„Praštanje uspeha“ vam predstavlja: Georgije Đura Jankulov, rođeni Pančevac, fudbaler Boreca iz Velesa, član Mlade fudbalske reprezentacije Makedonije, student i momak za primer

 

 

 

ŽIVI TIHO, U IZOBILJU DUHA

 

 

Sasvim sigurno, kućno vaspitanje, polazište je svakom dobrom čoveku, mislećem i osobi koja gaji sopstveni duh, kao i empatiju. Zato se uvek radostim kad sretnem nekog takvog, posebno mladog čoveka, koji mi uliva nadu da vreme pravih vrednosti, ipak, nije otišlo u nepovrat. Junak ove moje priče, Georgije Đura Jankulov, sin je Vladimira, preduzetnika i Nadice, profesorke ETŠ „Nikola Tesla u Pančevu, i brat jednog Dimitrija.

 

 

Otac i stric Radivoje, Rade, odrasli su u pančevačkom naselju Tesla, rasadniku sportista i izuzetnih ljudi, a dugo živeli, sve do preseljenja na Kotež, u zgradi pored, u kojoj ja, sa svojom porodicom, još uvek obitavam. Tako, želim da vam kažem, pamtim porodicu Jankulov, od kad znam za sebe. Vlada i Rade su bili talentovani fudbaleri, a obojica su, u jednom periodu svoje sportske karijere igrali u Dinamu. Stariji je bio napadač, a mlađi štoper. Kasnije, svako je otišao na svoju stranu, ali su obojica, po mom mišljenju, ostali oštroumni ljudi, pozitivni, u svakom smislu. Zato se nisam iznenadio kad je Vladin, stariji sin, otišao njegovim stopama, a i Dimtrije radi slično.

 

 

 

Priznajem, dok je trajala Đurina karijera, a ime je dobio po deki, poznatom pančevačkom stomatologu, koji, nažalost, nije više s nama( baka Živka je bila ugledni pedijatar, decenijama u penziji), posebno početak, nisam to dovoljno pratio. Tako, usput, saznao sam da je dečak u Crvenoj zvezdi, da lepo napreduje i da ide sve potaman. Ipak, kao kad je reč o revoluciji, često stradaju njena deca, a u ozbiljnim društvima, tek retki, dopru na veliku scenu, onu najveću. Velika je to tema, čak, i nije za ovu priču, ali, želeo sam da vam kažem, a Đura je sa mnom zborio i o tome, što ćete čitati, kasnije, u nastavku teksta pred vama, da je fudbalsko utemeljenje, dobio na pravom mestu, kao, da je i učio od najboljih.

 

 

Elem, otišavši iz Zvezde, stigao je u pančevački Železničar, tada trećeligaša. Po vokaciji, onoj fudbalskoj, Đura je bio igrač za vezu, kasnije, oprobao se i na mestu štopera, ali, po mom mišljenju, on je desni spoljni, što bi moderni stratezi rekli, a ja, smelo ističem-bek. Znate, fudbal su dosta iskomplikovali, najviše mislim na „mudrace“ koji, kao da namerno kradu čaroliju igre, pa „sužavanjem“ terena, nemilosrdnim presingom, nekom nepojmljivom jurnjavom po igralištu, ruše lepotu igre nad igrama. Ipak, kad neko vredi, onda ta zvezda sija, bez obzira na pomenute okolnosti, koje su, zapravo, samo mišljenje jendog hroničara sporta. Pominjem sjaj, zato što smatram da Đura Jankulov, tek, dvadesetogodišnjak, igra fudbal sadašnjosti i budućnosti. Kad se vratio u rodni grad, pa zaigrao u dresu „Želje“ prosto je bilo milina gledati ga. Igru je uprostio, dao joj smisao, brzinom pokreta i misli. Meni, lično, njegov stil, taj neprekidni trud, liči na fudbalku gozbu, a pismenost, u odabiru poteza, primanju i deljenju lopte, njegovo kretanje unapred i dok pokriva teren, čuva „svog“ igrača, mala je nauka, školovanost, koja se ne uči, već dobija rođenjem. A, debitovao je u dresu, sada prvoligaša, sa samo 16 godina. Neka mi bude oprošteno, mada, ususdiću se da kažem-kad zborim istinu, ne interesuje me tuđ komentar, čudi me da taj kvalitet nije bio dovoljan, čak i za FK Železničar. Ne znam šta se tačno desilo i nije moje da se ja mešam u rad stručnog štaba i rukovodstva renomiranog kluba, ali, tačan razlog zbog čega su se lako odrekli ovog mladića, po mom mišljenju, daleko boljeg igrača od onih koji su ostali da brane boje, uzornog sportskog kolektiva, ostao je nepoznat široj javnosti. No, neka vreme bude sudija, neka događaji potvrde, analize, i stručnost u budućnosti.

