Praštanje uspeha vam predstaclja: Aleksandar Stevanović, nekada prvotimac FK Dinamo, potom internacionalac u mnogim zemljama, sa velikim uspehgom, a već godinama trener, UEFA instruktor, trenutno, šef strućnog štaba FC Seged u istoimenom mađarskom gradu

 

 

SMISAO ZA OSLUŠKIVANJE, ULAŽENJE U ŽIVOT I FUDBAL

 

 

Koliko god se trudio da pisanjem na ovom i mnogim drugim mestima, obuhvatim svakog kvalitetnog čoveka, osobu iz sveta sporta ili bilo koje društvene oblasti, shvatio sam, to je ne moguće. Ipak, postoje ti trenuci, sati, dani, kada se sve nekako otvori, postane jasnije, a onda se i odluke bolje i brže donose. Tako sam ja, koliko god bio grešan prema junaku ove priče, zato što je mnogo ranije trebalo da se nađe u rubrici pred vama, ipak, došao do Ace, a ispostaviće se, jer to nisam ranije znao, da nas dvojica, imamo sličnu životnu sudbinu, u vezi sa porodičnim brigama, zdravlju naše dece i hvala Bogu, uspešnom uspinjanju kroz život i pored navedenih muka.

 

Sreo sam se sa Stevanovićem pre nekoliko dana, dok je bio na odmoru, kod kuće, u rodnom Pančevu, bukvalno, dan pre povratka u Segedin, gde veoma uspešno vodi tamošnjeg, istoimenog drugoligaša. Dogovarali smo se neko vreme za susret, ali, obojica, pretrpani ličnim obavezama, nikako da utanačimo viđenje. Ipak, kad se to desilo, osetio sam, pravi praznik. Posebno, što su nam se u jednom momentu priključili naši najmiliji, Acina supruga Jasmina i sin Vukašin, kao i moji Biljana i Dušan. Ostatak familije, sa obe strane, bio je opravdano odsutan.

 

 

Pre nego što pročitate o čemu sam razgovarao sa, slobodno ću reći, sada već iskusnim fudbalskim strategom, čovekom sa jasnom vizijom kako i kuda bi fudbal trebalo da ide, želim da vam iznesem lične utiske o svom sagovorniku.

 

Mlađi je od mene, a ja pamtim kada je igrao za Dinamo. Bila je to sjajna generacija, sa Petrom Divićem na čelu, mogu da kažem, da ne trepnem, jedna od boljih u bogatoj istoriji „Brzog voza“. Posebno ga cenim jer nije kao neki, pošto-poto hteo da ode iz Pančeva, već je, uz jedan mali, baš kratak izlet u beogradski Obilić, celu karijeru proveo u klubu iz grada na Tamišu. Kasnije, a o tome možete pročitati u CV koji mi je Aca dostavio, igrao je u dosta timova u inostranstvu, a posebno je dobro, čak, odlično bilo u FK Pjunik iz Jerevana, sa kojim je dve godine zaredom osvojao duplu krunu, igrao u Evropi, kako se to kaže. Na terenu je uvek izgledao stameno, sa istančanim čulom za igru. Visok, laganog koraka, pokrivao je bez problema teren, brinuo o rivalu i izlazio u protivničko polje. Zahvalan timski igrač, pun samopouzdanja, što je odlika svakog dobro vaspitanog čoveka.

 

Jedno vreme, nisam viđao svog sagovornika, što zbog njegovih angažmana „preko“, kao i zbog mog odsustva sa tribina, kad je reč o fudbalu. U više navrata je vodio pomenuti Dinamo, pa sam tako saznavao i nešto o tada aktuelnim zbivanjima. Kad god bi se sreli, uvek je to bilo srdačno, baš prijateljski, a na to sam najviše ponosan, kad je reč o vezama sa igračima ili trenerima, koje sam tokom novinarske karijere upoznao. Aca Stevanović, što me uopšte nije začudilo, u svom karakteru ima stamenost i mekoću, istovremeno, a samo mi, koji smo prošli kroz prave životne drame, posebno kad je reč o deci, dobro znamo koliko je to važno. Tako, dok smo pričali, a pre nego što smo prešli na fudbalske teme, jedan smo drugom iznosili ogoljene intimnosti u vezi sa problemima koje smo prošli, kao i naši najbliži. Oči su se punile suzama, a to mogu samo one kod ljudi čistih i pravih vrednosti. Ljudskost Stevanovića, brižnost i posvećenost, koju je poneo od kuće, od roditelja sa stavom, najednom su izbile u prvi plan. Tako, Aca, hteo ne hteo, delio je i još uvek to čini, život na ljubav prema svojima, supruzi i troje dece( tek ćete čitati o njima) i fudbalu. Mada, tačnije bi bilo da napišem, sa istim žarom obe sreće je prigrlio i čuva ih od svega zlog.

 

 

 

Tokom razgovora, doticali smo se raznih tema i ljudi. Nije bilo lako Stevanoviću u svom Pančevu. Često ne shvaćen, pitao se-zašto? Ipak, retoričkim darom, objasnio mi je, svima je oprostio, zato što je samo tako mogao napred, u miru sa samim sobom. Ni jedno ime nisam čuo, nije želeo da ga apostrofira u negativnom kontekstu. Brzo, oslobodivši se te i takvih ljudi i muka, uronio bi u svoj mikrokosmos, gde bi se uvek osećao lagodno. Tako je i danas. Svakog, a to mi je posebno drago, jer otkriva i crte njegovog karaktera, ko je to zaslužio, posebno je pomenuo, toliko lepo pričajući o pojedincima, kao što je pomenuti Divić, da sam se zamislio. Bilo mi je neobično drago, da u ovom, smutnom vremenu, postoje ljudi, poput njega, da osvetlaju sve prisutniju tamu. Fudbal, lako sam to razumeo, doživljava kao strast koja ne prestaje, a kad je tako, onda se takav, prepoznatljiv, lako uklapa u svaki sistem koji naginje radovanju, ne, ne mislim samo na pobede i bodove, već igri, kao takvoj. U tom, svom svetu, sada u susednoj Mađarskoj, evo drugu seznu uživa u Segedinu. Srećan je Stevanović, svakom sekundom svog života. Vreme je da uživa, ostavljajući nagomilane brige iza sebe. Zato i meni je bilo više nego prijatno, razgovarajući sa njim.

 

 

 

 

 

OPŠTI PREGLED

 

Aco, kad si kao dečak skupljao lopte iza gola, nekada lokalnog FK PSK, da li si mogao da naslutiš, da ćeš ostvariti lepu, bogatu fudbalsku karijeru, kao igrača, a sada kao trener?

        –Ne, nisam Roki. Objasniću ti. Prvi razlog je porodični ambijent u kojem sam odrastao. Roditelji su od brata i mene zahtevali i insistirali da se obrazujemo. Ja sam mašinski inženjer i to je bilo moje opredeljenje. Ipak, fudbal je bio i ostao moja ljubav. Postoji jedna fotografija na kojoj se vidi, kako u kopačkama idem u školu. Sve objašnjava. Evo, danas, kad sam nocilac UEFA programa za Srbiju, učim nove trenere, insistiram na tome da je fudbal ljubav i da samo kroz nju možete do uspeha. Sada, kada sam ostvaren čovek, mogu da potvrdim, balans, između porodice i profesije kojom se baviš, a sad je reč o fudbalu, mora da postoji i to je put ka uspehu. Zato, znam, to je moj najveći uspeh, što uživam sa porodicom, radim u fudbalu i volim život.

 

 

 

PORODICA

 

Aleksandar Stevanović je srećno oženjen Jasminom, ekonomistkinjom, a njih dvoje imaju troje dece: Teodoru, Vukašina i Aleksandru. Starija ćerka je student arhitekture, koja se pronašla u ovoj kreativnoj disciplini. Sin je učenik pančevačke Gimnazije „Uroš Predić“ dok je mlađa kćer mezimica. U svakom životu, posebno kad je reč o roditeljstvu, postoje poglavlja, oni ciklični krugovi, malo sreće-malo tuge, koji nas obeleže. Tako je bilo i sa Stevanovićima, koji su, zahvaljujući ogromnoj ljubavi, koju su pružali jedni drugima-međusobno, uspeli da izađu iz nekoliko baš dramatičnih situacija, u vezi sa ćerkama. Tako, i moj sagovornik, Aca, prolazeći kroz faze stvaralaštva u fudbalu, hteo-ne hteo, imao je na svojim plećima balast sa kojim se samo hrabri ljudi izbore, a on, zajedno sa Jasminom, pokazao je, ne postoje univerzalni obrasci za sreću i spokoj, već sam čovek, ta jedinka, mora da pronađe svoj put ka spasenju. Hvala Bogu, Stevanovići sada dišu punim plućima, oseća se to, baš sam lepo primetio kod divnih Jasmine i njenog supruga. Nema sumnje, pred njima su sada godine mnogo lagodinejg života, a po mom mišljenju, to su zaslužili.

 

 

Da li sećaš prelomnog trenutka, kada si osetio da bi fudbal, i pored stečenog visokog obrazovanja, mogao da bude tvoja primarna profesija?

      –Sećam se, naravno. Za to je najzaslužniji moj trener, kojeg stalno ističem, a reč je o Miloljubu Ostojiću. On je imao najveći uticaj da se usudim da budem fudbalski profesionalac. Sličnog je karaktera, kao moj otac. Ohrabrio me je, pružio šansu. Davno mi je rekao: „Kad nešto radiš, to mora da ide do kraja“. Jednom, kao mlađi, padala je kiša, i nisam želeo da odem na trening. Otac  pozove na telefon, sećaš se, samo su fiksni bili, a ja kod kuće. Pita šta se dešava, a ja mu priznam. Poslao me na trening, da se izvinim treneru i saigračima, uz rečenicu koju sam ti pomenuo. Tako, tada sam shvatio lekciju, koja mi je pomogla da stignem dovde, gde sam sada.

 

 

Ostojić, kojeg, naravno, mnogo uvažavam i jako sam dobar sa njim, a već je bio moj gost na Praštanju, prepoznao je to nešto u tebi. Sviđa mi se ta, tvoja zahvalnost.

        –Jeste, Roki, on je, ključni čovek i zahvaljujući njemu, dobio sam šansu, potpuno se posvetio fudbalu. Napustio sam fakultet, ali sam ga kasnije dovršio, i sa ove tačke gledišta, znam, zahvaljujući njemu, uradio sam dobar potez.

 

 

Kakva su ti sećanja na tu čuvenu generaciju FK Dinamo, po mom mišljenju, jednu od boljih u istoriji kluba. Rekao bih, bio je to i tvoj temelj sazrevanja u sportu.

      –Tako je. Bili su to divni momci. Najveću karijeru je napravio Petar Divić. Ostavio je dubok trag. Tu su bili još: Miroslav Milošević, pokojni Danijel Marković, Boško Petrović i drugi. Čini mi se, bili smo, možda i poslednja generacija koja je nešto značajnije, u pančevačkom fudbalu, uradila. Radujem se uvek kada vidim te ljude. Bilo je srećnije vreme, klubovi su ulagali na pravi način, što danas nije slučaj. Nema više školske baze, a kamoli da se posvećeno radi sa decom.

 

 

Meni je veoma interesantno, Ti si svoju karijeru, uz jedan kratak odlazak u Obilić, u našoj zemlji, proveo u Dinamu. Retkost je to.

        –Može se tako reći. Vidi, nikada nisam maštao da ću zaraditi neke velike pare od fudbala. Rano sam shvatio, novac, koji se u to vreme, da kažem tako-vrteo, neće promeniti moj život. Plata tada, a danas možeš da kupiš za taj iznos malo skuplje i bolje patike, nije mi bila motiv da napustim rodni grad. U Pančevu sam imao mir i sigurnost, tako da i pored ponuda, nisam želeo da odem. Studirao sam i igrao iz čiste ljubavi.

 

 

Ono pravo, da tako kažem, dolazi, sa tvojim odlaskom u inostranstvo, tačnije Kinu. Ponovo je Ostoja imao ključnu ulogu. Zar ne?

        –Da, baš je tako bilo. Pojavila se ta opcija za Kinu, za Čing Dao, a moj Ostoja mi je to omogućio. Nisam ni sam verovao da mogu da uspem, ali kada sam video šta sve dobijam, nekako se sve otvorilo i krenuo sam u tu lepu avanturu. Posle sam otišao u Kvan Džo, pa Jemeniju.

 

 

 

 

Aco, voleo bih da mojim čitaocima to posebno pomeneš. Tvoj boravak u Pjuniku je bio za anale. Lepa priča.

        –Jeste Roki, u pravu si. Prve sezone smo osvojili titulu i uzeli Kup, a sledeće godine ponovili. Tako, imam četiri titule sa Pjunikom, a igrali smo i kvalifikacije za Ligu šampiona. Dinamo iz Kijeva nas je izbacio, ali bilo je to divno iskustvo, za nezaborav.

 

 

Šta se dalje dešavalo?

      –Posle toga sam otišao na Kipar, pa rumusnku Oradeu. Povredio sam se teže, u Bukureštu operisao koleno, a onda sam otišao u Bahrein-Al Muharak. Nisam se snašao u arapskom svetu, pa sam brzo otišao odatle. Vratio sam se u naš Dinamo i tu završio igračku karijeru.

 

 

 

 

 

Sad dolazimo do nove faze u tvom životu. Reč je o trenerskom pozivu. Kako si ti uspeo da izađeš iz kopački, što se kaže, i počneš da misliš, ne kao igrač, već trener?

        –Težak period je to bio. Daleko najlepša je igračka karijera, a onda, izlaziš iz komforne zone. Ponovo je moj trener Ostojić, presudno uticao i pomogao mi da razrešim neke dileme koje su me opterećivale. Da li da radim ili da se okrenem i iskoristim diplomu mašinskog inženjera. Rekao mi je: „Ako hoćeš da budeš dobar trener u Srbiji, moraš da budeš nezavistan“. Mislio je na finansije, najviše. Zarađen novac kao igrač, uložio sam pametno, stvorio sigurnost za porodicu i sebe, tako da sam mogao da uplovim, da tako kažem, u nove fudbalske vode. Poslušao sam mudrog Ostojića, kao i svoje roditelje. Još ću da dodam, supruga me je podržala i njoj sam mnogo zahvalan.

 

 

Kako je teklo to kod tebe?

        –Odmah sam se opredelio da završim potrebne licence, zato što bez njih ne možeš da radiš. Završio sam prvo UEFA B, pa A licencu. Otvorio sam Školu fudbala i dobio sam jednu generaciju mlađih igrača FK Dinamo, a pokojni Madževski me je angažovao kao svog pomoćnika, u Prvom timu. Potom, vrlo brzo, Ostoja me je pozvao da sa njim odem u Mladi Radnik iz Požarevca, kao njegov asistent, što sam rado prihvatio. Bila mi je to najveća škola. Imao sam i slobodu da radim na onome što sam naučio. Tada, ostvarili smo istorijski uspeh, jer smo ih uveli u Super ligu Srbije.

 

 

Interesantno je, Ti si nekoliko puta bio šef i u svom, slobodno ću tako reći-Dinamu.

        –Da. Tri puta. Menjali su me iz najrazličitijih razloga, ali, ja sam to prihvatao bez velike drame. Istovremeno, Milan Rastavac me pozvao da se priklučim instruktorskoj službi u Savezu, negde 2009.

 

 

Lepu šansu si dobio i u pančevačkom Železničaru.

