„Praštanje uspeha“ vam predstavlja: Luka Gligorić, triatlonac, najbolji junior grada Pančeva, odličan učenik Gimnazije „UrošPredić“

 

 

 

DOBAR MOMAK NA PRAVOM MESTU

 

 

Sve, u vezi sa triatlonom, davnih dana, dok je bio u nastajanju, u Jugoslaviji, naučio sam od Nenada Jovića, slobodno ću reći, rodonačelnika ove sportske discipline, tačnije, tri u jednoj, koji je, bar po mom mišljenju, kad se udarao temelj, najviše učinio za ovaj sport, naravno, ne samo u Pančevu. Kasnije, kad je Vladimir Savić stasao, postao pravi šampion, uvek mi se našao, da zborimo o triatlonu, toj posebnoj vrsti odricanja. U novije vreme, sarađujem sa Ljudmilom Medan i Marjanom Lukićem, koji je već neko vreme, sekretar TK „Tamiš“ u kojem Luka, kao mladić sa ozbiljnim namerama, već nekoliko godina trenira i ostvaruje dobre rezultate. Uostalom, nije, tek tako, izabran za najboljeg juniora, u gradu na Tamišu.

 

 

Mladog Gligorića, zapravo, znam dugo. Upoznao sam ga, da to tako nazovem, dok je bio stvarno malen, jer je išao, zajedno sa bratom Markom u „Isidorinu“ školu, u Pančevu, kao i moja deca, najpre Jovana, a potom i Dušan, koji je Lukin vršnjak (rođeni 2004). Naselje Tesla, ispostaviće se, bogatije je za još jednog ozbiljnog sportistu. Istine radi, Luku nisam dugo video, a onda, kad je, prvo kandidovan, a potom i promovisan u najboljeg mladog sportistu Pančeva, saznao, da ide u pančevačku gimnaziju, kao i da je odličan učenik, ali, skroz, što bi rekli, i da je baš posvećen triatlonu. Kad sam pozvao već pomenutog Marjana Lukića, da ga malo „ispitam“ o Lukinom sportskom sazrevanju, nisam dugo čekao na kratak, ali veoma plodan odgovor. Pred vama je:

 

–„Luka Gligorić je triatlonom počeo da se bavi 2012. kada su ga trenerice Rula i Novoselac, naučile osnovama o ovom sportu, ali prave stvari kreću 2015. uz trenera Nikolu Vincera. Luka živi sa majkom Oliverom i mlađim bratom, isto sjajnim dečakom i triatloncem Markom. Član je Juniorske reprezentacije Srbije, već dve godine i zaista ima sjajnu perspektivu u triatlonu. Ipak, rekao bih, škola i obrazovanje su mu u prvom planu. Videćemo kako će sve to izgledati kada na red dođe fakultet. Luka je 100% posvećen treninzima i kada se trka, sigurni smo, daće sve od sebe, jer, odustajanje ne postoji u njegovom rečniku i ponašanju. Vrlo disciplinovan i vredan. Već dve godine ga treniram, svakodnevno i znam o čemu pričam, ne preterujem“.

 

 

Tako, uz pomoć Lukića, stupio sam u kontakt sa momkom iz komšiluka. Dok smo se dogovarali za viđenje, ili da intervju uradimo telefonski, napomenuo mi je da ima dosta obaveza u školi, kao i da mora za Beograd, na dodelu priznanja koja organizuje Triatlon unija Srbije, pa da računam i na to. Ipak, život je čudo, a kad je tako, neobične stvari se dešavaju. Šta želim da kažem? Baš, sutradan, od našeg poslednjeg razgovora, slučajno, našao sam se sa Ljudmilom Medan, nimalo u vezi sa Lukom, već na kafi, a ona, reče mi, u jednom trenutku,, dok smo sedeli u „Kruzeru“, kraj škole „Uroš Predić“: „Pa evo ga Luka“. Prišao mi je, pozdravili smo se i dogovorili da se čujemo kasnije, kad se vrati iz srpske prestonice, sa pomenute svečanosti. Tako je i bilo.

 

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa talentovanim momkom, evo nekoliko utisaka o njemu. Dok sam ga viđao, pre našeg najnovijeg susreta, bio je dete, tek mališan, koji je brinuo o mlađem bratu. Sad, najednom, preda mnom, pojavio se momak, skoro čovek. Ozbiljnih crta lica, veoma prijatan u ophođenju, vidi se, reč je o vaspitanoj i kulturnoj, mladoj osobi. Kasnije, dok smo razgovarali, kako bi ste vi to pročitali, bilo mi je još prijatnije, a tokom dijaloga, lako sam shvatio, sa koliko strasti priča, o svojoj budućnosti. Verujte, nije me toliko dojmilo njegovo mišljenje o triatlonu, koliko pridaje značaj obrazovanju i želji da se jednog dana posveti nauci i u tom, nekom budućem poslu, bude najbolji.

 

 

 

 

 

 

MLADOST I ŽIVOT NA VIŠE NIVOA

 

 

Luka, toliko dece želi da budu fudbaleri, košarkaši, rukometaši, džudisti, karatisti, a otkud ti u triatlonu?

        –Ideja je potekla od ujaka i kuma, koji su se bavili triatlonom, pa smo se brat i ja zainteresovali. Još u prvom osnovne sam krenuo na plivanje, kasnije počeo i da trčim, pa se, nametnuo triatlon kao discilina koja me privlači. Tako sam ostao u tome.

 

 

Da li možeš da se setiš prelomnog trenutka, kad si sam sebi rekao-to je to, samo me triatlon zanima?

        –Bio je jedan period kad sam trenirao, što ste rekli i druge sportove, ali kad sam imao 11, 12 godina i počeo da se takmičim, kao triatlonac, tad sam, definitivno, odlučio. Počeo sam da osvajam i prve medalje, pa sam ostao da vidim dokle mogu da doguram. Došao sam do danas, kad sam već ostvario i određene rezultate.

 

 

 

Kad ih već pominješ, šta bi izdvojio kao najzačajnije?

        –Da vam kažem, nisam u inostranstvu, do sad, ostvario ni jedan zapažen rezultat, ali se ponosim što sam bio na tim, važnim trkama i izdržao do kraja. U Srbiji sam najbolji u triatlonu, krostriatlonu, duatlonu, što bih izdvojio.

 

 

 

 

U Beogradu, u organizaciji Triatlon unije Srbije, proglašeni su najbolji. Koliko znam, kad se saberu svi rezultati u toku jedne godine, u svojoj kategoriji, ti si drugi po kvalitetu. Milsim da je to i te kako lepo uspeh.

        –Hvala što to kažete. Jeste, svake godine, na kraju, nagrađuju se najbolji, pa je tako bilo i ovog puta.

 

 

 

Ne bi trebalo da zaboravimo i ovo, da kažem, najnovije priznanje, kada si u rodnom gradu proglašen za najboljeg juniora. Sigurno prija.

        –Naravno, kako da ne. Eto, to je priznanje koje bi izdvojio u dosadašnjoj karijeri. Iskreno, bio sam iznenađen ovom titulom, da je tako nazovem, ali je baš lep osećaj.

 

 

Luka, da te vratim, da tako kažem, na izvorište, a to je triatlon, kao disciplina. Gde nalaziš motivaciju, kao mlad čovek, da savladaš sve te prepreke. Podsetiću, triatlon podrazumeva da veoma dobro plivaš, voziš bicikl i trčiš?

        –Primetio sam, kad ne bih trenirao neki vremenski period, sve što radim, u školi i drugo, mnogo mi mi teže padalo. Tako, triatlon mi dođe kao ventil, pomoću kojeg izbacim sve emocije iz sebe. Plus, volim da se takmičim, a kad sam shvatio da mogu da budem konkurentan, eto i motivacije.

 

 

Da sad malo konkretizujem tvoju priču o triatlonu. U kojoj si disciplini specijalista, da to tako nazovem?

        –Kad bih morao da biram, recimo, da izaberem samo jednu disciplinu, to sigurno, ne bi bilo plivanje. Kad je reč o trčanju i biciklizmu, ne treniram dovoljno dugo, da mogu da procenim u čemu bi mogao da budem bolji. Dobro mi ide u obe discipline, ali, ako baš insistirate, onda ću se opredeliti za biciklizam. Najviše, zbog same dinamike. Da kažem, biciklizmom bi mogao da se bavim celog života.

 

 

Meni je, da sad malo pređem na drugu temu, veoma interesantno, koliko vi, svi iz TK Tamiš postižete dobre rezultate, s obzirom na uslove za rad, trening. Pa, kako to objašnjavaš?

        –Snalazimo se. Možda bi povećao broj termina za plivanje, ali, meni, lično, toliko i nije potrebno, jer ne bih onda mogao da uskladim trening sa ostalim obavezama, najpre mislim na školu. Vozimo bicikl na drumu, i to bih, da mogu promenio, u korist više staza. Ukratko, imamo to što imamo, snalazimo se, kao i mnogi drugi. Naravno, može biti bolje, sa još resursa ili novca, ali, nekako ide i ovako.

 

 

 

 

Voleo bih da mi kažeš nešto o samoj opremi. Recimo, o biciklu koji koristiš. Jel to blizu svetskog nivoa, ili ne?

        –Konkretno, moj bicikl nije. Sad sam došao do malo boljeg, tačnije, kvalitetnog, da ne utiče na moj krajnji rezultat. Kad se pređe određeni nivo, da malo konkretizujem, biciklom sa 2000 evra uradićete isto, kao da vozite onaj od 10.000 evra. Tako, nema potrebe trošiti novac.

 

 

Luka, pitao bih te nešto o planovima?

        –Potpuno iskreno, najviše se fokusiram na školu. Najbitnije mi je da imam odličan prosek u školi. Ne želim da žrtvujem učenje i školske obaveze, zarad treninga. Čak, više mi je stalo do nekog normalog života. Imam tek 17 godina, zanimaju me i druge stvari. Prošle godine sam se mnogo opteretio tim, da kažem sportskim obavezama, potpuno sam isključio taj faktor užitka u treningu, pa sad pokušavam to da nadoknadim. Želim, dok treniram, da mi bude lepo, a da škola ne pati zbog toga. Znači, kad završim školu i fakultet, biće vremena da se bavim profeionalno ovim sportom.

 

 

S obzirom da često pominješ obrazovanje, šta imaš na umu, u budućnosti?

        –Mislim na Mašinski fakultet ili ETF, da sebi obezbedim egzistenciju, dobar posao, a sport da bude, uvek tu negde, ako već ne budem mogao da budem na profesionalnom nivou.

 

 

Stigosmo do kraja razgovora Luka. Malo mi je neobično da te pitam o fenomenu (ne)praštanja uspeha, jer, mnogo si mlad, ali, ako želiš, reci svoje mišljenje.

        –Ovo što sam ja do sada postigao, ljudi gledaju blagonaklono na to. Uglavnom, čestitatju mi i nisam do sad ništa negativno doživeo. Znate, ovo što sam ostvario, nekako, sporedno je u mom životu, tako da mi nije ni bitno, da li ću biti najbolji junior ili nešto slično. Važni su mi ljudi oko mene, na treningu, da uživam u tome što radim. Zdravlje i dobri ljudi, to je sve što mi je potrebno, tako da sport, mene ispunjava na više nivoa, a manje nagrade, plakete i slično.

 

 

 

Možda će se vama učiniti, reči, kojima završavam tekst o mladom Luki Gligoriću, biće suviše sentimentalne, zapravo, pre će biti- istinite. Ako ste u tim nijansama života, onda ne bi trebalo posebno da objašnjavam, zašto je to tako, ali, sad najviše mislim na njegovu nezaustavljivost, kad je reč o namerama koje želi da ostvari. Njegovo poimanje života, te stvarnosti pred njim, a upozoriću vas, on ima tek 17 godina, jasno ukazuju, reč je o osobi koja, najpre, svojim delima, želi da ostavi neki trag. Zato, stav da nema odustajanja, dok je triatlonac, ili se samo spušta u klupu pančevačke Gimnazije, kasnije, kao student, potisnuo je priču, skoro svih njegovih ispisnika, tih mladića, koji veruju da bi istina trebalo da ide u drugi plan. Luku nema ko da zaustavi, sve dok on sam ne odluči da je dosta. Ja sam ga tako razumeo. Naravno, mladost je prednost. Ona sad, verovatno, iz njegovog ili ugla njegovih vršnjaka, izgleda kao neka čistina, dostojna da se osvoji, ali, znam, on je shvatio, samo autentični ljudi, mogu to. Skromnost koja ga krasi, a teško, neprimetiti je, čak i da samo jednom s njim razgovarate, lako će vas usmeriti da su: čast, hrabrost, samopoštovanje i ponos, vrlo, u vezi sa ovim dečakom.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Luka Gligorić