Praštanje uspeha vam predstavlja: Milan Đekić, bivši rukometaš Dinama iz Pančeva, internacionalac u Nemačkoj, vrsni trener

 

ŽIVOTNA PUNOĆA

 

Bez ličnosti nema radnje, a junak ove priče, toliko je toga uradio u dosadašnjem životu, da ostavlja taj trag u večnosti, što bi trebalo da nam bude vodeći motiv dok bivstvujemo. Đeku, kako ću ga između ostalog, oslovljavati dok čitate ovu rubriku, upoznao sam davnih dana. Nažalost, nisam, jer sam rođen prekasno, uspeo da ga gledam na rukometnom terenu, kao igrača, ali, postoji toliko činjenica i dokaza, da je bio vrstan, klasan igrač, da je to opšte mesto u sportskoj kulturi Pančeva. Naše poznanstvo u vezi je sa njegovim trenerkim radom u gradu na Tamišu. Vodio je ženski i muški Dinamo, kao i neke druge timove, pa, hteli ne hteli, viđali smo se.

 

Pamtim ga kao osobu kojoj su se obraćali, često, kao spasiocu. Ranije, a siguran sam da se toga dosta vas, posebno sredovečnih i starijih, sećaju, bilo je izuzetnih godina, kada je reč o ŽŽRK i RK Dinamo, ali i toliko ozbiljnih padova, da je to za poseban esej, čak, mnogo dublju analizu, čitav jedan projekat. Nažalost, a prisetili smo se nas dvojica i te tužne stvarnosti, ŽŽRK Dinamo, praktično, mada, kao zamrznut je taj status( ma šta to značilo) više ne postoji. Takva sramota, za sportsko Pančevo ostaće doveka. Još me više iznenađuje, a znam i zašto je to tako, da se neko nije dosetio, da ponovo pokrene tu instituciju. Deca, sad mislim na devojčice, ovdašnje, gde da treniraju? Jeste, ima još jedan klub, ali… Znate ono, gde ima neko ali-nešto fali.

 

 

 

Elem, Đeka je uvek bio tu da uskoči, pripazi na ovdašnju dobru i manje dobru decu, uglavnom talentovanu, da se spase šta se da spasiti. Tako je izgledalo, samo, dok nije preuzeo, taj, neki klub. Čim se malo sve stabilizovalo, ambicije su rasle, a on sam, najviše je doprinosio tom optimizmu. Objasnio mi je:

 

–Rora, naravno da sam verovao u sebe. Rad je sve, talenat je neophodan, tek da doprinese boljitku. Momci i devojke sa kojima sam radio, brzo su to razumeli, pa je bilo i rezultata.

 

Postoji mnoštvo inetersantnosti u vezi sa karijerom Milana Đekića, znanih i manje poznatih. Recimo, meni je promaklo, dosta kasno se opredelio za rukomet. Već je imao 15-16 godina, kada ga je nastavnik Fizičkog vaspitanja, jednom poveo na utakmicu. Saznao sam, bio je to susret Dinamo-Borac Banja Luka. Čim se taj duel završio, sišao je sa tribine i upitao Backa Brodana, učitelja, posebno je ostao upamćen u radu sa mladim ekipama iz grada na Tamišu, pravu legendu, da im se priključi. Tako je i bilo. Već posle tri godine, a reč je o 1973. ulazi u Prvi tim Dinama. Bio je ubedljivo najmlađi. Sačekali su ga Perić, Pokrajac, Lečić i ostali. Zbog umeća ali i izuzetne hrabrosti, brzo su ga svi zavoleli, kao i navijači. Koliko je brzo napredovao, neka posluži podatak-već 1978. otišao je u Nemačku, da tamo nastavi karijeru. Zapazio sam, sećajući se iz priče, da je pripadao najjačoj generaciji Dinama ikada. Đeka me ispravio:

 

–Ne, Rora, momci koji su došli posle nas: Kalina, Fejzula, Obradović, Vignejvić, Đorđević, bili su i ostali nenadmašni, a to su i dokazali, već početkom 80-tih, prošlog veka, kada su, uz Metaloplastiku, bili najbolji tim Jugoslavije.