        –Tačno. Pozvao me Zoran Naunković. Bili su tada Treća liga. Dobio sam priliku, radio sam duže od godinu dana. Imao sam mir i slobodu, a taj period je najznačajniji za moje formiranje kao trenera.

 

 

 

 

Ti si 2018. proglašen za najperspektivnijeg trenera u Vojvodini i kao takav, dobio si priliku da završiš UEFA profi licencu?

        –Tako je bilo. Upisao, uspešno završio i od tada, slobodno mogu da kažem počeo sam ozbiljnije da radim. Postao sam intrukor u FSS i nosilac programa-edukator i predavač. Radim to poslednje tri-četiti gdine.

 

 

Ono što je aktuelno, u vezi sa tvojom trenerskom karijerom, jeste odlazak u Mađarsku.

        –Sticajem okolnosti, preuzeo sam ulogu šefa u Segedinu. Dobio sam sjajnu priliku i već godinu i po sam tamo. Prošle sezone smo bili četvrti, a sada imamo više ambicije. Hoćemo da se izborimo za prve dve pozicije koje vode u elitu. Znači, Segedin je sada drugoligaš. Imamo izuzetne uslove, klub je mlad, postoji 12 godina. Neprestano se ulaže.

 

 

Segedin je blizu, sigurno te i to opredelilo da uđeš u taj posao?

        –Jeste. Imao sam ponude iz Rusije i sa nekih drugih mesta, ali, pričao sam ti to, porodica i blizina Pančeva su presudno uticali da Segedin bude prva opcija. Za dva sata sam kod kuće.

 

 

Aco, ostalo je da te pitam-kuda ide fudbal? Ima li prostora za napredak?

        -Ima, kako da ne. Kao i u svim sferama, tako i kad je reč o fudbalu. On je prosta, dopadljiva igra i kao takva je planetarno popularna. Nažalost, neznalice, kojih je sve više, napravile su nauku od fudbala, a kao potreba da se nešto unapredi, otišla je u suprotnom pravcu. Da ti konkretno kažem-ono što je ključno, a tome nas najbolje uči Nikola Jokić, sposobnost da koristiš glavu, brzina donošenja odluke, u tome vidim prostor da se još više ide napred. Ko bude umeo da se igra pod pristiskom, napredovaće. Još da dodam, posebno kod nas, ljudi misle, ako su uložili neka sredstva, odmah moraju da se vide rezultati, šta sve ne. Pa ljudi ulažu milione, pa ništa. Zato, samo se igrajmo fudbala, jer fudbal, u biti samo je to. Nažalost, ponavljam, mnoge neznalice filozofiraju, tamo gde ne bi trebalo. Tako, napredak će se naviše videti u psihološkom smislu. Iz organizacije možemo da pravimo improvizaciju, a ne obrnuto.

 

 

Posle pročitanog, i vama je sigurno jasnije, pričajući o životu, fudbalu, igračkim danima i sada trenerskim, još više sam zavoleo Aleksandra Stevanovića. Lako i potpuno prirodno objasnio mi je sve što me interesovalo, približio moderan fudbal, bez da mi priča o naučnom delu, nekom fantaziranju, sve prisutijih šarlatana, kraj linije terena, ali više od svega navedenog, utisak koji me je potpuno oduševio, jeste njegovo poimanje života. Skladnost koju ostvaruje cela njegova porodica, jeste za poštovanje, a moje je odavno stekao, sada još više produbio. Ne mogu sad, baš je toliko intimno, a verujem da ni njemu ne bi prijalo, o detaljima, koliko je usrećio mog Dušana, ali, verujte, reč je o baš velikodušnosti koja se retko sreće. Ne mogu i ne želim da sakrijem svoje oduševljenje posle susreta sa njim, kao kad vam se desi da pročitate sjajnu knjigu ili pogledate fenomenalan film. Toliko je malo preostalih ljudi, da mi tih nekolko sati, koliko smo razmenjivali misli, ostaje kao dragulj, da ih čuvam.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Dušan Damjanov i privatna arhiva Aleksandra Stevanovića