USKRŠNJA PRIČA: U prazničnom izdanju “Praštanja uspeha” želimo da vam predstavimo trojicu mladića, fudbalera, ali i dobrih učenika, sjajnu decu i velike nade pančevačkog i srpskog sporta. Reč je o Nikoli Nikoliću, Irfanu Zulfiću i Petru Staniću.

 

FUDBAL KAO INTIMNI DNEVNIK LJUBAVI

 

Možda vam je promaklo, ali jedna generacija FK Dinamo 1945, a reč je o omaldincima ovog sportskog kolektiva, nastupa u srpskoj fudbalskoj eliti. Da, mladići “Brzog voza” svakog vikenda, i češće, izlaze na teren da izmere snagu s Crvenom zvezdom, Partizanom, niškim Radničkim, ili Vojvodinom iz Srpske Atine. Verujte na reč, ide im dobro, a to što čine na terenu, ali i van njega, za pohvalu je svima koji brinu o ikoni pančevačkog sporta, kao i njihovim roditeljima. Tu generaciju predvode Nikola Nikolić-Balak, Irfan Zulfić i Petar Stanić-Peki. Pred vama je priča o dosadašnjim uspesima ovih dečaka i kakva su njihova stremljenja u budućnosti.

Pre nego što se prepustite tekstu, još nešto da napomenemo. Za svu trojicu isto važi. Za njih je fudbal više od sporta, pravo viteštvo. Oni igraju i ujedno, tumače igru na terenu. Tokom svake njihove utakmice uočavamo kako raste raspon njihove zrelosti, u svakom smislu, a svojim činjenjem na igralištu, osvetljavaju mnoge uglove ove igre. Ova deca su dokazala da je talenat samo vrh brega na koji se nije tako teško popeti, ali, svaki nesmotren korak, kruni stazu ka vrhu. Zato, pažljivo, uz pomoć svih u FK Dinamo 1945, te i njihovih najmilijih, koračaju, ne da dosegnu visine, već da na njima ostanu, “pišući” o fudbalu, na terenu, kao intimnom dnevniku svog života, da taj sadržaj ostave onima koji dolaze, i tako im olakšaju-da i drugi budu dobri sportisti i sjajni ljudi.

 

Nikola Nikolić-Balak, kapiten je Omladinskog tima  fudbalskog kluba Dinamo 1945, učenik četvrtog razreda Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u Pančevu i momak koji veruje u trijumf vrline.

MOĆ MOĆI

 

Tradicija ne sme postati izlišna, a ova istina, kao da je glavna sentenca prvih ljudi „Brzog voza“. Zato, s namerom, neprestano ulažu u svoju decu, te nove heroje, koji, nadamo se uskoro, ponovo treba da prebrišu pozlatu sa sportske pančevačke ikone i dovedu je do punog sjaja. Kad se tako razmišlja, onda je jasno, verodostojnost i strateško promišljanje, u korak je s idejom da se plavo-beli, ukotve među najbolje u Srbiji. Omladinci našeg kluba već su deo elite. Oni se takmiče s vršnjacima Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine, niškog Radničkog, Čukaričkog i drugih, koji žele samo jedno-da ostave utisak. Pančevce predvodi Nikola Nikolić, koga u fudbalskim krugovima, ali i šire, svi oslovljavaju po legendarnom nemačkom kapitenu, lideru Bajera iz Leverkuzena Mihaelu Balaku. Mladić iz Pančeva od svoje sedme godine trenira fudbal, a oganj u njemu, najpre je raspirio vršnjak, i najbolji prijatelj, Kristijan Belić, koji s uspehom već neko vreme nastupa za londonski Vesthem, i srpski je mladi reprezentativac. Elem, Nikolić je travnati teren zavoleo brzo. Još kao dečak shvatio je da ako iskreno voliš to što radiš, već činiš dobro, a to je i donelo rezultat. Nije bilo lako na početku, dok se stvar nije uozbiljila u Dinamu, a put koji ga je pre toga vodio do Gradskog stadiona u Pančevu, preko nekoliko klubova iz grada na Tamišu, do OFK Beograda, bio je pravo rađanje zanosa. Tako očeličen, iz pionira „Brzog voza“, išao je glatko ka kadetima, pa do omladinaca i Prvog tima.

