DANICA PAVLOV, LEGENDARNA PANČEVAČKA RUKOMETAŠICA, U MNOGO ČEMU NEDOSTIŽNA,
PRE SVEGA PO RASKOŠNOM TALENTU I GOLOVIMA ZA PAMĆENJE, DANAS PREDSEDNICA ŽENSKOG RUKOMETNOG KLUBA „PANČEVO“

Oličenje magičnog savršenstva, sjaja i lepote rukometne igre

Kad vam bavljenje sportom počne nenadano, kao devojčurku, u Dolovu, mestu blizu Pančeva, i to kao učenici u osnovnoj školi „Aksentije Maksimović“, onda nije čudno što vam je sportska biografija bogata i krcata zanimljivim detaljima. Danica Pavlov se, zapravo, slučajno našla na rukometnom igralištu. Na preporuku da jednu neugodnu povredu leči vežbama, poznatim trbušnjacima, obrela se na jednom rukometnom treningu. Radeći svoje vežbe, krajičkom oka posmatrala je devojke, prvotimke ŽRK Dolova. Od tada je sve istorija, bolje reći priča o sjajnoj sportskoj karijeri koju otkrivamo u ovom zanimljivom razgovoru

Da je Danica Pavlov izuzetan talenat, prvo je primetio Miodrag Ljubović-Mirče, nastavnik fizičkog vaspitanja. Kada su iz Pančeva, tačnije, tadašnjeg Ženskog rukometnog kluba Dinamo, došli da pitaju Daničine roditelje u vezi sa njenim prelaskom u renomirani sportski kolektiv, sve je postalo mnogo ozbiljnije. Tako se devojčica, koja je tada išla tek u sedmi razred osnovne škole, obrela u gradu rukometa na obalama Tamiša. Zaigrala je prvo u drugom timu, ali se sticajem okolnosti, kako to život već namesti, vrlo brzo našla se i u najboljem timu Dinama, uz Olju Kecman, Sašku Stefanović i neke druge mlade igračice.

Ranije se išlo korak po korak. Sada, ako iole vrediš, glavni cilj ti je da odeš u inostranstvo. Najbolji primer za tu tvrdnju je kada pogledaš našu reprezentaciju. Koliko ima devojaka iz srpskih klubova? Ceo sistem, od našeg Saveza pa na dole, svi nekako lošije radimo.

Samo da podsetimo, popularne „malene“ takmičile su se u elitnom rangu, tada velike Jugoslavije. U razgovoru sa Dacom, kako je zovu svi koji je poznaju, saznajem da se ni sama tačno ne seća svog debija za najbolji pančevački sastav, ali duel sa „Halas Jožefom“ iz Ade smatra zvaničnim početkom profesionalne karijere koja je bila zaista prebogata. Tada je imala svega 15 godina. Postoje podaci da je u tom trenutku bila najmlađa igračica u prvoj postavi, s najviše uticaja na jednu ekipu, a ta činjenica doprinela je da se nađe u mladoj reprezentacoji velike zemlje i bude njen kapiten, a kasnije je, naravno, nastupala je i za seniorski nacionalni tim.

OD DINAMA DO REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE

Danica Pavlov je branila boje ŽŽRK Dinama punih deset sezona, a zatim je otišla u podgoričku Budućnost i sa njima stigla do polufinala Lige šampiona. Jednu sezonu je odigrala za niški DIN, a zatim se obrela u Kometalu iz Skoplja. Sa tadašnjim saigračicama, koje su nastupale za klub iz makedonske prestonice, dogurala je do finala najprestižnijeg nadmetanja na Starom kontinentu. Bio je to period pune igračke zrelosti, pa nisu izostala ni mnoga priznanja i titule u nacionalnim šampionatima. Posle ovih uspeha vratila se u Srbiju, tačnije, Aranđelovac, gde je, s velikim uspehom, nastupala za ŽRK „Knjaz Miloš“ punih pet sezona, a onda, na kraju svoje karijere, došla je kući, u svoje Pančevo, da pomogne Dinamu. Sa Biljanom Balać, Tijanom Perušinom, Lanom i Ivom Pokrajac i drugim devojkama, uspela je da vrati klub u elitu, pa čak da igraju i u Evropi, ali, nažalost, veliki ŽŽRK Dinamo, doživeo je 2009. tužnu sudbinu – ugasio se.

Bio je to kraj i bogate i duge karijere Danice Pavlov. Još dok je sa velikim uspehom igrala, Daca se potrudila da ne zapostavi školovanje, pa je završila Višu medicinsku školu u Beogradu, a već godinama radi u Zavodu za javno zdravlje u Pančevu. Kao retko ko od pančevačkih sportiskinja, ostavila je snažan pečat u svim klubovima čije je boje branila. Osim igračkih, Pavlova ima i izražene ljudske kvalitete i uvek ostavlja utisak snažne ličnosti i autoritativne osobe. Ovo s pravom tvrdim, jer je poznajem više decenija i mogu reći da smo prijatelji. Uostalom, kad neko prati sportska zbivanja u Pančevu trideset godina, neizbežno je družiti se s najboljima. Ni pred prijateljima nikada nije isticala koliko zapravo vredi, jer je to bilo vidljivo.

