Praštanje uspeha vam predstavlja: Dejan Parađina, rođeni Pančevac, profesionalni fudbaler, donedavno, prvotimac super ligaša-Novi Pazar

 

 

FUDBAL-INSTINKTIVNA LJUBAV

 

 

Prirodno je u ljudskim odnosima, da kad dajemo, očekujemo, da nešto dobijemo zauzvrat. To odavno definiše psihologija, o našoj vrsti, ali kad dajemo, onako iz srca, instinktivno, bez želje da nam se nešto vrati, onda je to, zaista, najvrednije u čoveku. Zamlsite vi, koliko je to moćno, voleti bez motiva. E takav je junak ove priče. Odrastao u pančevačkom naselju „Tesla“, što u meni budi posebna osećanja, nije ni mogao drugačije, već da se opredeli za sport. Toliko je njegovo okruženje u tome, kao retko koje, na zemaljskoj kugli. Ranije sam već pisao o tome, da samo u jednoj zgradi, živi ili je obitavalo, nekoliko reprezntativaca, prvotimaca, najuglednijih lokalnih klubova, a kamoli na prostoru od nekoliko hiljada kvadrata.

 

Mladi Parađina se već uveliko našao u iskušenju, jer, kako drugačije opisati put dečaka, koji je počeo kod poznatog trenera u gradu na Tamišu, Mileta Gačića, a sa 11-12 godina, otišao u beogradski Rad. Nekad, tačnije i u to vreme, a Dejan je rođen 1999. sportsko društvo sa Banjice, predstavljalo je sinonim za uspeh, a rad sa mladima ih je svrstavao među bolje u našoj zemlji.

 

 

Stigao je, za sve to vreme, maltene, do pre koju godinu, dosta da se ispati, da to tako kažem. Zar je moguće tvrditi drugačije, kad dete odluči da samo putuje do srpske prestonice, i tako godinama, pa, onda upiše Sportsku Akademiju, da bi bio bliže igralištu, na kojem trenira i nastupa, odrekne se svih ekskurzija, rođendana. Na jednoj strani, ne tvrdim to ja, možda vi smatrate, gubio je, ali, po mom mišljenju, taj period odrastanja, u njemu je stvorio životnu tehniku, koja danas, nedostaje većini njegovih vtršnjaka, ušuškanih pod roditeljskim okriljem, i prilično nespremnih za surovost koja ih očekuje u narednim godinama.

 

U FK Rad imao je svoje dobre i manje sjajne trenutke, kao i svaki sportista, ali, unutrašnji mehanizam, u ljudskom biću, kao neki sat, kad otkuca, jasno javlja da je vreme za promenu. Tako je i Dejan Parađina, iako, još uvek mlad, pošao da traži, novu sreću na svom, fudbalskom putu. Eto ga u Kolubari iz Lazarvca, pa Bačkoj Palanci, da bi se ove sezone obreo u Novom Pazaru.

 

 

 

Kasnije, on sam, a to ćete pročitati u nastavku ove rubrike, objasniće deo svog sportskog sazrevanja. Ipak, pre nego što stignemo do tih pasusa, nešto drugo mi je preče. Reč je o tome da ga, zapravo, fudbalski predstavim.

 

Dejan Parađina je po vokaciji napadač, ali, što život ume da se poigra, ni jedan dramaturg to ne ume bolje da napiše. Tako, momak koji brzinom, u trku, ali i mislima, pravi razliku na terenu, tokom dosadašnje karijere, morao je da nauči, kako da se  „brani“. U oba pravca, što bi to rekli moderni stručnjaci, on ostavlja utisak školovanog fudbalera. Znate, danas, kad deca preskaču korake, od vijače, kozlića, grede, penjanja uz konopac, pa ne stignu da nauče, da izbace aut kako valja, a kamoli spretno prime i dodaju loptu, a šta tek da kažem za šut, onda je pojava, jednog Parađine, zaista nešto posebno. Svakako, a možete i zameriti, o ovom momku pišem sa posebnim emocijama, ali, onaj ko me poznaje, razume, govorim istinu. Deki, u sebi nosi neki drugačiji ponos, zadivio me, jer je mlad, kad je rekao, baš u vezi sa tehnikom u fudbalu:

 

–Znate, i meni je to ranije bio problem. Oslanjao sam se na brzinu, isticao tu vrlinu, ali sam radom, nadoknadio sve što je danas potrebno.