 

Ako do sada niste gledali Nikolića na terenu, objasnićemo. Reč je o momku, koji nastupa na poziciji zadnjeg veznog, a ne stidi se da bude i štoper. Za njega fudbal nije posao niti filozofija. Pre, kad ga gledate na igralištu, sve shvata mladalački poletno. Kaže: „Da ja prvo zatvorim sve puteve ka svom golu, a onda krećemo u napad. Dodam prvom do sebe, razvijamo taktičku varijantu, i stremimo protivničkom golu“. Jasno, ubedljivo. Tako i deluje, kao kapitalni mislilac. Lako ćete Balaka zapaziti na površini 100×50 metara. Prvi je u procesu koji podrazumeva uzlaznu liniju. Nekako, sve od njega i počinje. Visok je, ali više nego snalažljiv s loptom u nogama. Za njega je dupli pas najlepši dribling. Na travi kazuje nenametljivo, a do tog zaključka, takav smo utiusak stekli, i posmatrač, za tili čas dođe. Ipak, ima nešto što na najbolji način definiše mladog fudbalera, lidera generacije, od koje se u godinama pred nama mnogo očekuje. Šta to? Neka nam bude dopušteno da istaknemo-reč je o igraču koji hoće da nam objasni da fudbal nije estetika na dlanu, već osmišljavanje kulture pobeda i uspeha na sportskom polju. Takva darovitost je jedinstvena. On zna, moć moći te čini vrednim pomena.

 

STATISTIČKA KRIVULJA USPEHA IDE NA GORE

 

Nikolić je sa saigračima dva puta dovodio tim do elite, u svojoj starosnoj kategoriji. Prvi put, pre dve sezone, oni su osvojili Vojvodinu, ali, druga generacija je nastupala s najboljima. Od prošle sezone, kada su ponovili uspeh, i oni se nadmeću sa Zvezdom, Partizanom i drugima. Bio je to istorijski uspeh, a Kristijan Stojanov, njihov trener, verovao je u svoje izabranike, kao i oni u njega. Priča nam Balak:

–Išli smo iz utakmicu u utakmicu, pokazali najviše i zato smo zaslužili uspeh. Sada igramo s najboljima, i opšti utisak je, liga je veoma ozbiljna. Ima mnogo igrača iz rivalskih timova koji već imaju sklopljene profesionalne ugovore i sve je to za nas veliki sportski izazov. Naša želja je da ostanemo u eliti, i daćemo sve od sebe da tako i bude.

Omladinska liga Srbije broji 16 timova, a odigrana su dva prolećna kola. Dinamovci su na 12-tom mestu, a meseci pred nama mogli bi da donesu veoma povoljan rasplet za momke od kojih se očekujeu da budu lepa sutrašnjica „Brzog voza“. U razgovoru s Nikolićem saznajemo da on i njegovi drugovi uveliko razmišljaju o najvećoj sceni, kad je reč o FK Dinamo 1945. Jasno je, neće svi momci moći u to, jedinstveno jato, ali, takav je život. On je već priključen najboljem sastavu, a trener Dušan Đokić mladom Balaku ukazivao je šansu već na nekim prijateljskim, ali i zvaničnim utakmicama.

Neko je rekao: prosvećenost donosi progres, a talentovani fudbaler kojeg vam danas predstavljamo to i te kako dobro zna. U Elektrotehničkoj školi „Nikola Tesla“, o njemu pričaju sve najbolje, ne samo kad je reč o vrednosti njegovog znanja. On kao sportista, primer  daje ponašanjem i drugim vrlinama. Nikolić ima pravo da fudbalski mašta, i tu se zaustavlja u Engleskoj, ali njegovo sutra, tako nam je rekao, u vezi je s Dinamom. Ta, za mnoge momke iz njegove generacije, druga kuća, želi dobro da pripremi svoju decu za ono što ih tek očekuje u životu i na igralištu. Želja Gorana Janjovića, Dušana Belića i drugih, koji s velikom pažnjom prate razvoj omladinaca, jeste da momcima dokažu-rad u grupi trebalo bi da doprinese i etičkom zaokretu na bolje. Dakle, rezultat je važan, ali ljudskost je za prvo mesto. Nikola Nikolić zna šta je ključna važnost za uspeh u sportu. Njegova nada je ukorenjena u urođenom optimizmu, a znanje i rad, doprinose da se priča zaokruži. Tek njen prvi deo.

 

Irfan Zulfić je momak koji svojim odličnim igrama u Omladinskom timu „Brzog voza“ skreće pažnju javnosti, a ponašanjem van igrališta, uliva nadu da postoje deca koja nisu zaboravila da je vaspitanje temelj društva.

