U rubrici “Asovi iz komšiluka” predstavljamo vam Marinu Davinić, rođenu Pančevku, košarkašicu KK “Radivoj Korać”, reprezentativku, odličnu učenicu gimnazije “Uroš Predić” u gradu na Tamišu.

 

 

PUNOM SNAGOM ČUVA LJUBAV PREMA BLIŽNJIMA I KOŠARCI

 

 

Da se baš potrudim, prebiram po pamćenju, teško da mogu da se setim osobe kao što je osamnaestogodišnja Marina Davinić. Zašto tako mislim? Nije samo reč o njenim vrhunskim rezultatima u sportu, a s obzirom na godište, nakupilo se već dosta toga, kao ni činjenica da, školujući se, od osnovne, pa do pančevačke gomnazije, ne zna za manju ocenu od petice. Ona je devojka, sveža i originalna. Svoju visoku vrednost, dakle, ona ispoljava na košarkaškom igralištu, školi, ali, verujte, teško da ćete sresti ljubaznije dete, otresito, nekako mnogo drugačije u odnosu na vršnjake. Nije ona prerano sazrela, već je, baveći se sportom, ali i kroz porodični uticaj, jednostvano, na vreme razumela da svakog dana, radeći neko dobro, nju obasjava novo svetlo uspeha. Zato i neprestano radi na sebi, u svakom smislu. Da vam je još bolje predstavim.

 

 

Marina je nedavno, tačnije 6. marta, napunila 18 godina. U košarku se zaljubila kao devojčica iz trećeg razreda osnovne škole. Sa devet leta počela je u ŽKK Tamiš iz Pančeva. U početku, po njenim rečima, košarka joj nije bila ciljni sport. Želela je da trenira rukomet, jer joj je teča, Milovan Ćurčija, bio rukometni trener. Tada, po njenom sećanju, iz Švajcarske je dobila rukometne patike, koje su bile više nego poklon. Kao neki znak za budućnost. Međutim,čekajući da se otvori školica rukometa, jednog dana, u školi, drugarica joj je rekla da ide  na besplatne košarkaške treninge u Osnovnu školu “Branko Radičevič”. Tako, i sama je poželela da nešto trenira, kako se ne bih dosađivala kod kuće. Malo po malo, odlazeći na košarkaški teren, taj sport je zaista privukao. Pošto je od malena sportski tip, sve se nekako, da tako kažem, namestilo. Lepo u čitavoj priči je njena posvećenost košarci, koja je drži i dan danas, a nema sumnje da će i na dalje. A šta Davinićeva kaže o samim počecima:

 

–U početku, nismo igrale utakmice, samo smo trenirale. Kasnije, posle par meseci, ja sam prešla da treniram i igram utakmice sa starijom ekipom. Bila sam najmlađa, ali od malena sam bila borac i nisam davala na sebe, iako sam tada igrala protiv devojaka 1998 i 1999. godište.

 

 

Kad sam čuo za Marinu? Takav je posao što bi se reklo, pa informacije struje. Mada, poznato je to, ženski sport, ne samo u Pančevu, već u Srbiji, uopšte, ni sam ne znam zašto, zaista, jeste u drugom planu, i ne prati se dovoljno. Ipak, jednog leta, bio sam gost na kampu KK Tamiš, na Čardaku, izletištu blizu Kovina, mestu čarobnom za okupljnaje sportista, za pripreme i boravak u prirodi. Dakle, Dejan Nađ, u to vreme, majstor da organizuje takve skupove, pozvao me je na druženje, pa, ako želim, nešto i da napišem o dešavanjima na košarkaškim terenima. Hteo, ili ne, ne može talenat da promankne oku iskusnog sportskog hroničara. Malena princeza u košarkaškoj opremi, nekako sitna u odnosu na drugarice, ali, neuhvatljiva, spretna, uporna, svuda prisutna- Marina Davinić. Sestra i brat, Darinka i Aleksandar Jovanović, treneri mlađih kategorija u KK Tamiš, sjajno su radili svoj deo posla, a njihov uticaj na junakinju ove priče je velik, ali o tome ćete čitati kasnijue, u tekstu.

