Praštanje uspeha vam predstavlja: Ksenija Mrkela, atletičarka pančevačkog Dinama, najbolja je mlađa pionirka Vojvodine

 

 

VRAĆANJE SRČANOSTI

 

 

Prvo sam čuo za Mariju, kao i Anastasiju, starije sestre junakinje ove priče. Svakako, najviše zbog toga što su i same u sportu, a kad je tako, plus, razno-razne, druge okolnosti, uputile su me i na talentovano dete rođeno u Pančevu.

 

Ne tako često, mada, u poslednje vreme i to se menja, čujem se i vidim sa prof Ljupčom Cvetkoskim, nekada veoma uspešnim takmičarom Dinama, a već dugo trenerom, kojem se, istinski divim, jer, u kakvim neuslovima stvara šampione, i sam je genijalac poput svojih izabranika. Kako drugačije da objasnim, tebi, čitaoče ovih redova, da u gradu Pančevu, nekad se govorilo gradu sporta, ne postoji atletska staza. Da, dobro čitate. I kad je tako, trčite u Narodnoj bašti ili SC Mladost, čak ulicama Pančeva, sve sa rekreativcima, majkama koje guraju dečja kolica, i tako redom, a uspete da stvorite šampione. Staza je najveća briga, ali sve drugo, ama baš sve, suštastveno, na nivou je teškog amaterizma, sa one druge strane i stiže od ljudi koji bi trebalo da pomognu, a ne odmognu razvoju najtalentovanije dece, u sportu, koje Pančevo ima. Teška priča, ali je zato postignut rezultat Ksenije i njenih drugara, još ozbiljniji i poetičniji. Dakle, baš on, nepogrešivo, a kako i drugačije, kad je toliko iskustven i radan, ukazuje mi na one koji bi mogli, kako kaže, biće sigurno, najbolji, ne samo u Srbiji. Tako, malo po malo, stigosmo i do Ksenije Mrkele.

 

 

I, zaista, kad sam prvi put video tu devojčicu, a već sam dosta toga znao o njoj, jer sam se u međuvremenu sprijateljio sa Brankom, njenim ocem, lako sam osetio energiju pobednice. Podstiče na neki nov stil, samo njen. Trči razne discipline, od 200 do 800 metara, a njen duhoviti izraz, ta neka srčanost, koju ona iznova promoviše svojom pojavom i načinom trčanja, vraća veru, i svakako, poklapa se sa vizijom Cvetkoskog.

 

Nedavno, odlazeći sa malobrojnom ekspedicijom AK Dinamo u Novi Sad, baš da Ksenija preuzme odličje kao najbolja mlađa juniorka Vojvodine, tim putovanjem, i višečasnim druženjem sa njom i ostatkom ekipe, isto tako postalo mi je jasnije još dosta toga. Oseća se, a sama to potrđuje, inspiracija su joj dela njenih sestara. Kreativno je spsobna, a dok trči-razmišlja. Ljudi koji su joj smetnja, preskoči ih, na neki sebi znan način, i tu prepreku ostavlja iza sebe. Ima potrebnu čvrstinu, mada izgleda tanano, baš kako bi šampionka i trebalo. Ne zaboravite, reč je o devojčici koja tek ove godine završava osnovnu školu. Verovatno zbog gorštačke provenijencije, tog porekla koje krasi Mrkela porodicu, koji su iz Dalmatinkog zaleđa, zbog nesrećnog rata, stigli u Pančevo, pre tridesetak godina. Ona, ima nešto, posebno, i dalje detinje, ali i zrelost, koja se naslućuje iz njenih reči, poteza van staze, kao i na njoj. Još da dodam, pa mi zamerite, ako hoćete, ali, osećam te njene raskošne mogućnosti.

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa mladom sugrađankom, pred vama je i priča o porodici Mrkela.

 

 

 

 

MNOGOBROJNI I JEDINSTVENI

 

Branko i Tanja Mrkela imaju petoro dece: Anastasiju (2003), Mariju (2005), Marka (2007), Кseniju (2010) i Saru (2013). Da sam ovaj tekst pisao pre 50-60 godina, ne bih izazvao ničiju pažnju, jer, ranije, mnogobrojne porodice bile su normalna pojava. Ipak, u moderno vreme, kada se većina nas odlučuje za jednog potomka, eventualno dva, petoro dece jeste za pohvalu, čak, rekao bih-divljenje.