 

TALENTOVAN I TIME NEOPTEREĆEN

 

Teško je u mladosti kreirati sopstveni identitet, ali, eto, ima i takvih ličnosti. Ne, nemojte se iznenaditi što je reč o sportisti, mladom fudbaleru Dinama 1945. Dečak rođen u Sarajevu, fudbalu se okrenuo još kao petogodišnjak u Školi fudbala „Selekt“, u gradu podno Jahorine. Kada je navršio 13 godina, preselio se u Banatski Brestovac, mesto nadomak Pančeva, gde je nastupao u petlićima i pionirima FK Budućnost. Posle šest meseci, eto ga u Dinamu. Dolazak među plavo-bele iskoristio je da se poveže sa sjajnom generacijom vršnjaka, koja je nešto kasnije, uz Kristijana Stojanova, njihovog trenera, osvojila Kadetsku lige Vojvodine, kao i Omladinsku ligu Vojvodine, pa se plasirala u najviši rang takmičenja u Srbiji-Omladinsku ligu naše zemlje, gde se takmiče sa najjačim protivnicima: Crvenom Zvezdom, Partizanom, Vojvodinom, Čukaričkim, i drugim timovima u eliti. Uz Stojanova, tu je sada i trener Goran Kolarić, čovek od poverenja i izvrstan pedagog. Irfan Zulfić je srednjoškolac, učenik završne godine Ekonomsko-trgovačke škole „Paja Marganović“, i uskoro ga čeka diploma ekonomskog tehničara. Veoma je uspešan i posvećen sportista. Kad ga gledate na terenu, jasno je zašto privlači pažnju. Ideje koje zastupa jača sopstvenim žrtvovanjem, a svesno ili ne, tako i širi svoje polje uticaja. Kad pitate bilo koga, od ljudi koji vode sportsku pančevačku ikonu, do njegovih saigrača, ili poklonika fudbala u gradu na Tamišu, svi će vam za Irfana potvrditi-kad igra, ima neko umirujuće dejstvo na posmatrača.

 

Odakle tek stasalom mladiću toliko stvaralačkog elana? Lako je to objasniti. Fudbal za njega nije samo igra, trka, ili misaona ispovest, od devedest minuta. Za njega je to život, mogućnost da se ljudi još više međusobno povežu, ostvare nešto veliko. Kad ga upoznate, jasno vam je da je pred vama dečak izuzetno vaspitan, što je danas, hajde da kažemo, u ovo moderno vreme, retkost. Ume da sluša, posluša, oslušne. Odavno je razaznao u šta i kome treba da se veruje, a takav način razmišljanja ga je i doveo do pozicije da mu se javno odaje poštovanje. Naravno, kad počnete kao mališan, čisto da se igrate, ne znate kakav je put pred vama. Ipak, ako imate san, baš sanjate o tome da postanete vrhunski fudbaler, onda je reč o ključnoj važnosti tokom odrastanja. Tako je i Irfan, na vreme shvatio, svako prepodne i popodne valja misliti o fudbalu, biti na tragu nekog klasika, čiji poster vam stoji na zidu spavaće sobe.

 

SVAKI DAN JE ZA UČENJE

 

Kad vas čovek gleda na terenu, ali i van njega, tvoja generacija, momci koji nastupaju u dresu FK Dinamo1945, delujete kao neko ko zna šta radi. Zar ne?

– Mi smo ekipa koja igra srcem i svaki negativan rezultat je nova lekcija za nas. Svaki poraz je naša  nova lekcija. Ova ekipa je jako dobro selektirana i vođena kroz godine u nazad i ko god nas je gledao mogao je videti da u našoj generaciji postoji ogroman kvalitet i da smo upravo taj kvalitet pokazali u dosta navrata ove sezone. Liga nije laka ali mi težimo ka svom cilju-kazuje momak pred kojim je svetla budućnost ako nastavi da radi kao do sada.

Danas, kad je istina pala niže od laži, praktično, dotakla beznačajnost, nije lako mladosti da pronađe svoj put. Irfan je, nažalost, već osetio da život može da bude krcat teškoćama. No, on zna uravnotežavanje je težak proces. Ko želi da bude neko, mora tako i da se ponaša. Zato i jeste sreća kada upoznate osobu čije se mišljenje izjednačilo sa stavom. Zašto nas onda ne čude sledeće reči momka koji obećava:

– Što se tiče prvog tima, svoju šansu čekam strpljivo. Igrao sam pripremne utakmice, pod rukovodstvom Dušana Đokića, dok svoj debi u ligi čekam staloženo. Znam da će moj rad izaći na površinu onog trenutka kada šef prvog tima proceni da sam zaslužio tu šansu. Znam da u stručnom štabu prvog tima kao i u stručnom štabu Omladinaca rade ljudi koji veruju u mene.

Ima li neko da ti se fudbalski dopada? Koga poštuješ od aktuelnih junaka sa zelenog travnatog pravougaonika?

– Nemam omiljenog igrača, ali najbliži tome bio bi Kristijano Ronaldo. Uvek bih izdvojio naporan rad i upornost preko talenta.

Nema Irfan Zulfić mnogo vremena za dokolicu. Osim fudbala, prati i druga sportska dešavanja, a porodica i devojka, prava su mu i najvažnija podrška. On se razvija u temeljnom toku. Njegov stil igre, ogleda se u jednostavnosti. Reaguje pravovremeno, reši krizu i tako racionalizuje svoju ulogu u timu. Zulfić je jedan od dečaka iz škole fudbala „Brzog voza“ koji se trudi da navijači našeg kluba steknu emocionalnu vezu s Dinamom. Takav odnegovan odnos, poverenje, jednom stečeno, nikada se više ne menja. Sad samo treba da nastavi započet posao.

 

 

Petar Stanić-Peki, clan je Omladinskog pogona FK Dinamo 1945, dečko koji obećava.

 

SVE MORA IZ SRCA DA POTEKNE

 

Ne kažu tek tako, fudbal je nadigra, magija. Tako i junak naše priče, gledajući 2006. Svetsko prvenstvo u fudbalu, sve te mudrolije asova, posebno Ronaldinja, poželeo je i on da se nađe na zelenom travnatom pravougaoniku. Petar Stanić u majci ima veliku podršku, pa je tako bilo i na početku njegove fudbalske priče. Otišao je u FK „Arenu“, pa kasnije, osam godina proveo u OFK Beogradu. Već šest meseci je u Dinamu. Peki, kako svi zovu Stanića, srednjoškolac je, redovno ide u ETŠ „Nikola Tesla“ u Pančevu, a kako saznajemo, uskoro mu sledi i vozačka dozvola.

Lako smo se dogovorili za ovo predstavljanje. Zato ga danas čekamo, posle treninga, da kaže nešto o sebi i svojoj generaciji, na putu uspeha. Kad smo stigli na Gradski stadion oblaci su se smenjivali sa suncem, a kad je nebo postalo baš tmurno, pojavile su se i kapi kiše. Prvo su polako padale po nama, a zatim sve jače. Mi smo se sklonili na bezbedno, a Goran Kolarić, jedan od trenera koji brine o Pekiju i saigračima, još je malo produžio, da se urade neke finese, još nešto nauči, pred sutrašnji duel sa FK Internacional. Reč je o odloženom meču Omladinske lige, a susret u Beogradu, na terenu u Rakovici, važan je iz više razloga. No, o tome ćete čitati još, ako ispratite ovu rubriku do kraja. Kad se Stanić pojavio, šef stručnog štaba, Dušan Đokić, ustupio nam je svoju kancelariju, da obavimo ovaj razgovor.

 

 

Ipak, pre nego što čujete besedu mladog sportiste, neka nam bude dozvoljeno, kao hroničaru klupskih zbivanja, da iznesemo svoje utiske o Petru Staniću. Kad ga vidite na terenu, fudbal je za njega natopljena ljubav. Mnogo više od igre. On jeste mlad, čak, mlađi od ispisnika, ali celovito uzev, shvatili smo da on već zna, i kroz fudbal možete da stvorite identitet. Sve što crpi, to je iz njegovog korena. On igra na poziciji, odmah iza napadača, što mu daje mogućnost da kreira, vodi igru. Gledamo ovog proleća Pekija i zaista, sve je tu na mestu, a ima još mnogo prostora za napredak. Ima neku smelost koja prekoračuje međe, a loptu koju gura dalje, do saigrača, kao da ulančava u tokove koji se ulivaju u celinu. Visok je, ima pregled, odlučan je, dinamičan i bez lopte u nogama. Tako, s tribina, kad ga vidite na terenu, jasno vam je, njegova ideja je-ni napred ni nazad, samo ga sadašnjost interesuje. Hoće da pobedi. Ima još nešto, i to valja istaći. Znate kakav smo utisak stekli o Pekiju? Možeš da trčiš, boriš se, daš gol, ali, ako nemaš svoj izraz na terenu, onda ništa. A Stanić, već ima svoj izraz.

 

 

UMEŠNOŠĆU SAZDAN

 

Elem, i kiša se primirila, pa smo iskoristili da fotografišemo Petra, jer potrebne su fotke kao ilustracija za tekst. Pa ga, zatim, pitamo. Da li si zadovoljan u Dinamu?

–Fino to sad izgleda. Trebalo nam je malo vremena da se uigramo, ali, kako vreme prolazi, sve smo bolji i bolji. Ipak je ovo elita i iziskuje maksimum od svih nas.

A, kako ti se čini cela ta priča, kad uporediš vas i momke iz suparničkih tabora. Znaš, najviše mislimo na Zvezdu, Partizan, Vojvodinu?

–U dugom delu sezone odigrali smo sa Vojvodinom i Radom, a poznato je, reč je o Superligašima. Nismo zadovoljni rezultatom, jel smo od Novosađana poraženi a s Radom smo igrali 0:0. Ipak, mislim da smo igrom i ponašanjem na terenu bili makar egal, što se kaže, ako ne i bolji u pojedinim situacijama. Posebno to mislin na susret sa Beograđanima, kada smo se ispromašivali i tako ispustili pobedu.

Uslovi za rad u Pančevu su veoma povoljni, zar ne?

–Kako da ne. Imamo na raspolaganju tri terena, svlačionice su sređene, sve izgleda više nego dobro. Sa nama rade vrhunski treneri i mislim da imamo sve uslove za realan napredak.

Kako fudbalski razmišljaš? Šta voliš u igri, kakvu postavka ti najviše prija?

–Volim to što i šef Dušan Đokić traži od nas. Zahteva pas igru, da se brzo oslobađamo lopte, idemo ka protivničkom golu. Sve selekcijije tako igraju, napadački, a iskreno, i meni se to jako sviđa. Ipak, fudbal je igra koja donosi raznovrsnost, nekad valja ići na rezultat, pa se i tome treba prilagoditi.

Petre, tvoja generacija je u fudbalskoj eliti Srbije. To je veliki uspeh za naš Dinamo, ali i za grad Pančevo. Od vas se dosta očekuje u budućnosti. Razmišljate li o tome?

–Naravno. Svi smo mi tu, ne samo da bi trenirali i izlazili na teren, da bi igrali utakmice. Hoćemo i da pobeđujemo. Znam da vas interesuje, kakvi smo kao grupa. Svi se slažemo, u odličnim smo odnosima.

Podsećate na porodicu. Tako bar izgleda sa strane.

–Hvala što to kažete. Jeste, svesni smo, kakvi smo u svlačionici, takvi ćemo biti i na terenu. Ima te hemije među nama, ljudske srodnosti, a siguran sam da će je tek biti.

Peki, sada pred sobom nema samo zadatak da bude uspešan sportista, što mu talenat omogućuje, i to će se bez dileme ostvariti. Iako mlad, praktično, reč je o dečaku, tek punoletnom, on je pred mnogo ozbiljnijim izazovom. On je sada u godinama kada se osvaja čovečnost. Po onome što trenutno primećujemo, sazdan je od umešnosti, lepo vaspitan i dobar momak. Zato smo sigurni da će u svemu biti pravi.

 

Ako ste čitajući ovaj tekst shvatili da je autora ponelo ushićenje, niste pogrešili. Ima razloga za to. Molimo vas da zapamtite njihova imena. Ne zarad naše moći da nešto proreknemo, već iz razloga što smo sigurni da oni neće odustati dok ne dosegnu cilj. Gde će se zaustaviti, teško je reći, jer, život je tek pred njima. Ipak, već sada, sasvim sigurno, svakom svojim igrom u dresu voljenog kluba, ostavljaju dokument u vremenu. Taj temelj, kasnije, tokom karijere, izdržaće svako iskušenje. Zato što su, kako Dragoslav Mihajlović Mihiz kaže: Daroviti kao zemlja.

U ime redakcije “Praštanje uspeha”, svima koji danas slave, želimo srećan praznik! HRISTOS VASKRSE!

 

Slobodan Rora Damjanov

Fotografije:privatna arhiva