 

 

Kako bilo, mladi Jankulov, od letos, igra u makedonskoj , da kažem, Super ligi, za tim Boreca iz Velesa. Njegov odlazak u susednu zemlju, kao da je bio prirodan sled dešavanja, kad već nije mogao da se ostvari u rodnom gradu. On je bio i jeste član Mlade reprezentacije Makedonije, pa su mnogi već čuli za talentovanog momka, te je usledio taj transfer. Veles je malo mesto, klub se bori da ostane dosledan svojim načelima, ali, za Đuru je važno da igra, stiče isukstvo, a on čini baš to. Možda će neko reći, šta mu je sve ovo trebalo, ali ko ga poznaje, lako će shvatiti njegovu životnu filozofiju-živi tiho, u izobilju duha.

 

Pre nekog vremena, razgovarao sam sa Vladom, želeći da, nekako, stupim u kontakt sa njegovim sinom, jer, moja misija, ogleda se u promovisanju mladosti, lepote,dobrote, koliko god surova stvarnost činila da se ona poništi. Želeo sam da sa golobradim sportistom prozborim o njegovim načelima, mada je toliko mlad, da mu pružim šansu da kaže nešto o svom dosadašnjem putu. Tada, saznao sam, vraća se sredinom decembra u Pančevo, pa će se javiti. Mnogo držim do ljudi koji ostvare svoje obećanje, a kod Jankulova je tako. Elem, pre četiri dana stiže mi poruka: „Tu sam, stigao sam, kad bi mogli da se vidimo“-kratko će moj sagovornik. Brzo smo se dogovorili i čekam ga u Dvorištu. Došao je sa Koteža, peške, pomalo promrzao, pa je naručio čaj. Moj espreso je čekao da se otpije prvi gutljaj.

 

 

 

 

IMA VREMENA ZA SVE

 

 

Đuro, meni je neobično da te pitam, kako si ti počeo da igraš fudbal, zavoleo ga, jer, po mom mišljenju, Ti si na početku karijere. Ipak, zbog mojih čitalaca, kako je to bilo?

        –Jeste, imam tek 20 godina, ali, s obzirom da sam počeo još u vrtiću, imam nekog staža iza sebe, da se malo našalim, na startu razgovora. Da kažem, prvi koraci su bili u FK Mundijl kod Zvonka, Danijela i Siniše. Bilo nas je malo na početku, ali se grupa brzo omasovila. Posle nekog vremena, došlo je do fuzije sa FK Železničar. Nešto kasnije, otišao sam u Dinamo, kod Kristijana Stojanova, za koga mogu da kažem da je veliki radnik na terenu, a potom sam stigao u Crvenu zvezdu, gde sam proveo skoro tri sezone. U Beogradu sam bio mlađi kadet, kadet i jedan deo igrao sa omladincima.

 

 

Mislim da bi trebalo, posebno roditeljima i zainteresovanoj deci, da pojasniš, kako se, uopšte, stiže do crveno-belih?

        –Neće mi biti problem. Igrao sam u Dinamu, Kvalitetnu ligu Vojvodine i to sa starijima od sebe. Inače, ta generacija je bila veoma talentovana. Dobijao sam poziv za reprezentaciju Vojvodine, da kažem, našeg regiona. Nastupao sam u toj selekciji, a to je negde ostalo i zabeleženo kod ljudi koji prate zbivanja. Tako, posle dobrih partija, stigoh i do Crvene zvezde. Mogu da kažem, imao sam i sreću, jer je Mirko Bunjevčević bio trener, a njega smatram izuzetnim, u svakom smislu. On mi je mnogo pomogao da se dobro prilagodim. Sa svima sam se slagao. Imao sam i sreće, jer sam,da kažm, kao nov momak, odmah počeo da igram standardno.

 

 

Na šta bi, po tvom mišljenju, trebalo da se obrati pažnja, da kažeš, kao neko kratko uputstvo roditeljima i dečacima?