 

 

U Nemačkoj, a biće reči o tome kasnije u tekstu, igrao je godinama, pa se okušao i kao trener. Taj deo karijere je i te kako zanimljiv i prepun dogodovština. Ali i uspeha.

 

Na linku ispod, pogledajte divnu You Tube priču, o Đekinim sportskim avanturama, koju je pripremio njegov sin Jovan

https://www.youtube.com/watch?v=Ojhz1Oadauw

 

Pre nego što pročitate šta sam još pitao Đeku, tokom našeg razgovora, reći ću, nešto, potpuno lično. Poznajem ga i iz jedne privatne situacije, ali, sad ne mogu o tome. Ne, zato što je reč o nekoj delikatnosti, već iz razloga što je to nešto naše, i tako će ostati do kraja. Sad želim da istaknem nešto posebno, a to je bio jedan od razloga da se sretnemo nas dvojica, u našem Pančevu. Naime, pre izvesnog vremena, postavio sam na svom FB profilu jednu fotografiju iz centra Minhena. Možda nisam bio dovoljno rečit, pa su mnogi pomislili da sam, tada, bio u prestonici Bavarske. A, nije bilo tako, jer, ona je natala nekoliko godina ranije. Kako bilo, tog dana, na telefon mi stiže poruka. Od Milana Đekića.

 

–Rora, ako si u Minhenu, javi gde si odseo. Voleo bih da te vidim.

 

Pomislio sam, kakav gest. Svaka čast! Živimo u nekom, baš čudnom vremenu, odrođeni, učaureni, u stalnoj jurnjavi za tim prokletim novcem, gazeći, poput Makijavelija, preko svega, da bi stigli do cilja. Ganuo me taj njegov gest, dobrote i ljudskosti. Javio sam mu se, objasnio kako stoje stvari, a potom dogovorili smo se, da se nađemo u Pančevu, kad dođe, zbog praznika. I eto priče pred vama.

 

 

 

KARIJERA

 

Posle RK Dinamo, Prvi klub u Nemačkoj, bio mu je 1978. Nettelstet

79 – 82. Heppenheim – igrač i trener. 82/83. Bayer Leverkusen. 83/85. Bad Hersfeld – igrač i trener svih selekcija u klubu.

85/86. SV B 92 igrač

86/87. VFL Tempelhof Mariendorf muška ekipa, igrač i trener.

87/88.  trener  VFL Tempelhof Marienhof – trener muške ekipe 2 liga

89/90.  Tempelhof Mariendorf 1 Liga žene

91/92.  Blau Weiß Spandau – trener 2 i 1 lige muški

93/94. radio u Spandau kao savetnik.

1994. povratak u Pančevo ŽŽRK Dinamo- trener

Sve do 2007. I odlaska na Farska Ostrva, trenirao je  muški klub RK Jabuka, kao i ŽRK Pančevo u dva maha.

2008/09. Preuzima RK Dinamo i vraća ih u Super Ligu.

2012. pomaže Kadetskoj reprezentaciji Bahrain, na pripremama u Sloveniji i Mađarkoj.

Oktobra 2012. odlazi u Libiju, u klub Olomby, gde organizuje rad sa mlađim kategorijama. U tom klubu nije se igrao rukomet skoro 20 godina.

Posle par meseci osniva i Prvu ekipu i kroz kvalifikacije ih vraća u elitnu  libijski ligu.

2014. se seli za Rumuniju i preuzima RK Deva iz istoimenog grada, gde ostaje kratko.

Odlazi ponovo za Nemačku u Minhen, gde počinje da radi kao šef obezbeđenja u Muzeju PINAKHOTEK DER Moderne gde je i danas.