 

 

Kasnije, saznao sam da je otišla u Beograd, u šampionski tim “Radivoj Korać”. Zašto se nisam iznenadio? Zato što je reč o talentovanoj devojci koja i ne zaslužuje manje. U mlađim kategorijama je blistala, osvajala trofeje, a sada svoju sportsku priču gradi s iskusnijima od sebe, ali, igrajući svoju igru, nalazi spas. Pre izvesnog vremena, sreo sam pomenutog Ćurčiju, inače, sjajnog čoveka, bivšeg rukometaša, pa trenera, entuzijastu, onog starog kova. Popularni Ćure, je harizmatičan lik, uvek pozitivan, s nekom svojom misijom na ovom svetu, nekako spontano, pitao me je: Kad ti planiraš da napišeš nešto o mom detetu-misleći na Marinu? I zaista, rekonstruišući misli o talentovanoj košarkašici, odlučio sam da joj se javim.

 

 

Vi znate, ovaj virus nas je sve poremetio, ne dozvoljava da se normalno krećemo, komuniciramo, ali, život ne sme da stane. Zato sam sa Marinom Davinić stupio u kontakt preko jedne društvene mreže. Prvo smo malo proćaskali, a zatim sam joj poslao i pitanja. Prema “zakonima žanra”, mislim na intervju, mislio sam da će joj biti potrebno neko vreme da osmisli odgovore, pa će se javiti. Takođe, u glavi su mi bili obrasci ponašanja njenih vršnjaka, a znate, reč je o generaciji, koja voli to polako, na tanane… Zato sam bio, ne samo iznenađen, već oduševljen, kad mi se odmah javila, pišući odgovore u realnom vremenu. Po sopstvenom retoričkom iskustvu, otprilike, znao sam šta mogu da očekujem, ali, ovo je bilo nešto novo, drugačije, svežije. Kao da nije reč o osobi, tek punoletnoj. Pred vama je naš dijalog.

 

 

 

 

PRIBLIŽAVANJE KOŠARCI-TOM SVETOM PROSTORU

 

 

Kako je kod tebe košarka od zaljubljenosti prerasla u ljubav?

–Mislim da je za mene košarka prestala da bude zabava, kada sam otišla na prvi regionalni trening u Novi Bečej. Čini mi se, bilo je to 2015. i tada su na tom treningu bile sve najbolje devojčice iz čitave Vojvodine. Bio mi je uspeh što sam bila na spisku od 24 igračice, na tim okupljanjima. Stalno sam bila pozivana i to mi je bio jako veliki podstrek za dalji rad i trud. Kasnije sam bila pozivana na savezne treninge, da ih tako nazovem, koji su obuhvatali 24 devojčice iz cele Srbije, a ne samo iz Vojvodine. Tada sam već shvatila da će košarka za mene biti nešto više od same zabave. Posle toga, 2015, 2016 i 2017.godine, bila pozivana na  kampove reprezentacije, koji su bili u Kragujevcu i Karatašu.

 

 

Pitao bih te nešto u vezi tvojih početaka u KK Tamiš. Kako je to izgledalo, kao i tvoje odrastanje?

–Vremenom, tokom godina igranja u KK Tamiš, na svakoj utakmici u kvalitetnoj ligi Vojvodine, bila sam najbolji pojedinac na skoro svim utakmicama, i sa mlađima i sa starijima, pa sam shvatila, možda treba da promenim sredinu i odem u neki veći klub, gde ću imati jače utakmice, treninge i konkurenciju. Međutim, u dogovoru sa roditeljima, sačekali smo da završim osnovnu školu i da odigram još jednu sezonu u Pančevu. Škola mi je jako bitna, a bila sam tad, u 8.razredu, koji sam završila skroz odličnim uspehom i bila “Vukovac”. Odlučila sam da upišem gimaziju u Pančevu (drustveno-jezički smer) i mislim da nisam pogrešila u izboru.