        –Ako neko dete baš odskače, mnogo je talentovan, onda se to lako uoči i put je dosta olakšan. Drugi, jer, zapravo, uvek je sličan taj kvalitet, moraju mnogo da rade. Da dodam, menaju se vremena. Sad su tu i menadžeri, kao i neke druge situacije kroz koje bi trebalo proći, tako da, na sve mora da se obrati pažnja. Pomenuo bih i Grafičar, kao Zvezdinu filijalu, i to bi trebalo imati u vidu. Nema druge šanse, prva mora da se iskoristi. Dosta je sve puno pritisaka i surovo. Većina igrača dobije šansu, posle toga, na njima je.

 

 

Lepo, ukratko, sve si objasnio. Iz Zvezde, ponovo si se obreo u pančevačkom Železničaru. Kako bi opisao taj deo karijere?

        –Tačno, tako je bilo. U to vreme, trener je bio Goran Mrđa. Bio sam na prelazu između 16 i 17 godina. Igrali smo Treću ligu. Pamtiću taj deo karijere po tome što mi je Želja bio prvi seniorski klub. Velika je razlika između juniora i seniora. Tada je to bio odličan spoj mladosti i iskustva. Atmosfera je bila na vrhuncu, sa mnogo dobrih ljudi. Počeo sam sa trenerom Mrđom, a potom je došao Nebojša Petrović-Maradona. Te sezone smo završili na sredini tabele, a posle nje, ušli u viši rang. Sećate se, korona je počela, a mi smo, kad je liga prekinuta, bili prvi na tabeli, i samim tim, ušli u viši rang. Posle mnogo godina, igrala se Prva liga u Pančevu, a cilj je bio ostvaren, da se zadržimo gde smo i bili.

 

 

 

Ipak, Ti si nastavio dalje. Otišao u Makedoniju.

        –Jeste. Imao sam nekoliko ponuda, a na kraju sam otišao u Borec iz Velesa. Interesovala se i Škupija, koja je trenutno prva, ali sam procenio, sa sebi dragim ljudima, da se ne bih tamo naigrao, a sad se vidi, dobro sam odlučio.

 

 

U Borecu, nije baš sjajan situacija, kad se pogleda tabela, ali, Ti igraš, ocene su više nego pozitivne.

        –Dobro ste rekli. Mlada je ekipa, postoje problemi, ali se nadam da će nam proleće doneti mnogo bolje rezultate. Inače, veoma sam zadovoljan svim drugim tamo. Jeste kriza rezultata, ali nas optimizam ne napušta. Dobri su momci, ljudi koji vode klub, takođe. Inače, ispadaju dva tima u rang niže, a siguran sam, brzo ćemo se dokopati sigurne zone.

 

 

Mnogima će biti interesantno, Ti si član Mlade selekcije Makedonije. Rođen Pančevac, ali po majčinoj liniji, dobio si i makedonski pasoš. To je olakšalo tvoju odluku, zar ne?

        –Iskreno, u to vreme, a pričamo o periodu od pre nekoliko godina, imao sam poziv da igram i u mlađim kategorijama Srbije. Procena je bila da ću lakše ostvariti svoje želje na ovaj način, a sad znam, i jeste tako. Sad sam član U 21, i igrao sam u kvalifikacijama za važne turnire, a jedan deo utakmica sam preskočio zbog povrede.

 

 

Ja stičem utisak da je odlazak, da ga tako nazovem, od kuće, pozitivno uticao na tebe, kao sportistu i mladog čoveka. Da li grešim?

        –Ne, u pravu ste. Rekao bih, slažem se s vama. Nikad pre, nisam živeo sam, pa mi je ovo iskustvo veoma dobrodošlo. Mnogo toga mi nedostaje, ali, sad više cenim svoje vreme, a tamo sam upisao i fakultet.

 

 

 

Ta činjenica me je oduševila. Fudbal jeste ljubav, ali, obrazovanje je i te kako bitno. Šta si izabrao, kad je reč o studijama?

        –Reč je o Slavijanskom, američkom fakultetu, a smer-finasije i bankarstvo. Matematika me mnogo zanima, pa sam se lako snašao u ovoj priči. Pre toga, upisao sam FON, ali sam zbog obaveza, morao da odustanem. Zadovoljan sam kako to sad ide.

 

 

Đuro, mlad si, ponoviću, krasi te tek dvadeset leta, ali, zanima me, razmišljaš li o budućnosti. Gde sebe vidiš u nekom narednom periodu?