 

 

 

 

JEDINO TRAJNOST VREDI

 

Već sam ranije pominjao tvoje početke. Danas ta priča deluje još uzbudljivije, zar ne?

        –Deluje tako. Mene su zapazili, kao klinca, iz nekih drugih sportova. Voleo sam borbu, boks, karate. U školi sam igao sve moguće sportove, što bi se reklo, od klikera do košarke. Rukomet je došao kasnije, ali ne prekasno.

 

 

Bila je dovolja jedna utakmica da te impresionira?

        –Rukomet, u to vreme, posebna je priča. Mnogo se naš sport promenio od tada do danas. Jeste, opčinilo me to sve. Tog momenta, kada sam pogledao susret Dinamo-Borac Banja Luka, znao sam šta želim.

 

 

Pokojni Backo Brodan te prihvatio.

        –Backo je bio i ostao legenda. Bio je pravi učitelj, a od njega si mogao mnogo toga da saznaš.

 

 

Zvuči, da je tvoj napredak bio munjevit.

        –Tako je bilo. Za tri godine, od kad sam počeo, stigao sam do prvog tima Dinama, što jeste bio neviđen podvig. Pazi, u to vreme, klub je bio toliko uspešan, poznat, to je bilo za poštovanje. Tim su činili sjajni sportisti, od pokojnog Rendulje, pa do njegovih  drugara, koji su već imali status igračina, kao što su bili Bogosav Perić, Pokrajac i drugi.

 

 

Posle samo sedam-osam godina bavljenja rukometom, odlaziš u Nemačku. Kako bi opisao taj deo karijere?

        –Vidi, ponoviću se, sve je bilo drugačije, ali rukomet kao sport, to je uvek ista priča. Kvalitet prolazi, a sve drugo ide u zaborav. Nije bilo lako igrati tamo. Ti znaš da su oni angažovali samo igrače koji su bili bolji od njihovog najboljeg pojedinca. Tu nije smelo da bude improvizacije ili nečeg takvog. Trudio sam se da uvek dam sve od sebe. Poštovalo se što radim vredno, a na utakmicama sam davao ono najbolje, često, presudno uticao na rezultat. To me preporučivalo.

 

 

Voleo bih da malo pričamo o tvom trenerskom delovanju. Bilo je dosta tog.

        –Tačno je to. Znaš kako, trener, pre svih, mora da veruje u svoje znanje i rad. Kad to imaš u karakteru, mnogo je lakše prići igračima. Vodio sam ženski i muški tim Dinama, u vreme kad je rukomet bio na visokoj ceni, što bi reklo, u našoj zemlji.

 

 

Devojke su u tom periodu, sredinom 90-tih, bile baš moćne. Najviše mislim na ŽŽRK Dinamo, a i ŽRK Pančevo se uzdizalo na najbolji način. Vodio si oba ta tima.

        –U pravu si. Kada je Miki Milatović otišao, preuzeo sam dinamovke, a pre toga bio sam njegov pomoćnik. Danica Pavlov, Bilja Balać, Koka Baštovanović i druge devojke su bile u punom zanosu. Lepo vreme. Sa Pančevkama je bilo, takođe, zanimljivo.

 

 

A, sa dinamovcima si se vratio u elitu, posle dosta posrtanja, godina stagnacije, krajem prve dekade novog veka.

        –Da, bili smo prvi u sezoni 2008/9 u Prvoj ligi Srbije, što nam je omogućilo da se vratimo tamo gde je Dinamu i mesto. Od tada, Pančevci su uvek u eliti, a znam da se sećaš, jer si i sam bio deo te priče, pre izvesnog vremena, igrali su i SEHA ligu.

 

 

Nije to bio lak period?

        –Naravno, da nije, ali, verovao sam u sebe i momke. Sećam se, kad sam ih preuzeo, prva utakmica u Kruševcu i odmah bolan poraz. Svi se pokunjili, nije bilo lako. Onda smo se dogovorili da nema kukanja, već samo rad i rad. Posle toga, više niko nije ni uspeo da nam uzme bodove, pa je plasman u elitu bio potpuno zaslužen.