Branko je odrastao i živeo u Zadru, ali, kako sam već naveo, vihor rata ga je pokrenuo, pa se našao u Pančevu. Sve, nekako sudbinski povezano, počelo je da biva lakše, kako su se rađali novi članovi. Izuzetnost Mrkela ogleda se i u činjenici da su četvoro njih, starije ćerke i sin, u sportu. Devojke, Anastasija, Marija i Ksenija su atletičarke, dok je Marko fudbaler. Samo Saru, još uvek, takav angažman ne interesuje.

 

Kao takvi, privlače pažnju javnosti, jer, jedinstveni su po zdravom razmišljanju u savremenom društvu. Njihov međusobni odnos, kao i prema životu, sportu, drugima, takođe je za pohvalu. Svako od njih ponaosob i svi, tako zajedno, jasno oslikavaju da je porodica, ali zaista i istinski, jedina važna u svakom bivstvovanju, a da je sve ostalo, proizvod takvog načela.

 

 

 

 

 

ATLETIKA KAO NAČIN SAZREVANJA

 

 

Ksenija, odmah na početku našeg razgovora da pitam, kako si se ti našla u atletici?

      – Gledajući svoje starije sestre Anastasiju i Mariju. Na treningu kod trenera prof. Ljupča Cvetkoskog, u AK Dinamo Pančevo prvi put sam i sama osetila neku privlačnost u tome što njih dve rade. Poželela sam da treniram i tako je i bilo. Inače, ranije sam krenula sa sportom od sestara Anastasije i Marije.

 

 

Bila je to ljubav na prvi pogled, da tako kažem.

      –Tako nekako. Od prvog momenta, desila se uzajamna ljubav između atletike i mene. Nije mi bilo teško, isto kao i mojim sestrama da idem na treninge,bez obzira na vremenske uslove ili neke druge prepreke. Odmah sam shvatila da je upornost važna.

 

 

Meni je ptičica šapnula, da tako to nazovem, da je Cvele odmah zapazio tvoj talenat. Zar ne?

      – Tako je. S obzirom da je već znao moje starije setre, ali je problem bio u tome što sam, kad sam počela sa atletikom, bila baš mala za ozbiljne treninge ili nastupe.

 

 

 

 

Ipak, nije dozvolio da odeš, napustiš atletiku.

      –Trener Cvetkoski se naoružao strpljenjem. Polako me uvodio u taj svet. S vremena na vreme, učestvovala sam na nekim trkama, krosevima i tako. Nikada nije postavljao bilo kakve uslove, da nešto moram ili nešto slično. Dopustio mi je da se razvijam, shodno mojim godinama.

 

 

Vremenom, sve je počelo da dolazi na svoje mesto, što bi se reklo.

      –Tako se stvarno i desilo. Rasla sam, vreme je prolazilo, pa su krenule i neke ozbiljnije, čak međunarodne trke. Pamtim da sam pobedila na Uličnoj trci u Prnjavoru na 500m, kao i već treću godinu zaredom na, Krosu RTS. Trčala sam na Uličnim trkama Beograda, Požarevca, Ćuprije, Vršca, Opova …

 

 

U atletici, kao i drugim sportovima postoje uzarsne kategorije. Ti si još uvek mlađa pionirka.

      –Da, jer sam  rođena 2010. Mnogi ne veruju, kada moj trener Cvetkoski kaže, kako sa mnom još uvek ne trenira ozbiljno, jer nema potrebe za tim, za sad. Trener kaže, kako se ja sada igram atletike i da ima vremena za jače i ozbiljnije treninge.

 

Dobro, to sve stoji, ali rezultati koje si postigla, dokazuju da si vanserijski talenat. Posebno, kad je reč o prošloj godini.

      –Drago mi je da to kažete, ali i jeste tačno sve to. Kao mlađa pionirka, zaista, osvojila sam sve što se moglo. Tako da, nagrade koje su mi pripale to potvrđuju.

 

 

 

 

ZNAČAJNI REZULTATI

 

– Atletski savez Vojvodine ju je proglasio najboljom atletičarkom (ml.pioniri) za 2022. godinu

– Grad Pančevo ju je proglasio za najbolju pionirku iz oblasti sporta, za 2022. godinu

– Grad Pančevo ju je proglasio za najbolju sportistkinju-učenicu ,iz oblasti školskog sporta!

 

U sezoni 2022. Ksenija je postala:

– šampionka Srbije na 800m

– šampionka Srbije u krosu na 1000m

– šampionka Srbije na 600m iz oblasti školskog sporta

– šampionka SOŠOV- a na 600m (Školska Olimpijada Vojvodine)

– šampionka najeminentnijih Uličnih trka u Srbiji, kao sto su:

Beograd, Požarevac, Ćuprija…

 

 

 

 

 

Meni se mnogo sviđa što ti, i pored silnih uspeha, iako si baš mlada, podsetiću, učenica si osmog razreda Osnovne škole “Sveti Sava” u Pančevu, znaš da je ovo tek početak karijere. Lepa je ta zrelost koja te krasi.

      –Ovo jeste sjajan početak moje karijere, ali treba biti na zemlji, ostati vredan, uporan, ambiciozan i raditi na daljem napredovanju. To znam, a na to me podsećaju i moji roditelji, sestre, trener.

 

 

Pitao bih te nešto o nedavno završenom državnom prvenstvu, u dvorani, u Beogradu, za mlađe pionire. Desilo se tada nešto neobično. Pre takmičenja, bila si favorit za zlatnu medalju. Ipak, nedelju dana pre starta, razbolela si se. Cvele je prekinuo treninge da se stanje ne pogorša. Ostala si kod kuće sve vreme do odlaska u Beograd, ali si, ipak, pošto-poto, htela da nstupiš. I bilo je tako.

      –Jeste, sve ste lepo rekli. Trčala sam na 800 m, povela, vodila trku, maltene do samog kraja odbijala napade rivalki, ali ipak, prošla sam kao druga kroz cilj, osvojila srebrnu medalju. Trener, tata i svi meni dragi, bili su presrećni, jer su znali da sam nedovoljno opravljena, bez treninga trčala, ali, samo ja znam koliko sam preplakala i koliko mi je bilo teško, što nisam uspela da budem prva. To je zato što me uvek zanimaju samo prva mesta.

 

 

Iznosim pred vas lične utiske, ali, objektivnost posmatranja, oduvek, bila mi je prioritet. Zato, makoliko vam se činilo da sam subjektivan u oceni, kako će Ksenija Mrkela biti nešto posebno u srpskoj atletici, držim se procena ljudi koji mnogo znaju, stručni su i iskustveno dokazano, ne greše. Ipak, zašto da krijem, kad je neko toliko strastven, a pritom mlad, kao moja sugrađanka, i sa toliko stila lepo trči i priča o atletici, ne preostaje mi ništa drugo, već da se priključim svima koji su joj podrška. Nažalost, ova devojčica živi u sredini koja, ko zna iz kojih razloga, mada, poznato je to, nema sluha za bazične sportove. Valjda zato, Pančevo nema atletsku stazu, kao jedan od retkih gradova u nevelikoj Srbiji. Pa, da čovek ne poveruje. Smeta to svakome ko želi da napreduje, a neće da napusti rodni grad, da trči u nekom drugom dresu. Zato, sve više i više, divim se svakome ko ostaje, da se bori, uprkos preprekama, koje bi, kad bi se htelo, lako mogu da se sklone iz života ovdašnje dece, zapamtite dobro ove reči, budućih, velikih šampiona. Svaki uspeh Ksenije Mrkele i druge dece, da sad ne širim priču, iz AK Dinamo, društvena je senzacija. Da, da, baš to. Divim vam se deco zbog svega što činite u datim nesulovima. Ksenija Mrkela, jednog dana, moći će da priča-Nikada nije bilo teže, zato je svaki uspeh bio sve slađi.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: privatna arhiva, internet( P-portal)