        –Trenutno, u Makedoniji mi je super. Postepeno napredujem. Liga je ujednačena, ima dosta dobrih igrača, protiv kojih igram, a ostavio sam i sasvim solidan utisak. Imam ugovor do leta sa Borecom, a ako ne stigne neka ponuda, što se kaže-koja se ne odbija, ostaću tu gde jesam. Postoje interesovanja, ali, za sad ne bih o tome. Lično, razmišljam, bolje igram kad sam daleko od kuće.

 

 

Pratiš li zbivanja u srpskom fudbalu, šta se zbiva u Pančevu?

        –Naravno, i to veoma pomno. Vidim da Želji dobro ide, dok se Dinamo bori za opstanak, ali mi se čini da se stabilizovao. Mrđa je tu, a njega posebno cenim i zahvaljujem na svemu što je učinio za mene, a asistira mu i moj lični kondicioni trener-Nemanja Mitrović, veoma dobar u tome što radi. Mislim da se pančevački fudbal digao, u odnosu na raniji period. Možda je kvalitet u mlađim kategorijama opao, iz razno-raznih razloga, ali se seniori dobro drže.

 

 

Stigosmo do kraja. Mlad si, možda još nisi osetio tuđu savist ili nešto slično, ali, šta bi mi rekao o fenomenu (ne)praštanja uspeha?

        –Iskreno, već sam osetio određenu dozu ljubomore. Pozitivnu ljubomoru razumem, jer i sam želim, šta god da radim, da budem uvek najbolji. E, sad, oni koji ne praštaju, nije to lepo, ali, to me ne dotiče. Uvek razmišljam pozitivno. I kad je bilo padova, uzdizao sam se, uz porodicu i neke ljude koji su me podržavali, kao što je Srđan Tekijaški, kojeg bi ovog puta izdvojio kao ličnost koja mi je mnogo pomogla u donošenju ispravnih odluka u dosadašnjoj karijeri.

 

 

 

 

 

Razgovor sa mladim sportistom, budućim, ne sumnjam, isto toliko dobrim ekonomistom, oplemenio me, kao čoveka. Pažljivo sam ga slušao, prataeći svaku rečenicu. U njegovim rečima, odzvanja samo iskrenost i neka posebnost u odabiru istih. Koliko je samo njegova mladost plodna, jaka, prepuna mudrosti, iako je reč o dečaku, ostavila me potpuno ohrabrenim, da postoji dobrota, jasnost, poštenje. Nisam se začudio što je ostao veran sebi, jer znam, samo tako, pronaći će svoju sudbinu. O svim ljudima, klubovima za koje je igrao, birao je reči. Nije se ni jednom trenutku osetila neka sujeta, korist koja mu ne pripada. Hrabrost, samopouzdanje, sanjalačka crta, vrline su, neophodne za ostvarenje svakog velikog i plemenitog ljudskog podviga, a put koji je izabrao Jankulov, ta životna staza, vodi ga njemu. Kao što je Don Kihot, vitez nade, koji se nikad ne predaje, osmišljen lik iz neprevaziđenog, Servantesovog, istoimenog romana, čiji porazi u njemu ne smanjuju veru, tako i junak ove priče, veruje da bolje sutra postoji, i bezrezervno se bori za njega. Dok smo razmenjivali misli, a to ste i vi, koji ste pročitali tekst pred vama, sigurno, uočili, shvatio sam da ovaj mladić, tačno zna redosled poteza koji će povući u narednom periodu. Nije se tek tako, „osamio“ malo pomerio od porodice, i nekih drugih ljudi. U njemu tinja onaj oganj, kad se samostalnost pretvara u vatru, onu koja ga može odvesti na mesta koja priželjkuje. Fudbal je čarobna igra, ako je tako shvatite, a na tom putu sretnete i neke ljudi koji će vas usmeriti na dobru stranu. Tako, Đura Jankulov, s razlogom, pominje: Gorana Mrđu, Mirka Bunjevčevića, Srđana Tekijaškog, Nemanju Mitrovića, osobe koje su uticale da se sportski, ali i životno formira. Njihov doprinos se ne ogleda samo u činjenici da su ga fudbalski obrazovali, već i kad je reč o smeslosti da bude i ostane svoj, da izrazi stav, slobodno govori. Njegov intelekt, olakšava mu da bude odličan fudbaler, a budućnost koja ga čeka, uz molitvu za dobro zdravlje, pretvoriće ga u autoritet. Kako to znam? Pa verujem.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Georgije jankulov i Praštanje uspeha