 

A, onda, još saznajem. Živi za loptu, da je doda nekom drugom a kad nema tog, još nekog, onda je marinela odličan saigrač, ma bilo šta na putu, što bi moglo da odigra dupli pas. Kad nema treninga sa timom, livada ispred zgrade je dovoljna. Vežbati se može svuda, samo ako čovek ima želju. Baš, želja, danas je krucijalna dilema kod mladih osoba. Ako je nema, sve stoji, uspavano je, mrzovoljno… Onaj ko se budi s njom, suprostavlja se istinski, ovim prvima. Kako bilo, uvek je do nas, a Parađina je to odavno shvatio. A, šta je najbitnije? Igra se.

 

 

Gledao sam ga na nekim utakmicama, a njegov otac Aleksandar, naravno da ću i njega kao i ostatak porodice još da pominjem, nedavno mi je poslao klip sa nekim isečcima iz igre, svog sina. Traje to desetak minuta. Takva potvrda, o svemu što sam već nabrojao, kad je reč o Dekiju fudbaleru, meni nije bila potrebna, ali, dodatno me uverila, on u sebi gaji bezuslovnu, nepatvorenu ljubav prema fudbalu. Kretanjem unapred, a danas toliko to fali, vidi se njegov jasan princip. Kad dodaje ili centrira, toliko je to suptilno, drugačije, baš onako kako bi i trebalo. Dok se povlači, jer treneri, igrajući te, razne sisteme, da vas sad ne mučim tim stručnim analizama, nije reč samo da zaustavi napadača, najčešće po desnoj strani terena, već o postavci tela, kako on to umešno radi. Vidi se školovanost, ali, pre bih rekao, intuicija. Verovatno vam je to poznato, a i ja sam sklon da slično razmišljam-intuitivnost, stavljam ispred inteligencije.

 

Možda ćete reći, s punim pravom, zašto onda, ako je sve ovo tačno, Dejan Parađina, nije igrao u kontinuitetu, recimo, u Novom Pazaru, iz kojeg je pre par dana otišao, sa, kako se to kaže, čistim papirima, koji se grčevito bori da zadrži status u srpskoj fudbalskoj eliti. Odlično pitanje, ali, pogrešnom čoveku. To je za njih, neka oni objasne.

 

 

I sad, pre nego što pročitate šta mi je Deki pričao, želim da vam ga malo približim, kao ličnost.

 

Nesumnjiva genetska povezanost, sa pomenutim ocem, kao i majkom, lako je uočljiva. S obzirom, da su obojica bili prisutni, dok smo razgovarali, za „Praštanje“, (već neko vreme se dogovaramo za susret, a Deki je ovim gestom, ispunio obećanje, pa da ga posebno pohvalim) a pažljivo sam pratio, mlađi Parađina, ni jednom, nije upao u reč sagovorniku. Samo da je takav, lepo vaspitan, već mi je utisak povoljan, ali ima još, mnogo toga. Pominjao sam odricanje. Uspešno je završio pančevačku Gimnaziju „Uroš Predić“ (na vreme je shvatio da Sporstka Gimnazija nije za njega) pa upisao fakultet za Sport pri univerzitetu „Singidunum“ gde je na trećoj godini. Meni je taj raspored obaveza, pokazatelj, znanje i duhovni razvitak, podejdnako su važni, kao i fudbal. Ne moraju biti u istoj ravni, ali, svakako, ne dovoditi u smunju tu bitnost. Neslaganjem sa pukim kompromisom, da radi za platu, to jest igra fudbal, a bude nesrećan, dao mi je do znanja, njegova moralnost, bez obzira na mladost, toliko  je već utemeljena, da sve što sledi u životu ili fudbalu, neće biti na štetu.

 

 

 

 

PORODICA

 

Aleksandar i Olivera Parađina, izrodili su Dejana i Tijanu, mlađu sestru, junaka ove priče. Dok smo razgovarali, saznao sam mnogo toga, o njima, koliko je bitno da su povezani, srećni, jedni sa drugima. Deki je poslednjih godina više odsutan, ali, njegovi se trude da ga redovno posećuju, uvek pruže podršku. Tako je bilo i poslednjih meseci, dok je živeo i igrao u Novom Pazaru. Ipak, jedan tren, u razgovoru, rekao bih sentiment, posebno me dirnuo, osvestio, koliko brat voli i poštuje sestru.

        –Znate, u meni je ta bezgranična ljubav prema roditeljima i sestri, a odricanja, u vezi sa karijerom, nisu samo, sa moje strane. Kako da zaboravim, kad je Tijana morala da se odrekne nečega, zarad mog fudbalskog puta. Sve nas je to dodatno povezalo, tako da je meni porodica svetinja-kazao mi je mladi Parađina prilikom našeg nedavnog susreta.

 

 

 

 

 

ZNA DA SE ZAČUDI I ZADIVI

 

 

Na početku smo razgovora, pa da odmah neke pojedinosti pojasnimo, mada, ja sam već u uvodu  napisao, Ti više nisi član Novog Pazara?

        –Tako je. Tačno je i da sezona još nije završena, ali, sporazumno, baš ljudski, razišli smo se. Nisam bio zadovoljan koliko sam igrao, menjali su se treneri, borba za opstanak u Super ligi je dodatno iskopmlikovala moj status, tako, jeste, nisam više tamo, potpuno sam slobodan igrač, kako se to u žargonu kaže, sa čistim papirima.

 

 

Dejane, evo, da te zamolim, da opišeš sebe kao igrača, da se osloniš na svoje najbitnije fudbalske principe, šta bi rekao mojim čitaocima?

        –Kao dečak, igrao sam desno krilo, prelazio i na levo, jer mogu da igram na obe pozicije. Srđan Stojčevski, jedan od mojih trenera, prvi me vratio nazad, na desnog beka. U početku, nije mi se to svidelo, ali malo po malo, shvatio sam, lakše mi je tako, s obzirom na moju konstituciju. Inače, kod njega sam baš dosta toga naučio, napredovao. Kad me pitate, da kažem još konkretnije, neke moje fudbalske vrline su: brzina, prodornost, a najbolji se snalazim u nekoj varijanti 3-5-2, kad delujem iz drugog plana.

 

 

 

Lično, u fudbalu, šta najviše voliš?

        –Kao klinci, negovali smo pas igru. To je ostalo, ili, što se kaže, da imamo posed. Ipak, kod nas se igra na sigurno, nešto drugačije od toga, ali šta da se radi.

 

 

Koliko je tebi trening pomogao da napreduješ?

        –Naravno da jeste, ali, meni, lično, utakmice su najviše donosile napredak. Posebno kad postoji kontinuitet. Svaki trener, ili da kažem, skoro svi, hvalili su me, kako treniram i koliko se dajem, na tim pripremama pred utakmicu. Svako to doživljava individualno.

 

 

A, šta je potrebno, neophodno, da bi uspeo u sportu, sad najviše mislim na fudbal?

        –Posvećenost je na prvom mestu. Moraš da voliš to što radiš, jer, bez toga, nema ni uspeha. Ništa ne sme da bude moranje, već čist odnos. Svaki dan kad ustanem, mislim o lopti, trenngu, da dam svoj maksimum.

 

 

 

 

 

 

Koliko znam, Ti si se baš dosta odricao, da dosegneš profesionalni nivo?

        –Može tako da se kaže. Recimo, to će sigurno biti zanimljivo ljudima koji budu čitali ovaj tekst. Kao dečak, sećam se, svakodnevno sam putovao za Beograd. U međuvremenu, postala je to rutina za mene, mada sam bio baš klinac. U jednom periodu, odvijao se na izlazu iz Pančeva štrajk traktorista, pa niko nije mogao da prođe. Onda, uz tatinu pomoć, dođem do barikada, nekako se provučem, peške do Malog Raja, pa na bus. Nisam bio ni na jednoj ekskurziji, tokom celog školovanja, propustio sam većinu rođendana svojih drugara, tako.

 

 

Da bi napredovao, nije važan samo fudbalski nerv. Potrebno je biti mudar, intuitivan, posebno kad se donose neke bitne odluke na terenu, ali i van njega, zar ne?

        –Složio bih se sa vama. Zato sam ponosan na sebe što sam širio te vidike. Nisam se samo oslonjao na fudbalsko znanje, već i na ona koja sam sticao u školi ili, sad, dok studiram. Lakše mi je zbog toga. Bolje i jasnije analiziram sebe i rivala, umem da donesem kvalitetnu odluku.

 

 

E, sad, Ti si dovoljno mlad, po mom mišljenju, tek na početku ozbiljne karijere, ali, s obzirom da si već igrao i najviši rang, stasao u Radu, zanima me tvoje mišljenje o srpskom fudbalu? O uslovima, ma svemu?

        –Prvo što bih rekao, ima mnogo potencijala. Postoji dosta kvalitetnih igrača i u Prvoj ligi. Mislim da su uslovi slabiji od očekivanih, kao i tereni. Ukazujem, bukvalno, na travu. Verujte, dosta je teško trenirati, igrati utakmicu, a pod vama su neravnine, zemlja, često bez busena. Ako izuzmemo Zvezdu, Partizan, Čukarički, ili, TSC, skoro svi drugi su u sličnoj situaciji. Ima još nešto što mi, da tako kažem, ne godi. Fali neka pravičnost. Evo primera, sad ne mislim samo na sebe, već je tako, uglavnom-ne vrednuju se mladi igrači. Često čujem, on je mlad ima vremena za njega. Ne mogu sa tim da se složim, U Engleskoj, ili u drugim zemljama, gde je fudbal na najvišem nivou, nema te gradacije, mlad-star. Znaš ili ne znaš. Kraj priče.

 

 

Spontano smo došli do velike teme, makar po mom mišljenju. Koliko, uopšte, mlad igrač u Srbiji može da napreduje, dosegne stabilnost?

        –Poznato vam je pravilo-bonus igrač. Mislim da je i to sve na silu. Znate kako, vidi se kad je neko kvalitet, a takvi igrači zaslužuju podršku, bez obzira na broj godina. Svakako, mi smo kao nacija, veoma talentovani za fudbal, ali, procenite sami, koliko je mladih na velikoj sceni?

 

 

Jasno mi je. Sad me odvodiš na drugu stranu, da tako kažem. Gde bi voleo da igraš? Koja zemlja te privlači?

        –Jedno su želje, drugo mogućnosti. Kad me već pitate, Engleska i Italija su meni drage zemlje, voleo bih da tamo igram. Igra se napadački, na gol više.

 

 

S obzirom na trenutni status, Ti sad čekaš, novu priliku.

        –Jeste, baš je tako. Ima vremena da se dobro razmisli, a nadam se da ću doneti pravu odluku. Imam cilj pred sobom, znam šta neću, da kažem tako, možda, neskromno. Videćemo.

 

 

 

 

Pri kraju smo ovog razgovora, ali, želim da ti postavim još tri pitanja. Prvo, u vezi je sa gradom Pančevom. Ima vas, baš talentovanih dečaka u Super ligi. Što ne bi ste igrali u svom gradu, zajedno. Mislim da bi i sugrađani to voleli, a ne da stalno pratimo legiju stranaca, na lokalnim terenima.

        –Nije do mene, što bi se reklo. Svakako, lično, voleo bih to. Potpuno je drugačije, kad igraš kod kuće, pred svojom publikom. Mislim da bi javnost to, takođe, lepo prihvatila, ali, kao što rekoh, ne određujem ja. Mi se svi znamo, dobri smo. Još bi rekao, niko ne može toliko da da za tuđ grad, kao što može i hoće za svoj. Jasno je, teško je to uklopiti, jer, nije to slučaj samo sa Pančevom.

 

 

Dejane, a gde sebe vidiš u budućnosti, da slobodno kažem, koji su tvoji krajnji dometi? Da li već razmišljaš o tome, ili je suviše rano za to?

        –Nisam još u svojoj glavi to definisao. Jeste, karijera brzo prođe, ali, bitno mi je da budem zdrav, da imam kontinuitet. Verujem u sebe, pa ćemo videti, kako će to život sve da namesti, što bi se reklo.

 

 

Stigli smo dokraja. A, šta bi mi kazao o fenomenu(ne) praštanja uspeha? Da li si već osetio tako nešto?

        –Lično, nisam. Ne bavim se time. Ne komentarišem druge, nije to moj životni stil, ali, poštujem svaki uspeh, jer, znam, koliko je potrebno odricanja da se do njega stigne.

 

 

 

Koliko je samo lepo, ugodno, sresti mladog čoveka, koji afirmiše prave vrednosti, širi optimizam i ne predaje se, bez obzira na nepravdu, sa kojom je i sam suočen. Mladi Prađina je, ljubazniji od svakog ljubaznog čoveka, onda vam je jasno, o kakvom se mladiću radi. Njegova kreativnost na igralištu, možda, jer se u Srbiji mladost ne ceni dovoljno, čak, uopšte, još nije dosegla upotrebnu vrednost, u punoj meri, ali, mnogo mi se sviđa ta vera koja tinja u njemu. Radišan je, pošten prema sebi, samim tim i drugima. Dejan, kao da je već shvatio, najbolje je biti umereno savršen, jer samo takva ličnost, ne gubi sopstvenu snagu, pritom, istu, ne uzima od drugih. Fudbal, jeste njegov život, a proces da dosegne željeni nivo, uveliko traje. Ipak, izdvojio bih jedan detalj, koji me uverava, uspeh ga neće mimoići. O čemu je reč? O moralu.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Parađina