Praštanje uspeha vam predstavlja: Filip Stanković, talentovani Pančevac, igrač je u mlađim kategorijama FK Partizan, dečak, za kojeg tvrde da ima potencijal da postane seniorski reprezentativac Srbije

 

SIGURNI KORACI STEPENICAMA VREDNOSTI

 

 

Možda ćete se začuditi, ali, verujte, ako ne onome što ćete na ovom mestu pročitati, onda fudbalskim znalcima, koji, i te kako znaju da procene, desetogodišnji, Filip Stanković, a 10-ti rođendan, proslavio je nedavno, 25. okrobra, već gradi, korak, po korak, svoje sportsko carstvo, koje, samo sačekajte, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

 

 

Pažnju na talentovanog dečaka, skrenuo mi je moj prijatelj, brat, kum, komšija, Mrgud Bojović, nekada i sam fudbaler, čiji je sestrić, Strahinja, Fićin, najbolji drug.

 

–Roki, Fića će biti reprezentativac. Toliko je taj mali dobar, već sad se vidi da će biti veliki igrač-reče mi moj Mrki, pre izvesnog vremena.

 

Ne krijem, i ranije sam slušao o njemu, ali, mislio sam, dete je to, ima još vremena da se razvija. Bio je u FK Dinamo, krenuo kod Petra Počuče, sve sami hvalospevi za njegove nastupe, gde god da su dečaci nastupali. A, onda, usledio je prelazak u FK Partizan. Reklo bi se, nije to ništa naročito, jer, stotinu dece kreće se ka Humskoj ili Teleoptiku, u potrazi za srećom. Sve tačno, samo što je sa Fićom, a ja ću ga, uglavnom, tako oslovljavati, u rubrici pred vama, bilo mnogo drugačije. Kad su ljudi u Partizanu videli, mališana, Pančevca, sa već stečenim manirima, kako barata loptom, šta sve ume, njegovu borbensot, preciznost pasa, srčanost i vlastitu zaštitu lopte, kao da su smatrali svojom obavezom, da ga odmah uvrste u prvu postavu generacije 2012. To je tako i traje.

 

 

Ipak, da se vratim na sam početak, a tu priču mi je kazao njegov otac-Miroslav, nekada i sam odličan fudbaler, prvoligaški igrač, jedan poseban tata, koji, ne samo što voli svog sina, a ima još jednog, mlađeg-Stefana, kao i suprugu Marinu, a o porodici ću nešto kasnije, već, potpuno predan, ne onaj uništitelj deteta, već, naprotiv, sav moralan, svestan, da mora biti uz svog potomka, sad, kad je najpotrebnije, jer, jake su to struje, virovi, šta sve ne, koji se, čak, i oko dece, stvaraju. Dakle, ovako je to bilo:

 

–„Roki, on je bio baš malen, i sa četiri godine, morao je na operaciju slepog creva. Velika je to nelagoda, čak, strah, svih nas, pa i za njega. Nekako smo to pregurali. Ipak, tokom svega toga, lekari su mu otkrili još nešto, što mu je ugrožavalo zdravlje, pa smo se dogovorili da posle nekog vremena, ponovo ide na hirurški sto. E, sad, kako da mu to ponovo saopštimo? Onda sam se dosetio, i rekao mu, da je kroz isto to, prošao i Ronaldo. S obzirom da je i tako malen, već uveliko pikao loptu, i znao za čuvenog Portugalca, to mi je bio glavni adut. Upalilo je, a hvala Bogu i ta druga operacija, prošla je odlično. Kad se oporavio, pitao me je, jel sad vreme, da počnem da treniram? Tako, otišli smo u FK Dinamo, kod Pere Počuče i sve je počelo da se odvija, malo po malo, do danas, kad je u Partizanu“.

 

 

 

Filip Stanković, ponoviću još dosta puta, mada još uvek dete, po mom mišljenju, već ima magijski mentalitet. Dečak, jednostavno, vidi što drugi, ispisnici na terenu, ne mogu. Pravi je vitez u kopačkama, sa smelim idejama, postignutim golovima. Milina ga je gledati. Ako to do sada niste uspeli, uživo, na terenu, kanal youtube, obilije snimcima, koji potvrđuje sve napisano, sa moje strane.

 

 

Prelaskom u Partizan, a tamo su o njemu počeli da brinu treneri Bojan Čakalo i Miloš Nikolić, koje Fića obožava i sluša svaku njihovu reč, priča se to te mere uozbiljila, da mlađani Pančevac, svakodnevno prelazi dva mosta, reke Tamiš i Dunav, kako bi u kontinuitetu trenirao, igrao utakmice i uvećavao svoj ugled. On je sa svojim vršnjacima već bivao na veoma važnim turnirima van Srbije, gde su partizanovci dominirali, bez obzira ko im je bio rival. U tako moćnoj generaciji, Fića ima svoje mesto, poziciju, centralnog veznog igrača, koja mu prija i svrstava ga u bitnost tima. Saznao sam, a to je važno da istaknem, mladi Stanković je dva puta zaredom sa svojom generacijom, osvojio poznati turnir „Dragan Mance“ posvećen legendi Partizana, u izuzetnoj konkzrenciji, ekipa koje su u srpsku prestonicu stigle iz cele Evrope. Takva refernca, a on je bio jedan od dečaka koji je uticao da se ti pehari osvoje, sada mu doprinosi da ga ljudi poštuju, uvažavaju i vide kao velikog, budućeg asa srpskog fudbala.