Neuspesi se ređaju, jer nema novca i to je jedan začarani krug iz kojeg je teško izaći. Nekada, kad je bilo više novca, a to znači kad su firme radile punom parom, a bilo ih je u Pančevi i te kako, ili kad su se donosile neke odluke da se izađe u susret svima koji su promovisali sport i ulagali u njega, kroz neke povlastice u društvu, dolazili smo i do ozbiljnih rezultata. Sad, nije to vreme, pa nema ni dece. Nema na koga da se ugledaju.

Ipak, treba podsetiti, ili upoznati one koji to, ipak, ne znaju, Danica Pavlov je jedno vreme nastupala i za mladu i za seniorsku selekciju Jugoslavije. Proglašena je najboljom sportiskinjom grada Pančeva 1993. a godinu dana kasnije istu titulu dodelili su joj i sportski novnari Pančeva. Uvek je bila posebna, a tako je i danas, jer uvek radije, s neskrivenim emocijama, govori o drugima, nego o sebi. U našem razgovoru pominjala je mnoge saigračice, ali i trenere: Mirčeta, Perića, Kecmana, Milatovića, Nišavića, Penju, Jošku, Miru Kosanović…

Već dugo se Daca i ja dogovaramo da se ispričamo i sve ovekovečimo u „Praštanju uspeha“, ali tek ovih dana smo sve utanačili. Čekam je u „Dvorištu“ i posle par minuta zakašnjenja stiže. S obzirom da je otmeno malo zakasniti, nisam joj zamerio. Ovo je prilika da se zahvalim još jednom „Geoviziji“ i „Finet-inženjeringu“ za podršku koju nam pružaju, kako bismo realizovali naše sve čitanije tekstove u svim rubrikama. Divni ljudi, na pravi način su razumeli potrebu da se govori o istaknutim sportistima Pančeva, kao i Srbije.

ZAČARANI KRUG IZ KOJEG SE TEŠKO IZLAZI

Daco, ti si idealna osoba da na početku našeg razgovora malo popričamo o devojčicama kojih je sve manje u sportu. Čak, čini mi se, u rukometu je to posebno izraženo. Zašto je to tako?

– Mislim da je promocija sporta na nekom opštem društvenom nivou generalno manja, nego što je to bilo u vreme kada sam se ja bavila rukometom. Izgleda da danas nije popularno baviti se sportom. Šta je uzrok, a šta su posledice, teško je to utvrditi. Možda zbog neuspeha? A, na drugoj strani, neuspesi se ređaju, jer nema novca i to je jedan začarani krug iz kojeg je teško izaći. Nekada, kad je bilo više novca, a to znači kad su firme radile punom parom, a

bilo ih je u Pančevi i te kako, ili kad su se donosile neke odluke da se izađe u susret svima koji su promovisali sport i ulagali u njega, kroz neke povlastice u društvu, dolazili smo i do ozbiljnih rezultata.

Hoću da kažem, kad god je društvo davalo neki stimulans sportu, bilo je dobro. Sad, nije to vreme, pa nema ni dece. Nema na koga da se ugledaju.

ŽŽRK Dinamo se ugasio, što je velika sramota za sportsko Pančevo, ali, na sreću, ŽRK Pančevo i dalje postoji. Ti si predsednica tog kluba. Kako vam ide?

– Opstajemo, to je ta ključna reč. Ali, moram da dodam – jedva. Sada nema dovoljno motivacije za te devojke. Nema napretka, a to one osećaju. Ranije se išlo korak po korak. Sada, ako iole vrediš, glavni cilj ti je da odeš u inostranstvo. Najbolji primer za tu tvrdnju je kada pogledaš našu reprezentaciju. Koliko ima devojaka iz srpskih klubova? Ceo sistem, od našeg Saveza pa na dole, svi nekako lošije radimo.

Da li ti se čini da postoji i neka vrsta diskriminacije, kad je reč o ženskom sportu. Ne mislim na grad Pančeo, već uopšte gledano?

– Ne znam šta bih ti odgovorila. To sve zavisi od sporta do sporta. Negde toga nema, a negde se to baš oseća.

Uspeh rukometaša Dinama može pomoći afirmaciji ŽŽRK Dinama. Valjalo bi sadašnju popularnost rukometa iskoristi, ali trebalo bi tome prići ozbiljnije, ne spontano. Drugim rečima, mora da se uključi širi krug ljudi, pre svega oni koji vode naš grad. To treba Pančevu, jer nije dovoljno da postoji samo jedan ženski klub u našem gradu, gde je rukomet sport broj jedan. Dakle, može, ali uz dobru volju rukometnih radnika i čelnika grada.

DANAS JE NOVAC PREČI OD ŽELJE ZA USPEHOM

Imaš li osećaj da se mi kao društvo, odnosno, svi koji imaju veze sa sportom, polako vraćamo amaterizmu. Da li će opstati samo oni najbolji?

– Ranije smo svi bili mnogo posvećeniji sportu. Što se kaže, više smo grizli. Nismo mi odmah uleteli u neko blagostanje. Trebalo je vremena da se dosegne neki nivo. Mi smo sport, bar tako mislim za svoju generaciju, doživljavali kao igru, dobru zabavu, a neke privilegije su dolazile same po sebi. Danas, kada nema finansijke satisfakcije, gubi

se i želja za napretkom. Izgubila se želja za uspehom, a to je motiv koji je bio dovoljan sam po sebi, koji je činio da budemo srećni.

Ovogodišnji Izuzetan uspeh rukometaša Dinamo nikoga nije ostavio ravnodušnim. Da li misliš da to može da doprinese ponovnom oživljavanju i ženskog kluba tog slavnog imena?

– Prvo, mnogo mi je drago zbog Dinama. Uspeh je zaslužen. Iza svega stoji ozbiljan rad. Drugo, mislim da sve to može pomoći i ŽŽRK Dinamu. Valjalo bi sadašnju popularnost rukometa iskoristi, ali trebalo bi tome prići ozbiljnije, ne spontano. Drugim rečima, mora da se uključi širi krug ljudi, pre svega oni koji vode naš grad. To treba Pančevu, jer nije dovoljno da postoji samo jedan ženski klub u našem gradu, gde je rukomet sport broj jedan. Dakle, može, ali uz dobru volju rukometnih radnika i čelnika grada.

Tvoj primer da vrhunski sport i školovanje mogu ruku pod ruku, što bi se reklo, može mnogima da posluži kao uzor. Sve se može kad se hoće, zar ne?

– Postoje primeri koji to dokazuju još bolje. Navešću Tijanu Perušinu, Ljiljanu Šolkotović, sada Crevar, Sašku Stefanović, sada Novićević, pa Ivu Pokrajac-Šulaja, koje su završile fakultete i bile vrhunske sportiskinje. To su velika odricanja, ali moguće je. Želja i dobra organizacija su ključni u postizanju i tih rezultata.

Neostvarena želja mi je što nisam više igrala za seniorsku reprezentaciju naše zemlje. Tačno je, bila je ogromna konkurencija, ali evo, sam reci, zar nije postojala mogućnost da se češće pojavljujem u dresu sa nacionalnim grbom. Možda sam subjektivna, ali sam, pored Milene Delić i Tanje Medved, zasluživala to svojim igrama. No, to je bila stvar tadašnjih selektora, i ja sam se s tim mirila

Postoji li nešto za čim žališ? Da nešto nisi ostvarila dok si se bavila sportom? Je li ostala neka neostvarena želja sa sportskog terena?

– Žao mi je što nisam više igrala za seniorsku reprezentaciju naše zemlje. Tačno je, bila je ogromna konkurencija, ali evo, sam reci, zar nije postojala mogućnost da se češće pojavljujem u dresu sa nacionalnim grbom. Možda sam subjektivna, ali sam, pored Milene Delić i Tanje Medved, zasluživala to svojim igrama. No, to je bila stvar tadašnjih selektora, i ja sam se s tim mirila.

Stigli smo do poslednjeg pitanja. Naravno, reč je o praštanju uspeha. Da li umemo da oprostimo tuđ uspeh? Šta bi rekla o tom fenomenu?

– Nivo svesti kompletnog našeg društva, kao i svih na Balkanu, je dosta nizak. Dok se on ne podigne na viši nivo, neće se ni uspeh opraštati. Dok je Danica Pavlov igrala rukomet, bila je nenadmašna u mnogo čemu. Nema tog navijača, ili iskrenog ljubitelja sporta, koji je nije obožavao. Svima nama približila je lepotu, sjaj i savršensto rukometne igre. Nosila je na najvišem nivou svoju sportsku otmenost i na terenu oduševljavala raskošnim talentom, pružajući radost uspeha i snagu pobede. Čak i danas, kad Daca samo sa strane gleda i pomaže koliko može, njen autoritet se snažno oseća. Stečeni ugled sada koristi da popravi sve ono što se popraviti može, posebno kad je reč o ženskom rukometu u Pančevu. Stekli smo utisak da će legendarna pančevačka rukometašica biti među prvima, ako bi trebalo od zaborava otrgnuti sve one lepe uspomene, kad je reč o „malenama“. Uostalom, vreme će pokazati.

Razgovar vodio: Slobodan Damjanov
Fotografije iz privatne arhive