jedan klub, ali se pojavljuje  „nepristojna“ ponuda od starog. Kako si se iz

vukao iz te neugodne situacije?

– Maltene, već sam bio u Karslueu i već sam deo novca dobio. Šta sada da radim? Setim se Delahmetovića iz sarajevskog Železničara, takođe sjajnog rukometaša. Preporučim ga njima, oni ga angažuju i tako izvadim situaciju. Tada sam ostao u Dicenbahu još dve sezone.  Odlično sam  igrao i bio najbolji strelac, a zbog toga su me želeli drugi timovi. Kad je moj predsednik kluba čuo za odlazak, ponudio mi je benzinsku pumpu – samo da ostanem.

Ipak, usledio prelazak u Birkenau. Kako je bilo tamo? Bio si trener i igrač.

– Jeste. Objasnio sam tom čoveku, jednoj zaista fenomenalnoj osobi, da nije reč samo o novcu. Tada sam to razumeo kao jednu novu etapu u svom životu. Ponudili su mi da budem ujedno i igrač i trener, a taj izazov nisam mogao da odbijem. Imao sam već trideset tri godine. Prelazim u Birkenau, koji je tada  bio u Drugoj nemačkoj ligi. Već na startu je bilo zanimljivo, pobedili smo najjače rivale i posle je išlo sve glatko. Ušli smo u Bundes ligu.

 

 Nezaboravno druženje sa Elke Zomer    

        

Kao što je i sam Krle rekao, pančevački legendarni rukometaš ima na stotine iskrenih prijatelja i poštovalaca, ne samo u našoj zemlji. U otvorenom razgovoru sa Milanom saznali smo i o njegovom druženju sa poznatom nemačkom i holivudskom glumicom ELKE ZOMER. Stariji čitaoci „Praštanja uspeha“ sigurno se sećaju zanosne plavuše koja je sa filmskog platna mamila uzdahe mnogobrojnih muškaraca. „Dok sam igrao i bavio se trenerskim poslom u Nemačkoj, družio sam se sa Elke Zomer, i to je bilo baš nezaboravno prijateljstvo. Ona me je oduševila svojom neposrednošću i iskrenošću, što bi malo ko očekivao od filmske dive. Iako je bila savršeno lepe i zgodna, nije bila nimalo uobražena. Naprotiv, bila je veoma inteligentna i sa njom sam mogao razgovarati ne samo o filmu i sportu, nego o svemu što čini život“, priseća se Krle tih lepih susreta sa Elke Zomer koje je, kao što vidite, i kamerom ovekovečio.

 

Sa trideset šest godina prelaziš u Nirnberg. Zanimljiva odluka?

– Reći ću ti iskreno. Njihovi igrači su rekli upravi kluba: Dovedite Milana Krstića da nam bude trener iigrač. Tako je i bilo. Veliki grad, uslovi fenomenalni. Stan mi je bio uz samu halu. Kod mene su igrali reprezentativci Nemačke. Ugostio sam jednom prilikom i Dinamo i pobedio ih. Tada su za Pančevce igrali Kalina, Ljuba Obradović i drugi. Ostao sam dve godine i onda odlazim u Dicenbah. Doveo sam Krivokapića. U početku nije išlo baš sve kako treba, ali je  vreme  učinilo svoje. Trenirali smo odlično, a Krivi je bivao sve bolji i bolji. Izbijemo na drugo mesto na tabeli. No, klub zapada u određene probleme, i to je bio razlog da se vratime u Jugoslaviju.

        DOKLE MISLIŠ, MILANE DELIJO!?

Ne u Dinamo, već Jedinstvo iz Kačareva.

– Dušan Šimić je tada bio gradonačelnik Pančeva, direktor PIK-a u Kačarevu. Zamolio me je da preuzmem tim. Zapravo, hteo sam da otvorim veliki auto servis, a on mi je mnogo pomogao da u to vreme (poznata inflacija) sačuvam stečeno iz Nemačke, mada sam dosta novca izgubio. Elem, treniram Kačarevce, ali i ulazim po potrebi u igru.

Ima jedan interesantan detalj u vezi s tim periodom. Voleo bih da podeliš te emocije s mojim čitaocima.

– Jeste. Tvoj stariji kolega, nažalost nije više među nama, Aca Malušević, u Pančevcu stavi naslov: Dokle misliš, Milane delijo? Pazi, tada sam imao četrdest tri godine. On, baš u tom teksu kaže: “Kad ga vidite kako igra, izgara, nikada ne biste rekli da je reč o veteranu“. Tada smo bili u istom rangu s Dinamom. Potom odlazim u Dolovo, gde ostajem dve godine.

 

 

 

Posle toga, konačno, eto te u Dinamu.

– Došao sam i odmah uveo klub u viši rang. Interesantno je da sam radio besplatno. I tu sam proveo dve godine, a zatim odlazim u Kovin. Ponudili su mi odlične uslove, posle čega smo ušli u Drugu ligu. Takođe u Pazovi sam vodio devojke koje sam  uveo u Prvu ligu. Usledio je put u Svilajnac. To je bila Super liga za žene. Za kraj, ostao je rad u Vršcu. Bilo je to 2010. U Vršcu je bilo zaista dobro. Imali smo sjajne rezulate. Igrali smo završnicu Kupa Srbije.

     

 REPREZENTACIJA JE SVETINJA

Može se slobodno reći, u vreme kada si igrao, biti član reprezentacije bilo je ravno najvećem podvigu. Jugoslavija je bila među najboljima na planeti. Ti ćeš pamtiti Svetsko prvenstvo u Francuskoj, koje je održano 1970, a za to imaš i poseban razlog. Zar ne?

– Naravno. bronzana medalja je nešto posebno u mojoj karijeri i na to sam ponosan. To odličje mi je kasnije donelo veliko priznanje, a to je nacionalna penzija. Jugoslavija je tada imala 18 miliona stanovnika. Sa 26 godina pozvali su me Snoj i Štencl. Prvo sam igrao za mladu selekciju, a kada je Horvat otkazao, pozvali su mene. Išli smo na turneju u Tunis, pa Rusiju, Gruziju. Sve se to dešavalo pre početka takmičenja u Francuskoj. Nije se tek tako moglo do reprezentacije. Za dva mesta na levom beku, nas šestorica su se borila. Na kraju, odlučili su se za mene a ostalo je legenda.

Stižemo do jedne škakljive teme, da tako kažem. Može li onaj rukomet da se poredi sa ovim, savremenim? Šta bi o tome rekao?

– Sviđa mi se brz centar. To me oduševljava. Na drugoj strani, ne sviđa mi se što igrači sada imaju mnogo klupskih obaveza, pa za reprezentaciju nema vremena. Ranije, pa mi smo makar po mesec dana radili pred neko veliko takmičenje i bili spremni za najveće sportske podvige.

S obzirom na to da si bio vrhunski igrač, ali i trener, prava si osoba koja može nekom dečaku, koji tek stupa na sportsku scenu, da ukaže na šta sve treba obratiti pažnju tokom svog sazrevanja?

– Želja je nabitnija. Kao i motiv. Ako ga rukomet privlači, mora redovno da trenira i da ima želju da postane igrač, kao što je to neki njegov idol. Za mene je najbolji igrač svih vremena bio Dušan Patić-Faksi: Od njega sam učio, u njemu sam video zvezdu vodilju. Kad je reč o trenerima, evo da kažem i to: Moj sin Marko već tri godine uspešno radi u tom poslu. Uvek poštujem trenera stvaraoca i demonstratora. Volim onoga koji ume da pokaže ono o čemu govori. Sinu sam najveći kritičar, ali on zna da mu želim dobro i da sve što mu sugerišem jeste za njegovo dobro. Takođe, najbitnije u trenerskom poslu je da osvajaš trofeje. Ako do nekog doba ne uradiš nešto u vezi s tim, karijera ti ima silaznu putanju.

Ne možemo a da ne progovrimo o praštanju uspeha. Šta za moje čitaoce, na kraju našeg razgovora, možeš o tome reći?

– Bravo! Dobro pitanje. Treneri su sujetni na tuđ uspeh. Imaš ljude koji žele da ne uspeš. Ja nisam takav. I kad izgubiš, glava gore, sutra je novi dan. Volim da svi napreduju, imaju uspeh. Podržavam mlade ljude, i savetujem ih da se ne obaziru mnogo na podmetanja i samo neka veruju u ono što rade.

Kako je Milan udomio Petronija, psa lutalicu          

Većini Pančevaca poznata je plemenitost, dobrota i neposrednost Milana Krstića, pogotovo onima koji stanuju u blizini naselja Tesla. Prema svima je susretljiv i nema tog čoveka s kojim on neće popričati, pozdraviti ga, pa i pomoći – ako treba. Često Krleta možete videti na biciklu, kako kilomerima vrti pedale, a godinama unazad srećem ga kako šeta psa Petronija, nepoznate rase. I o prijateljstvu Petronija i Krleta postoji zamimljiva priča. Bio je to pas lutalica koji je najčešće trčkarao oko Krletove zgrade. Poneko mu ponekad  davao hranu i vodu, a nekada su ljudi bili i grubi prema nesrećnoj kuci. Međutim, dobri čovek, Milan Krstić, jedne hladne zime to više nije mogao niti želeo da trpi. Bilo mu je žao nesrećne kuce, pa ga je poveo u svoj dom. Od tada je  to lepa priča o dva prijatelja koji slave život.

Teško je jedno pravo ljudsko bogatstvo staviti u nekoliko stranica teksta. Nije lako izabrati sve ono, lepo i vredno, što krasi ljude poput Milana Krstića. On za nas, ljubitelje sporta, nikada neće biti samo bivši igrač koji je čudesnom lakoćom davao golove, hrabar i iskusan trener.  On je mnogo više od toga: Šarmer, ličnost za koga se slobodno može reći da je junak svoga doba, čovek o kome se godinama prepričavaju razne anegdote. Gde god je radio, uvek je plenio pozitivnom energijom i ljudskošću. Kad se bavio rukometom, tako bar pričaju, bila je to demonstracija majstorstva i začuđujuće lepote. Danas, izvan sportskih glavnih tokova, nije izgubio ništa od veličine. Kad ga pogledate sa strane, ostalo je dostojanstveno držanje i neku neopisivu energija koju i dalje poseduje . Njegova plemenitost, dobrota i neposrednost prema svima nama, naširoko je poznata.

 

Nema sumnje, mnogo toga vrednog se može naučiti od Krleta.  Nažalost, mladi danas kao da nemaju vremena za dobar savet, pravu pouku i pedagoški primer  za sve ono što ih očekuje. Savremenost nam je, skoro svima, oduzela strpljenje, toleranciju i sposobnos slušanja. No, sreća je što postoje osobe kao što je junak ove lepe i poučne sportske priče. Blagotvorno i lekovito deluje na sve oko sebe – kao najbolji melem. Sportska i ljudska biografija MILANA KRSTIĆA je zaista sjajna priča o  tome kako postati veliki igrač, poštovani trener  i dobar čovek. Zato je to što jeste –  ŽIVA LEGENDA.

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 Fotografije iz privatne arhive