 

Važno je da kažem, Filip Stanković je učenik OŠ „Miroslav Antić“ u Pančevu, a dobro mu ide i sa te strane. Samo zamislite, kolika je ta žrtva, njega samog, kao i njegovih najbližih, da svakodnevno putuje za Beograd, a treninzi su, u večernjim satima. Ipak, opredeljenje da tako bude, u njemu, kao da stvara još veću moć.

 

Kad sam razgovarao sa Mikijem, uz njega je bio i naslednik. Baš je bilo interesantno, malo ga propitati.

 

Fićo, siguran sam da imaš nekog igrača na kog se ugledaš. Ko bi to mogao biti?

–Saša Ilić i Saša Zdjelar su moji omiljeni igrači. Na tim pozicijama igram i ja, a njihov stil mi se najviše sviđa-jasan je moj sagovornik.

 

 

 

 

Reci mi, da li ti već razmišljaš o budućnosti? Gde sebe vidiš u narednim godinama?

–Moje želje su da zaigram za prvi tim Partizana i da nosim dres reperezntacije Srbije.

 

Saznao sam, dok sam razmenjivao misli sa Mikijem i Fićom, da će junak ove priče još dve godine trenirati i igrati u dresu Partizana, kod samog stadiona, a potom, oni najbolji, a nema sumnje će mladi Stanković biti u toj grupi momaka, preći u trenažni centar „Teleoptik“, gde će nastaviti karijeru, u starijoj grupi, koja će početi da igra, kako se kaže, 11 na 11, potpuno takmičarski.

 

 

Ima još nešto, a to mi se posebno sviđa i za poštovanje je, kada je reč o Filipu Stankoviću i njegovoj porodici. Oni su pravi tradicionalisti. Verujući su, odlaze redovno u crkvu, a mališan, nikada ne ode na počinak, pre nego što izgovori svoju molitvu. Ništa to njemu nije nametnuto, niti ga iko prisiljava na taj ritual, ali, osećanja, već čovečnost u njegovom ponašanju, samo su posledica moralnosti sa kojom je zagrljena cela porodica. Malo je reći da sam ostao oduševljen, posle ovog saznanja. U moderno vreme, raščovečnog progresa u kojem je sve moguće i dozvoljeno, ovakav primer, vraća mi nadu, da još uvek ima spasa za nas. Koliko god taj procenat bio mali, u današnje vreme, svaka čast Stankovići na podvigu!

 

Mnogo obaveza, u školi, kao i na fudbalskom terenu, ipak, nisu oduzeli detinstvo ovom sjajnom dečaku. Naprotiv. Miki, majka Marina i brat Stefan, mnogo utiču da Fića čvrsto stoji na zemlji. Ispred zgrade u kojoj žive, u pančevačkom naselju Strelište, igra se sa drugarima, uživa u svemu onome što prija njegovim vršnjacima.

 

Fićo, a da li voliš još neki sport osim fudbala?

–Da, obožavam i tenis. Kad imam vremena, sa nekim od drugara, malo igramo. Ne na velikom, pravom terenu, već onako, da nas želja mine.

 

 

Tokom svoje novinarske karijere, a u decembru, biće tome punih 35 godina, imao sam tu privilegiju, da pišem o mladima, koji su postali veli asovi, čak, na planetarnom nivou. Mogu to da potvrde: Predrag Stojadinov, Dušan Borković ili Marko Milanović. Bilo je to moje zadovoljstvo, ali, eto, ispostavilo, se, doneo sam im sreću, kasnije, postali su veliki asovi, najbolji koje je Pančevo iznedrilo. Ne pišem ovo da bih se pohvalio, već iz razloga što, sada dok punim belinu slovima, u wordu, razmišljam, sasvim sam siguran, i Filip Stanković, ostvariće sjajnu karijeru. Ono što već sada znam, a reč je o desetogodišnjem dečaku, toliko je upečatljivo, već ukorenjeno, sa divnom porodicom oko sebe, da ne treba da budem nikakv prorok u svom selu. Oko nas, gde god da zagrebete, sve se više oseća nemoć moći, spremite se na propast i najveće imperije savremenog sveta, ali, do god je ljudi, koji veruju, praštaju, cene iskrene vrednosti, biće i junaka, kakav je Fića. Mi, često, nekako izdaleka, sve misleći, neće to nama da se desi, pogledamo na nedaće i uspehe. Kao da smo nedovoljno pripremljeni za ono najteže u životu i ono najlepše. Zato, toliko sam srećan, što postoje ljudi, porodice, poput Stankovića, normalne, pristojne, koje ljube bližnjega, poštujući druge i različitosti.

 

Zato, ne sumnjam u uspeh Filipa Stankovića. Kako to znam? Pa, verujem.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Stanković