 

 

 

Potom je usledio odlazak u Beograd. Prešla si u klub, jedan od najjačih u Srbiji-“Radivoj Korać”. Reč je o velikoj odluci, zar ne?

–Dobijali smo još ranije ponude iz mnogih beogradskih klubova, ali onda sam se ipak odlučila za ŽKK “Radivoj Korać” iz Beograda. Čim sam došla, jako sam bila zadovoljna, a devojke  divne, druželjubive i pre svega, odlične košarkašice i prijatelji. Naravno, isto mislim i za trenere i ceo stručni štab. Imale smo te prve sezone, u kadetskoj konkurenciji, veoma jak tim. Sve igračice su bile dovedene iz raznih krajeva Srbije. Nizale smo u sezoni 2017/18. skoro sve pobede, međutim, zaređale smo, nesrećno, dva poraza od Partizana i završile kao druge u državi. Ipak,sledece sezone 2018/19. ostao je isti tim devojaka i trenera, lepo smo funkcionisale, bolje poznavale jedna drugu u igri i u finalu kadetskog prvenstva pobedile smo ekipu Crvene zvezde i odnele titulu prvaka države.

 

 

 

 

Bilo je još uspeha?

–Iste te sezone, postale smo i juniorski prvaci Srbije, takođe, pobedivši Crvenu zvezdu u finalnoj utakmici, u Srbobranu, pred punim tribinama. Tako da, igranje u ovom klubu, za mene je ogromno iskustvo i dan danas, a pre svega zadovoljstvo.Svi su mi jako brzo prirasli srcu iako mi je, moram priznati, dosta teško da svakog dana putujem iz Pančeva za Beograd, ponekad i dva puta dnevno. No, to je bio moj izbor.

 

 

 

 

 

PORODICA I TRENERI

 

Porodica je prava podrška u tvom celokupnom razvoju. Tu su I treneri. To želiš posebno da napomeneš?

 

-Želela bih da istaknem, u sportu je neophodna i podrška roditelja i generalno porodice, što ja svakako imam. Uvek mogu da im se poverim, pričamo o svemu i zajedno se radujemo uspesima i rešavamo sve probleme. Kad je reč o trenerima, hoću i ovo da kažem. Dobijala sam dosta prilike, kao mala, da igram kod Darinke Jovanović, koja je zaslužna, naravno, za moje prve košarkaske korake i uspehe. Kasnije, tu je i trener Aleksndar Jovanović, njen rođeni brat, koji me je trenirao u kadetskoj selekciji i takođe me puno toga naučio, kako na terenu, tako i van njega. Njima sam zaista besprekorno zahvalna, jer su me naučili sta znači biti pravi sportista. Samo želim još da istaknem da su treneri u “Koraću” odlični, kao i stručni stab, na čelu sa mojim prvim trenerom, Nenadom Markovićem, koji me je puno toga naučio.

 

 

 

 

Meni se sviđa tvoj entuzijazam u sportskom bitisanju, ali, zanima me, kako gledaš na ženski sport, pa da kažem, srpsku žensku košarku, u ovom trenutku?

–Generalno, ženska košarka je manje praćena i popularna od muške, ali svakako, smatram da nije manje bitna i lepa. Svaki sport ima nešto privlačno u sebi, ako ga voliš i uživaš u tome što radiš. Što se tiče mojih planova za budućnost, za sada planiram da ostanem u Srbiji dok ne zavšim srednju školu, a naravno, da mi je san da zaigram za neki poznati evropski klub. Što se kaže, sve u svoje vreme, a najbitnije je da sam zdrava, i da me povrede zaobiđu.

 

 

Siguran sam da sanjaš i sebe u reprezentativnom dresu?