 

 

Sećam se tog perioda, jer sam, kao hroničar sporta, pratio  zbivanja u Pančevu. Slavilo se naveliko.

        –Rora, Dinamo je od osnivanja, bio veliki. Mnogo sjajnih igrača je prošlo tu školu. Mnogo je uspeha ostvareno, ali naiđu i teška vremena. Meni se nekako zalomilo, da budem sa momcima na toj prekretnici, kada se posle nekoliko baš loših godina, ukazala prilika da se ponovo nađemo sa najboljim timovima naše zemlje. Uspeli smo u tome, pa je bilo i normalno da se to lepo proslavi.

 

 

Ti si već godinama, da tako kažem, izvan rukometa. Ipak, znam da pratiš, posebno zbivanja u Pančevu. Kako bi ocenio trenutnu situaciju?

        –Pratim koliko mogu, a kad dođem ovde, odem da pogledam i neku utakmicu. Sve se promenilo. Došli su neki drugi ljudi, oni sada vode sport u Pančevu, kao i u rukometnim klubovima. Nije moje da bilo koga kritikujem, taman posla, samo mi je želja da više naših dečaka i devojčica, dakle Pančevaca i Pančevki budu u toj priči. Znam, neko će reći, ovo je surovi profesionalizam, nema ovde takvih, ali onda ja pitam, te neke, pa gde su?

 

 

Meni je interesantno, već neko vreme, predan si jednom drugom poslu. U Nemačkoj, u Minhenu, ti si šef obezbeđenja u Muzeju PINAKHOTEK DER Moderne.

        –Sve si dobro rekao. Znaš kako, u rukometu je sve manje posla, a ima i tih, drugih situacija, na koje ne pristajem. Naravno, mislim na Srbiju. Radim u toj velikoj nemačkoj kulturnoj instituciji i zadovoljan sam. Dinamično je sve, što mi prija. Još nekoliko godina ću ostati tamo, a posle se vraćam u Pančevo.

 

 

Ipak, meni je ptičica šapnula, postoji neka ideja, da, ipak, ponovo kreneš sa rukometom?

        –Da, ima ta priča. Reč je o ženskom timu, iz Minhena, koji se takmiči u nižem rangu. Posle praznika bi trebalo definitivno da vidimo u kom pravcu će to ići, ali, načelno, ja sam za. Imam dovoljno slobodnog vremena, još uvek mogu da pomognem, pa što da ne.

 

 

Milan Đekić je desetak godina stariji od mene, ali, mnogo slično razmišljamo. To me ne čudi, jer, rasli smo u Pančevu, vaspitavani na jednom drugom obrascu, u odnosu na novo vreme. Pogledi na sport, to posebno, identični su nam. Nažalost, nas dvojica ne možemo da preokrenemo ništa, u vezi sa onim što se trenutno dešava, ali, znamo, kako bi trebalo. Uverio me u to, dok smo pričali, pre nekoliko dana. Zna se to, sport je odblesak društvenog sistema koji nas okružuje, i nema tu mnogo priče. Sistem vrednosti, do te mere je ugrožen, devastiran, da je pitanje vremena, a neće dugo potrajati, zapamtite moje reči, kada će se sve to, gomila improvizacije i sumanutog trošenja, srušiti kao kula od karata. Prosto rečeno, a i Milan Đekić isto misli-nema dece. Gde su Pančevci i Pančevke? Vreme je praznika i ne bi trebalo da mračim, posebno ne, jer i Đeka, kao i moja malenkost, uvek samo pozitivno razmišljamo. Optimizam, rekao bih, naš je zaštitni znak. Dok vi ovo budte čitali, nadam se, Milan i ja, srešćemo se još jednom, pred njegov polazak za Minhen. Da saberemo utiske.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva