Praštanje uspeha vam predstavlja: Jelena Stefanović, najbolja mlada stonoteniserka Srbije

 

 

TALENTOVANA PANČEVKA ZNA RECEPT ZA VELIČANSTVENOST

 

 

Ako mislite, stoni-tenis, samo je izraz pokreta i brzine, najbolja rekreacija, ikada, grdno se varate. Reč je o mnogo smislenijoj igri, u kojoj ulažete kompletnog sebe, misaono, najviše, a borbenost je odmah iza nje. A, da li znate, u Pančevu živi Jelena Stefanović, trenutno, najbolja mlada igračica u Srbiji. Ona je to zaslužila tokom takmičenja na mnogobrojnim kadetskim turnirima, širom naše zemlje, ali, posebno, pobedom nad rivalkama tokom nadmetanja na TOP 12, kada ih je savladala, redom, svih 11. Kada dodam, njeno učešće na Evropskom prvenstvu u Varaždinu, gde se nije popela na pobedničko postolje, ali, gde je ostavila solidan utisak, i naučila, kako, sad već određeno iskustvo, da pridoda talentu, što će joj sigurno, omogućiti, u narednom periodu, godinama pred njom, da se iskaže i u jakoj, međunarodnoj konkurenciji.

 

 

Jelena je učenica Srednje medicinske škole u gradu na Tamišu, a pre toga, kao Vukovac, okončala je osnovno obrazovanje u školi „Stevica Jovanović“. Malo je reći, u svakom segmentu njene mladosti, a da naglasim, tek je navršila 15. leto, imala je uspeha. No, upoznajući je, lako sam shvatio, sve što radi, ne čini to da bi bila najbolja, već da bi se osećala dobro. Zato, nije joj mrsko, svakog dana, osim što rado pohađa nastavu, kako bi jednog dana bila odlična medicinska sestra, ona po nekoliko sati igra stoni-tenis, jer na pravi način razume, samo onaj ko više radi, piše recept za veličanstvenost.

 

Zahvaljujući Milutinu Tomoviću, saznao sam za nju, a potom se udubio u postignute rezultate. Na svakom koraku, gde god da se nadmetala, ostavljala je trag, a kad malo bolje razmislim, to i jeste ta posebnost, koja, jedino i ostaje za uspešnima. Jelena je mlada, usudiću se da kažem, tek je na početku karijere, mada, ona već sedam, osam godina, reket i celuloidnu lopticu smatra prijateljima. Osveženje je videti takvu osobu, u grotlu „profesionalaca“ koji nas sve više okružuju u Pančevu, jer, ma koliko radila u otežanim uslovima, jer, nedostaje od svega po malo, ona ni jednom, ne da ja znam, nije kukala kako joj je teško, jer, ne može da trenira dovoljno dugo, koliko bi trebalo, što sama, uz pomoć roditelja i kluba STK Pančevo, kupuje opremu i putuje na turnire, bez pomoći, sa strane. Koliko god njen status, bar bi tako trebalo da bude, širi uticaj, kao da ne nailazi na odjek onih koji vode brigu o mladim sportistima u gradu na Tamišu. Zašto?

 

 

Već naviknuta, kao Spartanci, ona ne mari za ugodnost, ali, kao najtalentovanija mlada stonoteniserka Srbije, mora da zavredi pažnju, ne samo javnosti. Namerno kažem-mora, jer, ako nastave da ignorišu mladost, a u Pančevu je ima, i te kako, kao bumerang će im se vratiti nepoštovanje tuđeg truda i želje da se bude odličan, ne samo sportista, već i promoter Pančeva.

 

Dok se Stefanovićeva u svom klubu, STK Pančevo, oseća kao riba u vodi, vredno, pet puta nedeljno trenirajući, plus takmičenja tokom vikenda, njen primarni zadatak nije da samo savlada devojku sa druge strane stola, već da prepoznaje, kod sebe i te druge igračice, šablone, udarce, servise, jer, kako bi rekli sportisti, oni od uspeha, uvek igrate protiv pozicije, ne marite ko je preko puta vas. Kad sam to saznao, tokom razgovora sa Jelenom, da baš tako misli, potpuno me uverila, ona je pred vratima velikih dela.

 

Pre nekoliko dana smo se sreli, nas dvoje, u Dvorištu. Trebalo je da sačekam večernje sate, jer, obaveze u školi, pa potom u Sali za treninge, imali su prioritet, što sam razumeo. Stigla je na vreme. Ona se poslužila cedevitom, od narandže, a ja sam ostao pri omiljenom napitku-espresu, bez mleka. Pre nego što sam uključio snimač glasa, prozborili smo par rečenica, da je malo uvedem u priču, što bi se reklo, ali, čim smo počeli, mlada sportiskinja, lako je ovaj razgovor shvatila, kao most do javnosti.

 

 

 

NEMANJA MARIĆ

 

Često, da bi našli izlaz, napredovali, kako bi išli dalje, potreban nam je neko, da nam ukaže na pravi put. Da to ne bude osoba koja će u nama videti samo sredstvo da se stigne do cilja, već osobu koja ima svoje mane i vrline, da je podstiče da se ističe duhovno i kao čovek. A, to bi, između ostalog, trebalo da bude i uloga trenera. Jelena je tako pronašla Nemanju Marića, stonotenisera, osobu sa integritetom i uspehom iza sebe, koji sada mladoj Pančevki pomaže da ostvari svoje snove.

 

        –Jeste, Nemanja je jedan od ljudi, najzaslužnijih za moj napredak i stalnu težnju da idem dalje. Dosta vremena mi posvećuje i zato sam njemu i svim drugim ljudima u klubu neizmerno zahvalna-kazala mi je Jelena, tokom našeg dijaloga.

 

 

 

 

 

TVOJ POLOŽAJ-TVOJE BOGATSTVO

 

 

Jelena, meni je ptičica šapnula, Ti si, pre nego što si zavolela stoni-tenis, želela da se posvetiš tenisu, ali, nešto nije išlo. Da li je to tačno?

        –Jeste, dobro su vam to rekli. Baš kao mala, izlazila bih ispred zgrade i onda udarala lopticu reketom o zid. Ipak, bila sam suviše krhka, nekako sitna, a reket je bio težak. U kući smo imali i male rekete, za stoni-tenis, a kad su roditelji videli da me i oni privlače, uputili su me na taj sport. Videla sam tamo decu, pa sam i sama poželela da budem kao ona.

 

 

A, da li možeš da se setiš, baš tih početaka?

        –Kako da ne. Bio je to kraj drugog i početak trećeg razreda osnovne škole.

 

 

Kad je zaljubljenost prerasla u ljubav?

        –Svidelo mi se od samog početka. Od starta, nisam se toliko fokurirala na rezultat, već da ja dam sve od sebe u nekom meču. Kad bih to uradila, zadovoljna bi napuštala salu. Konkretno, sećam se, kako vi kažete, ljubav je planula kad sam počela da odlazim na turnire, gde sam videla da mogu da igram protiv bilo koje rivalke i da to ide dobro.

 

 

Koji turnir bi izdvojila, kao prelomi, kd si sama sebi rekla, to je to, vredi trenirati, odricati se?

        –Sećam se, naravno. Bio je to moj prvi, da kažem, veliki turnir u Čoki. Malo ko je očekivao da ću tada biti prva na rang listi u Srbiji, u svojoj konkurenciji. Tada sam imala 11 godina. Samo da dodam, od starta sam u STK Pančevo, i za moj klub me vezuju i najveći uspesi.

 

 

Šta bi mi rekla o samoj igri. Kako bi objasnila tu lepotu i privlačnost?

        –Iskreno vam kažem, najviše razmišljam samo o sebi tokom igre. Želim što pre da uhvatim ritam, da bodrim sebe od starta meča, a onda, polako, malo po malo, rivalke popuštaju. Osećam tada neku moć, igra ima smisla, sve što zamislim mogu da ostvarim.

 

 

 

Kojim kvalitetima, kao stono-teniserka raspolažeš, u odnosu na konkurenciju? Šta bi izdvojila kao neku posebnost u svojoj igri?

        –Forhend je tu primaran. Naravno, noge moraju da budu brze.

 

 

Kakav odnos imaš prema rivalkama? Da li igraš protiv nje ili protiv pozicije?

        –Ima svega po malo. Ne krene me, ponekad, dobro od početka. Onda se bodrim, vraćam se u ritam, počinjem da pogađam što želim, i to je to, tako bih to opisala.

 

 

Želim da te pitam o najznačajnijim rezultatima. Šta bi izdvojila?

        –Stavila bih na prvo mesto, titulu na Top 12, kad je reč o kadetskoj konkurenciji. Tada sam savladala sve rivalke, znači, preostalih 11, i tako uverila sebe i javnost, jeste, ja sam najbolja. Svakako, državno prvenstvo u dublu, bila sam dva puta najuspešnija, dok sam u pojedinačnoj konkurenciji, isto toliko puta bila treća. EP u Varaždinu, za kadete i juniore, posebno ću pamtiti. Imala sam tada poseban osećaj. Za tih pet dana, videla sam šta znači biti deo elite, ali i kao iskustvo, koje mi je dobro došlo da nastavim dalje.

 

 

Jelena, neizostavno je i pitanje u vezi sa uslovima u kojima treniraš. Poznato je, nema dobrih rezultata, bez toga. Zar ne?

        –Složila bih se s vama. Reći ću, ljudi iz STK Pančevo se trude svim silama da sve bude korektno. Naravno morali bi da budu bolji. Najviše mislim na salu za treninge. Koristimo je, ali, ja bih želela da to traje duže, jer ne može se do rezultata ako se ne trenira više sati dnevno. Dakle, nedostaje trajna sala, samo za stoni-tenis. Sad smo u Sali KUD„Petefi Šandor“, kao i u nekim školama. Za sad se prilagođavam, ali, ukoliko se želi ozbiljan napredak, onda bi stalna sala bila jedino rešenje.

 

 

A, ko snosi troškove tvojih odlazaka na turnire, smeštaj?

        –Moji roditelji.

 

 

Gde vidiš sebe u narednom periodu? Kad je reč o sportu, ali i privatnom životu?

        –Što se tiče stonog-tenisa, volela bih da ostanem u sportu, što duže, da nastavim da igram uspešno na turnirima, da sa nekim klubom igram i Ligu, budem reprezentativka, a posle toga, da se ostvarim i kao trener. Kad je reč o privatnom životu, moj cilj je da budem dobra medicinska sestra.

 

 

Pri kraju smo razgovora. Još dva pitanja su mi ostala. Jedno je u vezi sa odricanjem, kako bi se stiglo do rezultata. Ti si imala baš neobičnu situaciju, koja se ne tako davno odvijala u tvom životu. Možeš li mojim čitaocima da preneseš detalje?

        –Da, u pravu ste. Baš je bilo traumatično, ali, iskreno, nisam se mnogo dvoumila. Ljudi će me razumeti, sportisti naročito. Pa to se sve odvijalo prošle godine, kada je trebalo da biram između male mature i odlaska na Evropsko prvenstvo. Naravno,  odabrala sam sportski izazov i tako žrtvovala jednu lepu životnu priču, ali tako je to.

 

 

Jelena, kad imaš samo 15 godina, ceo svet je pred tobom, život tek počinje. Ipak, preostalo je to zadnje pitanje, a u vezi je sa fenomenom (ne) praštanja uspeha? Da li si se već susrela sa tom pojavom?

        –Dešava se to. Čak i neki bliski ljudi, van sporta, kao da ne razumeju sva moja odricanja. Nije to zavist, više mi liči na nerazumevanje. Svakako, ima dosta njih koji me podržavaju, i sa mnom dele moje uspehe.

 

 

U poslednje vreme, privilegovan sam što mogu da vam predstavim mlade, veoma talentovane i pametne osobe, naše sugrađane. Koliko god me raduju njihovi uspesi, stremljenja i nadanja, da mogu da se nađu među najboljima, ne samo u Srbiji, a neki to već jesu, ostanem razočaran što ta mladost, ovdašnja budućnost, nema sistemsku podršku. Da Jelena iza sebe nema roditelje, brata, entuzijaste iz STK Pančevo, šta bi se sa njom i mnogim drugima desilo? Da li iko razmišlja o tome? I zašto ne? Nedostaju sale, oprema, a šta tek reći o stručnjacima. Takav deficit trenera, sad stvarno mislim na trenere, a ne priučene, bivše sportiste, dugo nije zapažen, ne samo u ovoj sredini, gde mi živimo. Kako taj, gorući problem rešiti? Da li je realno da se saginje glava pred tim saznanjem, ili će neko, konačno, uzeti stvari u svoje ruke, i novac usmeriti na pravu stranu, a ne, nemilosrdno trošiti na instant pokušaje, da se stigne do uspeha, a posle toga, kad izvori presuše, ostane pustinja. Jelena Stefanović je devojčica sa 15 godina, koja može biti primer, drugim osobama, najviše sad mislim na mlade, kako se vredi žrtvovati. Ne, naravno, ne samo zbog rezultata, već želje da budete svoji, zadovoljni i spremni za životni kovitlac koji je svuda oko nas. Gajeći pamet, talenat, dobrotu, a u sportu je to pun smisao, jasno je zašto svi moramo da se uozbiljimo, manemo se sebičnosti i odredimo prioritete ulaganja. Kad mi, Pančevci, to naučimo, konačno, uspostavimo sistem, nezavisno od politike, ponovo ćemo biti grad koji se ponosi svojim sportistima. Zato je važno da Jelena izdrži, jer, dolazi bolje vreme. Kako znam? Pa, verujem!

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni indentitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Jelena Stefanović