–Što se tiče reprezentacije, veliki je čast igrati sa najboljim igračicama iz svoje zemlje, u timu, protiv najboljih igračica širom sveta. Za tako nešto je potrebno mnogo odricanja, rada i truda, i da uvek imaš samopouzdanje i veru na tom putu. Pre dve godine, bila sam pozvana na pripreme U16 reprezentacije za Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ceo taj period za mene je bio vrlo koristan a pogotovo za moj košarkaški napredak. Danas sam članica U18 reprezentacije Srbije i juniorska i seniorska košarkasica “Radivoja Koraća”.

 

 

Šta te još privlači u životu, osim košarke?

–Osim košarke, volim da čitam, spavam, provodim vreme sa prijateljima i porodicom, pre svega, jer veoma malo vremena imam za to. Često sam umorna i prezauzeta školom i učenjem, jer ne želim da to trpi zbog mojih treninga. Želim da budem uspešna na svim poljima, koliko je to moguće, ali opet, da održim neke prioritete.

 

 

 

Bilo mi je zadovoljstvo da pričam s tobom, a na kraju razgovora uvek postavim pitanje o fenomenu (ne)praštanja uspeha? Šta misliš o tome?

–Što se tiče nepraštanja uspeha, smatram da još uvek  nisam to osetila na svojoj koži. Svi drugari su mi podrška u školi, pomažu mi kada sam odsutna i kada nemam vremena sve da prepišem. Znate našta mislim. Takođe,šalju mi šta smo radili u školi i objašnjavaju. Nisu ljubomorni, srećni su zbog mene i često me pominju u svom društvu. Razumeju kada ne mogu da dođem na neki rodjendan, jer sutradan imam važnu utakmicu ili trening.To mi zaista mnogo znači i ovim putem ih sve jako pozdravljam, kao i moju razrednu Valeriju Andrejević, koja mi pravda sve časove i neizmerno je ponosna na sve nas.

 

 

 

 

DOBA KORONA VIRUSA

 

Kako provodiš vreme sada, kad smo kod svojih kuća, čuvajući se opake zaraze?

 

-Sada, kada je period ovog virusa, sedim kod kuće sa porodicom, odmaram od napornog vikenda koji sam imala u Surdulici(Kup za seniorke-osvojeno drugo mesto). Planiram da ovih dana malo vežbam, ako to uopšte bude moguće, jer ne mogu dugo da budem mirna. Trudim se da ovo vreme iskoristim najbolje moguće za svoj oporavak i odmor. Želim da svi ostanemo zdravi i nezaraženi. Mislim da bi svi trebalo da shvatimo  ozbiljnost trenutne situacije.

 

Lepo, zaista interesantno je bilo razmeniti misli sa darovitom Marinom Davinić. Čini se, koliko god da je nahvalim, nije dovoljno. Ona, mada je reč o veoma mladoj osobi, kao da već poseduje neku višu mudrost. Razume životnu svrhu. Čega god da se mlada Pančevka dohvati proizvede neki sveobuhvatan sadržaj. U sportu, nema sumnje, stići će do željenih visina, jer, strast kojom se ona ophodi prema košarci, posebnost je najviše vrste. Kad je reč o životu, ona je već toliko utemeljena, u radu i pozitivnom shvatanju sveta oko sebe, lako će ostvriti sve što poželi. Ona igra na mestu organizatora igre. Ta osobenost, nije tek tako u vezi s njom. Brzina odluke, pokretljivost, vidljivost, sve su to parametri koji stoje uz karakter Davinićeve. U svom okruženju, a pre svega mislim na porodicu, ona ima sve što kod drugih pomalo nestaje. Svesna toga, trudi se da opravda sve uloženo u nju, taj najveći i sve ređi resurs-ljubav. Još će ona u životu biti u prilici da svoje sportske priče ukrštava i razmimoilazi, ali, sasvim sam siguran, uvek će znati put do cilja. Zašto? Zato što je ona mali istraživač, koji zapaža, bolje od drugih, sve što se zbiva oko nje. Zato je uspeh prati.

 

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva